• Increase font size
  • Default font size
  • Decrease font size
  • default color
  • cyan color
  • red color

grb-web-presude
Република Србија
АПЕЛАЦИОНИ СУД У НОВОМ САДУ
Посл.бр.Гж.10271/10
Дана:17.03.2011.године
Нови Сад

У   И М Е   Н А Р О Д А

    Апелациони суд у Новом Саду, у већу судија Матилде Момчиловић, председника већа, Радославе Мађаров и Здравка Василића, чланова већа, у правној ствари тужилаца M.Д. и С.Д. из С., које заступа З.В., адвокат из С., против тужене РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ, коју заступа Републички јавни правобранилац, ради накнаде штете, вредност спора 385.000,00 динара, решавајући о жалби тужене против пресуде Основног суда у З., Судске јединице у С. посл.бр.II 21П… од 08.07.2010.године, у седници већа одржаној дана 17.03.2011.године, донео је

П Р Е С У Д У

    Жалбу ОДБИЈА, пресуду Основног суда у З., Судске јединице у С. посл.бр.II 21П…. од 08.07.2010.г. ПОТВРЂУЈЕ.

О б р а з л о ж е њ е

    Првостепеном пресудом од 08.07.2010.г. утврђује се да је дана 29.07.2009.г. закључен споразум о накнади штете између Републике Србије-Министарства правде са једне стране и Б.Д. из С. са друге стране. Обавезује се тужена Република Србија да исплати солидарно тужиоцима износ од 385.000,00 динара са законском затезном каматом почев од 14.08.2009.г. до исплате као и да им надокнади трошкове парничног поступка у износу од 82.500,00 динара све у року од 15 дана под претњом принудним извршењем.

    Против ове пресуде благовремену жалбу је изјавила тужена због погрешне примене материјалног права са предлогом да Апелациони суд побијану пресуду преиначи тако што ће одбити тужбени захтев као неоснован.

    Жалба није основана.

    Испитавши првостепену пресуду у границама жалбених разлога као и по службеној дужности у смислу одредбе чл.372 Закона о парничном поступку, овај суд налази да је побијана пресуда донета без битних повреда одредаба из чл.361 ст.2 тач.1,2,5,7 и 9 Закона о парничном поступку, уз потпуно и правилно утврђено чињенично стање, на које је правилно примењено материјално право.

    Према утврђеним чињеницама, сада пок. Б.Д. из С. у предмету Окружног суда у З. бр.К…. пресудом од 26.10.2006.г. ослобођен је од оптужбе за кривично дело фалсификовање новца и ова пресуда је потврђена пресудом Врховног суда Републике Србије. Поводом овог поступка именовани је провео у притвору укупно 154 дана. Б.Д. је након ослобађајуће пресуде у означеном кривичном поступку, дана 01.04.2009.г. путем ангажованог адвоката З.В. из С. поднео Министарству правде Републике Србије у Београду захтев за накнаду штете због неоснованог лишења слободе предлажући да му се исплати износ од 770.000,00 динара. Поводом овог захтева Министарство правде Републике Србије је упутило допис под бројем ….. од 19.06.2009.г. адвокату З.В. из С. Овај допис је насловљен као: "предлог споразума на име накнаде нематеријалне штете" и у допису се наводи да је Министарство оценило, да може понудити 385.000,00 динара на име нематеријалне штете и уколико је сагласан, потребно је да потпише сва три примерка споразума и достави Министарству ради исплате као и да у прилогу споразума достави оригинал потврде банке о поседовању текућег рачуна, фотокопију личне карте, а уколико пуномоћник потписује споразум или се новчани износ уплаћује на његов рачун по основу споразума потребно је да у прилогу потписаног споразума достави и пуномоћје за потписивање споразума и пријем новца оверен код надлежног суда, те да се о предлогу споразума изјасни у року од 15 дана. У прилогу овог дописа, Министарство је доставило и три примерка самог споразума о накнади штете, који је означен истим бројем и истим датумом као и допис. У вези наведеног дописа који је упућен адвокату З.В. из С., исти је сачинио пуномоћје којим га Б.Д. из С. овлашћује да може у његово име и за његов рачун потписати споразум о накнади штете са Министарством правде Републике Србије под бр…… од 19.06.2009.г. и новац у износу од 385.000,00 динара примити на означени пословни рачун адвоката. Потпис Б.Д. на пуномоћју је оверен код Општинског суда у Н.С. дана 28.07.2009.г. На основу истог, адвокат З.В. је потписао три примерка споразума о накнади штете и уз свој поднесак од 29.07.2009.г. истог датума и предао препоручено пошти у С. Адвокат З.В. је потом дана 11.09.2009.г. сачинио нови поднесак насловљен на Министарство правде Републике Србије у којем наводи да је дана 29.07.2009.г. потписао-вратио потписани споразум о накнади штете Б.Д. те да је рок за плаћање истекао, а исплата по споразуму није извршена, са молбом да се изврши исплата по споразуму. Означени споразум о накнади штете је Министарство правде примило, али није потписало овлашћено лице Министарства правде Републике Србије, нити је Б.Д. исплаћен по истом. Због тога је Б.Д. предао Општинском суду у З. Одељењу у С. тужбу против Републике Србије ради исплате износа од 385.000,00 динара по споразуму о накнади штете од 19.06.2009.г. У међувремену, дана 19.01.2010.г. Б.Д. је преминуо па је у овој правној ствари по назначеној тужби поступак прекинут и каснијим решењем од 09.03.2010.г. одређен је наставак прекинутог поступка и утврђено је да на место покојног тужиоца ступају његови наследници М.Д. и С.Д. и ово решење је постало правноснажно.

    Полазећи од овако утврђених чињеница, а примењујући одредбе чл.32 ст.1 чл.36 ст.1 и чл.39 ст.1 Закона о облигационим односима, те чл.188 Закона о парничном поступку и чл.204 ст.1 Закона о облигационим односима, првостепени суд је усвојио тужбени захтев тужилаца у целости.

    Неосновано се жалбом тужене истиче, да је побијана пресуда донета погрешном применом материјалног права, будући да је право на накнаду нематеријалне штете због повреде угледа и части, права слободе и личности, везано за личност и као лично право не може се преносити на наследнике, односно ту врсту накнаде може остварити само лице коме су наведена права повређена, те да је суд неосновано одбио приговор недостатка активне легитимације на страни тужилаца.

    У конкретном случају, и по мишљењу овог суда дошло је до закључења споразума о накнади нематеријалне штете између правног претходника тужилаца и туженог, и то на основу понуде, дате од стране Министарства правде правном претходнику тужилаца, који је исту у целости прихватио, те се сматра да је споразум правноваљано закључен.

    Овај суд у свему прихвата разлоге првостепеног суда, везане за примену одредбе чл.32 ст.1 чл.36 ст.1 и чл.39 ст.1 Закона о облигационим односима, а на основу којих је дошло до закључивања наведеног споразума. У тој ситуацији, није од значаја околност, што Министарство правде, које је било давалац понуде, није потписало писмени споразум, јер је према ст.1 одредбе чл.36 Закона о облигационим односима понудилац везан понудом, изузев ако је своју обавезу да одржи понуду искључио или ако то произилази из околности посла.

    Обзиром да је понуђени-правни претходник овде тужилаца у свему поступио по датој понуди, исту потписао и у датом року вратио понуђачу-овде туженом, доспела је обавеза исте за исплату понуђеног износа на име накнаде нематеријалне штете. Због непоступања по наведеном споразуму, правни претходник тужилаца је поднео тужбу у овом предмету за исплату дугованог из закљученог писменог споразума. Како је у току поступка пред судом тужилац преминуо, те су у парницу ступили његови родитељи као законски наследници, првостепени суд је правилно закључио, да је основан захтев за утврђење, како је наведено у ст.1 изреке побијане пресуде.

    Жалбено истицање, да је овакав захтев недозвољен јер се односи на утврђење чињенице је неоснован, јер одредба чл.189 ст.1 Закона о парничном поступку прописује да ако одлука о спору зависи од тога, да ли постоји или не постоји неки правни однос који је у току парнице постао споран, тужилац може поред постојећег захтева истаћи захтев да суд утврди да такав однос постоји. У конкретном случају се ради о таквој ситуацији, јер одредба чл.204 ст.1 Закона о облигационим односима прописује да потраживање накнаде нематеријалне штете прелази на наследнике само ако је признато правноснажном одлуком или писменим споразумом.

    Следом наведеног, пошто је несумњиво утврђено постојање писменог споразума, правилна је одлука првостепеног суда о основаности тужбеног захтева тужилаца како за утврђење постојања споразума, тако и за исплату по истом, са законском затезном каматом од доспелости до исплате, како то одредба чл.277 ст.1 Закона о облигационим односима прописује.

    Из свега наведеног, жалба тужене је одбијена, а првостепена пресуда је на основу одредбе чл.375 Закона о парничном поступку потврђена.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА-СУДИЈА
Матилда Момчиловић,с.р.
з.т.о.