Andric - Na Drini cuprija 
I 
Vecim delom svoga toka reka Drina protice kroz tesne gudure izmedu 
strmih planina ili kroz duboke kanjone okomito odsecenih obala. Samo 
na nekoliko mesta recnog toka njene se obale proširuju u otvorene 
doline i stvaraju, bilo na jednoj bilo na obe strane reke, župne, 
delimicno ravne, delimicno talasaste predele, podesne za obradivanje i 
naselja. Takvo jedno proširenje nastaje i ovde, kod Višegrada, na 
mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog i uskog tesnaca 
koji stvaraju Butkove Stijene i Uzavnicke planine. Zaokret koji tu pravi 
Drina neobicno je oštar a planine sa obe strane tako su strme i toliko 
ublizu da izgledaju kao zatvoren masiv iz koga reka izvire pravo, kao iz 
mrkog zida. Ali tu se planine odjednom razmicu u nepravilan 
amfiteatar ciji promer na najširem mestu nije veci od petnaestak 
kilometara vazdušne linije. 
Na tom mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, 
zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih 
planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest 
lukova širokog raspona. Od tog mosta, kao od osnovice, širi se 
lepezasto cela valovita dolina, sa višegradskom kasabom i njenom 
okolinom, sa zaseocima poleglim u prevoje brežuljaka, prekrivena 
njivama, ispašama i šljivicima, izukrštana medama i plotovima i 
poškropljena šumarcima i retkim skupovima crnogorice. Tako, 
posmatrano sa dna vidika, izgleda kao da iz širokih lukova belog mosta 
tece i razliva se ne samo zelena Drina, nego i ceo taj župni i pitomi 
prostor, sa svim što je na njemu i južnim nebom nad njim. 
Na desnoj obali reke, pocinjuci od samog mosta, nalazi se glavnina 
kasabe, sa caršijom, delom u ravnici a delom na obroncima bregova. 
Na drugoj strani mosta, duž leve obale, proteže se Maluhino Polje, 
raštrkano predgrade oko druma koji vodi put Sarajeva. Tako most, 
sastavljajuci dva kraja sarajevskog druma, veže kasabu sa njenim 
predgradem. 
Upravo, kad se kaže »veže«, to je isto toliko tacno kao kad se kaže: 
sunce izlazi izjutra da bismo mi ljudi mogli da vidimo oko sebe i da 
svršavamo potrebne poslove, a zalazi predvece da bismo mogli da 
spavamo i da se odmorimo od dnevnog napora. Jer taj veliki, kameni 
most, skupocena gradevina jedinstvene lepote, kakvog nemaju ni 
mnogo bogatije i prometnije varoši (»Još svega dva ovakva imaju u 
Carevini«, govorilo se u staro vreme), jedini je stalan i siguran prelaz


na celom srednjem i gornjem toku Drine i neophodna kopca na drumu 
koji veže Bosnu sa Srbijom i preko Srbije, dalje, i sa ostalim delovima 
Turske Carevine, sve do Stambola. A kasaba i njeno predgrade samo 
su naselja koja se uvek neminovno razvijaju na glavnim saobracajnim 
tackama i s obe strane velikih i važnih mostova. 
Tako su se i ovde, s vremenom, rojile kuce i množila naselja na oba 
kraja mosta. Kasaba je živela od mosta i rasla iz njega kao iz svoga 
neuništivog korena. 
(Da bi se jasno videla i potpuno razumela slika kasabe i priroda njenog 
odnosa prema mostu, treba znati da u varoši postoji još jedna cuprija, 
kao što postoji još jedna reka. To je Rzav i na njemu drveni most. Na 
samom kraju varoši Rzav utice u Drinu, tako da se središte varoši i 
ujedno njena glavnina nalaze na pešcanom jezicku zemlje izmedu dve 
reke, velike i male, koje se tu sastaju, a razasuta periferija prostire se 
sa druge strane mostova, na levoj obali Drine i na desnoj obali Rzava. 
Varoš na vodi. Ali iako postoje i još jedna reka i još jedan most, reci 
»na cupriji« ne oznacavaju nikad rzavsku cupriju, prostu drvenu 
gradevinu bez lepote, bez istorije, bez drugog smisla osim što služi 
meštanima i njihovoj stoci za prelaz, nego uvek i jedino kameniti most 
na Drini.) 
Most je oko dve stotine i pedeset koraka dugacak a širok oko deset 
koraka, osim na sredini, gde je proširen sa dve potpuno jednake 
terase, sa svake strane kolovoza mosta po jedna, i dostiže dvostruku 
širinu. To je onaj deo mosta koji se zove kapija. Tu su, naime, na 
srednjem stubu koji se pri vrhu proširuje, ozidani sa obe strane 
ispusti, tako da na tom stubu pocivaju, levo i desno od kolovoza, po 
jedna terasa, smelo i skladno isturena iz prave linije mosta u prostor 
nad šumnom, zelenom vodom u dubini. One su oko pet koraka duge i 
isto toliko široke, ogradene kamenom ogradom, kao i ceo most po 
dužini, ali inace otvorene i nenatkrivene. Desna terasa, iduci iz varoši, 
zove se sofa. Ona je uzdignuta za dva basamaka, optocena sedištima 
kojima ograda služi kao naslon, a i basamaci i sedišta i ograda, sve od 
istog svetlog kamena, kao saliveno. Leva terasa, prekoputa od sofe, 
ista je, samo prazna, bez sedišta. Na sredini njene ograde zid se izdiže 
iznad visine coveka; u njemu je, pri vrhu, uzidana ploca od belog 
mermera i na njoj urezan bogat turski natpis — tarih — sa 
hronogramom koji u trinaest stihova kazuje ime onoga koji je podigao 
most i godinu kad je podignut. Pri dnu zida tece cesma: tanak mlaz 
vode iz usta kamenog zmaja. Na toj terasi smešten je kafedžija sa 
svojim džezvama, fildžanima, uvek raspaljenom mangalom, i decakom 
koji prenosi kafe preko puta, gostima na sofi. To je kapija.


Na mostu i njegovoj kapiji, oko njega ili u vezi sa njim, tece i razvija 
se, kao što cemo videti, život coveka iz kasabe. U svima pricanjima o 
licnim, porodicnim i zajedmckim doživljajima, mogu se uvek cuti reci 
»na cupriji«. I zaista, na drinskoj cupriji su prve decije šetnje i prve 
igre decaka. Hrišcanska deca rodena na levoj obali Drine, predu 
odmah prvih dana svog života most, jer ih vec prve nedelje nose u 
crkvu na krštenje. Ali i sva druga deca, i ona koja su rodena na desnoj 
obali i muslimanska, koja nisu uopšte krštavana, provodila su, kao i 
njihovi ocevi i dedovi nekad, glavni deo detinjstva u blizini mosta. 
Pecali su ribu oko njega ili lovili golubove pod njegovim oknima. Od 
najranijih godina njihove oci su se privikavale na skladne linije te 
velike gradevine od svetlog, poroznog, pravilno i nepogrešno secenog 
kamena. Znali su sve majstorski izrezane obline i udubine, kao i sve 
price i legende, koje se vezuju za postanak i gradnju mosta, i u kojima 
se cudno i nerazmrsivo mešaju i preplicu mašta i stvarnost, java i san. 
I to su ih znali oduvek, nesvesno, kao da su ih sa sobom na svet 
doneli, onako kao što se molitve znaju, ne secajuci se ni od koga su ih 
naucili ni kad su ih prvi put culi. 
Oni su znali da je most podigao veliki vezir Mehmedpaša, cije je rodno 
selo Sokolovici tu, iza jedne od ovih planina koje okružuju most i 
kasabu. Samo vezir je mogao dati sve što treba da se ovo trajno cudo 
od kamena sagradi. (Vezir — to je nešto sjajno, krupno, strašno i 
nejasno u svesti decaka.) Zidao ga je Rade Neimar, koji je morao 
živeti stotinama godina da bi sagradio sve što je lepo i trajno po 
srpskim zemljama, legendarni i stvarno bezimeni majstor kakvog 
svaka masa zamišlja i želi, jer ne voli da mnogo pamti ni mnogima da 
duguje, cak ni u secanju. Znali su da je gradnju ometala vila 
brodarica, kao što je oduvek i svuda poneko ometao svaku gradnju, i 
nocu rušila ono što je danju sagradeno. Dok nije »nešto« progovorilo 
iz vode i savetovalo Radu Neimaru da nade dvoje nejake djece, 
bliznadi, brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu, i da ih uzida u srednje 
stubove mosta. Odmah je pocelo traženje takve dece po celoj Bosni. 
Obecana je nagrada onome ko ih nade i dovede. 
Najposle su sejmeni pronašli u jednom udaljenom selu dvoje bliznadi, 
pri sisi, i oteli ih silom vezirove vlasti; ali kad su ih poveli, majka nije 
htela da se odvoji od njih, nego je kukajuci i placuci, neosetljiva za 
psovke i udarce, posrtala za njima sve do Višegrada. Tu je uspela da 
se progura pred Neimara. 
Decu su uzidali, jer druge nije moglo biti, ali Neimar se, kako kažu, 
sažalio i ostavio na stubovima otvore kroz koje je nesrecna majka 
mogla da doji svoju žrtvovanu decu. To su ovi fino srezani slepi


prozori, uski kao puškarnice, u kojima se sada gnezde divlji golubovi. 
Kao spomen na to vec stotinama godina tece iz zida majcino mleko. To 
su oni beli, tanki mlazevi, što u odredeno doba godine cure iz 
besprekornih sastavaka, i vidi im se neizbrisiv trag na kamenu. 
(Predstava o ženinom mleku izaziva u decijoj svesti nešto što im je i 
suviše blisko i otužno a isto tako nejasno i tajanstveno kao i veziri i 
neimari, i što ih zbunjuje i odbija.) Te mlecne tragove po stubovima 
stružu ljudi i prodaju kao lekovit prah ženama koje posle porodaja 
nemaju mleka. 
U centralnom stubu mosta, ispod »kapije«, ima jedan veci otvor, uska 
i dugacka vrata bez vratnica, kao džinovska puškarnica. U tom stubu, 
kaže se, ima velika soba, mracna dvorana u kojoj živi crni Arapin. To 
znaju sva deca. On u njihovim snovima i nadlagivanjima igra veliku 
ulogu. Kome se on javi taj mora da umre. Nijedno dete ga još nije 
videlo, jer deca ne umiru. Ali ga je ugledao jedne noci Hamid, onaj 
sipljivi i vecito pijani ili mamurni hamal krvavih ociju, i umro je još te 
noci, tu pored zida. Doduše, bio je pijan do nesvesti i zanocio je tu na 
mostu, pod vedrim nebom, pri temperaturi od —15°C. U taj mracni 
otvor gledaju decaci cesto sa obale, kao u ponor koji straši i privlaci. 
Dogovore se da svi gledaju netremice, a koji prvi ma šta ugleda da 
vikne. Zure u tu široku, mracnu pukotinu, strepeci od radoznalosti i od 
straha, dok se nekom malokrvnom decaku ne ucini da se otvor kao 
crna zavesa pocinje da niše i pomera, ili dok neki od onih podrugljivih i 
bezobzirnih drugova (uvek ima po jedan takav) ne vikne »Arapin!« i 
ne pocne tobože da beži. To pokvari igru i izaziva razocaranje i 
negodovanje kod onih koji vole igru mašte, mrze ironiju, i veruju da bi 
se pažljivim gledanjem moglo zaista nešto videti i doživeti. A nocu, na 
spavanju, mnogi od njih rve se i nosi sa tim Arapinom iz cuprije, kao 
sa sudbinom, sve dok ga majka ne probudi i tako ne oslobodi mucnog 
sna. I dok ga zapoji hladnom vodom (»da rastjera stravu«) i nagna da 
izgovori božje ime, decak vec ponovo spava, premoren od dnevne 
igre, tvrdim decijim snom u kome strahovi još ne mogu da uhvate 
maha i ne traju dugo. 
Uzvodno od mosta, na strmoj obali od sivog krecnjaka, sa jedne i 
druge strane, vide se okrugle udubine, sve dve po dve, u pravilnim 
razmacima, kao da su u kamen urezani tragovi kopita nekog konja 
natprirodne velicine; one idu odozgo sa Starog grada, spuštaju se niz 
liticu do reke i pojavljuju se opet na drugoj obali, gde se gube pod 
mrkom zemljom i rastinjem. 
Deca koja duž te kamenite obale, za letnjih dana, po vas dan love 
sitnu ribu, znaju da su to tragovi davnih vremena i starih ratnika. Tada


su na zemlji živeli veliki junaci, kamen je još bio nezreo i mek kao 
zemlja, a konji su bili, kao i junaci, džinovskog rasta. Samo, za srpsku 
decu to su tragovi Šarcevih kopita, ostali još od onda kad je Kraljevic 
Marko tamnovao gore u Starom gradu pa pobegao iz njega, spustio se 
niz brdo i preskocio Drinu, na kojoj tada nije bilo cuprije. A turska deca 
znaju da to nije bio Kraljevic Marko nit' je mogao biti (jer otkud vlahu i 
kopilanu takva sila i takav konj!), nego Đerzelez Alija, na svojoj 
krilatoj bedeviji, koji je kao što je poznato prezirao skele i skeledžije i 
preskakao reke kao potocice. Oni se o tome i ne prepiru, toliko su i 
jedni i drugi ubedeni u tacnost svoga verovanja. I nema primera da je 
ikad iko uspeo da koga razuveri ili da je ko promenio svoje mišljenje. 
U tim udubinama, koje su okrugle a široke i duboke kao oveci canci, 
zadrži se još dugo posle kiše voda, kao u kamenim sudovima. Te 
jame, ispunjene mlakom kišnicom, decaci zovu bunarima i u njima 
drže, i jedni i drugi, bez razlike verovanja, sitnu ribu, krkušice i plote, 
koje uhvate na udicu. 
A na levoj obali, u strani, odmah iznad druma ima jedna oveca humka, 
zemljana, ali od neke tvrde zemlje, siva i skamenjena. Na njoj ništa ne 
raste i ne cvate do neka sitna trava, tvrda i bodljikava kao celicna žica. 
Ta je humka meta i granica svih decijih igara oko mosta. To se mesto 
nekad zvalo Radisavljev grob. I prica se da je to bio neki srpski prvak, 
silan covek. I kad je vezir Mehmedpaša naumio da zida most na Drini i 
poslao ljude, sve se pokorilo i odazvalo na kuluk, samo je ustao taj 
Radisav, podbunio narod i porucio veziru da se okane toga posla, jer 
nece, šale, podici cuprije na Drini. I muke je imao vezir dok je 
savladao Radisava, jer je bio junak mimo ljude a nije ga bila ni puška 
ni sablja, nit' je bilo konopca ni lanca kojim se on mogao vezati; sve je 
kidao kao konce. Takav je tilsum imao pri sebi. I ko zna šta bi bilo i da 
li bi vezir ikad podigao cupriju da se nije našao neki od njegovih ljudi, 
mudar i vešt, i podmitio i ispitao momka Radisavljevog. Tako su 
Radisava iznenadili i udavili na spavanju, vezavši ga svilenim 
konopcima, jer jedino protiv svile njegova amajlija nije pomagala. 
Naše žene veruju da ima po jedna noc u godini kad se može videti 
kako na tu humku pada jaka bela svetlost pravo sa neba. I to nekako 
u jesen, u vreme izmedu Velike i Male Gospojine. Ali decaci koji su, i 
verujuci i ne verujuci, ostajali da bdiju pored prozora sa izgledom na 
Radisavljev grob, nisu nikad uspevali da vide nebesku vatru, jer bi ih 
još pre ponoci savladao san. Zato su opet putnici, kojima nije do toga, 
videli neki beo sjaj na humci iznad mosta, vracajuci se nocu u kasabu. 
A Turci u kasabi, naprotiv, pricaju od starina da je na tom mestu 
poginuo kao šehit neki derviš, po imenu šeh-Turhanija, koji je bio


veliki junak i od neke kaurske vojske branio ovde prelaz preko Drine. A 
što na tom mestu nema ni nišana ni turbeta, to je po želji samog 
derviša, jer je hteo da tako bude sahranjen bez znaka i biljega, kako 
se ne bi znalo da je tu. Jer, ako ikad opet navali neka kaurska vojska 
ovuda, on ce ustati ispod ovog brežuljka i zaustaviti je, kao što je i 
nekad ucinio, tako da od višegradske cuprije nece moci dalje napred. 
Ali zato njegovu humku samo nebo ponekad ozari svojom svetlošcu. 
Tako se život kasabalijske dece odigrava ispod mosta i oko njega, u 
beskorisnoj igri ili decijim maštanjima. A sa prvim godinama zrelosti 
on se prenosi na most, upravo na kapiju, gde mladicska mašta nalazi 
drugu hranu i nove predele, ali gde pocinju vec i životne brige i borbe i 
poslovi. 
Na kapiji i oko kapije su prva ljubavna maštanja, prva videnja u 
prolazu, dobacivanja i sašaptavanja. Tu su i prvi poslovi i pazari, svade 
i dogovori, tu sastanci i sacekivanja. Tu se, na cuprijskoj ogradi od 
kamena, izlažu na prodaju prve trešnje i bostan, sabahzorski salepi i 
vruci simiti. Ali tu se sakupljaju i prosjaci i sakati i gubavi, isto kao i 
mladi i zdravi koji žele da se pokažu ili da vide druge, kao i svi koji 
imaju da iznesu ma šta narocito od plodova, odela ili oružja. Tu cesto 
posedaju zreli, ugledni ljudi da se porazgovaraju o javnim stvarima i 
zajednickim brigama, ali još cešce mladici koji znaju samo za pesmu i 
šalu. Tu se prilikom velikih dogadaja i istorijskih promena isticu 
proglasi i pozivi (na onom izdignutom zidu, ispod mermerne ploce sa 
turskim natpisom, a iznad cesme), ali tu su se, sve do 1878. godine, 
vešale ili nabijale na kolac glave svih onih koji su ma s koga razloga 
bivali pogubljeni, a pogubljenja su u ovoj kasabi na granici, narocito u 
nemirnim godinama, bila cesta, a za nekih vremena, kao što cemo 
videti, i svakodnevna. 
Ne mogu preci preko mosta ni svatovi ni pogreb a da se ne zaustave 
na kapiji. Tu se svatovi obicno spremaju i svrstavaju pre ulaska u 
caršiju. Ako su mirna i bezbrižna vremena, obredaju se rakijom i 
zapevaju, povedu kolo, i cesto se zadrže mnogo duže nego što su 
mislili. A kod ukopa, oni koji nose pokojnika spuste ga malko da se 
odmore, redovno tu na kapiji, gde mu je i inace protekao dobar deo 
života. 
Kapija je najvažnija tacka na mostu, isto kao što je most najvažniji 
deo varoši, ili kako je jedan turski putnik, koga su Višegradani lepo 
ugostili, napisao u svom putopisu, »njihova kapija je srce mosta koji je 
srce ove kasabe koja svakom mora da ostane u srcu«. Ona pokazuje 
koliko su stari neimari, za koje se u pricama prica da su se nosili sa


vilama i svakojakim cudima i da su morali da zaziduju živu decu, imali 
smisla ne samo za stalnost i lepotu gradevine nego i za korist i 
udobnost koju ce od te gradevine imati i najdalji naraštaji. I kad covek 
upozna ovdašnji život i dobro razmisli, mora da kaže sam sebi da je 
zaista mali broj ljudi u ovoj Bosni koji imaju ovakvu zgodu i ovakvo 
uživanje kao što ga svaki i poslednji kasabalija može da ima na kapiji. 
Naravno da zimsko doba ne dolazi u obzir, jer tada prelazi preko 
mosta samo onaj koji mora, pa i taj pruži korak i pogne glavu pod 
hladnim vetrom koji stalno duva nad rekom. Tada, razume se, nema 
zadržavanja na otvorenim terasama na kapiji. Ali u svako drugo doba 
godine kapija je prava blagodet za malo i veliko. Tada svaki ovdašnji 
gradanin može, u svako doba dana i noci, da izide na kapiju i sedne na 
sofu, ili da se zadržava tu oko nje u poslu ili razgovoru. Isturena i 
uzvišena petnaestak metara iznad zelene hucne reke, ta sofa od 
kamena lebdi u prostoru, nad vodom, izmedu tamnozelenih brda sa tri 
strane, sa nebom i oblacima ili zvezdama nad sobom, a sa otvorenim 
vidikom niz reku kao uskim amfiteatrom koji u dubini zatvaraju modre 
planine. 
Koliko ima vezira ili bogataša na svetu koji mogu svoju radost ili brigu, 
ili svoj ceif i dokolicu da iznesu na ovakvo mesto? Malo, vrlo malo. A 
koliko je naših, u toku stoleca i nizu naraštaja, presedelo ovde zoru ili 
akšam ili nocne casove kad se neprimetno pomera ceo zvezdani svod 
nad glavom! Mnogi i mnogi od nas sedeo je tu, podnimljen i naslonjen 
na tesan, gladak kamen, i pri vecitoj igri svetlosti na planinama i 
oblaka na nebu, razmrsivao vecno iste a uvek na drugi nacin zamršene 
konce naših kasabalijskih sudbina. Neko je davno tvrdio (istina, to je 
bio stranac i govorio je u šali) da je ova kapija imala uticaja na 
sudbinu kasabe i na sam karakter njenih gradana. U tim beskrajnim 
sedenjima, tvrdio je stranac, treba tražiti kljuc za sklonost mnogih 
kasabalija ka razmišljanju i sanjarenju i jedan od glavnih razloga one 
melanholicne bezbrige po kojoj su poznati stanovnici kasabe. 
Svakako, ne može se poricati da su Višegradani od davnina važili, u 
poredenju sa stanovnicima drugih mesta, kao ljudi lakomisleni, skloni 
uživanjima, i brzi na trošak. Njihova varoš je na povoljnom položaju, 
okolna sela su rodna i bogata, i para, istina, prolazi obilno kroz 
Višegrad, ali se ne zaustavlja dugo u njemu. A ako se nade neki gazda 
štediša i kucanik, bez ikakve strasti, to je redovno neki došljak; ali 
višegradska voda i vazduh su takvi da se vec njegova deca radaju 
otvorene ruke i raširenih prsta, i podležuci opštoj zarazi rasipnosti i 
bezbrige žive sa devizom: »Drugi dan, druga i nafaka«.


Prica se da je Starina Novak, kad je iznemogao i morao da se povuce i 
napusti hajdukovanje po Romaniji, ovako ucio Dijete Grujicu, kad je 
trebalo da ga zameni: 
— Kad sjediš u busiji, ti dobro gledaj putnika koji naide. Ako vidiš da 
jordamli jaše a na njemu crven džemadan, srebrne toke i bijele 
tozluke, to je Focak. Udri odmah, jer taj ima i na sebi i u bisagama. 
Ako vidiš siromaški odjevena putnika: oborio glavu a poklopio se po 
konju kao da je u prošnju pošao, udri slobodno, to je Rogaticanin. 
Takvi su svi: tvrdice i tutumraci, a puni para kao šipak. Ali ako vidiš 
neku divaniju: prekrstio noge na sedlu, kuca u šarkiju i pjeva iza 
glasa, ne udaraj i ne kaljaj ruke uzalud, nego pusti trice nek prode; to 
je Višegradanin, a taj ništa nema, jer se u njih para ne drži. 
Sve bi to potvrdivalo gornje mišljenje onoga stranca. Pa ipak je teško 
pouzdano kazati u kojoj je meri to mišljenje tacno. Kao u tolikim 
drugim stvarima i ovde nije lako odrediti šta je uzrok a šta posledica. 
Da li je kapija napravila od kasabalija ono što su ili je, naprotiv, ona 
zamišljena u njihovom duhu i shvatanju i sagradena prema njima i 
njihovim potrebama i navikama? Izlišno i uzaludno pitanje. Nema 
slucajnih gradevina, izdvojenih iz ljudskog društva u kome su nikle, i 
njegovih potreba, želja i shvatanja, kao što nema proizvoljnih linija i 
bezrazložnih oblika u neimarstvu. A postanak i život svake velike, lepe 
i korisne gradevine, kao i njen odnos prema naselju u kome je 
podignuta, cesto nose u sebi složene i tajanstvene drame i istorije. 
Svakako, jedno je izvesno: izmedu života ljudi u kasabi i ovoga mosta 
postoji prisna, vekovna veza. Njihove su sudbine tako isprepletene da 
se odvojeno ne daju zamisliti i ne mogu kazati. Stoga je prica o 
postanju i sudbini mosta u isto vreme i prica o životu kasabe i njenih 
ljudi, iz naraštaja u naraštaj, isto kao što se kroz sva pricanja o kasabi 
provlaci i linija kamenog mosta na jedanaest lukova, sa kapijom, kao 
krunom, u sredini. 
Sad nam se valja vratiti u vremena kad na ovom mestu nije bilo ni 
pomisli o mostu, pogotovu ne ovakvom kao što je ovaj. 
Možda je i u tim drevnim vremenima poneki putnik prolazeci ovuda, 
umoran i okisao, poželeo da se nekim cudom premosti široka i hucna 
reka i da mu tako omoguci da lakše i brže dode do svoga cilja. Jer 
sumnje nema da su ljudi oduvek, otkako postoje i putuju ovuda i 
savladuju prepreke na putu, pomišljali kako da se na ovom mestu 
stvori prelaz, isto kao što svi putnici oduvek maštaju o dobrom drumu,


sigurnom društvu i toplom konacištu. Samo, nije svacija želja plodna 
ni svaka pomisao pracena voljom i snagom koja želje ostvaruje. 
Prva slika mosta, kojoj je bilo sudeno da se ostvari, blesnula je, 
naravno, još posve neodredena i maglovita, u mašti desetogodišnjeg 
decaka iz obližnjeg sela Sokolovica, jednog jutra 1516. godine, kad su 
ga tuda proveli na putu iz njegovog sela za daleki svetli i strašni 
Stambol. 
Tada je ova ista Drina, zelena i plahovita gorska reka »što se cesto 
muti«, derala ovuda, izmedu golih i pustih kamenitih i pešcanih obala. 
Kasaba je postojala i tada, ali u drugom obliku i drugim srazmerama. 
Na desnoj obali reke, navrh strmog brega, gde su sada ruševine, bio je 
dobro sacuvan Stari grad, razgranat o utvrdenje još iz doba cvata 
bosanskoga kraljevstva, sa kulama, kazamatima i bedemima, delo 
jednog od mocnih velmoža Pavlovica. Na obroncima ispod toga grada i 
pod njegovom zaštitom postojala su hrišcanska naselja Mejdan i 
Bikavac i odskora isturceni zaselak Dušce. Dole u ravnici, izmedu Drine 
i Rzava, gde se docnije razvila prava kasaba, bile su samo varoške 
njive, prosecene drumom, pored koga je bio drveni starinski han i 
nekoliko vodenica i koliba. 
Tamo gde Drina preseca drum bila je cuvena »skela na Višegradu«. To 
je bila crna, starinska skela i na njoj mrzovoljan, spor skeledžija, po 
imenu Jamak, koga je budnog bilo teže dozvati nego drugog iz 
najdubljeg sna. Bio je covek divovskog rasta i neobicne snage, ali je 
propao u mnogim ratovima u kojima se proslavio. Imao je samo jedno 
oko, jedno uho i jednu nogu (druga mu je bila drvena). Takav, bez 
pozdrava i bez osmejka, on je prevozio robu i putnike, cudljivo i 
samovoljno, sporo i neuredno, ali pošteno i sigurno, da su se njegova 
poverljivost i njegovo poštenje u prici pricali, isto kao i njegova sporost 
i samovolja. Sa putnicima koje je prevozio nije hteo da ima ni 
razgovora ni dodira. Bakrene marijaše koje su placali za prevoz, ljudi 
su bacali na dno crne skele, gde su ležali po vas dan u pesku i vodi, a 
tek uvece bi ih skeledžija pokupio drvenim cankom kojim crpe vodu iz 
camca i odneo u svoju kolibu na obali. 
Skela je radila samo kad su tok i visina reke bili obicni ili nešto malo 
povišeni, ali cim se reka zamuti i poraste preko izvesne granice, Jamak 
povuce svoju glomaznu skelu, veže je cvrsto u jednoj zatoci, i tako 
Drina postaje neprelazna kao najvece more. Jamak tada ogluhne i na 
ono zdravo uho ili prosto ode za Grad da obide svoju njivu. Tada preko 
celog dana mogu da se vide na drugoj obali putnici, koji dolaze od 
Bosne i koji kao ocajnici stoje na kamenitoj obali, odakle, ozebli i


pokisli, uzalud izgledaju skelu i skeledžiju i s vremena na vreme 
puštaju iznad mutne, besne reke otegnuta dozivanja. 
— Ooooo, Jamaceeee! 
Niko ne odgovara, i niko se ne pojavljuje dok god voda ne opadne; a 
taj trenutak odreduje Jamak sam, mrko, neumoljivo, bez pogovora i 
objašnjenja. 
Varoš, upravo tada još sabijeno, malo naselje, držala se na desnoj 
obali Drine, gore na obroncima strmog brega, ispod samih ruševina 
nekadašnje tvrdave, jer tada kasaba nije ni postojala u obimu i obliku 
koji je dobila tek docnije, kad je sagraden most i kad su se saobracaj i 
trgovina razvili. 
Toga novembarskog dana stigla je na levu obalu reke dugacka povorka 
natovarenih konja i zaustavila se da tu konaci. Janjicarski aga, sa 
oružanom pratnjom, vracao se za Carigrad, pošto je po selima istocne 
Bosne pokupio odreden broj hrišcanske dece za adžami-oglan. 
Vec je šesta godina prošla od poslednjeg kupljenja ovog danka u krvi, 
zato je ovog puta izbor bio lak i bogat; bez teškoca je naden potreban 
broj zdrave, bistre i naocite muške dece izmedu desete i petnaeste 
godine, iako su mnogi roditelji sakrivali decu u šumu, ucili ih da se 
pretvaraju da su maloumni ili da hramlju, odevali ih u dronjke i puštali 
u necistoci, samo da izmaknu aginom izboru. Neki su i stvarno sakatili 
rodenu decu, sekuci im po jedan prst na ruci. 
Izabrani decaci otpremani su na malim bosanskim konjima, u dugoj 
povorci dalje. Na konju su bila dva pletena sepeta, kao za voce, sa 
svake strane po jedan, i u svaki sepet stavljan je po jedan decak i sa 
njim mali zavežljaj i kolut pite, poslednje što nosi iz ocinske kuce. Iz 
tih sepeta, koji su se jednomerno klatili i škripali, virila su sveža i 
preplašena lica ugrabljenih decaka. Neki su mirno gledali, preko 
konjskih sapi, što je moguce dalje u rodni kraj, neki su jeli i plakali u 
isto vreme, a neki su spavali, sa glavom prislonjenom uz samar. 
Na izvesnom odstojanju od poslednjih konja u ovom neobicnom 
karavanu, išli su, raštrkani i zadihani, mnogi roditelji ili rodaci ove 
dece, koja se odvode zauvek da u tudem svetu budu obrezana, 
poturcena i da, zaboravivši svoju veru, svoj kraj i svoje poreklo, pro 
vedu život u janjicarskim odama ili u nekoj drugoj, višoj službi 
Carstva. To su bile vecinom žene, ponajviše majke, babe i sestre 
otetih decaka. Kad bi se suviše približile, agine saharije bi ih rasterivali


udarcima svojih biceva, nagoneci na njih konje uz glasno alakanje. 
One bi se tada razbežale i posakrivale u šumu pored puta, ali bi se 
malo posle opet sakupljale iza povorke i naprezale da suznim ocima 
još jednom ugledaju iznad sepetke glavu deteta koje im odvode. 
Narocito su uporne i nezadržljive bile majke. One su jurile, gazeci 
žustro i ne gledajuci gde staju, razdrijenih grudi, rašcupane, 
zaboravljajuci sve oko sebe, zapevale su i naricale kao za pokojnikom, 
druge su raspamecene jaukale, urlale kao da im se u porodajnim 
bolovima cepa materica, obnevidele od placa naletale pravo na 
suharijske biceve i na svaki udarac bica odgovarale bezumnim 
pitanjem: »Kud ga vodite? Kud mi ga vodite?« Neke su pokušavale da 
razgovetno dozovu svoga decaka da mu daju još nešto od sebe koliko 
može da stane u dve reci, neku poslednju preporuku ili opomenu na 
put. 
— Rade, sine, nemoj majke zaboravit'... 
— Ilija! Ilija! Ilija! — vikala je druga žena, tražeci ocajno pogledom 
poznatu, dragu glavu, i ponavljala je to neprestano kao da bi htela da 
detetu usece u pamet to ime koje ce mu vec kroz koji dan zauvek biti 
oduzeto. 
Ali put je dug, zemlja tvrda, telo slabo, a Osmanlije mocne i 
nemilosrdne. Malo-pomalo te žene su zaostajale i, zamorene 
pešacenjem, gonjene udarcima, jedna pre druga posle, napuštale 
bezizgledan napor. Ovde, na višegradskoj skeli, morale su da zastanu i 
najupornije, jer ih na skelu nisu primali a preko vode se nije moglo. Tu 
su mogle mirno da sede na obali i placu, jer ih niko više nije gonio. Tu 
su cekale kao okamenjene i neosetljive za glad, žed i studen, sve dok 
ne bi na drugoj obali reke još jednom ugledale otegnutu povorku konja 
i konjanika kako zamice ka Dobrunu, i u njoj još jednom naslutile 
rodeno dete koje im gine iz ociju. 
Toga novembarskog dana, u jednom od onih mnogobrojnih sepeta 
cutao je i suvih ociju gledao oko sebe jedan crnomanjast decak od 
desetak godina, iz visokog sela Sokolovica. Ozeblom i pocrvenelom 
rukom on je držao malu krivu britvu i njome rasejano deljao pervaz 
svoga sepeta, ali je u isto vreme posmatrao sve oko sebe. Zapamtio je 
kamenitu obalu, obraslu retkim, golim i ubogo sivim rakitama, 
nakaznog skeledžiju i trošnu vodenicu, punu paucine i promaje, u kojoj 
su morali da prenoce pre nego što su uspeli da se svi prebace preko 
mutne Drine nad kojom su graktale vrane. Kao fizicku nelagodnost 
negde u sebi — crnu prugu koja s vremena na vreme, za sekundu-dve 
presece grudi nadvoje i zaboli silno — decak je poneo secanje na to


mesto, gde se prelama drum, gde se beznade i camotinja bede 
zgušnjavaju i talože na kamenitim obalama reke preko koje je prelaz 
težak, skup, i nesiguran. To je bilo ranjavo i bolno mesto te i inace 
brdovite i oskudne krajine, na kome nevolja postaje javna i ocita, gde 
covek biva zaustavljen od nadmocne stihije i, postiden zbog svoje 
nemoci, mora da uvidi i jasnije sagleda i svoju i tudu bedu i zaostalost. 
Sve je to leglo u onu fizicku nelagodnost koja je ostala u decaku toga 
novembarskog dana i koja ga nikad docnije nije potpuno napustila, 
iako je on promenio život i veru, ime i zavicaj. 
Šta je bilo dalje od toga decaka u sepetu to kazuju sve istorije na 
svima jezicima, i to se bolje zna u širokom svetu nego ovde kod nas. S 
vremenom on je postao mlad i hrabar silahdar na sultanovom dvoru, 
pa kapudan-paša, pa carski zet, vojskovoda i državnik svetskoga 
glasa, Mehmedpaša Sokoli, koji je na tri kontinenta vodio vecinom 
pobedonosne ratove, proširio granice Turske Carevine, osigurao je 
spolja, i dobrom upravom ucvrstio iznutra. Za tih šezdeset i nekoliko 
godina služio je tri sultana, doživeo i u dobru i u zlu što samo retki i 
odabrani doživljuju, i uzdigao se na nama nepoznate visine moci i 
vlasti, gde samo malo njih dolazi i ostaje. Taj novi covek, koji je 
nastao u tudem svetu, gde ni mišlju ne možemo da ga pratimo, morao 
je da zaboravi sve što je ostavio u kraju iz kojeg su ga nekad odveli. 
Zaboravio je nesumnjivo i prelaz na Drini kod Višegrada; pustu obalu 
na kojoj putnici dršcu od studeni i neizvesnosti, sporu, crvotocnu 
skelu, cudovišnog skeledžiju i gladne vrane iznad mutne vode. Ali ono 
osecanje nelagodnosti koje je ostalo od svega toga zajedno nije nikad 
potpuno nestalo. Naprotiv, sa godinama i sa starošcu javljalo se sve 
cešce: uvek ista crna pruga koja mine grudima i presece ih narocitim, 
dobro poznatim bolom iz detinjstva, koji se jasno razlikuju od svih 
muka i bolova što ih je docnije život donosio. Sklopljenih ociju vezir bi 
tada cekao da crno secivo prode i bol umine. U jednom od takvih 
trenutaka, on je došao na misao da bi se oslobodio te nelagodnosti kad 
bi zbrisao onu skelu na dalekoj Drini, kod koje se beda i svaka 
nezgoda kupe i talože bez prestanka, time što bi premostio strme 
obale i zlu vodu medu njima, sastavio dva kraja druma koji je tu 
prekinut, i tako zauvek i sigurno vezao Bosnu sa Istokom, mesto 
svoga porekla sa mestima svoga života. Tako je on bio prvi koji je u 
jednom trenutku, iza sklopljenih ocnih kapaka ugledao cvrstu i vitku 
siluetu velikog kamenitog mosta koji treba na tom mestu da nastane. 
Još iste godine otpocela je, po vezirovom naredenju i o njegovom 
trošku, gradnja velikog mosta na Drini. Ona je trajala pet godina. To je 
moralo biti izuzetno živo i važno doba za kasabu i ceo kraj, puno


promena, sitnih i krupnih dogadaja. Ali, za cudo, u kasabi, koja je 
stolecima pamtila i prepricavala svakojake dogadaje, i takve koji su 
samo u posrednoj vezi sa mostom, nije sacuvano mnogo pojedinosti o 
izvodenju samih radova na mostu. 
Narod pamti i prepricava ono što može da shvati i što uspe da pretvori 
u legendu. Sve ostalo prolazi mimo njega bez dubljeg traga, sa 
nemom ravnodušnošcu bezimenih prirodnih pojava, ne dira njegovu 
maštu i ne ostaje u njegovom secanju. Ovo mucno i dugo zidanje bilo 
je za njega tudi rad o tudem trošku. Tek kad je kao plod toga napora 
iskrsnuo veliki most, ljudi su poceli da se secaju pojedinosti i da 
postanak stvarnog, vešto zidanog i trajnog mosta kite maštarskim 
pricama koje su opet oni umeli vešto da grade i dugo da pamte. 
U prolece one godine kad je pala vezirova odluka o gradnji, stigli su u 
kasabu njegovi ljudi sa pratnjom da pripreme sve što treba za 
gradenje mosta. Bilo ih je mnogo sa konjima, kolima, raznim 
spravama i šatorima. Sve je to izazivalo strah i zabunu u maloj 
varošici i po okolnim selima, narocito medu hrišcanskim svetom. 
Na celu ovog odreda stajao je Abidaga, glavni vezirov poverenik za 
gradnju mosta, a uz njega je bio Tosun efendija, neimar. (O ovom 
Abidagi vec se unapred pricalo kao o coveku bezobzirnom, 
nemilosrdnom i strogom preko mere). Cim su se smestili po šatorima 
ispod Mejdana, Abidaga je sazvao predstavnike vlasti i sve uglednije 
Turke na dogovor. Tu se nije mnogo dogovaralo, jer je govorio samo 
jedan, to jest Abidaga. Sakupljeni ljudi našli su se pred krupnim 
covekom, nezdravo crvenog lica i zelenih ociju, u bogatoj carigradskoj 
nošnji, sa kratkom ridom bradom i brkovima cudno uzvijenim na 
madarski nacin. Govor koji je ovaj siloviti covek održao sakupljenim 
ljudima iznenadio ih je još više od njegovog izgleda. 
— Po svoj prilici su vam pre mene stigli glasovi o meni, a vec znam da 
ti glasovi ne mogu biti lepi ni prijatni. Verovatno ste culi da tražim rad 
i poslušnost od svakoga, da hocu i da izbijem i da ubijem svakog ko ne 
radi kako treba i ne sluša bez pogovora, da ja ne znam šta je to »ne 
može«, »nema«, da se kod mene i za manju rec glava gubi, ukratko 
da sam krvav i naopak covek. Hocu da vam kažem da ti glasovi nisu 
izmišljeni ni preterani. Pod mojom lipom zaista nema hlada. Takav 
sam glas stekao u dugogodišnjoj službi, izvršujuci predano naredbe 
velikog vezira. Uzdam se u boga da cu izvršiti i ovaj posao zbog koga 
sam poslan, a kad, po svršenom poslu, odem odavde, nadam se da ce 
preda mnom otici još i gori i crnji glasovi od ovih što su do vas došli.


Posle toga neobicnog uvoda, koji su svi saslušali cutke i oborenih ociju, 
Abidaga je objasnio ljudima da je ovde u pitanju gradevina velikog 
znacaja kakve nemaju ni bogatije zemlje, da ce radovi trajati pet, 
možda i šest godina, ali da ce vezirova volja biti izvršena na dlaku 
verno i u minut tacno. Zatim je izložio koje su prve potrebe i kakvi ce 
biti pripremni radovi i šta se pri tome ocekuje od domacih Turaka i 
traži od raje, hrišcana. 
Pored njega je sedeo Tosun efendija, sitan, bled i žut poturcenjak, 
rodom sa grckih ostrva, neimar, koji je zidao mnoge Mehmedpašine 
zadužbine u Carigradu. On je bio miran i ravnodušan kao da ne cuje ili 
ne razume Abidagin govor. Gledao je u svoje ruke i samo s vremena 
na vreme podizao pogled. Tada su mogle da se sagledaju njegove 
velike, crne oci kadifasta sjaja, lepe, kratkovide oci coveka koji gleda 
samo svoj posao i ne vidi, ne oseca i ne razume ništa drugo od života i 
sveta. 
Ljudi su izišli zbunjeni i utuceni ispod tesnog i vrelog šatora. Osecali su 
kako im znoj curi ispod novih svecanih anterija i kako se u svakog od 
njih brzo i neodoljivo useljavaju strah i briga. 
To što se sada srucilo na kasabu i ceo ovaj kraj bila je velika, 
nerazumljiva napast kojoj se nije moglo dogledati kraja. Prvo je pocela 
seca šume i dovoz drveta. Tolika se japija slegla na obe strane Drine 
da je svet dugo vremena mislio da ce most graditi od drveta. Zatim su 
poceli zemljani radovi, otkopavanje, pa bušenje krševite obale. Ti su 
poslovi u vecini svršavani kulukom. Tako sve do u kasnu jesen, kad su 
radovi privremeno obustavljeni i prvi deo posla dovršen. 
Sve se to vršilo pod Abidaginim nadzorom i pod njegovim zelenim 
dugim štapom koji je u pesmu ušao. Jer na koga je on pokazao tim 
štapom, primetivši da dangubi ili ne radi kako valja, toga su odmah 
hvatali sejmeni, batinali na mestu, i posle ga krvava i onesvesla 
polivali vodom i slali ponovo na rad. Kad je, u kasnu jesen, napuštao 
varoš, Abidaga je ponovo sazvao starešine i prve ljude i kazao im da 
on odlazi preko zime na drugo mesto, ali da njegovo oko ostaje ovde. 
Svi ce odgovarati za sve. Ako se nade da je ma šta od radova 
pokvareno ili ako usfali jedna jedina žioka od sakupljene japije, globice 
celu varoš. Na njihovu primedbu da bi štetu mogla uciniti poplava, 
odgovorio je hladno, bez oklevanja, da je ovo njihov kraj, pa njihova i 
reka i prema tome i šteta koju ona pocini. 
Cele zime kasabalije su cuvale gradu i pazile radove kao oko u glavi. A 
sa prolecem pojavio se Abidaga sa Tosun-efendijom, ali su se pojavili i


dalmatinski kamenoresci, koje je narod zvao »rimski majstori«. Bilo ih 
je u pocetku oko trideset. Na celu im je bio neki majstor Antonije, 
hrišcanin iz Ulcinja. Bio je visok, lep covek krupna oka, smela pogleda, 
orlovskog nosa, smede kose koja mu je padala do ramena, odeven 
gospodski, na zapadnjacki nacin. Njegov pomocnik bio je crnac, pravi 
crnac, veseo mlad covek, koga je cela varoš i sav onaj radenicki svet 
zvao Arapinom. 
Ako je lane, sudeci po gomilama drveta, izgledalo da Abidaga 
namerava da diže most od drvene grade, sad se svetu cinilo da hoce 
novi Stambol da podigne ovde na Drini. Pocelo je dovlacenje kamena 
iz majdana koji su naceti u brdima kod Banje, na sat hoda od kasabe. 
Iduce godine granulo je tu kraj višegradske skele neko narocito 
prolece. Pored onoga što nice i cvate svake godine u to doba, izbilo je 
iz zemlje citavo naselje od koliba; nastali su novi putevi i prilazi vodi: 
razmilela se bezbrojna volovska kola i kiridžijski konji. Ljudi sa 
Mejdana i Okolišta gledali su kako sa svakim danom, kao neki usev, 
raste dole kraj reke nemirna gomila ljudi, stoke i gradevinskog 
materijala svake vrste. 
Na strmoj obali radili su majstori kamenoresci. Ceo taj kraj dobio je 
žuckastu boju kamene prašine. A malo podalje na pešcanoj ravnici, 
gasili su krec domaci argati, promicuci, odrpani i beli, kroz beo dim 
koji se dizao visoko sa krecana. Putevi su isprovaljivani od 
pretovarenih kola. Skela radi po vas dan, prevozeci sa jedne obale na 
drugu gradu, nadzornike i radnike. Gazeci sjeru prolecnu vodu do 
pasa, narociti radnici pobijaju direke i kolje i sastavljaju pletere, 
nabijene ilovacom, koji treba da rastave tok vode. 
Sve to gleda svet koji je dotle mirno živeo u ovoj raštrkanoj kasabici 
po obroncima pored skele na Drini. I dobro bi bilo kad bi mogao samo 
da gleda, ali ovi radovi uzimaju takav obim i toliki mah, da uvlace u 
svoj vrtlog sve živo i mrtvo ne samo u kasabi nego i nadaleko oko nje. 
Sa drugom godinom broj radnika je toliko porastao da ih ima koliko i 
svih muških stanovnika u varošici. Sva kola, svi konji i volovi rade 
samo za most. Sve što može da gamiže i da se kotura uzima se i 
upreže u posao, ponekad za platu a ponekad i nasilu, kao kuluk. Novca 
ima više nego ranije, ali skupoca i oskudica rastu brže nego što novac 
pritice; tako, kad stigne coveku do u ruke, vec je napola pojeden. Još 
teže od skupoce i oskudice padaju domacem svetu nemir, nered i 
nesigurnost, koji sada nasrcu na kasabu kao posledica gomilanja 
tolikog radnog ljudstva iz bela sveta. I pored sve Abidagine strogosti 
ceste su tuce medu radnicima i krade po vrtovima i dvorištima.


Muslimanski ženski svet mora da krije lice i kad na avliju izide, jer 
odasvud može da dopre pogled ovih bezbrojnih radnika, stranih i 
domacih; a kasabalijski Turci drže mnogo do propisa Islama, utoliko 
više što su svi oni skorašnji Turci i nema gotovo nijednog koji ne pamti 
ili oca ili dedu kao hrišcanina ili taze poturcenjaka. Zbog svega toga 
stariji ljudi turskog zakona negoduju otvoreno, okrecu leda onoj 
zamršenoj gužvi od radništva, teglece stoke, drveta, zemlje i kamena, 
koja se sve više širi i zaplice na obe strane skele i koja u svom rovanju 
i širenju nacinje vec i njihove sokake, avlije i bašte. 
U pocetku svi su oni bili gordi na veliku zadužbinu koju treba da 
podigne vezir iz njihovog kraja. Tada još nisu znali ovo što vide sada: 
da te slavne gradevine traže ovoliki krš i nemir, napor i trošak. Lepo je 
to, misle oni, pripadati cistoj veri koja caruje, lepo je to imati vezira 
zemljaka u Stambolu, i još lepše zamišljati tvrd i skupocen most preko 
reke, ali ovo što se sada dešava ne lici ni na što. Pakao se napravio od 
njihove varoši, jedno vrzino kolo od nerazumljivih poslova, od dima, 
prašine, vike i meteža. Godine prolaze, radovi se šire i rastu, ali im se 
ne vidi kraja ni smisla. Na svašta lici ovo samo ne na most. 
Tako misle kasabalijski Turci poturcenjaci i u cetiri oka priznaju da im 
je priselo i na nos udarilo i gospodstvo i ponos i buduca slava, i 
otresaju se i mosta i vezira, i samo mole boga da ih oslobodi ove 
napasti i da njima i njihovim kucama vrati nekadašnji mir i tišinu 
skromnoga života, pored starinske skele na reci. 
Dodijalo Turcima, a pogotovu dodijalo hrišcanskoj raji celog 
višegradskog kraja, samo što nju niko ni za šta ne pita niti ona može 
svoje negodovanje da pokazuje. A evo ide treca godina da svet kuluci 
na novoj gradevini i licnim radom i konjima i volovima. I to ne samo 
ovdašnja raja nego i ona iz tri susedna kadiluka. Svuda Abidagini 
sejmeni na konjima hvataju seljacku pa i gradsku raju i doteruju je da 
radi na mostu. Obicno ih iznenade na spavanju i pohvataju kao pilice. 
Po celoj Bosni putnik kazuje putniku da ne ide na Drinu, jer ko god 
naide hvataju ga, ne pitajuci ko je ni šta je ni kuda putuje, i nagone da 
odradi bar nekoliko dana. Varoški hrišcani se otkupljuju mitom. Seoski 
momci se pokušavali da beže u šumu, ali sejmeni odmah uzmu iz te 
kuce taoce, cesto i žene, umesto odbeglih mladica. 
Ovo je treca jesen kako narod kuluci na mostu, a ni po cemu ne može 
da se vidi da posao odmice i da se bliži kraj ovoj nevolji. Jesen je vec 
uveliko; opalo lišce, propištali putevi od kiše, Drina nadošla i mutna, a 
gola strnjišta puna tromih vrana. Ali Abidaga ne obustavlja radove. Na 
oskudnom novembarskom suncu vuku seljaci drvo i kamen, šljapcu


bosim nogama ili »krvavim« opancima po raskaljanom putu, znoje se 
od napora i zebu od vetra, i pritežu oko sebe crne pelengire, pune 
novih rupa i starih zakrpa, i vezuju pocepane krajeve svoje jedine 
košulje od grubog lana, koja je pocrnela od kiše, blata i dima, ali oni 
ne smeju da je operu, jer bi se u vodi raspala sve na sitna vlakna. Nad 
svima lebdi Abidagin zeleni štap, jer Abidaga obilazi i majdan u Banji i 
sve radove oko mosta, i to po nekoliko puta u danu. On je ljut i kivan 
na ceo svet što dani kracaju a posao ne odmice brzo kako bi on hteo. 
U teškom curku od ruskog krzna i visokim cizmama, zajapuren u licu, 
penje se po skelama onih stubova koji se vec dižu nad vodom, ulazi u 
kovacnice, ostave i radnicke kolibe, i napada sve redom, nadzornike i 
preduzimace. 
— Kratki su dani. Sve kraci! Ah, kuckini sinovi, samo badava hleb 
jedete! 
Tako se izdire, kao da su oni krivi što dockan svice i što se rano 
smrkava. A u sumrak, neumoljivi i beznadni višegradski sumrak, kad 
se strma brda stežu oko kasabe i brzo pada noc, teška i gluva kao 
poslednja, Abidagin bes poraste do vrhunca; i nemajuci više na kome 
da ga iskali, jede sam sebe i ne može da spava od pomisli na tolike 
poslove koji miruju i toliki narod koji dreždi i dangubi. Škripi zubima. 
Doziva nadzornike i sracunava kako bi se od sutra mogao dan bolje 
upotrebiti i radna snaga jace iskoristiti. 
Za to vreme narod spava po kolibama i pojatama, odmara se i 
obnavlja snagu. Ali ne spavaju svi; umeju i oni da bdiju, za svoj racun 
i na svoj nacin. 
U jednoj prostranoj i suvoj pojati gori vatra na sredini, upravo 
dogoreva, jer je od nje ostala samo još žerava koja tinja u 
polumracnoj prostoriji. Ceo prostor je ispunjen dimom i kiselkastim 
teškim zadahom mokrog odela i opanaka i isparavanjem tridesetak 
ljudskih telesa. Sve su to kulucari, seljaci iz okoline, hrišcanska, 
kmetovska sirotinja. Svi su kaljavi, pokisli, premoreni i brižni. Pojede 
ih ovo besplatno i bezizgledno kulucenje, dok njihove njive, gore po 
selima, uzalud cekaju na jesenje oranje. Vecina je još budna. Suše 
obojke pored vatre, preplicu opanke, ili prosto gledaju u žeravicu. 
Medu njima se našao odnekud neki Crnogorac, uhvatili ga sejmeni na 
drumu pa kuluci vec nekoliko dana, iako neprestano svima prica i 
dokazuje kako je njemu to vrlo mucno i neprilicno i kako mu obraz ne 
podnosi ovo argatovanje.


Sad je oko njega okupljen najveci broj budnih seljaka, narocito mladih. 
Iz dubokog džepa svoga sivog gunja Crnogorac izvlaci gusle, 
neugledne i malene kao podlanica, i kratko gudalo. Jedan od seljaka 
izlazi pred pojatu i cuva stražu da ne naide ko od Turaka. Svi gledaju u 
Crnogorca kao da ga sad prvi put vide i u gusle koje išcezavaju u 
njegovim velikim šakama. On se savija; gusle su mu u krilu, a glavu 
od gusala pritište bradom, maže strunu smolom i huce u gudalo; sve 
je vlažno i odvuglo. I dok obavlja sve te sitne radnje, samosvesno i 
mirno kao da je sam na svetu, oni ga netremice gledaju. Najposle 
jekne prvi zvuk, rezak i neravan. Uzbudenje raste. A Crnogorac 
podešava i pocinje kroz nos da pušta svoj glas i da njime dopunjava 
zvuk gusala. Sve se slaže i sve nagoveštava cudnu pricu. A u jednom 
trenutku Crnogorac zaista, pošto je kako-tako uskladio svoj glas sa 
guslama, zabaci odjednom glavu silovito i ponosno, da mu iskoci 
jabucica na mršavom vratu i blesnu oštar profil pri svetlosti, i pusti 
prigušen i otegnut zvuk: »Aaaa — aaaaaa!« i odmah nastavi 
razgovetno i kliktavo: 
Pije vino srpski car Stevane, 
U Prizrenu, mjestu pitomome, 
Do njega su starci patrijari: 
Cetiri su starca patrijara, 
I do njih je do devet vladika, 
I dvadeset uctugli vezira, 
I po redu srpski gospodari, 
Vino služi provizor Mijajlo, 
A svijetli sestra Kandosija 
Sa njedara dragijem kamenjem... 
Seljaci se sve više zbijaju oko guslara, ali bez najmanjeg šuma; dah 
im se ne cuje. Svi trepcu ocima, udivljeni i zablešteni. Trnci prolaze uz 
leda, kicme se ispravljaju, grudi nadimaju, oci sjaju, prsti se na 
rukama šire i grce, i mišici na vilicama stežu. Crnogorac veze i kiti sve 
brže i brže, sve lepše i smelije, a mokri i rasanjeni kulucari, zaneseni i 
neosetljivi za sve ostalo, prate pesmu kao sopstvenu, lepšu i svetliju 
sudbinu. 
Medu tolikim kulucarima seljacima bio je i neki Radisav sa Uništa, 
malog sela odmah tu iznad kasabe. Onizak covek mrka lica i nemirnih 
ociju, dobro pognut u pasu, išao je brzo rasturajuci nogama i klateci 
glavom i ramenima levo-desno, levo-desno, kao da seje brašno. Nije 
bio ni siromah kao što je izgledao ni priprost kao što se pravio. Oni su 
se prezivali Heraci, imali su dobru zemlju i bilo ih je mnogo muškinja u 
kuci, ali se je gotovo celo njihovo selo za poslednjih cetrdeset godina


isturcilo, tako da su oni bili mnogo pritešnjeni i usamljeni. Tako malen, 
potuljen i užurban, Radisav je »sejao« za ovih jesenjih noci od jedne 
pojate do druge, uvlacio se kao šilo medu seljake i sašaptavao sa 
pojedincima. Njegovo je kazivanje bilo uglavnom ovakvo: 
— Braco, dotužilo je i valja da se branimo. Vidite lijepo da ce nas ova 
gradevina iskopati i pojesti. I djeca ce nam na njoj kuluciti, ako nas još 
bude. Ovo se za naš iskop i radi, a ne za drugo. Sirotinji i raji cuprija i 
ne treba, nego Turcima; a mi nit' dižemo vojske nit' vodimo trgovinu; i 
skela nam je mnogo. Nego, nas smo se nekolicina dogovorili da idemo 
nocu, u gluho doba, i da obaramo i kvarimo, koliko se može, što je 
napravljeno i podignuto, a da pustimo glas kako vila ruši gradevinu i 
ne da mosta Drini. Pa da vidimo hoce li šta pomoci. Drugoga puta 
nemamo, a nešto valja raditi. 
Našlo se, kao uvek, malodušnih i nepoverljivih koji su smatrali da je to 
jalova misao, jer se silni i lukavi Turci nece dati odvratiti od svog 
nauma, i da treba i dalje kuluciti do božje volje a ne praviti od zla 
gore. Ali se našlo i takvih koji su smatrali da je sve bolje nego ovako i 
dalje tegliti i cekati da sa coveka spadne i poslednja krpa odela i 
poslednji dram snage od teška posla i Abidagina oskudna hleba; da 
treba poci za svakim ko misli da ide ka nekom izlazu. To su bili 
uglavnom mladici, ali bilo je i ozbiljnih, ženjenih ljudi, domacina, koji 
su se saglasili, bez oduševljenja i plahovitosti, govoreci zabrinuto: 
— Pa hajde da rušimo, krv ga pojela, dok on nije pojeo nas. A ako i to 
ne pomogne... 
I tu su odmahivali rukom u ocajnoj rešenosti. 
Tako se tih prvih jesenjih dana proneo glas, najpre medu radnicima pa 
zatim i po kasabi, da se vila brodarica umešala u posao na cupriji, da 
ruši i razvaljuje prekonoc što se za dan sagradi, i da od gradnje nece 
moci ništa biti. U isto vreme pocele su zaista preko noci da se javljaju 
neobjašnjive štete na zajaženim mestima, pa i na samim zidarskim 
radovima. Alat koji su zidari dosada ostavljali na zapocetim krajnjim 
stubovima poceo je da se gubi i nestaje, zemljani radovi da se 
provaljuju i osipaju. 
Glas da se cuprija nece moci podici otišao je daleko, širili su ga i Turci i 
hrišcani, i sve je više dobivao oblik cvrstog verovanja. Hrišcanska raja 
je likovala, sve šapatom, sve necujno i podmuklo, ali iz puna srca. I 
domaci Turci, koji su ranije sa ponosom gledali na vezirovu gradevinu, 
poceli su da prezrivo namiguju i odmahuju rukom. Mnogi naš poturica


koji, promenivši verom, nije našao ono što je ocekivao, nego je i dalje 
sedao za tanku veceru i išao prodrtih laktova, slušao je i ponavljao sa 
uživanjem pricanja o velikom neuspehu i nalazio neko gorko 
zadovoljstvo u tome što ni veziri ne mogu da postignu i izvedu baš sve 
što naume. Vec se govorilo da se strani majstori spremaju na odlazak i 
da cuprije nece biti tamo gde je nikad nije bilo i gde je nije trebalo ni 
pocinjati. Sve se to splelo i brzo proširilo u svet. 
Narod lako izmišlja price i brzo ih širi, a stvarnost se cudno i 
nerazdeljivo meša i preplice sa pricama. Seljaci koji su nocu slušali 
guslara pricali su da je vila koja ruši gradnju porucila Abidagi da nece 
prestati sa rušenjem dok ne uzidaju u temelje dvoje dece bliznadi, 
brata i sestru, Stoju i Ostoju po imenu. I mnogi su se kleli da su videli 
sejmene kako po selima traže takav par dece. (Sejmeni su zaista 
obilazili, ali nisu tražili decu nego su po Abidaginom nalogu prisluškivali 
i raspitivali po narodu ne bi li saznali ko su ti nepoznati ljudi koji ruše 
most.) 
Toga vremena se desilo da je u jednom selu iznad Višegrada zanela 
neka mutava i maloumna devojka, sirota, koja je služila u tudoj kuci, a 
ni sama nije htela ili nije znala da kaže sa kim. To je bio redak i 
nezapamcen dogadaj da devojka, i to ovakva, zanese, i još da otac 
ostane nepoznat. I stvar se procula daleko. Upravo tih dana devojka je 
rodila, na nekoj pojati, dvoje bliznadi, ali oboje mrtvorodeno. Žene iz 
sela su joj pomogle pri porodaju koji je bio neobicno težak i odmah 
sahranile decu u jednom šljiviku. A nesudena majka se vec treceg 
dana digla i stala da traži decu svuda po selu. Uzalud su joj 
objašnjavali da su deca mrtva rodena i pokopana. Da bi se otresli 
njenog zapitkivanja rekli su joj, ili više pokretima objasnili, da su njena 
deca odnesena u kasabu, tamo gde Turci grade cupriju. Onako slaba i 
ocajna, ona je otumarala u varoš i stala da obilazi oko skela i 
gradilišta, da zagleda uplašeno ljudima u oci i nerazumljivim 
mumljanjem da pita za decu. Ljudi su je posmatrali sa cudenjem ili 
gonili da ne smeta pri radu. Videci da ne razumeju šta hoce, ona je 
raskopcala grubu seljacku košulju i pokazivala im dojke bolne i 
nabrekle, na kojima su bradavice vec pocele da pucaju i krvare od 
mleka koje je neodoljivo nadolazilo. Niko nije znao kako da joj 
pomogne i objasni da njena deca nisu uzidana u most, jer na sve 
dobre reci i uveravanja, grdnje i pretnje, ona je samo žalostivo 
mumlala i oštrim, nepoverljivim pogledom ispitivala svaki ugao. 
Najposle, prestali su da je gone, puštali je da lunja oko gradilišta, 
obilazeci oko nje s mucnim sažaljenjem. Kuvari su joj davali od 
radnicke pure koja bi zagorela na dnu kazana. Oni su je prozvali luda 
Ilinka, a po njima i cela kasaba. I sam Abidaga je prolazio bez


prigovora pored nje, zakretao sujeverno glavu u stranu i naredivao da 
joj udele. Tako je ostala da živi, kao mirna luda, tu pored gradnje. Sa 
njom je ostala i prica da su Turci uzidali decu u most. Jedni su verovali 
u nju, drugi nisu, ali su je svi ponavljali i prenosili. 
A štete su se i dalje dešavale, cas manje cas vece, i uporedo sa njima 
širili su se sve uporniji glasovi da vile ne daju mosta na Drinu. 
Abidaga je besneo. Peklo ga je da se može naci neko ko se usuduje da 
i pored njegove poslovicne strogosti, koju je on negovao kao narocit 
predmet svog ponosa, preduzme nešto protiv njegovog dela i njegovih 
namera. Isto tako gadio mu se ovaj narod, i to muslimani kao i 
hrišcani, koji je spor i nevešt u poslu, ali brz na podsmeh i 
nipodaštavanje, i tako dobro ume da nade podrugljivu i razornu rec za 
sve što ne shvata ili ne ume da uradi. Isturio je straže sa obe strane 
reke. Štete na zemljanim radovima tada su prestale, ali se na samoj 
vodi i dalje rušilo. Samo za mesecnih noci nije bilo kvara. To je 
Abidagu, koji nije verovao u vile, utvrdilo u verovanju da ta vila nije 
nevidljiva i da ne dolazi s visina. Dugo nije hteo, nije mogao da veruje 
onima koji su mu govorili da je to seljacko lukavstvo ali sad se sve više 
uveravao da je ipak tako. I to ga je nagonilo u još veci bes. Ali u isto 
vreme on je dobro znao da mora mirovati i prikrivati svoj gnev ako 
hoce da pripreža i uhvati štetocinu i što brže i potpunije razbije 
pricanja o vilama i o napuštanju radova na mostu, koja mogu da 
postanu opasna. Pozvao je starešinu sejmena, jednog Plevljaka koji je 
odrastao u Carigradu, bledog i nezdravog coveka. 
Ova dva coveka su se nagonski odbijala medu sobom i u isto vreme 
neprestano privlacila i sudarala. Jer izmedu njih su stalno tkala i 
talasala nerazumljiva osecanja mržnje, odvratnosti, straha i 
nepoverenja. Abidaga, koji ni prema kome nije bio mek ni prijatan, 
ispoljavao je prema ovom bledom poturcenjaku neprikrivenu 
odvratnost. Sve što je on radio ili govorio dražilo je Abidagu i izazivalo 
da ga grdi i unižava. I što se Plevljak više ponižavao i pravio sladim i 
revnosnijim to je Abidagina odvratnost sve više rasla. A sejmenski 
starešina se od prvog dana sujeverno i strahovito bojao Abidage. Taj 
strah se s vremenom pretvorio u mucnu moru, koja ga nije napuštala. 
Pri svakom koraku i pokretu, cesto i u snu on je pomišljao: šta ce 
Abidaga za ovo kazati? Uzalud je nastojao da mu se dodvori i da mu 
ugodi. Sve što je dolazilo od njega Abidaga je primao s negodovanjem. 
A ta nerazumljiva mržnja kocila je i zbunjivala Plevljaka i cinila ga još 
krucim i nespretnijim. On je verovao da ce zbog Abidage jednog dana 
izgubiti ne samo hlebac i položaj nego i glavu. Zato je živeo u stalnim 
uzbudenjima i prelazio iz samrtne potištenosti u groznicavu i svirepu


revnost. Kad je sada, bled i krut, stao pred Abidagu, ovaj mu je rekao 
glasom prigušenim od srdžbe: 
— Slušaj, šuplja glavo, ti si vešt ovim krmkovicima, znaš njihov jezik i 
njihove marifetluke, pa i pored svega toga nisi u stanju da pronadeš 
koja je to rda koja se digla da vezirski posao kvari. A to je zato što si 
rda kao i oni što su, samo se našla još gora rda od tebe koja te je 
postavila za starešinu i zabita a nije se niko našao da te nagradi kako 
zaslužuješ. Evo ja cu, kad niko nije. Da znaš da cu te sabiti u zemlju 
da od tebe ne bude senke na suncu ni koliko je ima od najmanje 
travke. Ako za tri dana ne prestanu svaki kvar i šteta na radovima, 
ako mi ne uhvatiš onog ko ih cini i ne ucutkaš sve ludacke glasove o 
vilama i o prestanku radova, nabicu te živa na kolac na najvišoj skeli, 
da te svet gleda i od tebe strah hvata i pamet u glavu uzima. Kunem ti 
se životom i verom kojom se ne kune lako. Danas je cetvrtak, imaš 
vremena do nedelje. A sad idi davolu koji te meni i poslao. Idi! Sikter! 
I bez zakletve Plevljak bi verovao Abidaginoj pretnji, jer je i u snu 
drhtao od njegova glasa i pogleda. Sad je izišao u jednom od onih 
svojih grcevitih, panicnih nastupa straha i odmah se ocajnicki dao na 
posao. Sakupio je sve svoje ljude i prešavši naglo iz samrtne 
ukocenosti u ludacku jarost stao je da ih grdi. 
— Slijepci! Badavadžije! — derao se Plevljak kao da ga živa nabijaju 
na kolac, unoseci se svakom od sejmena u lice. — Zar se tako straža 
straži i carsko dobro cuva? Kad je na kazan ici, brzi ste i okretni svi, a 
kad je u službi potrcati, vežu vam se noge i stane pamet. A meni obraz 
zbog vas gori. Ali necete više kod mene plandovati! Znajte da cu od 
ovih skela kasapnicu sejmensku napraviti! Ni na jednom od vas nece 
biti glave ako za dva dana ovo cudo ne prestane i ako ne pohvatate i 
pobijete razbojnike. Dva dana imate još života, kunem vam se vjerom 
i citabom. 
Tako je vikao dugo. I najposle, ne znajuci šta bi još mogao da im kaže 
i cime da pripreti, pljuvao je sejmene, jednog po jednog, redom. Ali 
kad se ispraskao i kad se oslobodio pritiska straha koji ga je napuštao 
u vidu gneva, odmah se ocajnickom snagom dao na posao. Noc je 
proveo krstareci sa momcima po obali. U neko doba ucinilo im se da 
cuju kako nešto lupa na onom delu skela koji je najdalje isturen u reku 
i potrcali tamo. Culi su još kako se odvaljuje daska, osipa kamen i 
pada u vodu, a kad su došli do mesta našli su zaista polomljene skele i 
razvaljen zid, ali ni traga od krivaca. Pred tom avetinjskom prazninom 
sejmeni su drhtali od nocne vlage i sujevernog straha. Dozivali su se, 
buljili u tamu, mahali zapaljenim lucevima, ali sve je bilo uzalud. Šteta


je bila opet ucinjena a oni koji su je pocinili nisu bili ni uhvaceni ni 
ubijeni, kao da su zaista nevidljiva bica. 
Iduce noci Plevljak je bolje pripremio zasedu. Prebacio je nekoliko ljudi 
i na drugu obalu. Kad je pao mrak, posakrivao je po skelama, sve do 
na kraj, sejmene a sam je sa još dvojicom ljudi seo u jedan camac koji 
je sa mrakom neopaženo dovukao na levu obalu. Odavde su sa 
nekoliko zaveslaja mogli da budu kod jednog od dva zapoceta stuba. I 
tako bi štetocinu saleteli sa dve strane da ne može umaci, ako nije ili 
krilato ili podvodno bice. 
Cele te duge i studene noci Plevljak je preležao u camcu, pokriven 
ovcijim kožama i mucen najcrnjim mislima, preturajuci neprestano po 
glavi: da li ce Abidaga zaista ostvariti svoju pretnju i oduzeti mu život 
koji pored ovakvog starešine i inace nije život nego samo strah i muka. 
Ali duž cele gradevine nije se zacuo ni najmanji šum, izuzev jednolicno 
pljuskanje i mrmorenje nevidljive vode. Tako je i svanulo, a Plevljak je 
u celom ukrucenom telu osecao kako mu se život smrkava i krati. 
Iduce trece i poslednje noci isto bdenje, isti raspored, isto uplašeno 
osluškivanje. I ponoc je prošla. Plevljaka je hvatala samrtna 
ravnodušnost. Tada se zacuo lak pljusak a zatim, jace, tup udarac o 
hrastove grede koje su pobijene u reci i na kojima pocivaju skele. Otud 
je odjeknuo oštar zvižduk. Ali Plevljakov camac vec je krenuo. Stojeci 
uspravno on je buljio u mrak, mahao rukama i promuklim glasom 
vikao: 
— Veslaj, veslaj! Uprrri! 
Bunovni ljudi su veslali oštro, ali jaka matica ih je ipak uhvatila nešto 
ranije nego što je trebalo. Umesto da pristanu uz skele oni krenuše niz 
vodu kojoj nisu mogli da se otmu, i ona bi ih odnela daleko da ih nešto 
neocekivano ne zaustavi: 
Tu, na sredini brzaka, gde nije bilo direka ni skela, njihov camac udari 
u nešto drveno i teško, i odjeknu tupo. To ih zaustavi. Tek tada 
razabraše da se gore na skelama sejmeni gušaju sa nekim. Sejmeni, 
sve poturcenjacki sinovi iz naših krajeva, vikali su gore svi u jedan 
glas; u tami su se ukrštali njihovi isprekidani i nerazumljivi povici: 
— Drž', ne puštaj! 
— Kahrimane, 'vamo!


— Ja sam, ja! 
Izmedu tih povika culo se kako neki težak predmet ili ljudsko telo 
pljusnu u vodu. 
Plevljak je nekoliko trenutaka bio u potpunoj nedoumici gde je zastao i 
šta se to dešava, ali cim se malo snašao on poce gvozdenom kukom 
na dugackoj motki da se odupire o direke na koje je u vodi udario i da 
vuce camac uz vodu, sve bliže skeli. Sad je vec bio kod hrastovog 
direka i ohrabren vikao iz svega glasa: 
— Luc, palite luc! Konopac mi dajte! 
Najpre mu nije niko odgovarao. Najzad, posle mnogog dovikivanja u 
kome niko nikog nije slušao ni mogao da razume, planu gore 
nesigurno i bojažljivo tanka lucka. Taj prvi blesak više zbuni oci i 
pomeša u nemiran kovitlac ljude i predmete sa njihovim senkama i 
crvenim odblescima na vodi. Ali planu još u necijoj ruci luc. Sad se 
svetlost umiri i ljudi poceše da se pribiraju i raspoznavaju. Sve se brzo 
razmrsi i objasni. 
Izmedu Plevljakovog camca i skela nalazio se mali splav od svega tri 
direka; samo na prednjem delu bilo je veslo, pravo splavarsko veslo, 
tek krace i slabije. Splav je bio vezan leskovom gužvom za jedan od 
hrastovih direka ispod skela i držao se protiv brze vode koja ga je 
zapljuskivala i svom silom vukla naniže. Sejmeni sa skela pomogoše 
svome starešini da prede preko splava i da se ispne do njih. Svi su bili 
zadihani i unezvereni. Na daskama je ležao vezan hrišcanin seljak. 
Videlo se kako mu se brzo i jako nadimaju grudi, i oci u kolutanju 
pokazuju strašnu beonjacu. 
Najstariji od cetvorice sejmena objašnjavao je uzbudeno Plevljaku 
kako su oni stražarili pritajeni na raznim mestima po skelama. I kad su 
u tami culi veslo pomislili su da je to starešinin camac, ali su bili toliko 
mudri, da se ne jave i da cekaju šta ce naici. Tada su videli dvojicu 
seljaka kako prikrajciše uz direke i kako s mukom vezuju splav. Pustili 
su ih da se ispnu i da zadu medu njih a onda su ih napali nadžacima, 
oborili i stali da vezuju. Ovoga koji je bio obeznanjen od udaraca po 
glavi vezali su lako, ali onaj drugi, praveci se prvo da je obamro, 
kliznuo kao riba i propao kroz daske u vodu. 
Tu sejmen uplašeno zastade u govoru, a Plevljak poce da vice:


— Ko ga je pustio? Kazujte ko ga je pustio, jer cu vas sve na komade 
sasjeci, sve! 
Momci su cutali i treptali ocima na crvenoj nemirnoj svetlosti, a 
Plevljak se okretao oko sebe kao da ga traži u mraku, psujuci im 
jednako i ono što im danju nikad nije psovao. Ali se odjednom trže, 
nagnu se nad vezanog seljaka kao nad dragoceno blago i sav drhteci 
stade da cici kroza zube nekim tankim, placevnim glasom: 
— Cuvajte ovoga, cuvajte dobro! Ah, kurvini sinovi, ako mi ga pustite, 
znajte da glave na vama nema! 
Sejmeni se uskomešaše oko seljaka; dotrcaše sa obale, preko skela, 
još dvojica. Plevljak je izdavao naredbe, opominjao da ga bolje vežu i 
cvršce drže. Tako ga kao mrtvaca prenesoše polako i oprezno na 
obalu. Plevljak je pošao za njima, ne gledajuci gde staje i ne skidajuci 
pogleda sa vezanog coveka. I sa svakim korakom cinilo mu se da 
raste, da tek pocinje da živi. 
Na obali su poceli da se pale i mitoklasaju novi lucevi. Uhvaceni seljak 
je unesen u jedan od radnickih kuceraka, gde je zapaljena vatra, i 
vezan uz direk konopcem i verigama koje su skinuli sa ognjišta. 
To je bio glavom Radisav sa Uništa. 
Plevljak se malo stišao, nije vrištao ni psovao, ali nije mogao nigde da 
se skrasi. Slao je sejmene niz obalu da traže onog drugog seljaka koji 
je skocio u vodu, iako je bilo jasno da ga po ovako mracnoj noci, ako 
se nije udavio, niko nece moci stici ni uhvatiti. Izdavao je i druga razna 
naredenja, ulazio, izlazio, pa se opet vracao, pijan od uzbudenja. 
Poceo je i da ispituje vezanog seljaka, ali je i to napustio. Uopšte, sve 
što je radio trebalo je samo da zajazi i prikrije njegov nemir, jer u 
stvari on je samo na jedno mislio: cekao je Abidagu. I nije morao dugo 
da ga ceka. 
Pošto je odspavao prvi san, Abidaga se po svom obicaju odmah iza 
ponoci probudio i, ne moguci više zaspati, stajao je kraj prozora i 
gledao u tamu. Sa njegovog cardaka na Bikavcu danju se videla recna 
dolina i cela gradevina sa kucercima, mlinovima, pojatama i celim 
onim razrovanim i zakrcenim prostorom oko nje. Sad je u tami 
naslucivao sve to i sa gorcinom mislio kako posao ide sporo i teško i 
kako ce to jednog dana morati doci i veziru do ušiju. Za to ce se vec 
neko pobrinuti. Ako niko, a ono ovaj glatki, hladni i podmukli Tosun 
efendija. I tada bi se moglo desiti da padne u nemilost kod vezira. A


to, to je ono od cega on ne može da spava, a kad zaspi i u snu drhti. 
Jelo mu je otrovano, ljudi su mu crni, život mu je mrzak samo kad 
pomisli na to. Nemilost, to znaci da si udaljen od vezira, da ti se 
neprijatelji podsmevaju (ah, samo ne to!), da nisi niko i ništa, da si 
dronjak i fukara ne samo u tudim nego i u svojim sopstvenim ocima. 
Znaci izgubiti teško steceni imetak ili, ako ga i zadržiš, grickati ga 
kradimice, daleko od Stambola, negde u progonstvu, u mracnoj 
provinciji, zaboravljen, izlišan, smešan, bedan. Ne, samo to ne! Bolje 
ne gledati sunce i ne disati vazduh! Sto puta je onda bolje bilo i ne biti 
niko i ne imati ništa! — Eto, to je ta misao koja mu se uvek vraca i po 
nekoliko puta u danu nagoni krv da bolno udara u teme i slepoocnice, 
ali ni inace nikad potpuno ne išcezava, nego leži kao crn talog u 
njemu. To bi za njega znacila nemilost, a nemilost je mogucna svakog 
dana i casa, jer sve radi da ona dode, samo on jedini radi protivno i 
brani se; dakle on jedan protiv svih i svega. I to traje vec petnaestak 
godina, otkako je došao do ugleda i uticaja, otkako mu vezir poverava 
velike i važne poslove. Pa ko to može da izdrži? Ko da spava i miruje? 
Iako je bila hladna i vlažna jesenska noc, Abidaga je otvorio prozor i 
gledao u tamu, jer mu se cinilo da se guši u zatvorenom prostoru. 
Tada je primetio da se na skelama i po obali pale i krecu svetlosti. Kad 
je video da ih biva sve više, pomislio je da se nešto neobicno desilo, 
obukao se i probudio momka. Tako je stigao pred osvetljenu pojatu 
upravo u trenutku kad Plevljak nije više ni sam znao kako da grdi, 
kome da nareduje, uopšte šta da radi pa da prikrati vreme. 
Neocekivani dolazak Abidagin posve ga je zbunio. Toliko je želeo taj 
cas, a sada kad je nastupio, on nije umeo da ga iskoristi onako kako je 
zamišljao. Mucao je od uzbudenja i zaboravio je na vezanog seljaka. 
Abidaga je samo prezrivo gledao iznad njegove glave i odmah se 
uputio ka zarobljeniku. 
U pojati su naložili življu vatru tako da je i najudaljeniji kutak bio 
obasjan, a sejmeni su dodavali sve nove glavnje. 
Abidaga je stajao pred vezanim seljakom od koga je bio mnogo viši. 
Bio je miran i zamišljen. Svi su cekali na njegovu rec, a on je mislio: 
eto s kim ja imam da se borim i nosim, eto od koga zavise moj položaj 
i moja sudbina, od ove prezrene i slaboumne poturice Plevljaka i od 
nerazumljive, okorele zlobe i uporstva ove rajinske gnjide. A onda se 
trgnuo i poceo da izdaje naredbe i da ispituje seljaka. 
Pojata se ispunila sejmenima, napolju su se culi glasovi razbudenih 
nadzornika i radnika. Abidaga je postavljao pitanja preko Plevljaka.


Radisav je najpre tvrdio da su se on i još jedan mladic rešili da beže i 
da su zato spremili mali splav i krenuli niz reku. Kad su mu pokazali 
svu besmislenost njegovog tvrdenja, jer se po mracnoj noci ne može 
ploviti niz nemirnu reku, punu virova, stena i sprudova, i jer se oni koji 
hoce da beže ne penju na skele i ne ruše rad, on je zacutao i samo je 
nabusito rekao: 
— Pa, u vašim je rukama sve, radite šta znate. 
— E, sad ceš da vidiš šta znamo, — rekao je na to živo Abidaga. 
Sejmeni su razdrešili verige i razgolitili seljaku grudni koš. Verige su 
bacili u razgorelu vatru i cekali. Kako su verige bile cadave, svima su 
im ruke bile uprljane i svuda su i po polunagom seljaku i po njima 
ostavljale crne tragove. Kad su verige bile blizu usijanja, prišao je 
Merdžan Ciganin i dugackim kleštima ih izvukao za jedan kraj, a jedan 
od sejmena je isto tako pridržavao drugi. 
Plevljak je prevodio Abidagine reci. 
— E, dede sad nam kazuj pravu istinu. 
— Šta imam da vam kazujem; vi sve možete pa sve i znate. 
Ona dvojica prinesoše verige i opasaše njima seljaka oko širokih, 
maljavih grudi. Stade da cvrci osmudena dlaka. Seljaku se zgrciše 
usta, nabreknuše vratne žile, rebra na slabinama iskociše i trbušni 
mišici poceše da se stežu i krecu kao kad covek povraca. Stenjao je od 
bola, zatezao konopce kojima je vezan i uzalud se otimao i nastojao da 
smanji dodir tela sa vrelim gvoždem. Oci su mu treptale i suzile. 
Odmakoše verige. 
— To ti je za pocetak. Zar nije bolje da bez toga govoriš? 
Seljak samo jako oduhnu kroz nos, ali je cutao. 
— Kazuj ko je bio onaj s tobom! 
— Zvao se Jovan, a ja mu ne znam kucu ni selo. 
Prinesoše opet verige, zacvrca opaljena dlaka i koža. Kašljuci od dima i 
grceci se od bolova, seljak poce isprekidano da kazuje.


Svega njih dvojica su se dogovorili da ruše gradnju na mostu. Tako su 
mislili da treba i tako su uradili. Niko drugi nije znao i nije ucestvovao. 
Ispocetka su prilazili sa obale, na raznim mestima, i uspevali su dobro, 
ali kad su videli da je straža na skelama i po obali, smislili su da 
sastave tri direka u splav i da tako neprimeceni pridu gradevini sa 
reke. To je bilo pre tri dana. Vec prve noci umalo da ih nisu uhvatili. 
Jedva su izmakli. Zato iduce noci nisu uopšte izlazili. A kad su nocas 
opet probali sa splavom desilo se ovo što se desilo. 
— To je sve. Tako je bilo i tako smo radili, a vi sada cinite svoje. 
— A ne, necemo tako, nego kazuj ko vas je nagovorio na to! Jer, ništa 
su te muke dosada prema ovima koje idu. 
— Vala, cinite šta vam je drago. 
Tada pride onaj Merdžan kovac sa kleštima. Klece pored vezanog 
coveka i poce da mu kida nokte sa bosih nogu. Stisnutih zuba seljak je 
cutao, ali je cudna drhtavica, koja mu je i onako vezanom tresla telo 
sve do pasa, odavala da je bol morao biti velik i neobican. U jednom 
trenutku seljak procedi kroza zube nešto nejasno. Plevljak koji je 
vrebao njegove reci i pokrete i žudno ocekivao ma kakvo priznanje 
dade rukom znak Ciganinu da prestane i odmah priskoci. 
— Kako? šta kažeš? 
— Ništa. Kažem: što me na pravdi boga mucite i što dangubite. 
— Kazuj ko te nagovorio? 
— Ama, ko ce me nagovoriti? Šejtan! 
— Šejtan? 
— Šejtan, jakako, onaj koji je i vas nagovorio da zidate cupriju. 
Seljak je govorio tiho ali tvrdo i odredeno. 
Šejtan! Cudna rec, kazana ovako ogorceno u ovako neobicnom 
položaju. Šejtan! I toga ima, mislio je Plevljak, stojeci sada oborene 
glave kao da ga vezani saslušava a ne on njega. Ta jedina rec pogodila 
ga je u osetljivo mesto i podigla u njemu odjednom sve brige i sva 
strahovanja u svoj njihovoj snazi i velicini, kao da nisu bila zbrisana 
ovim hvatanjem krivca. Možda je zaista sve ovo, zajedno sa


Abidagom, i gradenjem mosta, i ovim ludim seljakom, samo davolja 
rabota. šejtan! Možda je to jedino cega se treba bojati? Plevljak 
zadrhta, i trgnu se. Upravo, prenuo ga je gromki i ljutiti Abidagin glas. 
— Šta je? Tebi se spava, jaramaze? — vikao je Abidaga, udarajuci 
kožnim kratkim bicem po sari svoje desne cizme. 
Ciganin je klecao, sa kleštima u rukama, i crnim, svetlim ocima gledao 
uplašeno i pokorno naviše uz Abidagin stas. Sejmeni su podsticali 
vatru koja se i inace bila rasplamsala. Cela prostorija je sjala, 
zagrejana i svecana. Uopšte, to što je omrklo kao uboga i neugledna 
zgrada poraslo je odjednom, proširilo se i izmenilo. U pojati i oko nje 
vladalo je neko svecano uzbudenje i narocita tišina kao što uvek biva 
na mestima na kojima isteruju pravdu, muce živa coveka ili se 
dešavaju sudbonosne stvari. Abidaga, Plevljak i vezani covek kretali su 
se i govorili kao glumci, a svi ostali su išli na prstima, oborenih ociju, 
ne govoreci do u potrebi, pa i onda samo šapatom. Svak je u sebi 
želeo da ne bude na tom mestu ni u tom poslu, ali pošto to nije 
mogucno, svak je stišavao svoju rec i umanjivao svoj pokret da bar za 
toliko bude dalje od svega. 
Videci da saslušanje sporo ide i da ne obecava ploda, Abidaga sa 
nestrpljivim pokretom i glasnim psovkama izide iz pojate. Za njim je 
skakutao Plevljak, a za ovim sejmeni. 
Napolju je svitalo. Sunce se još nije javilo, ali je ceo vidik bio svetao. 
Duboko medu brdima videli su se oblaci, rastegnuti u dugim, zagasito 
ljubicastim pojasevima, a izmedu njih svetlo i bistro nebo, gotovo 
zelene boje. Nad vlažnom zemljom ležale su rasturene gomile niske 
magle iz koje su virile krune vocaka sa potpuno proredenim i žutim 
lišcem. Udarajuci jednako korbacem o cizmu, Abidaga je izdavao 
naredenja: da se krivac ispituje i dalje, narocito o pomagacima, ali da 
ga ne muce preko mere mukama od kojih bi klonuo; da se spremi sve 
što treba da danas u podne bude živ nabijen na kolac, i to na krajnjoj 
skeli, na najuzvišenijem mestu, tako da ga vidi sva kasaba i svi radnici 
sa obe strane reke: Merdžan da pripremi sve, a telal da vikne kroz 
mahale: da ce u podne na cupriji narod moci videti kako prolaze oni 
koji ometaju gradnju mosta, da se tu, na jednoj ili na drugoj obali 
mora iskupiti sve muško stanovništvo, Turci i raja, od deteta pa do 
starca. 
Dan koji svice nedelja je. Nedeljom se radilo kao i svakim drugim 
danom, ali danas su i sami nadzornici rasejani. Tek što se dobro 
razdanilo pronela se vest o hvatanju krivca, o mucenju i pogubljenju


koje ce biti u podne. Ono stišano i svecano raspoloženje iz pojate 
proširilo se na ceo prostor oko gradevine. Kulucari rade cutke, svak 
izbegava da drugom pogleda u oci i svak gleda u posao koji ima pred 
sobom kao da je to pocetak i svršetak sveta. 
Još na sat pred podne iskupio se varoški svet, vecinom Turci, na 
zaravanku kod mosta. Deca su se ispela na visoke blokove 
neobradenog kamena koji su tu ležali. Radnici su se rojili oko dugih i 
uskih dasaka sa kojih se delio kulucarski tain koji coveku ne da umreti. 
Žvacuci, oni su cutke i unezvereno gledali oko sebe. Malo zatim 
pojavio se Abidaga, u pratnji Tosun-efendije, majstor-Antonija i još 
nekolicine uglednih Turaka. Svi su stali na jednom uzvišenom 
oceditom mestu izmedu mosta i pojate u kojoj je bio osudenik. 
Abidaga je otišao još jednom do pojate gde mu je javljeno da je sve 
spremno: tu je ležao hrastov kolac, dugacak blizu cetiri aršina, kako 
treba zašiljen, na vrhu pokovan gvoždem i sasvim tanak i oštar, a ceo 
namazan dobro lojem; tamo na skelama bili su prikovani direci medu 
koje ce se kolac uglaviti i ukovati, drven malj za nabijanje, konopci i 
sve ostalo. 
Plevljak je bio ustumaran, zemljane boje u licu i crvenih ociju. Ni sada 
nije mogao da izdrži Abidagin plameni pogled. 
— Slušaj ti, ako ne bude sve kako treba i ako me obrukaš pred 
svetom, ne izlaz'te mi pred oci ni ti ni ovaj ciganski brabonjak; 
potopicu vas u Drinu, kao slepu štenad. 
I onda okrecuci se uzdrhtalom Ciganinu dodade blaže: 
— Šest ti je groša za posao, a još šest ako ostane do mraka živ. Pa 
sad gledaj. 
Sa glavne džamije u caršiji javi se hodža oštrim i jasnim glasom. 
Nastade nemir medu sakupljenim narodom, a malo zatim otvoriše se 
vrata na pojati. Desetak sejmena se svrsta u dva reda, po pet sa 
svake strane. Medu njima je Radisav, bos i gologlav; brz i pognut kao i 
uvek ali ne »seje« u hodu, nego sitno i cudnovato hoda, skakuce 
gotovo na osakacenim nogama sa krvavim rupama umesto nokata; na 
ramenu nosi dugacak, beo i zašiljen kolac. Pozadi ide Merdžan sa još 
dva Ciganina koji ce mu pomagati pri izvršenju presude. Odjednom 
izjaha odnekud Plevljak na svom doratu i pode na celo te povorke, 
koja je imala da prede svega stotinjak koraka do prvih skela.


Svet je istezao vratove i propinjao se na prste da vidi coveka koji je 
ostvario zaveru i otpor i rušio gradevinu. Svi su bili iznenadeni bednim 
i nikakvim izgledom toga coveka koga su oni posve drukcije zamišljali. 
Naravno, niko od njih nije znao zašto onako smešno poskakuje i 
nabada s noge na nogu i niko nije dobro video one opekotine od veriga 
koje su mu išle oko grudi kao veliki kaiševi, a preko kojih su mu 
navukli košulju i gunj. Stoga je svima izgledao i suviše jadan i 
neugledan za delo zbog koga ga vode na gubilište. Samo je beli 
dugacki kolac davao svemu neku jezivu velicinu i privlacio sve poglede 
na sebe. 
Kad su stigli do mesta gde pocinju zemljani radovi na obali, Plevljak 
sjaha i nekim svecanim i preteranim pokretom predade uzdu momku, 
a on se sa ostalima izgubi na strmom, raskaljanom putu koji se spušta 
ka vodi. Malo zatim svet je mogao da ih vidi kako se pojavljuju istim 
redom na skelama i kako se penju sporo i oprezno. Na uskim 
prolazima od greda i dasaka sejmeni su potpnno okružili i stisli medu 
sobom Radisava, da im ne bi skocio u reku. Tako su se provlacili 
polako i peli sve više dok ne dodoše do kraja. Tu je nad vodom bio 
popoden prostor u velicini jedne osrednje sobe. Na tom prostoru se, 
kao na uzdignutoj pozornici, smestiše Radisav, Plevljak i trojica 
Cigana, ostali sejmeni ostadoše rastureni naokolo po skelama. 
Narod na zaravanku se pomerao i premeštao. Stotinjak koraka ga deli 
od onih dasaka, tako da vidi svakog coveka i svaki pokret, ali ne može 
da cuje reci ni razabere pojedinosti. Narod i radnici sa leve obale 
udaljeni su tri puta toliko od prizora i još se više vrpolje i naprežu da 
što bolje cuju i vide. Ali se ništa nije moglo cuti a ono što se videlo 
izgledalo je u pocetku i suviše jednostavno i zanimljivo, a opet na 
kraju postalo je tako strašno da su svi okretali glave i mnogi brzo 
odlazili kuci, kajuci se što su dolazili. 
Kad su Radisavu naredili da legne, on je oklevao jedan trenutak, a 
onda je ne gledajuci Cigane ni sejmene, kao da ih nema, prišao bliže 
Plevljaku, gotovo poverljivo, kao nekom svome, i rekao mu tiho i 
potmulo: 
— Slušaj, tako ti ovog i onog svijeta, ucini dobro i probodi me, da se 
ne mucim kao pas. 
Plevljak se trgnuo i viknuo na njega kao da se brani od toga suviše 
poverljivog nacina razgovora:


— Sikter, vlaše! Zar ti toliki delija da carsko rušiš a ovamo bogoradiš 
k'o žena! Bice kako je naredeno i kako si zaslužio. 
Radisav obori glavu još niže, a Cigani mu pridoše i stadoše s njega da 
svlace gunj i košulju. Na grudima se ukazaše rane od veriga, 
potprištene i pocrvenele. Ne govoreci više ništa, seljak leže kako mu je 
naredeno, okrenut licem prema zemlji. Cigani pridoše i vezaše mu 
prvo ruke na leda, a potom za svaku nogu, oko clanaka, po jedan 
konopac. Zategnuše svaki na svoju stranu i široko mu raskreciše noge. 
Za to vreme Merdžan je položio kolac na dva kratka obla drveta, tako 
da mu je vrh došao seljaku medu noge. Zatim izvadi iza pojasa kratak, 
širok nož, kleknu pred ispruženog osudenika i nagnu se nad njim da 
mu rasece sukno od cakšira medu nogama i da proširi otvor kroz koji 
ce kolac uci u telo. Taj najstrašniji deo krvnikova posla bio je, srecom, 
za gledaoce nevidljiv. Videlo se samo kako vezano telo zadrhta od 
kratkog i neprimetnog uboda nožem, kako se podiže do pasa, kao da 
ce ustati, ali odmah ponovo pade natrag i tupo udari o daske. Cim je 
to svršio, Ciganin skoci, dohvati drveni malj sa zemlje i stade njime da 
udara donji, tupi deo koca, laganim i odmerenim udarcima. Izmedu 
dva udarca stao bi malo i posmatrao prvo telo u koje zabija kolac a 
zatim dvojicu Cigana, opominjuci ih da vuku lagano i jednomerno. Telo 
raskrecenog seljaka grcilo se samo od sebe; kod svakog udarca malja 
kicma mu se savijala i grbila, ali su ga konopci zatezali i ispravljali. 
Tišina je na obe obale bila tolika da se jasno razabirao i svaki udarac 
za sebe i njegov odjek negde na strmoj obali. Najbliži su mogli cuti 
kako covek udara celom o dasku i pored toga jedan drugi neobicni 
zvuk; ali to nije bio ni jauk ni vapaj ni hropac, ni ma koji ljudski glas, 
nego je celo to rastegnuto i muceno telo širilo od sebe neku škripu i 
grohot, kao plot koji gaze ili drvo koje lome. Posle svakog drugog 
udarca odlazio je Ciganin do ispruženog tela, nadnosio se nad njega, 
ispitivao da li kolac ide dobrim pravcem, i kad bi se uverio da nije 
povredio nijedan od najvažnijih živih delova iznutrice, vracao se i 
nastavljao svoj posao. 
Sve se to slabo culo i još manje videlo sa obale, ali su svima noge 
drhtale, lica bledela i hladneli prsti na rukama. 
U jednom trenutku kucanje prestade. Merdžan je video kako se pri 
vrhu desne plecke mišici zatežu i koža odiže. On pride brzo i prosece 
to ispupceno mesto unakrst. Bleda krv potece, najpre oskudno pa sve 
jace. Još dva-tri udarca, laka i oprezna, i na prosecenom mestu stade 
da izbija gvoždem pokovani šiljak koca. Udario je još nekoliko puta, 
dok vrh nije došao do u visinu desnog uha. Covek je bio nabijen na 
kolac kao janje na ražanj, samo što mu vrh nije izlazio kroz usta nego


na leda i što nije jace ozledio ni utrobu ni srce ni pluca. Tada Merdžan 
odbaci malj i pride. Razgledao je nepomicno telo, zaobilazeci krv koja 
je curila sa mesta gde je kolac ušao i izašao. i hvatala se u malim 
mlakama na daskama. Dvojica Cigana okrenuše ukruceno telo na leda 
i stadoše da mu vežu noge pri dnu uz kolac. Za to vreme Merdžan je 
gledao da li je covek živ i pažljivo posmatrao to lice koje je došlo 
odjednom podadulo, šire i vece. Oci su bile široko otvorene i nemirne, 
ali ocni kapci nepomicni, usta rasklopljena i obe usne ukocene u grcu; 
iz njih su belasali stegnuti zubi. Pojedinim od licnih mišica covek nije 
više mogao da vlada; stoga je lice izgledalo kao maska. Ali srce je bilo 
muklo i pluca radila kratkim i ubrzanim dahom. Dvojica Cigana stadoše 
da ga dižu kao brava na ražnju. Merdžan je vikao na njih da paze, da 
ne drmaju telom; i sam je pomagao. Uglaviše donji, debeli deo koca 
medu one dve grede i ukovaše sve velikim ekserima, zatim pozadi, u 
istoj visini, podupreše kratkom žiokom koju takode prikovaše i za 
kolac i za gredu od skela. 
Kad i to bi gotovo Cigani se izmakoše podalje i pridružiše sejmenima, a 
na onom praznom prostoru ostade sam, izdignut za citava dva aršina, 
uspravan, ispršen i go do pasa, covek na kocu. Iz daljine se samo 
naslucivalo da kroz njega ide kolac za koji su mu vezane noge pri 
clancima, dok su mu ruke vezane na lediina. Zato je narodu izgledao 
kao kip koji lebdi u vazduhu, na samoj ivici skela, visoko iznad reke. 
Na obe obale prode žagor i talasanje kroz svetinu. Neki oboriše pogled, 
a neki krenuše kuci brzo, ne okrecuci glave. Vecina je nemo gledala taj 
ljudski lik, isturen u prostor, neprirodno ukocen i prav. Strah im je 
ledio utrobu i noge su pod njima obamirale, ali oni nisu mogli da se 
maknu ni da odvoje pogled od toga prizora. A izmedu toga uplašenog 
sveta provlacila se luda Ilinka; zagledala svakom u oci, nastojeci da im 
uhvati pogled i da u njemu procita i otkrije gde su njena žrtvovana i 
sahranjena deca. 
Tad Plevljak, Merdžan i još dvojica sejmena pridoše ponovo osudeniku 
i stadoše da ga zagledaju izbliza. Niz kolac je tekao samo slab mlaz 
krvi. covek je bio živ i svestan. Slabine su mu se dizale i spuštale, žile 
na vratu kucale, oci su kolutale sporo ali neprestano. Kroz stisnute 
zube naviralo je otegnuto režanje u kome su se teško razabirale 
pojedine reci: 
— Turci, Turci..., — grcao je covek sa koca. — Turci na cupriji... da 
paski skapavate... paski pomrete!...


Cigani sakupiše svoj alat i svi se, zajedno sa Plevljakom i sejmenima, 
zaputiše preko skela na obalu. Narod ustuknu pred njima i stade da se 
razilazi. Samo su decaci sa visokog kamenja i golih drveta ocekivali još 
nešto i, ne znajuci kad je kraj ni šta je dosta, cekali šta ce dalje biti sa 
cudnim covekom koji lebdi nad vodom kao da je u skoku zastao. 
Plevljak je prišao Abidagi i javio da je sve tacno i dobro izvršeno i da je 
osudenik žav i ima izgleda da ce živeti još, jer mu unutrica nije 
povredena. Abidaga mu ne odgovori ništa, ni pogledom, samo mahnu 
rukom za znak da mu dovedu konja i stade da se prašta sa Tosunefendijom 
i majstor-Antonijem. Svi stadoše da se razilaze. Culo se 
kako kroz caršiju telal vice o izvršenoj presudi i o takvoj istoj i goroj 
kazni koja ceka svakog ko bude tako radio. 
Plevljak je stajao, u nedoumici, na zaravanku koji se naglo praznio. 
Momak je držao konja i sejmeni su cekali naredenja. Osecao je da bi 
trebalo nešto da kaže, ali nije mogao od silnog uzbudenja koje je tek 
sada pocelo da raste u njemu, da ga razapinje, kao da ce poleteti. Sad 
mu je tek dolazilo do svesti sve ono na što, ranije, zauzet poslom oko 
izvršenja presude, nije mogao da misli. Sad se tek setio Abidagine 
pretnje da ce ga živa namaci na kolac ako ne uspe da uhvati krivca. 
Izbegao je tu strahotu, ali za dlaku, u poslednjem trenutku. Onaj tamo 
na skeli radio je svom snagom, nocu, podmuklo, da se to zaista desi. 
Ali se, eto, desilo obrnuto. I sam pogled na toga coveka, koji je još živ 
onako pripet i isturen nad rekom, ispunjavao ga je i užasom i nekom 
bolnom radošcu što nije njega ta sudbina zadesila, i što je njegovo telo 
netaknuto, slobodno i pokretno. Od te misli neodoljivi vatreni trnci su 
mu se širili iz grudi, ulazili u noge, u ruke, i nagonili ga da se krece, 
smeje i govori, kako bi sam sebe uverio da je zdrav, da može da se 
mice slobodno, da govori i da se smeje glasno, da peva ako hoce, a ne 
da reži sa koca nemocne kletve, ocekujuci smrt kao jedinu srecu koja 
mu se još može desiti. Same se ruke krecu, same noge poigravaju, 
sama se usta otvaraju i na njih navire grcevit smeh i same teku obilne 
reci: 
— Ha, ha, ha! Radisave, vilo gorska, što si se ukrutio tako? Što ne 
potkopavaš cupriju? Što režiš i grcaš? Zapjevaj, vilo! Poigraj, vilo! 
Iznenadeni i zbunjeni sejmeni su gledali kako njihov starešina igra, 
raširenih ruku, i kako se zapevajuci i grcajuci guši od smeha, od 
cudnih reci i bele pene koja mu sve više izbija na krajevima usana. I 
njegov konj, dorat, dobacivao mu je uplašene poglede iskosa.


Svi oni koji su sa jedne ili druge obale prisustvovali izvršenju kazne 
razneli su strašne glasove po varoši i okolini. Neopisiv strah je ušao u 
gradane i radnike. Sporo i postepeno je prodiralo ljudima u svest puno 
saznanje o onome što se tu u njihovoj blizini, u toku kratkog 
novembarskog dana desilo. Svi su se razgovori kretali oko coveka koji 
je tamo gore iznad skela još živ na kocu. Svak se u sebi zaricao da 
nece o njemu govoriti; ali šta vredi kad se misao stalno vraca na njega 
i pogled otima na tu stranu? 
Seljaci koji su pristizali iz Banje, vozeci kamen na volovskim kolima, 
obarali su oci i opominjali krotko svoje volove da žure. Radnici po obali 
i na skelama dozivali su se pri poslu prigušeno i samo koliko se 
moralo. I sami nadzornici sa leskovim prutovima u ruci bili su mirniji i 
blaži. Dalmatinski kamenoresci su pri radu okretali leda mostu, bledi, 
stegnutih vilica, i gnevno udarali svoja dleta koja su u opštoj tišini 
kliktala kao jato detlica. 
Brzo je došao sumrak i radnici su grabili svojim konacištima, u želji da 
budu što dalje od skela. Još pre nego se potpuno smrklo ispeli su se 
Merdžan i jedan Abidagin pouzdan momak ponovo do Radisava i 
nesumnjivo utvrdili da je osudenik i sada cetiri sata posle izvršenja 
osude, živ i svestan. On je, u groznici, sporo i teško kolutao ocima, a 
kad je ispod sebe ugledao Ciganina poceo je glasnije da jeci. Kroz tu 
jeku sa kojom je duša izlazila iz njega razabirale su se samo pojedine 
reci: 
— Turci... Turci... cuprija! 
Zadovoljni, vratili su se Abidaginoj kuci na Bikavac, pricajuci putem 
svakome da je osudenik živ; a kako škripi zubima i progovara s koca 
lepo i razgovetno, ima nade da ce živeti i do sutra u podne. Zadovoljan 
je bio i Abidaga i naredio je da se Merdžanu isplati obecana nagrada. 
Te noci je sve živo u kasabi i oko mosta zaspalo u strahu. Upravo, 
zaspao je onaj ko je mogao da spava, a onih kojima san nije hteo na 
oci bilo je mnogo. 
A sutradan je osvanuo suncan novembarski ponedeljak. Ni tu oko 
gradnje ni u celoj kasabi nije bilo oka koje nije pogledalo na onaj 
zamršeni splet greda i dasaka nad vodom, gde se na samom kraju, 
kao na pramcu broda, prav i odvojen, isticao covek na kocu. I mnogi 
koji je, budeci se, pomislio da je snivao ono što se juce naocigled 
sveta dešavalo na mostu, sad je stajao i netremice gledao svoj mucan 
san kako se produžuje i traje, stvaran, na suncu.


Kod radnika ista ona jucerašnja tišina, puna skrušenosti i ogorcenja. U 
varoši isti šapat i zbunjenost. Merdžan i onaj Abidagin momak ispeli su 
se ponovo na skele, obilazili oko osudenika; nešto su govorili medu 
sobom, dizali glavu i zagledali gore u lice seljakovo; u jednom trenutku 
Merdžan ga je povukao za cakšire. Vec po nacinu kako su se spustili na 
obalu i prošli cutke izmedu zaposlenih ljudi, svi su shvatili da je seljak 
izdahnuo. I svi su Srbi osetili neko olakšanje, kao nevidljivu pobedu. 
Sada su svi smelije pogledali gore na skele i na osudenika. Svi su 
osecali da je u onom njihovom stalnom rvanju i morenju sa Turcima 
sada preteglo na njihovu stranu. Smrt je najteži zalog. Usta, dotle 
zalivena strahom, sama su se otvarala. Onako kaljavi, vlažni, 
neobrijani i bledi, valjajuci borovim polugama velike blokove banjskog 
kamena, zastajali su se za trenutak da opljunu dlanove i prigušenim 
glasom govorili jedan drugom: 
— Bog da ga prosti i pomiluje! 
— Ej, mucenik! E, jade naš! 
— Zar ne vidiš da se posvetio? Svetitelj, bolan. 
I svaki je ispod oka merio pokojnika koji se drži uspravno kao da stupa 
pred cetom. Gore, na svojoj visini on im nije više izgledao ni strašan ni 
žalostan. Naprotiv, svima je bilo jasno sada koliko se izdvojio i uzvisio. 
Ne stoji na zemlji, ne drži se rukama, ne pliva, ne leti; on ima svoje 
težište u samom sebi; osloboden zemnih veza i tereta, ne muci se; ne 
može mu više niko ništa, ni puška ni sablja, ni zla misao ni ljudska rec 
ni turski sud. Onako nag do pasa, vezanih ruku i nogu, prav, zabacene 
glave uz kolac, taj lik nije ni licio toliko na ljudsko telo koje raste i 
raspada se koliko na visoko uzdignut, tvrd i neprolazan kip koji ce tu 
ostati zauvek. 
Kulucari su se zakretali i kriomice krstili. 
Na Mejdanu su žene pretrcavale jedna drugoj, preko avlije, da samo 
minut-dva prošapucu i otplacu zajedno, i odmah se vracale trkom da 
im rucak ne bi zagoreo. Jedna je zapalila kandilo. Ubrzo su po svima 
kucama gorela kandila, prituljena po coškovima soba. Deca su trepcuci 
ocima, u praznickom raspoloženju, gledala u taj sjaj, i slušajuci 
nerazumljive, izlomljene recenice starijih (»Ubrani, Gospode, i 
sacuvaj!« »Ah, mucenik, pribran je kod boga kao da je najvecu crkvu 
sagradio!« «Pomozi nas, Bože, ti Jedini, potri dušmanina i ne daj mu 
duge vlasti!«), zapitkivala neumorno, šta je to mucenik, ko gradi


crkvu, i gde to. Narocito su decaci bili ljubopitljivi. A majke su ih 
umirivale: 
— Šuti, dušo! šuti, slušaj mamu i cuvaj se, dok si god živ, Turcina, 
prokletnika! 
A pre nego je i po drugi put stao da pada mrak, Abidaga je još jednom 
obišao gradevinu i, zadovoljan dejstvom ovoga strašnog primera, 
naredio da se seljak skine sa skela: 
— Bacite psa psima! 
U toj noci koja je naglo padala, vlažna i mlaka kao proletnja, nastalo je 
nerazumljivo žuborenje i talasanje medu radnicima. I oni koji ranije 
nisu hteli da cuju o rušenju i otporu sada su bili spremni da daju 
mnogo i ucine sve. Covek na kocu posto je opšta briga i svetinja. 
Nekoliko stotina izmucenih ljudi, pokrenuto urodenim nagonom, 
snagom sažaljenja i drevnih obicaja, nesvesno se zatalasalo i udružilo 
u naporu da dode do mucenikovog leša, da ga otme skrnavljenju i 
hrišcanski sahrani. U opreznom sašaptavanju i dogovaranju po 
kolibama i pojatama kulucari su sakupili medu sobom znatnu svotu od 
sedam groša kojom ce podmititi Merdžana. Za taj posao odabrali su 
trojicu najokretnijih izmedu sebe i oni su uspeli da stupe u dodir sa 
dželatom. Mokri i umorni od rada, trojica seljaka sada pregovaraju, 
sporo, lukavo, zaobilazno. Mršteci se, ceškajuci po glavi i namerno 
zamuckujuci, najstariji seljak govori Ciganinu: 
— Eto se i to svrši. Sudeno je pa neka bude i to. Samo znaš, kako je, 
na priliku, iksan je, što no se kaže božji stvor, pa ne bi valjalo da ga, 
na priliku, zverinje jede i psi razvlace. 
Merdžan, koji naslucuje dobro da se radi o poslu, brani se, više tužno 
nego uporno. 
— Aja, jok! Nemojte da mi govorite. Na veliku cete me vatru naložiti. 
Vi ne znate kakav je ris Abidaga! 
Seljak se muci i mršti i misli u sebi: »Ciganin je, stvorenje bez krsta i 
duše, pa nit' možeš da ga kumiš ni bratimiš, ni icim na zemlji ili na 
nebu zakuneše, a desnu ruku drži u plitkom džepu od gunja i u njoj 
stisnuto sedam groša.


— Ama, znam vec kako je. Znamo mi, na priliku, da ni tebi nije lako. 
Samo, nece ni tebi krivati, Eto, cetiri groša, uzdravo, smo našli, pa kao 
velimo dosta je. 
— Jok, jok, draži je meni život od vaskolikog blaga svjetskog. A od 
Abidage živ ost'o ne bih, jer taj vidi sve i kad spava. Jao, premrem kad 
pomislim! 
— Cetiri, pa i pet, najposlije kad bude. Sve bi se našlo, — nastavlja 
seljak bez obzira na Ciganinovo vajkanje. 
— Ne smijem, ne smijem, pa eto! 
— Dobro, tebi je zapovjedeno da to... telo baciš, na priliku, kao... 
psima, i ti ceš ga baciti, a šta ce poslije biti od njega o tom ti brigu ne 
vodiš, niti ce te ko pitati za to. E vidiš, onda bismo mi, na priliku, uzeli 
to... telo i sahranili po našemu zakonu, ali kriomice, na priliku, da živa 
duša ne zna. I ti ceš, na priliku, kazati sutradan da su psi, na priliku, 
raznijeli to... telo. I nikom ništa, a tebi ce biti tvoje. 
Seljak je govorio pažljivo i smišljeno, samo je sa cudnim snebivanjem 
zastajkivao pred reci telo, koju je izgovarao upravo tako: »telo«. 
— Zar ja za pet groša glavu da gubim! Ne, ne, neee! 
— Za šest, — dodaje mirno seljak. 
I tada se Ciganin ispravi, raširi ruke, uozbilji lice, sa izrazom potresne 
iskrenosti za kakav su sposobni samo ljudi koji i ne razlikuju laž od 
istine, stade pred seljaka, kao da je on osudenik a seljak krvnik. 
— Neka bude u moju glavu, kad sam takve sudbine, i neka moja 
Ciganka ostane udovica i moja djeca sirocad: da mi date sedam groša, 
pa nosite mrca, samo da niko ne vidi i ne sazna. 
Seljak je vrtio glavom, žaleci duboko što ovoj rdi mora da izda baš sve 
do poslednje pare. Kao da mu je zavirio u stisnutu šaku! 
I onda se pogodiše potanko i opširno kako ce Merdžan preneti 
mrtvaca, kad ga skine sa skela, na levu obalu reke i tu ga, sa prvim 
mrakom baciti na kamenitu stranu pored puta, tako da to vide i 
Abidagini momci i prolaznici. A u šipražju, malo podalje, bice sakrivena 
ona trojica. I cim mrak padne, uzece leš, odneti ga i sahraniti, ali na 
skrovitu mestu i bez ikakva vidna traga, tako da ce izgledati posve


verovatno da su ga psi u toku noci razvukli i pojeli. Tri groša se daju 
unapred a cetiri sutra po svršenoj stvari. 
Još iste noci sve je izvršeno, prema pogodbi. 
Sa sumrakom Merdžan je preneo leš i bacio ga na obalu ispod puta. 
(To nije licilo na ono telo koje su svi gledali ova dva dana, pravo i 
ispršeno na kocu; to je opet bio stari Radisav, sitan i povijen, samo 
bez krvi i života.) I odmah se vratio, zajedno s momcima, skelom na 
drugu obalu, u kasabu. Seljaci su cekali u šikari. Prolazio je još poneki 
zadocneo radnik ili Turcin koji se vraca kuci. Pa se onda ceo kraj 
potpuno smiri i smraci. Stadoše da se javljaju psi, oni krupni, olinjali, 
gladni i uplašeni, bez kuce i gospodara. Sakriveni u žbunju, seljaci su 
se bacali na njih kamenjem i razgonili ih, a oni su bežali podvijena 
repa, ali samo dvadesetak koraka od leša i otuda su vrebali šta ce biti 
dalje. U mraku se naziralo kako im oci žagre i sjaju. Kad se vec videlo 
da noc osvaja i da nema verovatnoce da ce iko više naici, seljaci 
izidoše iz svog zaklona noseci trnokop i lopatu. Dve daske koje su 
takode nosili sa sobom položiše jednu na drugu a na njih mrtvaca, i 
tako ga iznesoše uza stranu. Tu, u jednoj udolini koju su stvorile 
proletnje i jesenje vode jureci sa brega ka Drini, odgrnuše krupni 
šljunak, koji se tu spušta kao suv i nepresušan potok, i iskopaše dubok 
grob, brzo, tiho, bez reci i šuma. U grob položiše tvrdo, hladno i 
zgrceno telo. Onaj najstariji seljak skoci u jamu, oprezno kresnu 
nekoliko puta cakmakom o kremen i zapali prvo trud pa zatim tanku 
svecicu sa savijenog voštanog svica, zaklanjajuci je obema rukama; 
zatim je usadi više pokojnikove glave i prekrsti se tri puta, brzo i 
glasno. Prekrstiše se za njim i ona dvojica gore u mraku. Seljak zatim 
mahnu dvaput iznad mrtvaca rukom kao da ga preliva iz prazne ruke 
nevidljivim vinom i dvaput izgovori tiho i skrušeno: 
— So svjatimi upokoj, Hriste, dušu raba tvojego. 
Zatim je šaputao još neke reci, nepovezane i nerazumljive, ali 
molitvene, svecane i teške, tako da su se ona dvojica nad grobom 
neprestano krstili. A kad zacuta, dodadoše mu odozgo one dve daske i 
on ih sastavi nad lešom, ukoso i po dužini, tako da su sacinjavale kao 
krov nad njim. Prekrsti se još jednom, ugasi svecu i izvuce se iz groba. 
Onda oprezno i polako stadoše svi zajedno da bacaju zemlju, sabijajuci 
je dobro, tako da ne ostane vidljiva humka nad grobom. A kad su bili 
gotovi s tim, vratiše opet onaj šljunak, kao potok, preko sveže 
iskopane zemlje, prekrstiše se još jednom, i krenuše natrag, 
zaobilazeci daleko, kako bi što dalje od groba sišli na drum.


Još iste noci udarila je gusta, tiha kiša bez vetra, a jutro koje je 
svanulo bilo je puno mlecne magle i teške, mlake vlage koja je 
ispunjavala celu recnu dolinu. Po nekom belom sjaju koji cas raste cas 
pada vidi se da se sunce negde bori sa maglama koje ne može da 
probije. Sve je bilo prigušeno i avetinjski novo i strano. Ljudi su naglo 
iskrsavali iz te magle i isto tako se naglo gubili u njoj. Po takvom 
vremenu prošla su sa ranim jutrom kroz caršiju prosta kola i na njima 
dva sejmena koji pridržavaju vezanog Plevljaka, svoga dojucerašnjeg 
starešinu. 
Otkako je ono prekjuce, u nastupu neocekivanog oduševljenja što je 
živ i što nije na kocu, stao da igra pred svima, on se nije više smirivao. 
Svi mišici su na njemu poigravali, mesto ga nije držalo, stalno ga je 
mucila neodoljiva potreba da se i sam uveri i drugima da pokaže kako 
je on zdrav, citav i pokretan. Na mahove bi se setio Abidage (to je 
crna tacka u ovoj njegovoj radosti!) i odmah bi pao u tešku 
zamišljenost. Ali za to vreme u njemu bi se sakupila nova snaga koja 
ga je neodoljivo gonila da se krece i lomi kao mamen. I opet bi se 
dizao i pocinjao da igra, šireci ruke, pucketajuci prstima i vijuci se u 
pasu kao cengija, dokazujuci sve novim živim i oštrim pokretima da 
nije na kocu, i dašcuci u ritmu igre: 
— Evo, evo... i ovo mogu, evo, i ovo... evo! 
Nije hteo ništa da jede, a svaki razgovor koji bi otpoceo prekidao je 
naglo i prelazio u igru i detinjsko uveravanje pri svakom pokretu: 
— Evo, vidi, evo... i ovo, evo! 
Kad su se sinoc najposle usudili da kažu Abidagi šta je sa Plevljakom, 
on je rekao hladno i kratko: 
— Vodite divaniju u Plevlje, i neka ga vežu u kuci da ne budaljaka 
naokolo. Nije za ovog posla ni bio. 
Tako je i ucinjeno. Ali kako starešina nije mogao da miruje, morali su 
njegovi sejmeni da ga vežu za kola na kojima je sedeo. On je plakao i 
branio se i dok je mogao da mice pojedinim delom tela trzao se i vikao 
svoje: evo, evo! Najposle su morali da mu vežu i noge i ruke, tako je 
sedeo na kolima usturen kao vreca žita i sav umotan konopcima. Ali 
sada, cim nije mogao da se krece, poceo je da uobražava da ga 
nabijaju na kolac; grcio se i odupirao uz ocajnu viku: 
— Ne mene, ne mene! Vilu hvatajte! Ne, Abidaga!


Iz poslednjih kuca, na izlasku iz varoši, istrcavali su ljudi, uzbudeni 
tom vikom, ali su se kola sa sejmenima i bolesnikom brzo gubila na 
dobrunskom drumu, u gustoj magli kroz koju se naslucivalo sunce. 
Taj neocekivani, žalosni odlazak Plevljakov još je više uterao svetu 
strah u kosti. Pocelo je da se šapuce kako je osudeni seljak bio nevin i 
kako ga je ovaj Plevljak uzeo na dušu. Medu Srbima na Mejdanu, žene 
su pricale kako su vile sahranile mrtvo telo nesrecnog Radisava pod 
Butkovim Stijenama, i kako nocu pada s neba obilna svetlost na 
njegov grob: hiljade hiljada zapaljenih sveca koje plamsaju i drhte, u 
dugom nizu od neba do zemlje. Videle su ih kroz suze. 
Svašta se verovalo i šaputalo, ali strah je bio jaci od svega. I posao na 
mostu se nastavljao brzo i glatko, bez prekida i poremecaja. I nastavio 
bi se bogzna dokle da pocetkom decembra nije nastupila neocekivano 
jaka studen protiv koje ni Abidagina sila nije ništa mogla. 
To su bile nezapamcene studeni i mecave za prvu polovinu decembra 
meseca. Kamen primrzava za zemlju, drvo puca. Sitan kristalan sneg 
zavejao predmete, alat i citave kolibe, a sutradan ga cudljiv vetar 
snese na drugu stranu i zaveje drugi kraj. Sam od sebe posao 
prestade i strah od Abidage izblede pa išcilje potpuno. Abidaga je 
prkosio nekoliko dana, ali na kraju popusti. Raspusti radnike i obustavi 
posao. Po najvecoj vejavici odjahao je i on sa svojim ljudima. Istog 
dana otputovao je za njim i Tosun efendija na seoskim saonicama, 
pretrpan slamom i cebadima, a majstor Antonije u protivnom pravcu. 
A ceo onaj logor kulucara rasturi se po selima i dubokim dolinama, 
nestade necujno i neprimetno kao voda koju zemlja upije. Ostade 
gradnja kao odbacena igracka. 
Pre polaska Abidaga je opet sazvao varoške prvake Turke. Bio je 
potišten u svojoj srditoj nemoci. Rekao im je, kao i lane, da sve 
ostavlja na njihovoj brizi i odgovornosti. 
— Ja odlazim, ali moje oko ostaje. I pazite dobro: bolje je da dvadeset 
neposlušnih glava skinete, nego da jedan ekser carski propadne. Cim 
prolece grane, ja cu biti ponovo ovde i tražicu racun od svakoga. 
Prvaci su obecali sve kao i lane i razišli se kucama, brižni i umotani u 
gunjeve, zubune i šalove, hvaleci u sebi boga što je dao na svet zimu i 
mecavu i bar tako svojom silom udario granicu sili silnih. 
A kad je granulo prolece, nije stigao Abidaga nego je doputovao nov 
vezirov poverenik, Arifbeg, zajedno sa Tosun-efendijom. Sa Abidagom


se desilo ono cega se on toliko bojao. Neko, neko ko je dobro znao i 
sve izbliza video, dostavio je velikom veziru tacne i iscrpne podatke o 
njegovom poslovanju na višegradskom mostu. Vezir je bio tacno 
obavešten da je za ove dve godine svakog dana radilo izmedu dve i tri 
stotine kulucara bez ijedne pare nadnice, vrlo cesto i o svojoj hrani, a 
vezirov novac uzimao je Abidaga za sebe. (Izracunata je i svota novca 
koju je dosad prisvojio.) Svoje nepoštenje prikrivao je, kao što to 
cesto u životu biva, velikom revnošcu i preteranom strogošcu, tako da 
narod celog onog kraja, ne samo raja nego i Turci, umesto da 
blagosilje veliku zadužbinu, proklinje i cas kad je poceta i onog ko je 
podiže. Mehmed-paša, koji se celog veka borio sa kradom i 
nepouzdanošcu svojih službenika, naredio je nevaljalom povereniku da 
vrati celu sumu, a sa ostatkom imanja i svojim haremom da odmah 
seli u jedno malo mesto u Anadoliji i da se živ ne cuje, ako želi da ga i 
gore zlo ne snade. 
Dva dana posle Arifbega stigao je i majstor Antonije iz Dalmacije sa 
prvim radnicima. Tosun efendija ga je predstavio novom povereniku. 
Po bleštavom i toplom aprilskom danu obišli su gradevinu i utvrdili 
raspored za prve poslove. Kad se Arifbeg povukao i njih dvojica ostali 
sami na obali, majstor Antonije zagledao je bolje u lice Tosun-efendiji, 
koji je i na ovako suncanom danu bio skupljen i grcevito umotan u 
široki crni mintan. 
— Ovo je posve druga vrsta coveka. Hvala bogu! Samo se pitam ko je 
bio tako vešt i hrabar da obavesti velikog vezira i makne onu životinju. 
Tosun efendija je gledao preda se i rekao mirno: 
— Nema sumnje, ovaj je bolji. 
— To je morao biti neko ko dobro poznaje Abidagin rad a ko ima 
pristup do vezira i uživa njegovo poverenje. 
— Svakako, svakako je ovaj bolji, — odgovarao je Tosun efendija ne 
dižuci pogled oborenih ociju i uvijajuci se još cvršce u svoj mintan. 
Tako je otpoceo posao pod novim poverenikom Arifbegom. 
To je bio zaista posve drugaciji covek. Neobicno visok na nogama, 
pognut, cosav, isturenih jagodica, kosih crnih nasmejanih ociju. Narod 
ga je odmah prozvao Misir-baba. Bez vike, bez štapa, bez krupnih reci 
i vidnog napora, on je zapovedao i rasporedivao nasmejano i 
bezbrižno, kao odnekud sa visine, ali ništa nije propuštao ni gubio iz


vida. I on je nosio sa sobom onu atmosferu stroge revnosti za sve što 
je vezirova volja i naredba, samo što je bio miran, zdrav i pošten 
covek, koji nije imao cega da se boji ni šta da prikriva, pa mu nije ni 
trebalo da druge plaši i progoni. Posao je tekao istom brzinom (jer, 
brzina je bila ono što je vezir želeo), greške su kažnjavane istom 
strogošcu, ali je besplatno kulucenje ukinuto od prvog dana. Svi su 
radnici bili placeni i primali hranu u brašnu i soli, i sve je išlo brže i 
bolje nego za Abidagina vremena. I one lude Ilinke nestalo je; izgubila 
se zimus negde na selu. 
Gradnja je rasla i širila se. 
Sada se videlo da vezirova zadužbina nece biti samo most, nego i 
jedan han, karavan-seraj, u kome ce putnici iz daleka, koji ce prelaziti 
most, moci da nadu sklonište za sebe, svoje konje i svoju robu, kad ih 
tu noc sustigne. Po Arifbegovim uputstvima pocelo je gradenje 
karavan-seraja. Na ulasku u caršiju, dve stotine koraka od mosta, 
tamo gde pocinje strmina kojom vodi put na Mejdan, ima jedan 
zaravanak na kom se dosada sredom držao stocni pazar. Na tom 
zaravanku pocela je gradnja novog hana. Posao je napredovao 
polagano, ali se vec po pocecima moglo videti da se radi o tvrdoj, 
bogatoj gradevini, zamišljenoj naveliko i naširoko. Svet nije ni 
primecivao kako sporo ali stalno raste veliki han od kamena, jer je svu 
njegovu pažnju privlacila gradnja mosta. 
To što se sada radilo na Drini bilo je tako zamršeno, svi poslovi su bili 
tako složeni i posredni da dokoni Višegradani koji su sa obale 
posmatrali radove, kao neke prirodne pojave, nisu više mogli da ih sa 
razumevanjem prate. Podizani su sve novi nasipi i šancevi u raznim 
pravcima, razdvajana i deljena reka na jazove i rukavce, i pretakana iz 
jednog korita u drugo. Majstor Antonije je doveo iz Dalmacije narocite 
veštake užare i zakupio svu kudelju cak i u susednim nahijama. Ti 
majstori su u narocitim zgradama sukali konopce neobicne jakosti i 
debljine. Grcki dunderi su po njegovim i Tosun-efendijinim nacrtima 
radili velike drvene dizalice na cekrk, postavljali ih na splavove, i tako 
na onim konopcima dizali i najteže blokove kamena i prenosili ih do 
stubova koji su redom nicali iz recnog korita. Po cetiri dana je trajalo 
prenošenje svakog pojedinog od tih velikih blokova sa obale do 
njegovog ležišta u temeljima mostovnog stuba. 
Gledajuci sve to, iz dana u dan, iz godine u godinu, naš svet je poceo 
da gubi racun o vremenu i stvarnim namerama graditelja. Izgledalo im 
je da gradnja ne samo da ne odmice napred nego da se sve više mrsi i 
zaplice u neke pomocne i sporedne radove, i što duže traje sve manje


lici na ono što je imala da bude. Ljudi koji sami ne rade i ne 
preduzimaju ništa u životu lako gube strpljenje i padaju u pogreške 
kad sude o tudem radu. Višegradski Turci su opet poceli da sležu 
ramenima i odmahuju rukom kad govore o mostu. Hrišcani su cutali, 
ali su posmatrali gradnju sa zluradim i potajnim mislima u sebi i želeli 
joj neuspeh kao svakom turskom preduzecu. Nekako u to vreme je 
iguman manastira Banje kod Priboja zapisao na poslednjem praznom 
listu jednog mineja: »Da je znano kad Mehmetpaša gradi cupriju na 
Drini kod Višegrada. I veliki zulum bi narodu hristijanskom od 
Agarjana, i teška angarija. S mora su majstore dovodili. Za tri godine 
gradiše i mnoge aspre poarcise. Vodu su predvojili i pretrojili, ali mosta 
ne mogoše namaknuti." 
Prolazile su godine, smenjivala se leta i jeseni, zime i proleca, odlazili 
su i vracali se radnici i majstori. Sada je sva Drina bila presvodena, ali 
ne mostom nego drvenim skelama koje su licile na besmislen i 
zamršen splet borovih greda i dasaka. S jedne i sa druge strane 
njihale su se visoke drvene dizalice, utvrdene na dobro vezanim 
splavovima. Na obe obale reke dimile su se vatre na kojima se topilo 
olovo kojim su zalivane rupe u plocama i nevidljivo vezivan kamen za 
kamen. 
Krajem te trece godine desila se jedna od onih nesreca bez kojih velike 
gradevine retko bivaju. Dovršavao se srednji stub, koji je i nešto viši i 
pri vrhu širi od ostalih, jer na njemu treba da pociva kapija. Kod 
prenošenja jednog velikog kamenog bloka posao je zapeo. Radnici su 
se rojili oko ogromnog cetvorouganog kamena koji je, obavijen 
debelim konopcima, visio nad njihovim glavama. Dizalica nije uspevala 
da ga nadnese tacno nad njegov ležaj. Majstor-Antonijev pomocnik 
Arapin pritrcao je nestrpljivo i poceo da glasnim, ljutitim povicima (na 
onom cudnom, mešanom jeziku koji se u toku godina stvorio izmedu 
ovih ljudi iz raznih krajeva sveta) izdaje naredenja onima dole na vodi 
koji su rukovali dizalicom. U tom trenutku, na nerazumljiv nacin, 
popustili su konopci i blok se srušio, najpre jednim krajem a zatim 
celom težinom na uzbudenog Arapina, koji nije ni gledao iznad sebe 
nego dole na vodu. Cudnim slucajem, blok je pao tacno gde treba, ali 
je pri padu zahvatio Arapina i pritisnuo mu celu donju polovinu tela. 
Nastala je trka, uzbuna i dozivanje. Ubrzo je stigao i majstor Antonije. 
Mladi crnac je, posle prve nesvestice, došao sebi; stenjao je kroz 
stisnute zube i tužno, uplašeno gledao u majstor-Antonijeve oci. 
Sastavljenih obrva, bled, majstor Antonije je izdavao naredenja kako 
da se iskupe radnici, donese alat i pristupi dizanju bloka. Ali sve je bilo 
uzalud. Od mladica se naglo odlivala krv, dah mu se kidao i pogled


maglio. Za pola sata je izdahnuo, držeci grcevito majstorovu ruku u 
svojim. 
Arapinova sahrana bila je svecan dogadaj koji se dugo pamtio. Svi 
muslimani muškarci izišli su da ga isprate i ponesu po nekoliko koraka 
njegov tabut u kom je ležala samo gornja polovina njegovog mladog 
tela, jer pola ga je ostalo pod kamenim blokom. Majstor Antonije mu 
je podigao nad grobom lep nišan od kamena od kog se most gradi. 
Njega je potresla smrt ovog mladica koga je kao decaka izveo iz 
njegove sirotinje u Ulcinju, gde je živelo nekoliko zalutalih crnackih 
porodica. Ali posao nije zastao ni za trenutak. 
I te i iduce godine zima je bila blaga i radilo se sve do polovine 
decembra meseca. Nastupala je peta godina rada. Sad je onaj široki i 
nepravilni krug od drveta, kamena, pomocnih sprava i raznovrsnog 
materijala poceo da se sužava. 
Na zaravanku, pored puta na Mejdan, vec je stajao novi han, 
osloboden skela. To je bila velika zgrada na sprat, zidana od istog 
kamena od koga se pravi most. Još se radilo na hanu i iznutra i spolja, 
ali se vec sada, ovako na daljinu, moglo videti koliko on odudara 
velicinom, skladom linija i tvrdocom grade od svega što se ikad moglo 
sagraditi ili zamisliti u kasabi. Ta zgrada od svetložuckastog kamena sa 
krovom od tamnocrvenog crepa, sa nizom fino srezanih prozora, 
dolazila je kasabalijama kao raskošna i neverovatna praznicna stvar 
koja odsada treba da postane sastavni deo njihovog svakidašnjeg 
života. Sagradena od vezira, izgledala je kao da ce samo veziri u njoj 
odsedati. Iz svega je zracio odsjaj neke velicine, ukusa i raskoši koja 
ih je zbunjivala. 
U isto vreme i ona bezoblicna masa izukrštanih greda i žioka nad 
rekom stade da splašnjava i da se tanji, a kroz njih se sada sve bolje i 
jasnije nazirao istinski most od lepog banjskog kamena. Još uvek su 
pojedinci i citave grupe radnika radili poslove koji su u ocima sveta 
izgledali besmisleni i bez veze sa svim ostalim, ali sada je vec i za 
poslednjeg nevernog kasabaliju bilo jasno da svi oni zajedno dižu most 
po jednoj jedinstvenoj zamisli i nepogrešnom racunu, koji stoje iza 
svake od tih pojedinih radnja. Najpre su se ukazali oni lukovi koji su 
najmanji, i po visini i po rasponu, i najbliži obali, a zatim su otkrivani 
jedan po jedan, dok i poslednji ne zbaci skele sa sebe i ne ukaza se 
ceo most na jedanaest mocnih lukova, savršen i cudan u svojoj lepoti, 
kao nov i stran predeo za kasabalijske oci.


Brzi i na zlo i na dobro, Višegradani su bili postideni u svojoj sumnji i 
neverici. Sad nisu ni pokušavali da prikriju svoje divljenje ni mogli da 
obuzdaju svoje oduševljenje. Prelaz preko mosta nije bio još 
dozvoljen, ali se svet iskupljao na obe obale, a narocito na desnoj gde 
se nalazi caršija i veci deo varoši, i posmatrao kako radnici preko 
njega prelaze i kako rade glacajuci kamen u ogradi i uzvišenim 
sedištima na kapiji. Sakupljeni višegradski Turci posmatraju taj tudi 
rad o tudem trošku, kome su oni punih pet godina izdevali svakojaka 
imena i proricali najgoru buducnost. 
— Ama, govorim ja vama jednako, — kaže uzbudeno i radosno jedan 
hodžica iz Dušca, — da se carskoj ruci ništa nije otelo i da ce ovi 
pametni ljudi najposlije podici što su naumili; a vi jednako: te nece, te 
ne mogu. A evo vidiš da podigoše, i još kakvu cupriju i kakvu zgodu i 
ljepotu. 
Svi mu odobravaju, iako se niko pravo ne seca kad je on to njima 
govorio, a svi znaju da je sa njima zajedno ogovarao i gradevinu i 
onog ko je podiže. I svi se, iskreno razdragani, neprestano išcudavaju. 
— E, ljudi, e ljudi, šta ponice u ovoj našoj kasabi! 
— Vidiš ti, što je vezirska sila i pamet, gdje okom pogleda tu je hair i 
bericet. 
— I još ovo nije ništa, — dodaje onaj veseli i živahni hodžica, — još ce 
on lepši biti. Vidite li kako ga timare i doceruju kao konja za panadur! 
Tako se takmice u izlivima oduševljenja, tražeci sve nove, lepše i 
krupnije reci pohvali. Samo Ahmed-aga šeta, bogat žitarski trgovac, 
mrzovoljan covek i tvrdica, gleda još uvek prezrivo i gradnju i ove koji 
je hvale. Visok, žut i usukan, crna, oštra pogleda, tankih, kao 
slepljenih usana, on žmirka na septembarskom suncu lepog dana i 
jedini ne odstupa od svog ranijeg mišljenja. (Jer, ima u jednim ljudima 
bezrazložnih mržnja i zavisti koje su vece i jace od svega što drugi 
ljudi mogu da stvore i izmisle.) Onima koji oduševljeno hvale velicinu i 
stalnost mosta, govoreci da je tvrdi od svakog grada, on prezrivo 
dobacuje: 
— Ne došao mu povodanj, onaj naš pravi višegradski! Pa ceš vidjeti 
šta ce od njega ostati! 
Svi ga ogorceno pobijaju i hvale one koji su radili na mostu, a narocito 
Arifbega, koji je, uvek, gospodski nasmejan, kao igrajuci se stvorio


ovakvu i ovoliku gradevinu. Ali Šeta je tvrdo rešen da ne prizna nikom 
ništa. 
— Jeste, da nije bilo Abidage i njegovog zelenog štapa i njegovog 
zapta i zuluma, pitao bih vas ja bi li ovaj Misir-baba mogao svojim 
smijehom i sa rukama na ledima dovršiti cupriju. 
I ozlojeden opštim oduševljenjem, kao licnom uvredom, Šeta odlazi 
ljutito u svoju magazu da sedi na svom svagdašnjem mestu sa koga se 
ne vidi ni sunce ni most i ne cuju graja i žagor zanesenog sveta. 
Ali Šeta je bio usamljen izuzetak. Radost i oduševljenje gradana samo 
su rasli i širili se i na okolna sela. Prvih dana oktobra meseca priredio 
je Arifbeg veliku svecanost zbog dovršenja mosta. Taj covek 
gospodskih navika, neosetne strogosti i retkog poštenja, koji je trošio 
sav povereni mu novac na ono na što je bio namenjen, ne zadržavajuci 
ništa za sebe, bio je za narod glavna licnost u ovom poslu. O njemu se 
govorilo više nego o veziru samom. Tako je i njegova svecanost ispala 
bogata i sjajna. 
Nadzornici i radnici dobili su darove u novcu i odelu, a opšta gozba, u 
kojoj je ucestvovao ko god je hteo, trajala je dva dana. U vezirovo 
zdravlje jelo se, pilo, sviralo, igralo i pevalo; priredene su konjske i 
pešacke trke; sirotinji su deljeni meso i slatkiši. Na trgu koji vezuje 
most sa caršijom kuvala se u kotlovima halva i onako vruca delila 
narodu. Tada se osladio i onaj koji ni na Bajram nije. Do u sela oko 
kasabe doprla je ta halva i ko god je okusio poželeo je zdravlje veziru i 
dug vek njegovim gradevinama. Bilo je dece koja su po cetrnaest puta 
navracala na kazan, dok ih ašcije, poznavši ih, ne bi oterali, bijuci ih 
varjacama. Jedno je Cigance umrlo, jer se prejelo vruce halve. 
Takve stvari su se dugo pamtile i kazivale uporedo sa pricama o 
postanku mosta, utoliko više što su darežljivi veziri i pošteni poverenici 
u docnijim stolecima, izgleda, izumirali i ovakve proslave postale retke, 
pa potpuno nepoznate, dok nisu najposle prešle u isti red sa 
legendama o vilama, o Stoji i Ostoji, i slicnim cudima. 
Dok su trajale svecanosti, kao i prvih dana uopšte, svet je prelazio 
most po bezbroj puta s jedne obale na drugu. Deca su pretrcavala a 
stariji išli polagano, u razgovoru ili posmatrajuci sa svake tacke 
potpuno nove vidike koji su se otvarali sa mosta. Nemocni, hromi i 
uzeti donošeni su na nosilima, jer niko nije hteo da izostane i da se 
odrece svoga udjela u ovome cudu. Svaki i najmanji kasabalija osecao 
se kao da su se njegove sposobnosti odjednom umnožile i snaga


uvecala; kao da je neki cudesni, natcovecanski podvig sveden na meru 
njegovih moci i u granice svakodnevnog života; kao da je pored dosad 
poznatih elemenata: zemlje, vode i neba, otkriven odjednom još 
jedan; kao da je necijim blagotvomim naporom odjednom za sve i 
svakoga ostvarena jedna od najdubljih želja, drevni ljudski san: da se 
ide iznad vode i savladuje prostor. 
Turski momci su zametali kolo oko kazana sa halvom, vodili ga preko 
mosta, jer tu im se cinilo da lete a ne da zemlju gaze, pa zatim savijali 
uokrug na kapiji i tu su trupkali i bili nogama o nove ploce kao da 
iskušavaju tvrdocu mosta. Oko toga sabijenog, okruglog kola mladih 
telesa koja neumorno poskakuju sve u istom ritmu, obigravali su 
decaci, protrcavali izmedu razigranih nogu, kao kroz pomican plot, 
stajali u sredini kola, prvi put u životu na mostu o kojem se vec 
godinama govori, i to na kapiji za koju se kaže da je u njoj zatvoren 
onaj unesreceni pokojni Arapin i da se nocu prikazuje. Uživajuci u 
momackom kolu oni su i premirali od straha koji je Arapin i dok je živ 
bio i radio na mostu neprestano ulivao kasabalijskoj deci. Na tom 
uzvišenom, novom i neobicnom mostu cinilo im se da su davno 
napustili majku i rodnu kucu i zalutali u zemlju crnih ljudi, cudesnih 
gradevina i neobicnih igara; strepeli su, ali nisu mogli da se odvoje od 
pomisli na Arapina, ni da se otkinu od kola na cudnoj, novoj kapiji. Tek 
neko novo cudo moglo je da privuce njihovu pažnju. 
Neki Murat, zvani Muta, malouman mladic iz aginske porodice 
Turkovica iz Nezuka, sa kojim su u kasabi cesto terali šegu, odjednom 
se ispeo na kamenu ogradu mosta. Zacula se decija cika, udivljeni i 
uplašeni uzvici starijih, a idiot je, kao vilen, raširenih ruku i zabacene 
glave, išao uskim plocama, nogu pred nogu, kao da ne lebdi nad 
vodom i dubinom, nego kao da ucestvuje u najlepšoj igri. Uporedo sa 
njim išla je gomila decurlije i besposlenjaka i hrabrila ga. A na drugom 
kraju mosta sacekao ga je njegov brat Aliaga i išibao kao malo dete. 
Mnogi su odlazili daleko niz reku, pola sata hoda, do Kalate ili 
Mezalina, i otud posmatrali most, koji se isticao, beo i lak, sa svojih 
jedanaest lukova nejednake velicine, kao cudna arabeska na zelenoj 
vodi, medu tamnim brdima. 
Tih dana je donesena i velika, bela ploca sa usecenim natpisom i 
uzidana na kapiji u onaj zid od crvenkastog kamena koji se uzdiže 
citava tri aršina iz ograde mosta. Dugo vremena svet se okupljao oko 
natpisa i gledao u njega, dok se ne bi našao kakav softa ili mlad hafis 
koji bi, sa manje ili više veštine, za jednu kafu ili krišku lubenice ili 
prosto za božji sevap, procitao natpis kako bi mogao i umeo.


Po stotinu puta su tih dana sricani stihovi toga tariha, koje je napisao 
neki carigradski stihotvorac Badi, i koji su kazivali ime i zvanje onoga 
koji je sagradio ovu zadužbinu, kao i srecnu godinu 979. po Hedžri, to 
jest 1571. po hrišcanskom racunanju, kad je ona završena. Taj Badi je 
za dobre pare pisao lake i zvucne stihove i umeo vešto da ih nametne 
velikašima koji su podizali ili opravljali velike gradevine. Oni koji su ga 
znali (i pomalo mu zavideli) govorili su podrugljivo da je nebeski svod 
još jedina gradevina na kojoj nema tariha iz Badijeva pera. A on je, 
pored sve lepe zarade bio sirak i gladnica, vecito u borbi sa onom 
narocitom bedom koja cesto prati stihotvorce kao neko osobito 
prokletstvo i koju nikakve plate i nagrade ne mogu zajaziti. 
Po slaboj pismenosti, tvrdoj glavi i živoj mašti ovog našeg sveta, svaki 
je od kasabalijskih ucenjaka na svoj nacin citao i tumacio Badijev tarih 
na kamenoj ploci, koji je kao svaki tekst, bacen jednom u javnost, 
stajao tu, vecit u vecitom kamenu, zauvek i nepovratno izložen 
pogledima i tumacenjima svih ljudi, mudrih i ludih, zlih i 
dobronamernih. A svaki od slušalaca pamtio je one stihove koji su 
njegovom uhu i njegovoj cudi najbolje odgovarali. Tako se ono što je 
bilo tu, na ocigled celog sveta, urezano u tvrdi kamen, ponavljalo od 
usta do usta na razne nacine, cesto izmenjeno i iskvareno do nesmisla. 
U kamenu je pisalo: 
Gle Mehmedpaša, najveci medu mudrima i velikima svoga vremena, 
Ostvari zavet svoga srca i svojom brigom i trudom 
Sagradi most na reci Drini. 
Na ovoj vodi dubokoj i brza toka, 
Prethodnici mu ne mogoše ništa podici. 
Nadam se od milosti božje da ce mu gradnja biti cvrsta. 
Da ce mu vek prolaziti u sreci 
I da nikad za tugu nece znati. 
Jer za svoga života on je zlato i srebro uložio u zadužbine; 
I niko ne može kazati da je bacen imetak 
Koji se troši u takve svrhe. 
Badi, koji je video ovo, kad je dovršena gradnja izrece tarih: 
»Neka Bog blagoslovi tu gradevinu, taj cudesni i lepi most!« 
Najposle, narod se najeo, nacudio, nahodao i naslušao stihova iz 
natpisa. To cudo prvih dana ušlo je u njihov svakodnevni život i oni su 
prelazili most, užurbani, ravnodušni, zabrinuti, rasejani, ko što je 
šumna voda tekla ispod njega, kao da je to neki od bezbrojnih puteva 
koji su oni i njihova stoka utabali svojim nogama. A ploca sa natpisom 
je cutala u zidu kao i svaki drugi kamen.


Sada je drum sa leve obale reke vezan pravo sa onim krajem druma 
na zaravanku sa druge strane. Nestalo je mrke, crvotocne skele i 
cudljivih skeledžija. Duboko ispod poslednjih lukova mosta ostali su 
peskoviti krš i strme obale kojima se podjednako teško silazilo i pelo i 
na kojima se tako mucno cekalo i toliko uzaludno dozivalo s jedne 
strane na drugu. Sve je to, zajedno sa plahovitom rekom, kao 
madijom premošceno. Visoko iznad svega toga sad se išlo, kao na 
krilima, pravo sa jedne visoke obale na drugu, preko širokog, dugog 
mosta koji je tvrd i stalan kao planina, a pod kopitima odjekuje kao da 
je sav samo od jedne tanke ploce kamena. 
Nestalo je i onih drvenih vodenica i kuceraka u kojima su putnici za 
nuždu nocivali. Umesto njih stoji tvrdi i raskošni karavan-seraj i prima 
putnike kojih je sa svakim danom sve više. U han se ulazi na široku 
kapiju skladnih linija. Sa obe strane kapije su dva velika prozora i na 
njima rešetke, ali ne od gvožda, nego klesane u sedri i svaka iz jednog 
komada. U širokom pravougaonom dvorištu ima mesta za robu i 
prtljag, a svuda naokolo nižu se vrata od trideset i šest soba. Pozadi, 
pod bregom su štale; na opšte cudo, i one od kamena, kao da su za 
carsku ergelu gradene. Takvog hana nema od Sarajeva pa do Jedrena. 
Tu svaki putnik može da ostane jedan dan i jednu noc i da ima bez 
pare dinara konak, vatru i vodu za sebe, poslugu i konje. 
Sve je to, kao i most sam, zadužbina velikog vezira Mehmedpaše, koji 
se pre više od šezdeset godina rodio tu iza ovih planina, u visokom 
selu Sokolovicima, i koji je u detinjstvu, sa gomilom srpskih seljacica, 
odveden kao adžami-oglan u Stambol. Troškovi za izdržavanje 
karavan-seraja dolaze iz vakufa koji je Mehmedpaša osnovao od 
velikih imanja, zaplenjenih u novoosvojenim krajevima, u Ugarskoj. 
Tako je sa podizanjem mosta i hana nestalo, kao što se vidi, mnoge 
muke i nezgode. Nestalo bi možda i onog neobicnog bola koji je vezir u 
detinjstvu poneo sa višegradske skele, iz Bosne: crne, oštre pruge 
koja mu s vremena na vreme preseca grudi na dve polovine. Ali 
Mehmedpaši nije bilo sudeno da živi bez toga bola ni da dugo uživa u 
misli na svoju višegradsku zadužbinu. Ubrzo posle završetka 
poslednjih radova, tek što je karavan-seraj pravo proradio i most se 
procuo po svetu, Mehmedpaša je još jednom osetio bol od »crnog 
seciva« u grudima. I to poslednji put. 
Jednog petka, kad je ulazio sa svitom u džamiju, prišao mu je jedan 
sulud i odrpan derviš sa ispruženom levom rukom za milostinju. Vezir 
se okrenuo i naredio coveku iz pratnje da mu udeli, a derviš je tada iz 
rukava desne ruke potegao težak kasapski nož i udario njime vezira


snažno medu rebra. Pratnja je sasekla derviša. Vezir i njegov ubica 
izdahnuli su u istom trenutku. Na sivim plocama, pred džamijom, ležali 
su tako još nekoliko trenutaka jedan pored drugog. Ubijeni ubica, 
krupan, punokrvan, raširenih nogu i ruku, kao da je još nošen gnevnim 
zamahom svoga bezumnog udarca. A pored njega veliki vezir, 
raskopcane anterije na grudima i daleko odbacenog kauka. Poslednjih 
godina života on je omršao i pogurio se, nekako potavneo i ogrubeo u 
licu. I sad je, onako razdrljen i gologlav, krvav, savijen i utonuo u se, 
licio više na ostarelog i premlacenog seljaka iz Sokolovica nego na 
oborenog dostojanstvenika koji je do malocas upravljao Turskom 
Carevinom. 
Meseci i meseci su prošli dok je i do kasabe doprla vest o vezirovoj 
pogibiji, i to ne kao jasna i odredena cinjenica, nego kao skriveno 
govorkanje koje može i biti i ne biti tacno. Jer u Turskoj Carevini nije 
dozvoljeno da se zle vesti i nesrecni dogadaji šire i prepricavaju ni 
onda kad se u susednoj državi dese, a kamoli kad se radi o rodenoj 
nesreci. Uostalom, u ovom slucaju niko nije imao racuna da se mnogo 
i dugo govori o smrti velikog vezira. Stranka njegovih protivnika, koja 
je najposle uspela da ga obori, nastojala je da sa njegovom svecanom 
sahranom pokopa i svaku življu uspomenu na njega. A Mehmedpašini 
rodaci, saradnici i pristalice u Stambolu nisu imali, u vecini, ništa 
protiv toga da se o nekadašnjem velikom veziru što manje govori, jer 
su tako rasli i njihovi izgledi da se dodvore novim upravljacima, i da im 
se prošlost oprosti. 
Ali dve lepe gradevine na Drini pocele su vec da vrše svoj uticaj na 
promet i saobracaj, na višegradsku kasabu i celu okolinu, i vršile su ga 
dalje, bez obzira na žive i mrtve, na one koji se podižu ili one koji 
padaju. Varoš je brzo pocela da se spušta sa brega ka vodi i da se širi i 
razvija i sve više sabija oko mosta i oko karavan-seraja koji je narod 
prozvao Kamenitim hanom. 
Tako je postao most sa kapijom i tako se razvila kasaba oko njega. 
Posle toga, za vreme od preko tri stotine godina, njegovo mesto u 
razvitku kasabe i njegovo znacenje u životu kasabalija bili su onakvi 
kako smo ih napred ukratko opisali. A smisao i suština njegovog 
postojanja kao da su bili u njegovoj stalnosti. Njegova svetla linija u 
sklopu kasabe nije se menjala kao ni profil okolnih planina na nebu. U 
nizu mena i brzom ocvetavanju ljudskih naraštaja, on je ostajao 
nepromenjen kao i voda koja prolazi ispod njega. Stario je, prirodno, i 
on, ali na jednoj vremenskoj skali koja je mnogo šira ne samo od 
dužine ljudskog veka nego i od trajanja citavog niza naraštaja, toliko


šira da se okom to starenje nije moglo da primeti. Njegov vek je, iako 
smrtan po sebi, licio na vecnost, jer mu je kraj bio nedogledan. 
Prošla je prva stotina godina, vreme dugo i smrtonosno za ljude i 
mnoga njihova dela, ali neosetno za velike gradevine, dobro smišljene 
i tvrdo zasnovane, a most sa kapijom i karavan-seraj pored njega 
stajali su i služili kao i prvog dana. Tako bi nad njima prošlo i drugo 
stolece, sa smenom godišnjih doba i ljudskih pokolenja, a gradevine bi 
trajale bez promene. Ali ono što nije moglo vreme, ucinili su nestalni i 
nepredvidljivi sticaji dalekih prilika. 
U to vreme, krajem XVII veka, po Bosni se pevalo, govorilo i šaputalo 
mnogo o Madarskoj, koju je turska vojska, posle stoletne okupacije, 
stala da napušta. Mnogi je bosanski spahija, braneci svoj ugarski 
spahiluk u borbama pri tom povlacenju, ostavio kosti u madarskoj 
zemlji. To su bili, moglo bi se reci, oni srecniji, jer mnogi se spahija 
vratio go kao prst u svoju staru bosansku postojbinu gde ga je cekala 
tanka zemlja, uzak i oskudan život, posle bogate širine i gospodstva na 
velikim spahilucima u Madarskoj. Dalek i nejasan odjek svega toga 
dopirao je i dovde, ali niko nije ni pomišljao da bi ta Ungarija, zemlja iz 
pesama, mogla imati neke veze sa stvarnim, svakodnevnim životom 
kasabe. Pa ipak, bilo je tako. Sa turskim povlacenjem iz Madarske 
izgubljena su i ostala izvan granica carevine, pored ostalog, i imanja 
onog vakufa iz koga se izdržavao karavan-seraj u Višegradu. 
I svet u kasabi i putnici koji se vec sto godina služe Kamenitim hanom 
navikli su na njega i nisu nikad ni razmišljali o tome kakva su sredstva 
iz kojih se on izdržava, kako su postala ni gde im je izvor. Svi su se 
služili njime, iskorišcavali ga kao rodnu i blagoslovenu vocku pored 
puta, koja je nicija i svacija; pominjali su mehanicki »pokoj vezirovoj 
duši«, ali nisu pomišljali da je vezir vec sto godina mrtav, nit su se 
pitali ko sad cuva i brani carske zemlje i vakufe. Ko je mogao i 
pomišljati da su stvari u svetu u takvoj zavisnosti jedne od drugih i na 
toliku daljinu medu sobom povezane? Stoga nije u prvo vreme u 
kasabi ni primeceno da su presahnuli prihodi. Posluga je radila i han je 
primao putnike kao i ranije. Mislilo se da je novac za izdržavanje 
zadocnio kao što se i pre dešavalo. Medutim prolazili su meseci pa i 
godine a novac nije stizao. Momci su napuštali posao. Tadašnji 
mutevelija vakufa Dauthodža Mutevelic (jer svet ih je tako prozvao i to 
im je ostalo kao prezime) obracao se na sve strane, ali odgovora nije 
dobijao. Putnici su se sami posluživali i cistili han koliko je najnužnije 
za sebe i stoku, ali kako je ko odlazio tako je iza sebe ostavljao dubre i 
nered da ih drugi cisti i ureduje, kao što je i on uredivao ono što je


zatekao neuredno i zagadeno. A iza svakog je ostajalo bar nešto više 
necistoce nego što je on zatekao. 
Dauthodža je sve cinio da han spase i ocuva u životu. Najpre je trošio 
od svoga a zatim je poceo da se zadužuje kod rodaka. Tako je iz 
godine u godinu krpio i doterivao skupocenu zgradu. Onima koji su mu 
prebacivali što se upropašcuje cuvajuci ono što se sacuvati ne može, 
odgovarao je da on dobro ulaže svoj novac, jer ga bogu na zajam daje 
i da je on, kao mutevelija, poslednji koji sme da napusti ovu zadužbinu 
koju su izgleda svi napustili. 
Taj mudri i pobožni, tvrdoglavi i uporni covek, koga je kasaba dugo 
pamtila, nije se nicim dao odvratiti od svog bezizglednog napora. 
Radeci predano on se odavno bio pomirio sa saznanjem da je naša 
sudbina na zemlji sva u borbi protiv kvara, smrti i nestajanja, i da je 
covek dužan da istraje u toj borbi i onda kad je potpuno bezizgledna. I 
sedeci pred hanom koji je na njegove oci nestajao, on je odgovarao 
onima koji su ga odvracali ili žalili: 
— Ne treba mene žaliti. Jer svi mi umiremo samo jednom a veliki ljudi 
po dva puta: jednom kad ih nestane sa zemlje, a drugi put kad 
propadne njihova zadužbina. 
Kad vec nije mogao da placa nadnicare, on je sam, onako star, svojim 
rukama plevio korov oko hana i vršio manje opravke na zgradi. Tako 
ga je i smrt zatekla, jednog dana kad se bio ispeo da popravi popuzli 
crep na krovu. Bilo je prirodno da kasabalijski hodža ne može održati 
ono što je veliki vezir osnovao, a istorijski dogadaji osudili na propast. 
Posle Dauthodžine smrti han poce naglo da oronjava. Svuda su se 
javljali prvi znaci opadanja. Džerizi su se zacepili i poceli da zaudaraju, 
krov je propuštao kišu, prozori i vrata vetar, štale su ogrezle u dubre i 
korov. A spolja je savršena kamena zgrada izgledala još uvek 
nepromenjena, mirna i neuništiva u svojoj lepoti. Oni veliki prozori u 
prizemlju, svedeni na luk, sa rešetkama koje su, nežne kao najfinije 
pletivo, bile secene u mekom kamenu, iz jednog komada, gledali su 
spokojno u svet. A na gornjim, jednostavnim prozorima vec su se 
javljali znaci bede zapuštenosti i unutrašnjeg nereda. Malo-pomalo 
svet poce da izbegava konak u kasabi ili da nociva u Ustamujica hanu 
u varoši, za novac. Sve su redi bili putnici u karavan-seraju, iako je tu 
umesto plate trebalo samo zaželeti pokoj duši vezirovoj. Najposle, kad 
je bilo jasno da novac nece stici i da nema nikoga da prihvati vezirovu 
zadužbinu, napustiše svi, pa i novi mutevelija, brigu o zgradi i 
karavan-seraj ostade nem i opusteo i poce da se kvari i ruši kao sve


zgrade u kojima niko ne živi i o kojima niko ne brine. Oko njega je 
rasla divlja trava, boca i štirak. Na krovu poceše da se gnezde i 
sakupljaju vrane i cavke u grlatim, crnim jatima. 
Tako je pre vremena i neocekivano (sve ovakve stvari dolaze na izgled 
neocekivano!) napušten, stao da se ruši i raspada vezirov Kameniti 
han. 
Ali ako je karavan-seraj, sticajem neobicnih prilika, morao da izneveri 
svoju namenu i da pre vremena ode u ruševine, most kome nije 
trebalo nadzora ni izdržavanja, ostao je prav i nepromenjen i vezivao 
rastavljene obale i prebacivao žive i mrtve terete, kao i prvog dana 
svoga postanka. 
U njegovim zidovima gnezdile su se ptice, u nevidljivim pukotinama 
koje je vreme otvaralo u zidovima rasli su tanki cuperci trave. 
Žuckasti, porozni kamen od koga je most sagraden cvrsnuo je i zbijao 
se od naizmenicnog uticaja vlage i toplote; i vecito bijen vetrom koji 
ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen suncanom žegom, 
taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i 
sijao je u mraku kao osvetljen iznutra. Velike i ceste poplave, koje su 
bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu mogle ništa. One su 
dolazile svake godine, u prolece i u jesen, ali nisu uvek bile jednako 
opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine bar po 
jednom ili dva puta nabuja Drina i zamuti se i sa velikim šumom 
pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove sa njiva, izvaljene 
panjeve i mrki talog od lišca i granja iz pribrežnih šuma. U kasabi 
stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuca. I sve se svrši na tome. 
Ali u nepravilnim razmacima od dvadesetak do tridesetak godina 
nailaze velike poplave koje se posle pamte kao što se pamte bune ili 
ratovi i dugo se uzimaju kao datum od koga se racuna vreme i starost 
gradevine i dužina ljudskog veka. (»Na pet-šest godina prije velikog 
povodnja«, »Uz veliki povodanj«.) 
Posle tih velikih poplava malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj 
vecoj polovini kasabe, koja leži u ravnici, na pešcanom jezicku izmedu 
Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina 
unatrag. To pokolenje provede ostatak svoga veka u popravljanju 
šteta i nesreca koje je ostavio »veliki povodanj«. Oni do kraja života 
izazivaju u medusobnim razgovorima strahotu jesenje noci kad su po 
studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlacili robu, 
svaki iz svoga ducana, i iznosili je gore na Mejdan u tude kuce i 
magaze. Kad su sutradan, u mutno jutro, gledali s brega dole na tu 
kasabu, koju vole nesvesno i silno kao rodenu krv, i posmatrali mutnu,


zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kucama, i po 
tim krovovima sa kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, 
pogadali cija kuca još stoji uspravno. 
O slavama i božicima ili u ramazanskim nocima, sedi, otežali i brižni 
domacini živnuli bi i postali razgovorni cim bi došao govor na najveci i 
najteži dogadaj njihovog života, na »povodanj«. Na odstojanju od 
petnaestak ili dvadeset godina u kojima je opet ponovo teceno i 
kuceno, »povodanj« je dolazio kao nešto i strašno i veliko, i drago i 
blisko; on je bio prisna veza izmedu još živih ali sve redih ljudi toga 
naraštaja, jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednicki i srecno 
preživljena nesreca. I oni su se osecali cvrsto vezani secanjem na tu 
minulu nevolju. Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji 
ih je u životu zadesio, i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladima 
nerazumljiva. Njihova su secanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih 
secanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsecaju; pogledaju 
samo jedan drugom u staracke oci sa skleroticnom, požutelom 
beonjacom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se 
sopstvenim recima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u secanju 
na vece koje su davno i srecno prošle. 
Sedeci u toplim sobama svojih kuca, preko kojih je nekad prošla ta 
poplava, oni su sa narocitom nasladom po stoti put prepricavali 
pojedine dirljive ili tragicne prizore. I što je secanje bilo teže i mucnije, 
to je prijatnost od pricanja bila veca. Gledani kroz duvanski dim ili kroz 
cašicu meke rakije, ti su prizori bili cesto maštom i daljinom izmenjeni, 
uvecani i doterani, ali to niko od njih nije primecivao i svaki bi se 
zakleo da su upravo takvi bili, jer su svi u tom nesvesnom ulepšavanju 
ucestvovali. 
Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji 
»veliki povodanj« o kome su uvek mogli da govore medu sobom, 
ponavljajuci mladima da nema više starih nesreca, ali ni nekadašnjeg 
dobra i blagoslova. 
Jedna od najvecih poplava uopšte, koja se desila u poslednjoj godini 
XVIII veka, narocito se dugo pamtila i prepricavala. 
U tom naraštaju, kako su starci docnije pricali, nije bilo gotovo nikog 
ko se dobro secao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih 
jesenjih dana na oprezu, znajuci »da je voda dušmanin«. Ispraznili su 
magaze najbliže reci, obilazili su nocu, sa fenjerom, po obali i 
osluškivali huk vode, jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom narocitom 
zujanju vodene matice može poznati hoce li poplava biti jedna od onih


obicnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili 
ce biti jedna od onih, srecom retkih, koje preplave i most i varoš i 
odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno. Iduceg dana videlo se 
da Drina ne raste i kasaba je te noci utonula u dubok san, jer su ljudi 
bili premoreni od nesna i uzbudenja prošle noci. Tako se desilo da ih je 
voda prevarila. Te noci je naglo i nezapamceno nadošao Rzav i, crven 
od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušcu. Tako su se obe reke sklopile 
nad kasabom. 
U Suljage Osmanagica, jednog od najbogatijih varoških Turaka, bio je 
tada cistokrvan arapski konj alat velike vrednosti i lepote. Cim je 
suzbijena Drina pocela da raste, na dva sata pre nego što ce se razliti 
po sokacima, stala je njiska toga alata i nije umuknuo dok nije 
probudio momke i domacina i dok ga nisu izveli iz štale koja je bila 
pored same reke. Tako je probuden veci deo varoši. Pod hladnom 
kišom i besnim vetrom mrkle oktobarske noci nastalo je bežanje i 
spasavanje onoga što se dalo spasti. Samo napola odeven svet gazio 
je vodu do kolena, noseci na ledima probudenu i rasplakanu decu. 
Stoka je blejala uplašeno. Svakog casa se culo kako sa muklim 
praskom udaraju o stubove kamenitog mosta klade i panjevi koje 
Drina donosi iz poplavljenih šuma. 
Gore na Mejdanu, dokle voda nikad i ni u kom slucaju nije mogla 
dopreti, svi su prozori osvetljeni i slabi fenjeri neprestano poigravaju i 
promicu kroz tamu. Sve su kuce otvorene i primaju postradali svet, 
pokisao i unezveren, sa decom ili najprecim stvarima na rukama. I po 
pojatama gore vatre kraj kojih se suši narod koji nije mogao da stane 
u kuce. 
Prvi ljudi iz caršije, pošto su smestili celjad po kucama, tursku po 
turskim, hrišcansku i jevrejsku po hrišcanskim, sede, okupljeni u 
velikoj prizemnoj sobi u Hadži-Ristanovoj kuci. Tu su muktari i kmetovi 
svih mahala, premoreni i pokisli dok su izbudili i posklanjali sve svoje 
sugradane. Izmešani Turci, hrišcani i Jevreji. Snaga stihije i teret 
zajednicke nesrece približili su ove ljude i premostili bar za veceras 
onaj jaz koji deli i jednu veru od druge i, narocito, raju od Turaka. 
Suljaga Osmanagic, gazda Petar Bogdanovic, Mordo Papo, pop Mihailo, 
krupni, cutljivi a duhoviti paroh, gojazni i ozbiljni Mula Ismet, 
višegradski hodža, i Elias Levi, zvani Hadži Liaco, jevrejski hambaša, 
poznat i nadaleko izvan kasabe zbog svog zdravog suda i otvorene 
prirode. Tu je još desetina gazda; ima ih od sve tri vere, pomešanih. 
Svi su mokri, bledi, stegnutih vilica, ali naoko mirni; sede, puše i 
razgovaraju o onome što je uradeno na spasavanju i što bi još trebalo 
uraditi. Svaki cas ulaze mladi ljudi sa kojih se cedi voda u mlazevima i


koji javljaju da je sve živo izvedeno na Mejdan i za grad i tu smešteno 
po kucama, turskim i hrišcanskim, a da voda dole jednako raste i 
osvaja sokak za sokakom. 
Kako noc odmice — a odmice sporo i izgleda da je ogromna i da buja i 
raste neprestano kao voda u dolini — gazde i prvaci pocinju da se 
zagrevaju uz kafu i rakiju. Stvara se topao i uzak krug, kao jedna nova 
egzistencija, sva od stvarnosti a sama nestvarna, koja nije ni ono što 
je bilo juce ni ono što ce biti sutra; nešto kao prolazno ostrvo u poplavi 
vremena. Razgovor raste i jaca i kao po neizrecenom dogovoru menja 
pravac. Izbegavaju da govore cak i o ranijim poplavama, poznatim 
samo po pricanjima, pricaju o drugim stvarima koje nemaju nikakve 
veze sa vodom i sa nesrecom koja se u ovom trenutku dešava. 
Ocajni ljudi cine ocajne napore da bi izgledali mirni i ravnodušni, 
gotovo lakomisleni. Po nekom precutnom, sujevernom sporazumu i po 
nepisanim ali osveštanim pravilima gazdinske pristojnosti i caršijskog 
reda, koji vladaju od starine, svaki je smatrao za dužnost da ucini 
napor i u tom trenutku bar prividno prikrije svoje brige i bojazni, i da 
pred licem nesrece, protiv koje se ne može ništa, govori šaljivim 
tonom o dalekim stvarima. 
Ali upravo kad su ljudi poceli da se smiruju u tom razgovoru, da nalaze 
trenutak zaborava i u njemu odmor i snagu koja ce im sutra biti tako 
potrebna, dodoše neki i dovedoše Kostu Baranca. Taj još mladi gazda 
bio je potpuno mokar, kaljav do kolena i raspasan. Zbunjen od 
svetlosti i tolikog sveta, on je kao u snu gledao niza se i celim dlanom 
otirao vodu sa lica. Napraviše mu mesta i ponudiše ga rakijom koju 
nije uspevao da prinese usnama. Drhtao je celim telom. Prode šapat 
da je hteo da skoci u mracnu maticu koja je sada tekla pešcanom 
jalijom, upravo nad onim mestom gde su bili njegovi ambari i kacare. 
To je bio mlad covek, došljak, koji je pre dvadesetak godina doveden 
kao šegrt u kasabu i tu se docnije priženio u jednu dobru kucu i brzo 
zagazdio. Seljacki sin, koji se za nekoliko poslednjih godina smelim i 
bezobzirnim potezima naglo obogatio i odjednom pretekao mnoge 
gazdinske kuce, on nije bio navikao da gubi ni umeo da podnese 
nesrecu. I te jeseni on je bio zakupio velike kolicine šljiva i oraha, 
daleko iznad svoje stvarne moci, i racunajuci da ce zimus on odredivati 
cenu i suhoj šljivi i orahu i tako se razdužiti i steci, kao što mu je to 
prošle godine uspelo. Sad je bio upropašcen. 
Trebalo je opet da prode izvesno vreme pa da se izbriše utisak koji je 
na sve ostavio pogled na ovog izgubljenog coveka. Jer, svi su oni, ko


više ko manje, bili pogodeni ovom poplavom i samo se iz urodene 
pristojnosti bolje savladivali nego ovaj skorojevic. 
Najstariji i najugledniji ljudi skrenuše opet razgovor na bezazlene 
stvari. Otpoceše duge price iz starih vremena, koje nisu imale nikakve 
veze sa nesrecom koja ih je ovde saterala i sa svih strana okružavala. 
Pila se vruca rakija. Iskrsavali su, u pricanjima, cudni likovi iz davnih 
vremena, secanja na kasabalijske osobenjake i svakojake smešne i 
neobicne zgode. Pop Mihailo i Hadži Liaco su prednjacili. A kad bi govor 
nehotice opet došao na ranije »povodnje«, pominjali su samo ono što 
je lako i šaljivo bilo ili bar tako izgledalo posle toliko godina, kao da 
vracaju i prkose tako poplavi. Pricalo se o popu Jovanu, koji je nekad 
bio ovde paroh i za koga su njegovi parohijani govorili da je dobar 
covek, ali da »nije sevepli ruke« i da mu se molitva slabo kod boga 
prima. 
Za vrijeme letnjih suša koje cesto upropaste celu žetvu, pop Jovan je 
redovno uzalud izvodio litiju i citao molitvu za kišu, jer je posle toga 
obicno nailazila još veca suša i pripeka. A kad je posle tako sušnog leta 
jedne jeseni stala ovako da nadolazi Drina i da preti opšta poplava, 
izide pop Jovan na obalu, sakupi ljude i poce da cita molitvu da kiša 
stane i voda odstupi. Tada mu neki Jokic, pijanica i besposlicar, 
racunajuci da bog šalje obicno obrnuto od onoga što pop Jovan moli, 
vikne glasno: 
— Nemoj tu, oce popo, nego onu ljetošnju, kišnu, pa ja da pomogne 
da ova voda presuši. 
Puni i gojazni Ismet efendija prica opet o svojim prethodnicima i 
njihovoj borbi sa poplavom. Tako su za jedne davnašnje poplave izišla 
dvojica višegradskih hodža da uce dovu protiv te napasti. Jedan je 
hodža imao kucu u donjem delu kasabe, kome je pretila poplava, a 
drugi na bregu, gde poplava nije mogla da dopre. Najpre je ucio 
molitve ovaj hodža sa brega, ali voda nije nikako odstupala. Tada 
vikne jedan beli Ciganin cija je kuca vec pocela da grezne u vodi: 
— Ama, ljudi, dajte onoga hodžu iz caršije, kome je kuca pod vodom 
kao i naše. Zar ne vidite da ovaj s brijega uci sa pola srca? 
Hadži Liaco, rumen i nasmejan, sa bujnim kovrdžama bele kose koje 
proviruju ispod neobicno plitkog fesa, smeje se na sve to i dovikuje 
popu i hodži:


— Nemojte mnogo pominjati molitve oko povodnja, jer mogu ovi naši 
da se sjete pa da nas svu trojicu isteraju da po ovom pljusku citamo 
molitve i vracamo vodu. 
I tako su se redale price koje su, po sebi neznatne i drugima 
nerazumljive, samo za njih i njihov naraštaj mogle da imaju nekog 
znacenja; sve neka bezazlena ali njima znana i prisna secanja 
jednolicnog, lepog i teškog kasabalijskog života, njihovog života; i sve 
to davno i izmenjeno, u najužoj vezi sa njima a ipak daleko od ove 
nocne drame koja ih je sabila u ovaj fantasticni krug. 
Tako su ugledni ljudi ocvrsli i od detinjstva navikli na nedace svake 
vrste, savladivali noc za »velikog povodnja« i nalazeci u sebi snage da 
se prividno šale, naocigled nesrece koja je nailazila, zavaravali bedu 
koju nisu mogli da izbegnu. 
Ali u duši svi su oni bili teško zabrinuti i svaki je ispod te šale i toga 
smeha za nevolju, kao ispod maske, preturao po pameti brižnu misao i 
neprestano osluškivao huk vode i vetra odozdo iz kasabe u kojoj mu je 
ostalo sve što ima. A sutra ujutru, posle tako provedene noci, mogli su 
sa Mejdana da posmatraju u ravnici svoje kuce pod vodom, neke do 
pola a neke do pod sam krov. Tada su prvi i poslednji put u životu 
vidjeli i svoju kasabu bez mosta. Površina vode digla se za citavih 
desetak metara, tako da su se široki i visoki lukovi zapušili i voda se 
prelivala preko mosta koji je išcezao pod njom. Samo ono uzvišeno 
mesto na kome je kapija isticalo se iz ravne površine mutnih voda i 
prelivano vodom strcalo kao mali slap. 
A dva dana docnije voda je naglo opala, razvedrilo se nebo i granulo 
sunce, toplo i bogato kako samo može da bude za nekih oktobarskih 
dana u tom župnom kraju. Varoš je na tom lepom danu izgledala 
strašna i žalosna. Ciganske i sirotinjske kuce po jaliji bile su nagnute u 
pravcu matice, mnoge bez krova, sa njih su opali krec i ilovaca i 
ukazivao se crn pleter od vrbova pruca, da su izgledale kao kosturi. U 
razgradenim avlijama gradanske kuce su zijale razvaljenim prozorima; 
na svakoj je pruga crvenog mulja pokazivala dokle je bila poplavljena. 
Mnoge pojate su otplavljene, koševi izvrnuti. U niskim ducanima je bio 
mulj do kolena, a u tom mulju sva roba koja nije mogla biti na vreme 
iznesena. Po sokacima zaglavljena citava drveta, koja je voda odnekud 
doplavila, i naduveni leševi stoke koja se podavila. 
To je bila njihova kasaba u koju je sad trebalo sici i nastaviti život. A 
izmedu tako poplavljenih obala, nad vodom koja se šumno valjala, još 
uvek mutna i bujna, stajao je most, beo i nepromenjen, na suncu.


Voda je dopirala do polovine stubova i most je izgledao kao da je 
zagazio u neku drugu i dublju reku nego što je ona koja obicno ispod 
njega tece. Na površini, uz ogradu se zadržale naslage mulja, koje su 
se sada sušile, ispucale na suncu, a na kapiji zaustavila i naslagala 
citava gomila sitnog granja i recnog taloga, ali sve to nije niukoliko 
menjalo izgled mosta koji je jedini preturio poplavu bez kvara i izronio 
iz nje nepromenjen. 
Sve se u varoši odmah bacilo na rad i zaradu i popravljanje štete, i 
niko nije imao vremena da razmišlja o smislu i znacenju pobednickog 
mosta, ali iduci za svojim poslom, u toj zlosrecnoj kasabi u kojoj je 
voda sve bez izuzetka oštetila ili bar izmenila, svaki je znao da u tom 
njihovom životu ima nešto što odoleva svakoj stihiji i što zbog 
neshvatljivog sklada svojih oblika i nevidljive, mudre snage svojih 
temelja izlazi iz svakog iskušenja neuništivo i nepromenjeno. 
Zima koja je tada nastala bila je teška. Sve što je bilo vec sredeno po 
avlijama i koševima: drvo, žito, seno, odnela je poplava; valjalo je 
opraviti kuce, staje i ograde, i tražiti na veresiju novu robu namesto 
one koja je uništena po magazama i ducanima. Kosta Baranac, koji je 
najviše postradao, zbog svoje suviše drske spekulacije sa šljivama, 
nije preživeo tu zimu; presvisnuo je covek od žalosti i sramote. Ostala 
su sitna deca, gotovo sirocad, i nevelika ali rasturena veresija po 
svima selima. Ostalo je i secanje na njega kao na coveka koji je 
potegao iznad svoje snage. 
Ali vec iduceg leta, spomen na veliku poplavu poceo je da prelazi u 
secanje starijih ljudi, gde ce živeti još dugo, a mladež je, u pesmi i 
razgovoru, sedela na beloj, glatkoj, kamenoj kapiji, nad vodom koja je 
tekla duboko ispod njih i svojim šumom dopunjavala njihovu pesmu. 
Zaborav sve leci, a pesma je najlepši nacin zaborava, jer u pesmi se 
covek seca samo onoga što voli. 
Tako se na kapiji, izmedu neba, reke i brda naraštaj za naraštajem 
ucio da ne žali preko mere ono što mutna voda odnese. Tu je u njih 
ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je život neshvatljivo cudo, jer se 
neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji cvrsto »kao na Drini 
cuprija«. 
Osim poplava bilo je i drugih nasrtaja na most i njegovu kapiju; njih je 
donosio razvitak dogadaja i tok ljudskih sukoba; ali oni su još manje 
nego vodena stihija mogli da naškode mostu ili da trajno išta izmene 
na njemu.


Pocetkom prošlog veka digla se buna u Srbiji. Ova kasaba na samoj 
granici Bosne i Srbije oduvek je u neposrednoj vezi i stalnom dodiru sa 
svim što se dešava u Srbiji, srasla sa njom »kao nokat i meso«. Ništa 
što se dešava u višegradskom kraju — nerodica, bolest, zulum ili buna 
— ne može biti ravnodušno onima iz užicke nahije, i obrnuto. Samo, 
ispocetka je stvar izgledala daleka i beznacajna; daleka, jer se 
odigravala tamo na drugom kraju beogradskog pašaluka; beznacajna, 
jer glasovi o bunama nisu bili nikakva novost. Otkako je carevine bilo 
je i toga, jer nema vlasti bez bune i zavere, kao što nema imanja bez 
brige i štete. Ali s vremenom je buna u Srbiji pocela da zadire sve više 
u život celog bosanskog pašaluka, a narocito u život ove kasabe koja 
je na sat hoda od granice. 
Kako se sukob u Srbiji širio, sve je više traženo od bosanskih Turaka 
da daju ljude za vojsku i da doprinose za njeno opremanje i 
snabdevanje. Vojska i komora koja se slala u Srbiju išla je jednim 
dobrim delom preko kasabe. To je donosilo sa sobom i troškove i 
nezgode i opasnosti i po Turke, a narocito po Srbe, koji su sumnjiceni, 
gonjeni i globljavani tih godina više nego ikad ranije. Najposle, jednog 
leta, spusti se buna i do ovih krajeva. Zaobišavši Užice, ustanici su 
došli do na dva sata hoda od kasabe. Tu su, u Veletovu, topom porušili 
Lutvibegovu kulu i u Crncicima popalili turske kuce. 
Bilo je u kasabi i Turaka i Srba koji su tvrdili da su svojim ušima culi 
tutanj »Karadordevog topa«. (Naravno, sa potpuno oprecnim 
osecanjima.) Ali, ako je i moglo biti sporno da li se jeka srpskog 
ustanickog topa cula do u kasabu, jer covek cesto misli da cuje ono 
cega se boji ili cemu se nada, nije moglo biti sumnje o vatrama koje su 
ustanici nocu ložili na Panosu, strmoj i goloj kosi izmedu Veletova i 
Gostilja, na kojoj se usamljeni veliki borovi mogu iz kasabe golim 
okom prebrojati. Njih su dobro videli i pažljivo posmatrali i Turci i Srbi, 
iako su se i jedni i drugi pravili da ih ne primecuju. Sa zamracenih 
prozora ili iz tame gustih bašta i jedni i drugi su pratili njihovo 
paljenje, kretanje i gašenje. (Naše žene su se krstile u tami i plakale 
od nerazumljivog ganuca, a u suzama su im se lomile ove ustanicke 
vatre kao oni avetinjski plamenovi koji su nekad padali na Radisavljev 
grob i koje su njihove šukunbabe, pre gotovo tri veka, isto ovako kroz 
suze nazirale, sa ovog istog Mejdana.) 
Ovi treptavi i nejednaki ognjevi, rastureni na mracnoj pozadini letnje 
noci, u kojoj se izjednacuje nebo sa planinom, izgledali su Srbima kao 
neko novo sazvežde iz koga su požudno citali smele nagovesti i 
strepeci gatali sudbinu i dogadaje koji dolaze. Za Turke to su bili prvi 
talasi nekog vatrenog mora, koje se širi tamo po Srbiji i koje, evo,


zapljuskuje i planinske kose iznad kasabe. U tim letnjim nocima želje i 
molitve jednih i drugih kretale su se oko tih vatara, samo u oprecnim 
pravcima. Srbi su molili boga da taj spasonosni plamen, koji je 
istovetan sa onim koji oni oduvek nose i brižljivo sakrivaju u duši, 
proširi i ovamo na naša brda, a Turci su molili boga da ga zaustavi, 
suzbije i pogasi, kako bi se osujetile prevratnicke namere nevernika i 
zavladao opet stari red i dobri mir prave vere. Noci su tada bile pune 
opreznog i strasnog šaputanja, kroz njih su išli nevidljivi talasi 
najsmelijih želja i snova, najneverovatnijih pomisli i planova, i ukrštali 
se, nadbijali i lomili u modroj tami nad kasabom. A sutra, kad svane 
dan, odlazili su i Turci i Srbi na svoje poslove, sretali se ugašenih i 
bezizraznih lica, pozdravljali i razgovarali sa onih stotinjak uobicajenih 
reci caršijske uctivosti, koje oduvek kruže po kasabi i pretacu se od 
jednog drugome kao lažan novac, koji ipak omogucuje i olakšava 
saobracaj. 
A kad je, nekako posle Ilindana, nestalo vatara na Panosu i kad je 
buna otplasnula iz užickog kraja, i opet ni jedna ni druga strana nije 
pokazivala svoja osecanja. A teško bi bilo i kazati kakva su bila prava 
osecanja kod jednih i kod drugih. Turci su bili zadovoljni što se buna 
udaljila i nadali su se da ce se potpuno ugasiti i izgubiti se tamo gde se 
gube svi bezbožni i naopaki poduhvati. Pa ipak, to zadovoljstvo je bilo 
nepotpuno i pomraceno, jer je teško bilo zaboraviti tako blisku 
opasnost. Mnogi od njih je još dugo posle u snovima vidao fantasticne 
pobunjenicke vatre kao roj varnica, po svima brdima oko kasabe, ili 
slušao Karadordev top, ali ne kao muklu, daleku jeku, nego kao 
potresnu i rušilacku kanonadu. Srbi su pak, kao što je razumljivo, 
ostali snuždeni i razocarani posle nestanka vatara na Panosu, ali u dnu 
duše, onom pravom i poslednjem dnu koje se nikom ne otkriva, ostalo 
je secanje na ono što je prošlo, i svest da ono što je jednom bilo može 
uvek da se povrati; ostala je i nada, bezumna nada, to veliko 
preimucstvo potlacenih. Jer, oni koji vladaju i moraju da tlace da bi 
vladali, osudeni su da rade razumno; a ako, poneseni svojom strašcu 
ili naterani od protivnika, predu granice razumnih postupaka, oni silaze 
na klizav put i oznacavaju time sami pocetak svoje propasti. Docim se 
oni koji su tlaceni i iskorišcavani, lako služe i razumom i bezumljem, 
jer su to samo dve razne vrste oružja u stalnoj, cas podmukloj cas 
otvorenoj borbi protiv tlacenja. 
U tim vremenima važnost mosta kao jedine sigurne veze izmedu 
bosanskog pašaluka i Srbije neobicno je porasla. U kasabi je sada bio 
stalan odred vojske, koji se ni za vreme dugih zatišja nije rasturao i 
koji je cuvao most na Drini. Da bi što bolje i sa što manje truda mogla 
da vrši taj posao, vojska je stala da podiže drven cardak nasred


mosta, pravo cudovište i rugobu po obliku, položaju i materijalu od 
koga je sagraden. (Ali sve vojske sveta podižu za svoje iskljucive 
ciljeve i trenutne potrebe takve gradevine, koje posle gledane sa tacke 
gledišta gradanskog života i mirnodopskih potreba, izgledaju apsurdne 
i nerazumljive.) To je bila citava kuca na sprat, glomazna i sklepana od 
greda i grubih dasaka, sa slobodnim prolazom, kao tunelom, ispod nje. 
Cardak je bio uzdignut i pocivao na jakim gredama, tako da je objašio 
most, i samo sa dva kraja se naslanjao na kapiju, jednim na njenu 
levu a drugim na desnu terasu. Ispod njega je bio slobodan put za 
kola, konje i pešake, ali se odozgo, sa sprata na kom ce spavati 
stražari i na koji su vodili nenatkriveni smrcevi basamaci, moglo uvek i 
nadzirati svakoga ko prode, predati mu papire i prtljag, i u svakom 
trenutku, ako se ukaže potreba, obustaviti prolaz. 
To je zaista menjalo izgled mosta. Ljupka kapija je išcezla pod 
drvenom gradevinom koja je na svojim gredama cucala nad njom kao 
nakazna džinovska ptica. 
A onoga dana kad je cardak bio gotov, još mirisao oštro na smrcevinu i 
prazan odjekivao od koraka, straža se odmah uselila u njega. Cim je 
svanulo prvo jutro, cardak je, kao neka klopka, vec uhvatio prve žrtve. 
Na niskom rumenom suncu ranog jutra, iskupili su se ispod njega 
vojnici i neki oružani gradani, Turci, koji nocu drže straže oko kasabe i 
tako pomažu vojsci. U sredini te gomile sedeo je na jednoj gredi 
komandir straže a pred njim je stajao jedan starcic, skitnica i 
bogomoljac, nalik na kaludera i prosjaka, ali blag i spokojan, nekako 
cist i mio u svojoj bedi, lak i nasmejan i pored sedih vlasi i zborana 
lica. To je neki osobenjak cicica, Jelisije iz Cajnica. On vec godinama 
obilazi, uvek ovako lak, svecan i nasmejan, crkve i manastire, sabore i 
slave; moli boga, metaniše i posti. Samo, ranije turske vlasti nisu 
obracale pažnju na njega i puštale su ga kao maloumnika i božjeg 
coveka da ide gde hoce i govori šta hoce. Ali sad su, usled bune u 
Srbiji, nastala druga vremena i oštrije mere. U kasabu je stiglo iz 
Srbije nekoliko turskih porodica kojima su ustanici sve popalili; one 
šire mržnju i traže osvetu. Svuda su isturene straže i pojacan nadzor, 
a domaci Turci zabrinuti, kivni i zlovoljni, pa se na sve gleda podozrivo 
i krvnicki. 
Starac je naišao drumom od Rogatice, a po svojoj zloj sreci kao prvi 
putnik toga dana kad je dovršen cardak i kad se u njega uselila prva 
straža. Istina, naišao je u nevreme, još se nije bilo dobro ni razdanilo, 
i nosio je pred sobom kao što se nosi zapaljena sveca, neki debeo 
stap, išaran cudnim znacima i slovima. Cardak ga je progutao kao


pauk muhu. Kratko su ga ispitivali. Tražili su da kaže ko je, šta je i 
odakle je i da objasni šare i pismena na štapu, a on je odgovarao i na 
ono što ga nisu pitali, slobodno i otvoreno, kao da govori na pravom 
božjem sudu, a ne pred zlim Turcima. Rekao je da nije niko i ništa; 
putnik na zemlji, prolaznik u ovom prolaznom vremenu, senka na 
suncu, ali da svoje kratke i malobrojne dane provodi u molitvi i da ide 
od manastira do manastira, dok ne obide sva sveta mesta, zadužbine i 
grobove srpskih careva i velikaša. A likovi i slova na štapu da 
oznacavaju pojedina vremena srpske slobode i velicine, prošle i 
buduce. Jer, rekao je starac, smeškajuci se krotkim osmejkom punim 
snebivanja, vreme vaskrsa približilo se i, sudeci po onom što se cita u 
knjigama i onom što može da se vidi na zemlji i nebesima, sasvim je 
blizu. Vaskrsava carstvo, iskupljeno iskušenjima i zasnovano na 
pravdi. 
— Znam da vam nije milo, gospodo, ovo da cujete, i da ne bi trebalo ni 
da govorim pred vama ove stvari, ali vi ste me zaustavili i tražite da 
vam kažem sve po istini, pa nema se kud. Bog je istina, a Bog je 
jedan! A sada, molim vam se, pustite me da idem, jer mi valja još 
nocas stici na Banju, manastiru Svete Trojice. 
Tumac Šefko je prevodio, muceci se uzalud da u svom oskudnom 
znanju turskog jezika nade izraze za apstraktne reci. Komandir straže, 
bolešljiv Anadolac, slušao je, još bunovan, nejasne i slabo povezane 
prevodioceve reci i s vremena na vreme bacao pogled na starca koji je 
bez daha i rdave pomisli gledao u njega i ocima povladivao da je sve 
tako kao što kaže prevodilac, iako reci turske nije znao. Komandiru 
biva jasno negde u svesti da je ovo neki sumanut kaurski derviš, 
dobrocudna i bezopasna luda. I u starcevom cudnom štapu koji su 
odmah ispresecali na nekoliko mesta, misleci da je šupalj a da su u 
njemu sakrivena pisma, nije nadeno ništa. Ali u Šefkinom prevodu 
starceve reci izgledaju sumnjive, mirišu na politiku i opasne namere. 
Komandir bi, što se njega tice, pustio ovog siromaha i maloumnika da 
ide svojim putem, ali tu su se sakupili i ostali vojnici i gradani - 
stražari i slušaju ispitivanje. Tu je njegov narednik Tahir, jedan 
krmeljivi i podmukli pakosnik koji ga je vec nekoliko puta panjkao kod 
starešina i optuživao zbog nedostatka opreza i strogosti. Pa i taj Šefko, 
koji prevodeci okrece ocigledno reci onako kako je najgore po starcevu 
zanesenu glavu i koji voli da njuška i dostavlja i kad ništa od toga 
nema, u stanju je da kaže ili da potvrdi rdavu rec. Tu su i ovi varoški 
Turci, dobrovoljci, koji mrko i važno obilaze varoš, hvataju sumnjive 
putnike i mešaju se bez potrebe u njihov službeni posao. Sve se tu 
steklo. I svi su ovih dana kao pijani od nekog ogorcenja, od želje da se 
svete i da kažnjavaju i ubijaju onoga koga mogu, kad ne mogu onoga


koga bi hteli. On ih ne razume i ne odobrava im, ali vidi da su svi 
naskocili da cardak vec prvog jutra mora da dobije svoju žrtvu, i 
pribojava se da bi zbog tog njihovog pijanog ogorcenja mogao i on da 
strada, ako im se usprotivi. Pomisao da bi zbog ovog ludog starca 
mogao imati neprijatnosti, izgledala mu je nepodnošljiva. A starac sa 
svojim pricanjem o srpskom carstvu ne bi ni inace daleko došao medu 
Turcima ovoga kraja koji su ovih dana uzavreli kao košnica. Neka ga 
mutna voda nosi kako ga je ponela. 
Tek što je starac vezan i komandir se spremao da ode u varoš i ne 
gleda njegovo pogubljenje, kad se pojaviše zaptije i neki Turci vodeci 
jedno slabo odeveno srpsko momce. Odelo mu je bilo pokidano i lice i 
ruke izgrebani. To je neki Mile, inokosan siromah sa Lijeske, koji je 
služio u jednoj vodenici u Osojnici. Može mu biti najviše devetnaest 
godina, zdrav je, krupan i punokrvan. 
Mile je jutros pre sunca zasuo jecam i pustio veliki vodenicni jaz, pa 
izišao da u jednoj cesti iznad vodenice nasece drva. Izmahivao je i 
sekao kao slamke meke johine grane. Uživao je u toj svežini i u lakoci 
kojom pada drvo pod sekirom. Mili su mu njegovi rodeni pokreti. Ali 
sekira je oštra a tanko drvo isuviše slabo za snagu koja je u njemu. 
Nešto se u njemu nadimalo i gonilo ga da uzvikuje pri svakom pokretu. 
Ti uzvici su se sve više sustizali i vezivali. I Mile koji, kao svi Liještani, 
nema sluha i ne ume da peva, pevao je, urlao, u gustoj i osojnoj 
strani. Ne misleci ništa, zaboravljajuci gde je, pevao je ono što je cuo 
od drugih da pevaju. 
U to vreme, kad se »digla« Srbija, narod je od starinske pesme: 
Kad Alibeg mladi beg bijaše, 
Đevojka mu barjak nosijaše. 
napravio novu: 
Kad Đordije mladi beg bijaše, 
Đevojka mu barjak nosijaše. 
U toj velikoj i cudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vekovima vodila 
izmedu dve vere, a pod vidom vera za zemlju i vlast i svoje sopstveno 
shvatanje života i urodenje sveta, protivnici su otimali jedan drugom 
ne samo žene, konje i oružje, nego i pesme. I mnogi je stih prelazio 
ovako od jednih drugima, kao dragocen plen.


To je dakle bila pesma koja se u poslednje vreme pevala medu 
Srbima, ali oprezno i skrovito, daleko od turskog uha, u zatvorenim 
kucama, po slavama ili po dalekim plandištima gde turska noga ne 
stupa ni jednom u godini, i gde covek, po cenu samoce i siromaštva u 
divljini, živi kako hoce i peva šta hoce. A tu je eto pesmu našao da 
peva Mile, vodenicarev momak, u šumarku, ispod samog puta kojim 
prolaze olujacki i orahovacki Turci u kasabu na pazar. 
Zora je tek na vrhovima bregova, a tu oko njega, u osojnoj strani, još 
je gotovo sumracno. Sav je rosan, a vreo od dobrog nocašnjeg sna, 
vruceg hleba i živog rada. Izmahne i udari tanku johu pri korenu, a 
ona se samo prikloni i savije kao mlada kumovoj ruci; pospe ga 
hladnom rosom kao sitnom kišom i ostane onako nagnuta, jer od 
gustine rastinja oko sebe ne može da padne na zemlju. A onda joj 
kreše zelene grane, jednom rukom, kao igrajuci se. I pri tom peva što 
ga grlo nosi, izgovarajuci sa uživanjem pojedine reci. »Đordije«, to je 
nešto nejasno a krupno i smelo. »Đevojka« i »barjak«, to su takode 
njemu nepoznate stvari ali stvari koje bi nekako odgovarale njegovim 
najvecim željama iz snova: da ima devojku i da nosi barjak. Svakako, 
ima slasti u izgovaranju tih reci. I sva snaga u njemu nagoni ga da ih 
izgovara glasno i po nebrojeno puta, a od izgovaranja tih reci raste 
opet ta snaga u njemu i traži da ih ponavlja još glasnije. 
Tako je pevao Mile u osvit dana dok nije nasekao i okresao vrljike zbog 
kojih se ispeo u šumarak, a onda se spustio niz vlažnu strminu, vukuci 
svezan tovar za sobom. Pred vodenicom neki Turci. Vezali konje i 
cekaju nešto. Ima ih desetak. On se naže opet onakav kakav je i 
pošao u drva, nespretan dronjav i zbunjen, bez Đordija pred ocima, 
bez devojke i barjaka uza se. Turci sacekaše dok on odloži sekiru pa 
ga onda napadoše sa cetiri strane i posle kratke borbe vezaše 
dugackim konopcem od ulara, i povedoše u varoš. Usput su ga bili 
štapom po ledima ili nogom u ružno mesto, pitajuci ga gde mu je sada 
Đordije i psujuci mu barjak i devojku. 
Pod cardakom na kapiji, gdje su upravo bili vezali onoga suludog 
starca, iskupili se vec pored vojnika i neki besposlenjaci iz varoši, jako 
je tek svanulo. Medu njima ima i Turaka izbeglica, pogorelaca iz Srbije. 
Svi su oružani i svecani kao da se radi o velikom dogadaju i odlucnom 
boju. Njihovo uzbudenje je raslo sa suncem koje se radalo. A sunce se 
brzo dizalo, praceno svetlim, rumenim maglama, tamo u dnu vidika, 
iznad Goleša. Unezverenog mladica docekaše kao da je ustanicki 
vojvoda, iako je bio dronjav i ubog i doveden sa leve obale Drine, gde 
ustanka nema.


Oni orahovacki i olujacki Turci ogorceni drskošcu za koju nisu mogli 
verovati da nije namerna, posvedociše da je momce pevalo izazivacki, 
pored samog puta, pesme o Karadordu i kaurskim borcima. Mladic 
zaista nije licio na nekog junaka i opasnog cetovodu. Onako uplašen, u 
mokrim ritama, izgreben i izubijan, on je bio bled i od uzbudenja 
razrokim ocima gledao komandira kao da od njega ocekuje spas. Kako 
je retko silazio u varoš, on nije ni znao da je na mostu podignut 
cardak; stoga mu je sve izgledalo još više cudno i nestvarno, kao da je 
u snu zalutao u stranu varoš, medu zle i opasne ljude. Mucajuci i 
obarajuci oci zemlji, uveravao je da nije ništa pevao i da nikad nije 
udarao Turcima na obraz, da je siromah, momak u vodenici, da je 
sekao drva i da ni sam ne zna zašto je doveden. Drhtao je od straha i 
zaista nije mogao da shvati šta se to desilo i kako se iz onog svecanog 
raspoloženja u hladovitom potoku našao odjednom, vezan i izubijan, 
ovde na kapiji, u središtu pažnje, pred ovolikim svetom kome treba 
sad da odgovara. I sam je zaboravio da je ikad pevao i najnedužniju 
pesmu. 
Ali Turci su ostajali pri svome: da je pevao buntovnicke pesme i to u 
trenutku kad su oni prolazili i da se odupirao kad su hteli da ga vežu. I 
to je svaki od njih potvrdio zakletvom komandiru koji ih je ispitivao. 
— Valahi? 
— Valahi! 
— Bilahi? 
— Bilahi! 
I tako po tri puta. Onda mladica postaviše pored Jelisija i odoše da 
bude krvnika koji je, izgleda, imao najtvrdi san. Starac je gledao 
mladica koji je zbunjeno treptao ocima, smeten i postiden, nenavikao 
da stoji ovako izdvojen, po belom danu, nasred mosta, medu ovoliko 
ljudi. 
— Kako ti je ime? — pita starac. 
— Mile, — kaže mladic pokorno kao da još odgovara Turcima na 
njihova pitanja. 
— Mile, sine, da se poljubimo. — I starac prisloni svoju sedu glavu na 
njegovo rame. — Da se poljubimo i prekrstimo. Vo imja Oca i Sina i 
Svjatago Duha, Vo imja Oca i Sina i Svjatago Duha. Amin.


Tako je krstio i sebe i mladica samo recima, jer su im ruke bile vezane, 
i brzo, jer im je dželat vec prilazio. 
Krvnik, koji je bio jedan od vojnika, brzo je svršio posao i prvi 
prolaznici, koji su sa brda silazili zbog pazarnog dana i prelazili preko 
mosta, mogli su da vide njihove dve glave na novim, cvornovitim 
kocevima, uz cardak, a krvavo mesto na kome su poseceni na mostu, 
posuto šljunkom i ugaženo. 
Tako je cardak otpoceo da »radi«. 
Od toga dana na kapiju su dovodeni svi koji su kao sumnjivi ili kao 
krivci u vezi sa ustankom hvatani, bilo na mostu samom bilo negde na 
granici. I oni koji su jedanput dovedeni vezani na saslušanje pod 
cardak, retko su izlazili živi ispod njega. Tu su im odsecane usijane ili 
prosto nesrecne glave i naticane na kolje koje je bilo postavljeno oko 
cardaka, a tela su im bacana s mosta u Drinu, ako se niko ne bi javio 
da otkupi i sahrani obezglavljen leš. 
Buna je, sa kracim ili dužim zatišjima, trajala godinama, i broj tih koji 
su puštani niz vodu »da idu i traže drugu, bolju i pametniju glavu«, bio 
je u toku godina vrlo velik. Slucaj je hteo, slucaj koji satire slabe i 
neoprezne, da su tu povorku otvorila ova dva prosta coveka, dvojica iz 
gomile neukih, ubogih i nedužnih, jer ti su cesto prvi koje hvata 
nesvestica pred vrtlogom velikih dogadaja i koje taj vrtlog neodoljivo 
privlaci i guta. Tako su momak Mile i cica Jelisije, poseceni u istom 
trenutku, na istom mestu, združeni kao braca, prvi okitili svojim 
glavama vojnicki cardak na kapiji, koje posle toga, dok god su bune 
trajale, nije gotovo nikad više bio bez takvog ukrasa. I tako su njih 
dvojica, koji se pre toga nisu culi ni videli, ostali zapamceni zajedno i 
pamceni su bolje i duže od tolikih drugih, znatnijih žrtava. 
Tako je pod krvavim i zloglasnim cardakom nestala kapija a sa njom je 
nestalo i sastanaka, razgovora, pevanja i ceifova. I Turci su tuda 
prolazili nerado, a vec od Srba je prelazio most samo onaj koji baš 
mora, i to oborene glave i žureci. 
Oko drvenog cardaka, cije su daske s vremenom posivele pa pocrnele, 
brzo se stvorila ona atmosfera koja redovno okružuje zgrade u kojima 
vojska stalno boravi. Na gredama se sušilo askersko rublje, sa prozora 
se prosipalo u Drinu dubre, pomije i svi otpaci i sva necistoca 
kasarnskog života. Od toga su niz beli srednji stub mosta ostajali dugi, 
prljavi mlazevi koji su se videli nadaleko.


Posao dželata vršio je za dugo vremena uvek isti vojnik. To je bio 
debeo i mrk Anadolac žutih, mutnih ociju i crnackih usana u masnom i 
podbulom licu zemljane boje, koje je uvek izgledalo da se smeši 
osmejkom gojaznih, dobrocudnih ljudi. Zvao se Hajrudin i brzo je 
postao poznat celoj varoši i daleko duž granice. On je svoj posao vršio 
sa zadovoljstvom i castoljubivo; svakako je u tome bio neobicno vešt i 
brz. Kasabalije su tada govorile za njega da ima lakšu ruku nego 
varoški berberin Mušan. I staro i mlado ga je znalo, bar po imenu, a 
njegovo ime je izazivalo kod sveta jezu i ljubopitstvo u isto vreme. Za 
vreme suncanih dana po vas dan je sedeo ili ležao na mostu, u 
hladovini ispod drvenog cardaka. S vremena na vreme bi obišao 
izložene glave na kolju, kao bostandžija bostan, pa bi opet legao na 
svoju dasku u hladu, zevajuci i protežuci se, težak, krmeljiv i 
dobrocudan, kao prestareo torni pas rundov. Na kraj mosta, iza zida, 
sakupljala su se ljubopitljiva deca i bojažljivo ga posmatrala. 
Ali kad je bio u pitanju posao, Hajrudin je bio okretan i savestan do 
sitnica. Nije voleo da mu se iko meša u njegovu rabotu. A to se 
dešavalo sve cešce što je buna hvatala više maha. Kad su ustanici 
popalili sela iznad kasabe, ogorcenje kod turskog sveta je prešlo meru. 
Ne samo da su svi hvatali ustanike i uhode ili one koje su za takve 
držali, i dovodili ih komandiru na cupriju, nego su, u svom ogorcenju, 
hteli da se mešaju i u izvršenje kazne. 
Tu je jednog dana osvanula i glava višegradskog paroha, onog istog 
popa Mihaila koji je nalazio snage da se šali sa hodžom i hambašom za 
vreme »velikog povodnja«. U opštem gnevu protiv Srba, on je nevin 
pogubljen, a Cigancad su mu usadili cigaru u mrtva usta. 
To su bile stvari koje je Hajrudin oštro osudivao i sprecavao kad god je 
mogao. 
A i kad je debeli Anadolac neocekivano umro, od crnog prišta, novi 
dželat, istina mnogo manje vešt, nastavio je njegov posao, i još za 
koju godinu, sve dok ustanak u Srbiji nije jenjao, strcale su uvek po 
dve-tri odsecene glave na kapiji. Svet, koji u ovakvim vremenima brzo 
otvrdne i otupi, tako se bio navikao na to da je prolazio ravnodušno i 
ne obziruci se na njih, i nije odmah ni primetio kad su, prestale da se 
izlažu. 
A kad se stanje smirilo u Srbiji i na granici, cardak je izgubio važnost i 
smisao. Ali u njemu je i dalje spavala straža, iako je prolaz preko 
mosta bio vec odavno slobodan i bez nadzora. U svakoj vojsci se stvari 
menjaju sporo, a u turskoj sporije nego u ma kojoj drugoj. I to bi tako


ostalo, sam bog zna dokle, da se jedne noci nije od zaboravljene svece 
javio požar. Cardak od lucevih dasaka, još vrucih od dnevne žege, 
sagoreo je do temelja to jest do kamenih ploca na mostu i kapiji. 
Uzbuden svet u kasabi posmatrao je ogromni plamen koji je jarko 
osvetljavao ne samo beli most nego i okolna brda i odražavao se 
nemirnim crvenim odsevima na površini reke. A kad je granulo jutro, 
osvanuo je most u svom starom, prvobitnom obliku, osloboden 
drvene, glomazne gradevine koja je godinama prekrivala njegovu 
kapiju. Bele ploce su bile opaljene i cadave, ali su kiše i snegovi brzo i 
to saprali. Tako od cardaka i krvavih dogadaja koji su se vezivali za 
njega nije ostalo drugog traga do nekoliko teških uspomena koje su 
sve više bledele i nestajale, zajedno sa tim naraštajem, i jedne 
hrastove grede koja niie sagorela, jer je bila užljebljena u stepenište u 
kapiji. 
A kapija je opet postala za kasabu ono što je oduvek bila. Na levoj 
terasi, iduci iz varoši, kafedžija je opet raspalio mangalu i poredao 
kafeni takum. Oštecena je bila samo cesma — smrskana je ona 
zmajska glava iz koje je tekla voda. Svet je opet poceo da se zadržava 
na sofi i da tu provodi vreme u razgovorima, u poslovima ili u 
dokonom dremuckanju. U letnjim nocima tu su pevali momci u 
grupama ili sedeli usamljeni mladici, gušeci svoj ljubavni jad ili onu 
neodredenu bolnu želju za odlaskom i daljinom, za velikim delima i 
neobicnim doživljajima, koja cesto muci mlade ljude u skucenim 
sredinama. A vec posle dvadesetak godina tu je pevao i šalio se nov 
naraštaj koji nije ni zapamtio neskladnu trupinu drvenog cardaka ni 
mukle uzvike straže koja je nocu zaustavljala putnike, ni Hajrudina ni 
izložene glave koje je on odsecao sa poslovicnom veštinom. Samo su 
još stare žene, goneci decurliju koja su im krala šeftelije, dovikivale u 
svojim glasnim i ljutim kletvama: 
— Dabogda ti Hajrudin percin rašcešljao! Na kapiji te majka poznala! 
Ali decaci koji su bežali preko plotova nisu mogli razumeti stvarni 
smisao tih kletvi. Znali su, naravno, da ne znace ništa dobro ni 
povoljno. 
Tako su se obnavljali naraštaji pored mosta, a on je kao prašinu 
stresao sa sebe sve tragove koje su na njemu ostavljale prolazne 
ljudske cudi ili potrebe, i ostajao posle svega nepromenjen i 
nepromenljiv.


Prolazilo je vreme nad mostom i kasabom, u godinama, u decenijima. 
To su bile one nekolike desetine godina iz sredine devetnaestog veka 
za kojih je Turska Carevina dogorevala u tihoj groznici. Merene okom 
savremenika, te su godine izgledale srazmerno mirne i srecne, iako je 
u njima bilo povoda za brige i strahovanja, iako su nailazile i suše i 
poplave, i opasne zaraze, i uzbudljivi dogadaji svake vrste. Samo, sve 
se to dešavalo sporo, postepeno, u kratkim trzavicama medu dugim 
zatišjima. 
Meda izmedu dva pašaluka, bosanskog i beogradskog, koja ide tu 
iznad same kasabe, pocela je tih godina da se sve oštrije ocrtava i da 
dobija izgled i znacenje državne granice. A to je menjalo uslove života 
za ceo kraj, pa i za kasabu, uticalo na trgovinu, na saobracaj, na opšte 
raspoloženje sveta i na medusobne odnose Turaka i Srba. 
Stari Turci su se mrštili, treptali ocima u neverici kao da žele da 
rasteraju neprijatno prividenje, srdili se, pretili, dogovarali, pa onda 
mesecima zaboravljali stvar, dok ih nemila stvarnost ne bi opet 
podsetila na nju i ponovo uzbudila. 
Tako jednog proletnjeg dana jedan od veletovskih Turaka, odozgo sa 
granice, sedi na kapiji i uzbudeno prica sakupljenim uglednim Turcima 
šta se u Veletovu ovih dana desilo. 
Negde zimus, pricao je Veletovac, dode više njihovog sela zloglasni 
Jovan Micic, rujanski serdar, cak iz Arilja, sa oružanim momcima i poce 
da osmatra i premerava granicu. Kad ga upitaju kud je namerio i šta 
tu radi, on odgovori drsko da nikom nema da polaže racuna a 
ponajmanje bosanskim poturicama, ali ako hoce da znaju, kaže, onda 
im porucuje da ga je poslao kodža Miloš da oseiri kuda ce ici granica i 
dokle ce zahvatiti Srbija. 
— Mislili smo, — nastavlja Veletovac, — pijan vlah pa ne zna šta 
govori, a znamo ga odavno kakav je hajduk i poganac. I odbijemo ga 
mi i zaboravimo na njega. Kad, nisu prošla ni dva mjeseca, a on se 
javi opet i to sa citavom cetom Miloševih sejmena i sa carskim 
mubaširom, mekim i blijedim Stambolijom. Ocima svojim ne 
vjerujemo. Ali mubašir nam sve potvrdi. Obara oci od sramote ali 
potvrduje. Tako je, kaže, od carskog devleta naredeno da Miloš u 
Sultanovo zdravlje upravlja Srbijom i da se granica potegne, da se zna 
dokle mu ide uprava. Kad mubaširevi ljudi stanu da pobijaju kolje 
onom kosom ispod Tetrebice, a Micic zade pa samo cupa one kocice i 
frljaca za njima. Bijesan vlah (psi mu se mesa nabili!) skace mubaširu 
u oci, vice na njega kao na mladeg i prijeti mu u glavu. Nije, kaže, to


granica; granicu su odredili Sultan i ruski car i dali o tome ferman 
»knjazu« Milošu, ona sad ide Limom pravo na višegradsku cupriju pa 
otale Drinom; tako je sve ovo Srbija. Pa i to je, kaže, samo za neko 
vrijeme, jer ce je pošlje valjati dalje pomicati. Jedva ga je mubašir u 
pamet utjerao, i tu iznad Veletova udariše granicu. I ostade tako, bar 
sad zasad. Samo, otad ušla u nas šuhva i strah neki, pa ne znamo ni 
šta da radimo ni gdje da se djenemo. Dogovarali smo se sa Užicanima, 
ali ni oni sami ne znaju šta ce biti ni kuda je ovo krenulo. A stari 
Hadži-Zuko, koji je dva puta išao na cabu i kome je prešlo devedeset 
godina, kaže da nece proci jedan ljudski vijek a turska granica ce otici 
cak tamo na karadenjiz, na petnaest konaka odavle. 
Slušaju višegradski ugledni Turci Veletovca. Naoko su mirni, ali u sebi 
potreseni i zbunjeni. Od njegovih reci i nehotice se pomicu s mesta i 
hvataju rukom za kameno sedište, kao da neka mocna a nevidljiva 
struja bije odnekud i pokrece most pod njima. Savladujuci se, nalaze 
reci kojima umanjuju i nipodaštavaju znacaj toga dogadaja. 
Oni ne vole nepovoljne vesti ni teške misli, ni ozbiljne i brižne 
razgovore na kapiji, ali vide i sami da ovo ne sluti na dobro; niti mogu 
poreci ono što Veletovac prica niti znaju pravo kako da ga umire i 
uteše. Stoga jedva cekaju da se seljak vrati u svoje visoko Veletovo, 
zajedno sa neprijatnim vestima koje je doneo. Time, naravno, briga 
nece biti manja, ali ce se maknuti odavde. A kad je covek zaista 
otišao, oni su bili srecni što mogu da se vrate svojim navikama i da i 
dalje sede mirno na kapiji, bez tih razgogovora od kojih dolazi coveku 
život nemio i buducnost strašna, ostavljajuci vremenu da ublaži i 
olakša težinu dogadaja koji se iza brda valjaju. 
I vreme je cinilo svoje. Život je tekao, na izgled nepromenjen. Prošlo 
je više od trideset godina od ovog razgovora na kapiji. Ali oni kocici, 
kojesu carski mubašir i rujanski serdar sadili po granici, pustili su 
koren, primili se i rodili sporim ali po Turke gorkim plodom: Turci su 
morali da napuste i poslednje gradove po Srbiji. I jednog letnjeg dana 
pritište višegradski most žalosna povorka izbeglica iz Užica. 
Bili su oni topli dani sa dugim prijatnim sumracima na kapiji, kad Turci 
iz caršije ispune obe terase nad vodom. Tu se u takve dane sepetima 
dogoni bostan. Zrele dinje i lubenice se hlade po vas dan, a predvece 
ih kupuje dokon svet i jede na sofi. Obicno se dvojica opklade da li je 
lubenica iznutra crvena ili bela. Onda je raseku i onaj koji je izgubio 
plati, a svi zajedno jedu, uz razgovor i glasne šale.


Iz kamenih terasa bije još vrelina dana, a sa vode vec se javlja hladan 
dah, uporedo sa sumrakom. Reka je bleštava po sredini a osencana i 
zagasitozelena pri obalama, ispod vrba i rakita. Svi bregovi uokrug 
rumeni su od sunceva zalaska, samo jedni jarko a drugi jedva 
primetno. Iznad njih, celom jugozapadnom polovinom toga amfiteatra, 
koji se otvara pogledu sa kapije, letnji oblaci koji neprestano menjaju 
boju. Ti oblaci su jedan od velikih prizora koje kapija leti pruža. Cim 
dan ojaca i sunce odskoci, oni se pojave iza planina kao guste, bele, 
srebrnaste i sive mase, fantasticni predeli, nepravilne i mnogobrojne 
kupole raskošnih gradevina. I pošto porastu do neke mere, stoje tako 
po vas dan nepomicni i teški, iznad bregova oko varoši koju žeže 
sunce. I Turci koji, ovako predvece, sede na kapiji imaju stalno pred 
ocima te oblake kao bele, svilene carske cadore koji u njihovoj naašti 
izazivaju pojave i prizore nejasnih pohoda i ratovanja i slike neke 
cudne, neumerene sile i raskoši. Tek mrak pogasi i rasturi te letnje 
oblake oko kasabe, a nebom se otvaraju nove madije od zvezda i 
mesecine. 
Nikad se cudna i izuzetna lepota kapije ne može bolje osetiti nego u te 
letnje dane, u ovaj sat. Covek je na njoj kao na carobnoj ljuljašci: i 
zemlju prelazi, i vodom plovi, i prostorom leti, i opet je cvrsto i sigurno 
vezan za kasabu i svoju belu kucu, tu u strani, sa baštom i šljivikom 
oko nje. Uz kafu i duvan tu mnogi od tih skromnih gradana, koji nema 
mnogo više od te kuce i ono malo ducana u caršiji, oseti u takve sate 
bogatstvo sveta i neizmernost božjih darova. Sve to može ljudima da 
pruži, i kroz vekove da pruža, jedna gradevina, kad je lepa i jaka, u 
dobar cas zamišljena, na pravom mestu postavljena i srecno izvedena. 
I ovo je jedno takvo predvece; puno je razgovora i smeha i šala koje 
gradani izmenjuju medu sobom ili dobacuju prolaznicima. 
Najživlje i najglasnije šale pletu se oko jednog oniskog i snažnog 
mladog coveka cudnog izgleda. To je Salko Corkan. 
Corkan je sin jedne Ciganke i nekog vojnika ili oficira Anadolca koji je 
nekad služio u kasabi i napustio je još prije nego što mu se taj 
neželjeni sin rodio. Ubrzo je umrla i majka, i dete je odraslo bez ikog 
svoga. Hranila ga je cela kasaba; pripadao je svima i nije bio niciji. 
Posluživao je po ducanima i po kucama, svršavao poslove koje niko 
drugi nije hteo da radi, cistio prokope i džerize, pokopavao sve što 
ugine ili što voda naplavi. Nikad nije imao svoje kuce ni porodicnog 
imena ni odredenog zanimanja. Jeo je gde stigne, stojecki ili u hodu, 
spavao po tavanima, odevao se šarenim dronjcima koje su mu drugi 
davali. Još u detinjstvu je izgubio levo oko. Nastran, dobrocudan,


veseljak i pijanica, on je služio kasabalijama za šalu i podsmeh isto 
toliko koliko i za posao. 
Oko Corkana se okupilo nekoliko mladica, trgovackih sinova, smeju se 
i teraju sa njim grube šale. 
Vazduh miriše na zreo bostan i prženu kafu. Sa velikih kamenih ploca, 
još toplih od dnevne žege, a poprskanih vodom i dobro pometenih, 
diže se, mlak i mirisan, osobiti dah kapije, koji zaražava bezbrigom i 
zavodi na dokono maštanje. 
Trenutak izmedu dana i noci. Sunce je leglo a još se ne javlja ona 
krupna zvezda nad Moljevnikom. U takvom trenutku kad i najobicnije 
stvari mogu da imaju izgled prividenja, punih velicine, straha i 
narocitog znacenja, pojaviše se prvi užicki muhadžiri na mostu. 
Muškarci su vecinom išli pešice, prašni i pogruženi, a na sitnim 
konjima klatile su se umotane i zabuljene žene ili nejaka deca, 
uvezana medu denjkovima ili na sanducima. Poneki ugledniji covek 
jaše na boljem konju, ali nekim pogrebnim kasom i oborene glave, 
tako da još više odaje nesrecu koja ih je ovde doterala. Ima ih koji na 
konopcicu vode jednu kozu. Neki nose jagnje u narucju. Svi cute, cak 
ni deca ne placu. Cuje se samo bat konjskih kopita i ljudskih koraka i 
jednolicno kloparanje bakrenih i drvenih predmeta na pretovarenim 
konjima. 
Pojava tog premorenog i raskucenog sveta ugasi odjednom živost na 
kapiji. Stariji ostadoše na kamenim klupama. Mladi poustajaše i 
napraviše sa obe strane kapije živ zid; izmedu njih je prolazila 
povorka. Neki od kasabalija samo su saucesno gledali u muhadžire i 
cutali, drugi su im nazivali merhaba i pokušavali da ih zadrže i ponude 
cime, ali se oni nisu ni obazirali na ponude i jedva su odgovarali na 
pozdrave. Samo su grabili da za vida stignu na konak na Okolištima. 
Bilo ih je u svemu oko sto i dvadeset porodica. Preko sto porodica 
odlazi u Sarajevo, gde ima izgleda da ce biti smešteni, a petnaestak 
ostaje ovde u kasabi; to su vecinom oni koji ovde imaju nekog svoga. 
Jedan jedini od tih premorenih ljudi, po izgledu neki siromah, inokosan 
covek, zastade za trenutak na kapiji, napi se obilno vode i primi 
ponudenu cigaru. Bio je sav beo od drumske prašine, oci su mu sjale 
kao u groznici, a pogled nije mogao da se zaustavi na jednom 
predmetu. Odbijajuci žudno dimove, kružio je oko sebe onim sjajnim, 
neprijatnim pogledom, ne odgovarajuci ništa na bojažljiva i uctiva


pitanja pojedinaca. On samo otra duge brkove, zahvali kratko, i sa 
gorcinom koju u coveku ostavljaju zamor i osecanje napuštenosti, 
prozbori nekoliko reci, gledajuci ih sve odjednom onim pogledom koji 
ne vidi. 
— Vi sjedite ovdje i tefericite, a ne znate šta se iza Staniševca valja. Mi 
evo pobjegosmo u tursku zemlju, ali kuda cete vi bježati, zajedno s 
nama, kad i na ovo red dode? To niko ne zna niti ko od vas misli na to. 
Tu covek odjednom zastade u govoru. To što je rekao bilo je i mnogo 
za ove do malocas bezbrižne ljude i malo za njegovo ogorcenje, koje 
mu nije dalo da cuti ni dopuštalo da se jasno izrazi. I on sam prekide 
neprijatno cutanje, opraštajuci se i zahvaljujuci i hitajuci da stigne 
povorku. Svi stadoše da mu dovikuju glasno dobre želje. 
Cele te veceri na kapiji ostade teško raspoloženje. Svi su mrki i 
cutljivi. Corkan sedi nem i nepomican na jednom od kamenih 
basamaka. Oko njega razbacane kore od lubenica koje je pojeo za 
opkladu. Podnimljen je i tužan, oborena pogleda i zanesen kao da ne 
gleda u kamen pred sobom nego u neku daleku daljinu koja se jedva 
nazire. Svet poce da se razilazi ranije nego obicno. 
Ali vec sutradan, sve je opet bilo po starom, jer kasabalije ne vole da 
pamte zlo i ne mare da brinu brigu unapred; u krvi im je saznanje da 
se pravi živpt sastoji od samih zatišja i da bi ludo i uzaludno bilo mutiti 
ta retka zatišja, tražeci neki drugi, cvršci i stalniji život koga nema. 
Za tih dvadeset i pet godina iz sredine XIX veka dva puta je u 
Sarajevu morila kuga i jednom kolera. U tim slucajevima kasaba se 
pridržavala uputstava koja je, prema tradiciji, još Muhamed dao svojim 
vernicima za njihovo držanje u slucaju zaraze: »Dok bolest vlada u 
nekom mestu, ne idite tamo, jer se možete zaraziti, a ako ste u mestu 
gde bolest vlada, ne idite iz tog mesta jer možete zaraziti druge.« A 
kako se ljudi ne pridržavaju ni najspasonosnijih uputstava, cak ni kad 
poticu od božjeg Poslanika, ako nisu »silom vlasti« primorani na to, 
vlast je prilikom svake »morije« ogranicavala ili potpuno obustavljala 
putnicki i poštanski saobracaj. Tada je život na kapiji menjao svoj 
izgled. Nestajalo je gradana, zaposlenih i dokonih, zamišljenih ili 
raspevanih, a na pustoj sofi sedela je opet, kao u vreme buna i ratova, 
straža od nekoliko zaptija. Oni su zaustavljali putnike koji su dolazili od 
Sarajeva i vracali ih mahanjem pušaka i glasnim povicima natrag. 
Primali su poštu od konjanika, ali sa svim merama predostrožnosti. Na 
kapiji se tada palila mala vatra od »mirišljavog drveta« koje je 
razvijalo obilan, beo dim. Zaptije bi prihvatile kleštima svako pojedino


pismo i okadile ga na tom dimu. Tek tako raskužena pisma otpremana 
su dalje. Roba se nije uopšte primala. Ali glavni posao nije bio sa 
pismima, nego sa živim ljudima. Svakog dana naide po nekoliko 
putnika, trgovaca, pismonoša, skitnica. Kod samog prilaza ka mostu 
docekuje ih zaptija i vec izdaleka daje rukom znak da se dalje ne 
može. Putnik zastaje ali pocne da pregovara, da se pravda i objašnjava 
svoj slucaj. A svaki od njih smatra da je neophodno potrebno da ga 
puste u varoš, i svaki uverava da je zdrav kao dren i da nema nikakve 
veze sa kolerom koja je — »daleko joj lepa kuca« — tamo negde u 
Sarajevu. U tim objašnjenjima putnici dodu malo-pomalo do polovine 
mosta i primaknu se kapiji. Tu se u razgovor umešaju i ostale zaptije i 
kako razgovaraju na odstojanju od nekoliko koraka svi vicu glasno i 
mašu rukama. A vicu vec i stoga što sedeci na kapiji zaptije po vas 
dan pijuckaju rakiju i jedu beli luk; njihov službeni posao daje im 
pravo na to, jer se veruje da su obe te stvari dobre protiv zaraze: a 
oni se tim pravom obilno služe. 
Mnogi se putnik tada zamori da moljaka i ubeduje zaptije, i vraca se 
utucen, nesvršena posla, drumom uz Okolišta. Ali ima ih koji su istrajni 
i nasrtljivi pa stoje na kapiji satima i vrebaju neki trenutak slabosti ili 
nepažnje, ili se nadaju nekom ludom i srecnom slucaju. Ako je tu 
slucajno starešina varoških zaptija Salko Hedo, onda nema izgleda za 
putnike da ce išta postici. Hedo je ona prava, osveštana vlast koja i ne 
vidi i ne cuje dobro onoga s kim govori, i bavi se sa njime samo toliko 
koliko je potrebno da mu odredi mesto koje mu po postojecim 
propisima i naredbama pripada. Dok to radi on je slep i gluh, a kad to 
svrši onda postaje i nem. Uzalud putnik preklinje ili laska. 
— Salihaga, zdrav sam ja... 
— E pa onda, hajde u zdravlju odakle si i došao. Hajde, gubi se! 
Sa Hedom nema više razgovora. Ali ako su mlade zaptije same, onda 
može još nešto i da bude. Što onaj putnik duže stoji na mostu i što se 
više sa njima dovikuje, prepire i razgovara i prica im svoju muku, i ovu 
zbog koje je krenuo na put kao i sve ostale muke svoga života, to im 
nekako dolazi sve bliži i poznatiji i sve manje lici na coveka koji bi 
mogao da ima koleru. Na kraju, neki od zaptija se ponudi da ce on 
dostaviti u kasabu kome treba putnikovu poruku. To je prvi stepen 
popuštanja. Ali putnik zna da se posao po poruci ne svršava i da 
zaptije ovakvi kakvi su sada, stalno mamurni ili napola pijani od 
lecenja rakijom, teško pamte i naopako dostavljaju mnoge poruke. 
Zato i dalje oteže razgovor, moli, nudi mito, poziva se na boga i na 
dušu. Sve tako dok onaj od zaptija koga je on uocio i koji je najmekši


ne ostane sam na kapiji. Tada se stvar nekako uredi. Duševni zaptija 
okrene lice onom izdignutom zidu, kao da cita starinski natpis na 
njemu, a ruke zabaci na leda i ispruži dlan desne ruke. Istrajni putnik 
spusti ugovoreni novac zaptiji na dlan, obazre se levo i desno, klisne 
preko druge polovine mosta i izgubi se u kasabi. Zaptija se opet vraca 
na svoje mesto, satire beli luk, i zaliva ga rakijom. To ga ispunjava 
nekom bezbrižnom i veselom odlucnošcu i daje mu snage da bdi i cuva 
kasabu od kolere. 
Ali nevolje ne traju vecno (i to im je zajednicko sa radostima), nego 
prolaze ili se bar smenjuju, i gube u zaboravu. A život na kapiji se 
obnavlja uvek i uprkos svemu, i most se ne menja ni sa godinama ni 
sa stolecima, ni sa najbolnijim promenama ljudskih odnosa. Sve to 
prelazi preko njega isto kao što nemirna voda protice ispod njegovih 
glatkih i savršenih svodova. 
Nisu samo ratovi, kuge i seobe toga vremena udarili na ovaj most i 
prekidali život na kapiji. Bilo je i drugih, izuzetnih dogadaja po kojima 
se godina u kojoj su se desili posle i nazivala i dugo pamtila. 
Levo i desno od kapije, sa obe strane, kamena ograda mosta odavno 
je uglacana i nešto tamnija od ostalih delova. Stotinama godina seljaci 
tu spuštaju terete kad hoce da se odmore, prelazeci most, ili se dokoni 
ljudi naslanjaju ledima i laktovima, u razgovoru, kad koga cekaju, ili 
kad usamljeni i nalakceni gledaju vodu u dubini pod sobom, kako 
zapenjena i brza otice, uvek nova i uvek ista. 
Ali nikad se nije toliko dokona i ljubopitljiva sveta naslanjalo na ogradu 
i gledalo recnu površinu, kao da je cita i odgoneta, kao poslednjih 
dana meseca avgusta te godine. Voda je bila zamucena od kiše iako je 
bio tek kraj leta. U virovima ispod okana stvarala se bela pena i 
okretala uokrug, zajedno sa iverjem, sitnim grancicama i trunjem. Ali 
dokoni i podnimljeni kasabalije sa zida nisu u stvari ni gledali tu reku 
koju poznaju oduvek i koja nema šta da im kaže, nego su na površini 
vode, kao i u svojim razgovorima, tražili sami za sebe objašnjenje i 
kao neki vidljiv trag jednog nejasnog i teškog udesa koji ih je tih dana 
sve iznenadio i zbunio. 
U to vreme desio se tu na kapiji jedan posve izuzetan dogadaj, kakav 
se ne pamti i kakav se valjda nece ponoviti dok je mosta i kasabe na 
Drini. On je uzbudio i potresao kasabu i otišao i dalje, u druga mesta i 
krajeve, kao prica koja hoda po svetu.


To je u stvari prica o dva višegradska zaseoka, o Veljem Lugu i 
Nezukama. Ta dva zaseoka leže na dva suprotna kraja onog amfiteatra 
koji mrka brda i zeleni brežuljci sacinjavaju oko kasabe. 
Velika seoska opština Stražište, na severoistocnoj strani doline, 
najbliža je kasabi. Njene kuce, njive i bašte raštrkane su preko 
nekoliko brežuljaka i užlebljene u doljama koje te brežuljke dele. Na 
blagom prevoju jedne od tih glavica leži petnaestak kuca, utonulih u 
šljivike i odasvud opkoljenih njivama. To je zaselak Velji Lug, mirno, 
lepo i bogato tursko naselje na uzvisini. Zaselak spada pod seosku 
opštinu Stražište, ali je bliži kasabi nego svojoj opštini, jer se ljudi sa 
Veljeg Luga spuštaju za pola sata do u caršiju, gde drže magaze i 
posluju kao i ostale kasabalije. Izmedu njih i pravih kasabalija i nema 
razlike, do možda u tome što su njihova imanja trajnija i sigurnija, jer 
su na jakoj, prisojnoj zemlji i nisu vodoplavna, a ljudi su skromniji i 
povuceniji, bez varoških rdavih navika. Velji Lug ima dobru zemlju, 
zdravu vodu i lep svet. 
Tu živi grana višegradskih Osmanagica. Pa iako su ovi u kasabi 
mnogobrojniji i bogatiji, u narodu se smatra da su oni »spuznuli«, a da 
su pravi Osmanagici oni na Veljem Lugu, gde im je koren. To je lep soj 
ljudi, osetljivih i ponosnih na svoje poreklo. Njihova je ona najveca 
kuca što se beli u strani, isturena ispod same glavice, okrenuta ka 
jugozapadu, uvek okrecena, sa krovom od pocrnele šindre i sa 
cetrnaest džamli pendžera. Ta se kuca vidi nadaleko, i ona je prvo što 
pada u oci putniku koji se spušta drumom dolazeci u Višegrad ili koji 
se obazre, izlazeci iz njega. Poslednji zraci sunca koje zalazi za 
liještanskom kosom zadržavaju se i lome uvek na belom i bleštavom 
licu te kuce. I kasabalije su odavno navikle da sa kapije posmatraju, 
predvece, kako se suncev zalazak odbija na Osmanagica pendžerima, 
kako se zatim jedan po jedan gase, i kako cesto, kad vec sunce zade i 
kasaba ostane u senci, plane po jedan od tih pendžera poslednjim 
odbleskom, zalutalim izmedu oblaka, i kako sja još nekoliko trenutaka 
kao crvena, krupna zvezda nad ugašenom kasabom. 
Isto tako je poznat i viden u kasabi domacin te kuce Avdaga 
Osmanagic, srcan i plahovit covek u životu kao i u poslovima. On ima 
»magazu« u caršiji, jednu nisku i sumracnu prostoriju u kojoj na 
daskama i pletenim ljesama leži razastrt kukuruz, suve šljive ili borove 
šišarke. 
Avdaga radi samo naveliko, zato magaza i nije otvorena svakog dana, 
nego pazarnim danom redovno, a preko nedelje vec prema poslu i 
potrebi. U magazi je uvek jedan od Avdaginih sinova, dok on sam sedi


obicno na klupi pred magazom. Tu razgovara sa mušterijama ili sa 
poznanicima. On je stasit i rumen covek, ali potpuno sede brade i 
brkova. Glas mu je promukao i prigušen. Vec godinama ga muci teška 
sipnja. I kad god se pri govoru uzbudi i podigne glas, a to se kod njega 
dešava cesto, zaguši ga odjednom težak kašalj, nabreknu mu vratne 
žile, pocrveni lice i oci se zaliju suzama, a u grudima škripi, šišti i 
odjekuje, kao oluja u brdima. Kad ga taj nastup kašlja prode, on se 
odmah pribere, udahne duboko vazduh i nastavi razgovor tamo gde je 
stao, samo nekim izmenjenim, tanjim glasom. U kasabi i okolini on je 
poznat kao covek oštre reci, široke ruke i smela srca. Takav je u 
svemu pa i u trgovini, iako cesto na svoju štetu. On dosta puta jednom 
smelom reci obori ili podigne cenu šljivi ili kukuruzu, i kad to nije u 
njegovu korist, samo za inat nekoj seljackoj kukavici ili nekom trgovcu 
dramoseru. Njegova rec se uopšte u caršiji sluša i prima, iako se zna 
da je cesto plahovit i lican u svojim sudovima. I kad Avdaga side sa 
Veljeg Luga i zasedne pred magazu, on je retko sam, jer ljudi vole 
njegov razgovor i žele da cuju njegovo mišljenje. A on je otvoren i živ, 
uvek spreman da kaže i brani ono što drugi smatraju da je bolje 
precutati. Njegova zaduha i oni nastupi teškog kašlja prekidaju svaki 
cas njegov govor, ali ga, zacudo, ne kvare nego ga cine ubedljivijim, i 
celom njegovom nacinu izražavanja daju neko teško i bolno 
dostojanstvo kome nije lako odoleti. 
Avdaga ima pet odraslih i poženjenih sinova i jedinicu kcer, koja je 
poslednja i tek dorasla za udaju. Za tu njegovu kcer Fatu zna se da je 
neobicno lepa, u svemu na oca. Pitanjem njene udaje bavi se kasaba i 
pomalo cela okolina. Oduvek je kod nas tako da po jedna devojka u 
svakom naraštaju ude u pricu i u pesmu svojom lepotom, vrednocom i 
gospodarstvom. Ona je onda za tih nekoliko godina cilj svih želja i 
nedostižni uzor; na njenom imenu se pale mašte, oko njega se rasipa 
oduševljenje muškaraca i plete zavist žena. To su ta izuzetna bica koja 
priroda izdvoji i uzdigne do opasnih visina. 
Ova Avdagina kci bila je na oca ne samo likom i izgledom nego i 
bistrinom i recitošcu. To su znali najbolje momci koji su na svadbama i 
sastancima pokušavali da je jevtinim laskanjima ili smelim šalama 
pridobiju ili zbune. Njena veština u govoru nije bila ništa manja od 
njene lepote. Zato se u pesmi o Avdaginoj Fati (o takvim izuzetnim 
stvorenjima pesme niknu odnekud same!) pevalo: 
Mudra li si, lijepa li si, 
Lijepa Fato Avdagina!


Tako se pevalo i govorilo u kasabi i oko nje, ali je bilo vrlo malo njih 
koji su imali hrabrosti da zaprose devojku sa Veljeg Luga. A kad su i 
oni svi redom odbijeni, oko Fate se brzo stvorila praznina, onaj krug 
divljenja, mržnje i zavisti, nepriznavanih želja i zluradog išcekivanja 
koji redovno okružuje stvorenja sa izuzetnim darovima i izuzetnom 
sudbinom. Takve licnosti o kojima se peva i govori odnese brzo ta 
njihova narocito sudbina, a iza njih umesto ostvarenih života ostane da 
živi pesma ili prica. 
Cesto se dešava kod nas ovde da devojka koja je na velikom glasu 
ostane upravo zbog toga bez prosaca i »pousjedne«, dok se lako i brzo 
poudaju devojke koje joj nisu ni po cemu dorasle. Fati se to nije 
desilo, jer se za nju našao prosac koji je imao i smelosti da je zaželi i 
veštine i istrajnosti da postigne cilj. 
U ovom nepravilnom krugu koji sacinjavaju višegradska kotlina, tacno 
na protivnoj strani od Veljeg Luga nalazi se zaselak Nezuke. 
Iznad mosta, nepun sat hoda uz vodu, u samom onom sklopu strmih 
bregova iz kojih kao iz mrkog zida izbija Drina u naglom zaokretu, ima 
uska povlaka dobre, rodne zemlje na stenovitoj obali reke. 
To je nanos od reke i strmoglavih potoka sa Butkovih Stijena. Na 
njemu su njive i bašte, a u strani strme livade sa tankom travom, koje 
se pri vrhovima gube u vrletnom kamenjaru i mrkom šipražju. Ceo 
zaselak je svojina begova Hamzica, koji se prezivaju i Turkovici. Na 
jednoj polovini žive pet do šest kuca civcija a na drugoj su kuce 
begova brace Hamzica sa Mustaj begom Hamzicem na celu. Zaselak je 
zaturen i osojan, bez sunca ali i bez vetra, bogatiji vocem i senom 
nego žitom. Opkoljen i pritešnjen sa svih strana visokim, strmim 
brdima, veci deo dana je u senci, a uvek u tišini, tako da se svaki 
doziv cobana i svaki jaci pokret bronze na govecetu cuju kao glasna i 
mnogostruka jeka s bregova. Do njega vodi svega jedan jedini put iz 
Višegrada. Kad covek prede most, izlazeci iz kasabe, i napusti glavni 
drum koji skrece desno, niz reku, pa se spusti do same recne obale, 
nailazi na usku kamenu stazu koja ide ulevo od mosta, pustom vrleti, 
uz Drinu, pored same vode, kao beo porub na mrkoj strmini koja se 
spušta u reku. Konjanik i pešak na tom putu, posmatrani odozgo s 
mosta, izgledaju kao da idu po uskom brvnu izmedu vode i krša, a lik 
im se pri hodu stalno ogleda u mirnoj zelenoj reci. 
To je put koji vodi iz kasabe u Nezuke, a iz Nezuka nema dalje puta, 
jer nit ima kud da se ide ni koga da putuje. Samo iznad kuca, u strmoj


strani, obrasloj retkom šumom, usecene su dve duboke bele 
vododerine uz koje se pužu cobani kad idu stoci u planinu. 
Tu je velika i bela kuca najstarijeg Hamzica, Mustaj bega. Ona nije 
ništa manja od Osmanagica kuce na Veljem Lugu, ali je za razliku od 
nje potpuno nevidljiva u onoj nizini i cestaru pored Drine. Oko nje, u 
polukrugu, raste jedanaest visokih jablanova koji svojim šumom i 
pokretom stalno oživljavaju taj sa svih strana zatvoreni i teško 
pristupni predeo. Ispod nje su, samo nešto manje i skromnije, kuce 
ostale dvojice brace Hamzica. Svi Hamzici imaju mnogo dece i svi su 
tanki, visoki, bledi u licu, cutljivi i povuceni, ali složni i vredni na poslu, 
navikli da cene i brane ono što je njihovo. Isto kao imucniji ljudi sa 
Veljeg Luga, i oni imaju u kasabi svoje magaze u koje snose sve ono 
što privrede u Nezukama. 
U svako doba godine oni i njihove civcije vrve i gamižu kao mravi 
onom uskom kamenitom stazom pored Drine; jedni nose robu u varoš 
a drugi se vracaju po svršenom poslu, sa parama za pojasom, u svoje 
nevidljivo selo medu brdima. 
U Mustajbega Hamzica, u onoj beloj i velikoj kuci koja docekuje coveka 
kao prijatno iznenadenje na kraju kamenite staze koja izgleda da ne 
vodi nikud imaju cetiri kceri i sin jedinac, Nail. Taj Nailbeg iz Nezuka, 
begovski jedinac, bacio je medu prvima oko na Fatimu iz Veljeg Luga. 
Na nekoj svadbi on se nagledao njene lepote kroz odškrinuta vrata na 
koja se kao grozd vešala gomila zanesenih mladica. Kad je iduceg puta 
mogao opet da je ugleda, okruženu drugaricama, on joj je dobacio u 
smeloj šali: 
— Dabogda te Mustajbeg iz Nezuka nevjestom zvao! 
Fata se zakikotala prigušeno. 
— Ništa se nemoj smijati, — govorio je kroz uski otvor na vratima 
uzbudeni mladic, — i to ce cudo jednog dana biti. 
— Hoce, kad Velji Lug u Nezuke sade! — odgovorila je devojka sa 
novim kikotom i jednim ponosnim pokretom tela koji samo takve žene 
i samo u tim godinama imaju i koji je kazivao više nego i njene reci i 
njen smeh. 
Tako od prirode narocito obdarena stvorenja cesto izazivaju sudbinu, 
smelo i nesmotreno. Taj njen odgovor mladom Hamzicu procuo se i 
ponavljao od usta do usta, kao i sve ostalo što je radila i govorila.


Hamzici nisu ljudi koji se zaustavljaju i obeshrabruju pred prvom 
teškocom. Oni ni druge, manje važne poslove ne svršavaju 
neposredno i na juriš, a kamoli pitanje kao što je ovo. Pokušaj koji su 
ucinili preko nekih rodaka iz kasabe, nije imao više uspeha. Ali tada je 
stari Mustajbeg Hamzic uzeo stvar sinovljeve ženidbe u svoje ruke. On 
je sa Avdagom imao oduvek zajednickih poslova. Zbog svoje naprasne 
i gorde prirode Avdaga je u poslednje vreme imao znatnih gubitaka iz 
kojih su proizlazile obaveze kojima je bilo teško na vreme odgovoriti. 
Mustajbeg ga je u tome pomogao i podržao kako samo dobri caršijski 
ljudi mogu da podrže i pomognu jedan drugog u teškom trenutku: 
jednostavno, prirodno, i bez reci. 
Po tim polumracnim i hladovitim magazama i na uglacanim kamenim 
sedištima ispred njih ne rešavaju se samo pitanja novca i trgovacke 
casti nego i citave ljudske sudbine. Šta je bilo izmedu Avdage 
Osmanagica i Mustajbega Hamzica, kako je Mustajbeg zatražio Fatu za 
svoga jedinca Naila i kako mu je preki i castoljubivi Avdaga »dao« 
devojku? To nikad niko nece saznati. Isto tako nije se pravo znalo 
kako se stvar odigrala gore na Veljem Lugu, izmedu oca i njegove lepe 
kceri jedinice. O nekom otporu s njene strane nije, naravno, moglo biti 
reci. Jedan pogled pun bolnog iznenadenja i onaj prkosni i samo njoj 
urodeni pokret celog tela, a zatim nemo i gluvo pokoravanje ocevoj 
volji, kako je svuda i oduvek kod nas bilo i biva. Kao u snu, ona je 
pocela da provetrava, dopunjuje i slaže svoju devojacku spremu. 
Ni iz Nezuka nije prodrla nijedna rec u svet. Oprezni Hamzici nisu 
tražili da im ljudi u praznim razgovorima potvrde njihov uspeh. Postigli 
su ono što su hteli i, kao uvek, bili zadovoljni svojim uspehom. Nije im 
bilo potrebno nicije ucešce u tome, isto kao što nikad nisu tražili 
saucešca u neuspesima i nedacama. 
Pa ipak, svet je govorio o svemu tome, mnogo, opširno i bezobzirno, 
kao što svet uvek govori. 
Po celoj kasabi i oko nje pricalo se kako su Hamzici postigli što su 
hteli: kako je lepa, ohola i mudra Avdagina kci, za koju u celoj Bosni 
nije bilo prosca, nadmudrena i ukrocena; kako ce ipak »Velji Lug u 
Nezuke saci«, iako se Fata javno zarekla da nece. Jer ljudi vole takve 
razgovore o padu i poniženju onih koji se suviše visoko izdignu i 
polete. 
Mesec dana je svet prepricavao taj dogadaj i u razgovorima ispirao 
usta Fatinim buducim poniženjem kao slatkom vodicom. Mesec dana 
su cinjene pripreme u Nezukama i na Veljem Lugu.


Mesec dana je Fatima radila sa drugaricama, rodicama i najmljenim 
ženama na svojoj opremi. Devojke su pevale. Pevala je i ona. Nalazila 
je snage i za to. I slušala je samu sebe kako peva, misleci pri tom 
svoju misao. Jer sa svakim bodom igle znala je (i kazivala to sama 
sebi) da ni ona ni njen vez nece nikada videti Nezuka. Ona to nije 
zaboravljala ni za trenutak. Samo joj se tako u radu i pesmi cinilo da 
je od Veljeg Luga do Nezuka daleko i da je mesec dana dugo vreme. 
To isto se dešavalo nocu. Nocu, kad bi pod izgovorom da treba da 
posvršava još neke poslove ostajala sama, nocu se pred njom otvarao 
svet, bogat, pun svetlosti i radosnih promena, nepregledan. 
Noci su na Veljem Lugu tople a sveže. Zvezde niske i nemirne, sve 
povezane belim titravim sjajem. Stojeci pored prozora, Fatima gleda tu 
noc. U celom telu nosi mirnu snagu, razlivenu i slatku, i svaki deo 
svoga tela oseca odvojeno, kao zaseban izvor snage i radosti: noge, 
kukove, ruke, vrat, a narocito grudi. Njene dojke, bujne i teške a 
prave, dodiruju vršcima drveni demir na prozoru. I na tom mestu ona 
oseca kako ceo brežuljak, sa svim što je na njemu, sa kucom, 
zgradama, njivama, diše, toplo, duboko, jednomerno, i diže se i spušta 
zajedno sa svetlim nebom i nocnim prostranstvom. Od toga disanja 
drveni demir na prozoru pada i raste, pada i raste, dodiruje vrške 
njenih dojki i udaljuje se negde daleko od njih, vraca se i dodiruje ih 
ponovo, pa se opet spušta i udaljuje; i sve tako, naizmence. 
Da, svet je velik, ogroman je svet i danju, kad višegradska dolina 
trepti od žege, i žita prostrta po njoj gotovo cujno zru, kad se beli 
kasaba, prosuta oko zelene reke a zatvorena pravilnom linijom mosta i 
crnim brdima. Ali nocu, tek nocu, kad ožive i planu nebesa, otvara se 
beskrajnost i silna snaga toga sveta u kome se živ covek gubi i ne 
može da se priseti ni sama sebe ni kuda je pošao ni šta hoce ni šta 
treba da radi. Tu se samo živi, istinski, vedro i dugo; tu nema reci koje 
teško obavezuju za ceo život, ni smrtonosnih obecanja ni bezizlaznih 
položaja, sa kratkim rokom koji neumoljivo tece i istice, a sa smrcu ili 
sramotom kao jedinim izlazom na kraju. Da, tu nije kao u dnevnom 
životu, gde ono što je jednom receno ostaje neporecivo, a obecano 
neizbežno. Tu je sve slobodno, beskrajno, bezimeno i nemo. 
Tada se negde odozdo, kao izdaleka, zacuje težak, dubok i prigušen 
glas: 
— Aaah, khkhkh! Aaah! khkhkh! 
To se dole u alvatu Avdaga bori sa nocnim nastupima kašlja.


Ne samo da raspoznaje taj glas nego i vidi oca jasno kako sedi i puši, 
rasanjen i mucen kašljem. Vidi, cini joj se, njegove krupne, smede oci, 
poznate kao drag predeo, oci koje potpuno lice na njene, samo što su 
osencene starošcu i zalivene suznim, nasmejanim sjajem, oci u kojima 
je prvi put ugledala bezizlaznost svoje sudbine, onog dana kada joj je 
receno da je obecana u Hamzice i da treba da se spremi za mesec 
dana. 
— Kha, kha, kha! Aah! 
Onaj malopredašnji zanos od lepote noci i velicine sveta naglo gasne. 
Onaj raskošni dah sa zemlje staje. Devojcine dojke krutnu u lakom 
grcu. Tonu zvezde i prostranstva. 
Samo se sudbina, njena sudbina, bezizlazna, preka, sutrašnja, vrši i 
ispunjava, uporedo sa vremenom koje prolazi, u tišini, nepomicnosti i 
praznini koja ostaje iza svega. 
Muklo odjekuje kašalj iz alvata. 
Da, i cuje ga i vidi, kao da je tu pred njom. To je njen dragi, mocni, 
jedinstveni babo, sa kojim se oseca jedno, nerazdeljivo, slatko jedno, 
otkako zna za sebe. I sam taj njegov teški i potresni kašalj oseca u 
svojim grudima. Istina, to su ta usta koja su kazala da tamo gde je 
ona kazala ne. Ali ona je u svemu jedno sa njim, pa i u tome. I to 
njegovo da ona oseca kao svoje (isto koliko i svoje ne). I zato je njena 
sudbina preka, neobicna, sutrašnja. i zato ona na njoj ne vidi izlaza, a 
ne može ni da ga vidi, kad ga nema. Jedno zna. Zbog toga ocevog da, 
koje je veže isto kao i ono njeno ne, morace izaci pred kadiju sa 
Mustaj-begovim sinom, jer je nemoguce i pomisliti da Avdaga 
Osmanagic ne održi rec. Ali isto tako zna, i isto tako dobro i posigurno, 
da posle toga ne može njena noga stupiti u Nezuke, jer onda opet ne 
bi ona održala svoju rec. A to je, naravno, nemoguce, jer i to je 
Osmanagica rec. Tu, na toj mrtvoj tacki, izmedu svoga ne i ocevog da, 
izmedu Veljeg Luga i Nezuka, tu, na najbezizlaznijem mestu treba 
tražiti izlaz. Tu je sad njena misao. Ne više u prostranstvima velikog i 
bogatog sveta, ne cak ni na celom putu od Veljeg Luga do Nezuka, 
nego na tom kratkom i žalosnom komadicu druma koji vodi od 
mešceme u kojoj ce je kadija privencati za Mustajbegova sina, pa do 
kraja mosta gde se kamenita strmina spušta na uski put kojim se ide u 
Nezuke i na koji ona, to pouzdano zna, nece nikad nogom stupiti. Taj 
komadic puta preletela je njena misao bez prestanka, s jednog kraja 
na drugi, kao što cunak leti kroz tkanje. Od mešceme, preko polovine 
caršije, pa preko pijaca do kraja mosta, ali otud bi se odmah vracala


kao od ponora, preko mosta, pijaca, kroz caršiju, do mešceme. I sve 
tako: napred-natrag, napred-natrag! Tu se tkala njena sudbina. 
I ta misao koja nije ni mogla da stane ni umela da nade izlaza, sve se 
cešce zaustavljala na kapiji, na onoj lepoj i svetloj sofi od kamena, na 
kojoj ljudi sede u razgovorima i mladici pevaju, ispod koje huci zelena, 
brza i duboka reka. Pa bi onda, užasnuta od takvog izlaza, letela kao 
ukleta ponovo sa jednog kraja puta na drugi, da, ne našavši drugog 
rešenja, stane ponovo na kapiji. I svake noci njena se misao sve cešce 
zaustavljala na tom mestu, i sve se duže zadržavala na njemu. A sama 
pomisao na taj dan kad ce stvarno, a ne ovako u mislima, morati da 
prede taj put i da još pre kraja mosta nade izlaz, nosila je u sebi svu 
strahotu smrti i sav užas života u sramoti. Cinilo joj se, ovako 
nemocnoj i napuštenoj, da bi sama strahota te misli morala da udalji ili 
bar odloži taj dan. 
Ali dani su išli, ni brzi ni spori nego jednomerni i sudeni, i sa njima je 
došao i svadbeni. 
Poslednjeg cetvrtka u avgustu mesecu (to je bio taj sudeni dan) došli 
su Hamzici na konjima po devojku. Pod teškom novom feredžom, kao 
pod oklopom, Fata je posadena na konja i povedena u kasabu. U isto 
vreme u avliji su tovareni konji sa sanducima devojackog ruha. U 
mešcemi je pred kadijom obavljeno vencanje. Tako je održana rec 
kojom je Avdaga dao svoju kcer za Mustajbegova sina. Zatim je mala 
povorka krenula put Nezuka, gde je bila spremljena svecana svadba. 
Prešli su polovinu caršije i pijac, deo onoga puta bez izlaza koji je Fata 
u mislima toliko puta prešla. Bilo je tvrdo, stvarno i obicno, gotovo 
lakše nego u mislima. Ni zvezda ni prostranstva, ni ocevog muklog 
kašlja, ni želje da vreme ide brže ili sporije. Kad su naišli na most, 
devojka oseti još jednom, kao za letnjih noci pored prozora, svaki deo 
svoga tela, snažno i odvojeno, a narocito grudi u lakom grcu kao u 
panciru. Stigli su do kapije. Kao što je radila mnogo puta u mislima za 
prošlih noci, devojka se nagnu i šapatom zamoli najmladeg brata, koji 
je jahao pored nje, da joj prikrati malo uzengije, jer sad dolazi onaj 
strmi prelaz sa mosta na kameni put koji vodi u Nezuke. 
Zastali su, najprije njih dvoje pa onda, malo podalje, ostali svati na 
konjima. Niceg neobicnog nije bilo u tome. To nije ni prvi ni poslednji 
put da svatovi zastaju na kapiji. Dok je brat sjahao, zaobišao konja i 
prebacio uzdu preko ruke, devojka je priterala svoga na sam kraj 
mosta, stupila desnom nogom na kamenu ogradu, vinula se, kao 
okrilatila, sa sedla, preko zida i poletela sa visine u hucnu reku pod


mostom. Brat koji se ustremio za njom i celim telom polegao po ogradi 
još je dotaknuo rukom uzvitlanu feredžu, ali je zadržati nije mogao. 
Ostali svati su poskakali s konja sa najneobicnijim uzvicima i ostali 
pored kamene ograde u cudnim položajima, kao skamenjeni. 
Još istog dana predvece pala je kiša, obilna i neobicno hladna za to 
doba godine. Drina je nadošla i zamutila se. Sutradan je nabujala 
žuckasta voda izbacila Fatin leš u jedan plicak kod Kalate. Tu ga je 
primetio jedan ribar i odmah otišao i prijavio stvar mulazima. Malo 
posle stigao je mulazim sa muktarom, ribarom i Salkom Corkanom. Jer 
bez Corkana ne biva nijedna ovakva zgoda. 
Leš je ležao u mekom, mokrom pesku. Talasi su ga zapljuskivali i s 
vremena na vreme potpuno prelivali mutnom vodom. Nova feredža od 
crne coje, koju voda nije uspela da svuce, posuvratila se i prebacila 
preko glave: tako je, pomešana sa dugom i gustom kosom, sacinjavala 
zasebnu crnu masu pored belog i bujnog devojcinog tela sa kog je 
bujica potrgala i svukla tanke svadbene haljine. Namršteni, stegnutih 
vilica, Corkan i ribar su zagazili u plicak prihvatili nagu devojku i 
oprezno i sa snebivanjem, kao da je živa, izvukli je iz vlažnog peska u 
koji je bila pocela da tone, izneli na obalu i tu je odmah pokrili njenom 
feredžom, mokrom i punom mulja. 
Još istog dana davljenica je sahranjena na najbližem turskom groblju, 
u strmoj strani, ispod glavice na kojoj se diže Velji Lug. A predvece 
okupljali su se dokoni ljudi u mehani oko ribara i Corkana sa onim 
nezdravim i ružnim ljubopitstvom koje je narocito razvijeno kod sveta 
ciji je život prazan, lišen svake lepote i siromašan uzbudenjima i 
doživljajima. Castili su ih rakijom i nudili duvanom, ne bi li culi od njih 
neku pojedinost o lešu i ukopu. Ali ništa nije pomagalo. Ni rakija nije 
mogla da im razdreši jezik. Cak ni Corkan nije ništa govorio. Pušio je 
bez prestanka i jednim sjajnim okom gledao za dimom koji je snažnim 
dahom odbijao što dalje od sebe. Samo bi se njih dvojica, Corkan i 
ribar, s vremena na vreme pogledali, podigli bi svoje cokanje cutke, 
obojica u isti mah kao da se nevidljivo kucaju, i nadušak ispili. 
Tako se desila ta neobicna i nezapamcena stvar na kapiji. Velji Lug nije 
sišao u Nezuke i Avdagina Fata se nije udala u Hamzice. 
Avdaga Osmanagic nije više silazio u kasabu. Izdahnuo je te iste zime, 
zagušen kašljem, ne progovorivši nikad ni s kim nijedne reci o jadu 
zbog koga je umirao.


Iduceg proleca Mustajbeg Hamzic je oženio sina drugom devojkom, iz 
Brankovica. 
Svet je u kasabi još neko vreme prepricavao dogadaj pa zatim poceo i 
da zaboravlja. Ostala je samo pesma o devojci koja lepotom i 
mudrošcu sja iznad svega, kao da je neprolazna. 
Sedamdesetak godina posle Karadordeve bune, zarati se opet u Srbiji i 
odmah granica odgovori ustankom. Opet planuše i turske i srpske kuce 
na visovima, u Žlijebu, Gostilji, Crncicima i Veletovu. Prvi put posle 
toliko godina opet osvanuše na kapiji odsecene glave pogubljenih 
Srba. To su bile mršave i kratko ošišane seljacke glave spljoštena 
potiljka, košcata lica i dugih brkova; kao da su iste one od pre 
sedamdeset godina. Ali sve to ne potraja dugo. Cim rat izmedu Turske 
i Srbije prestade, svet se umiri. Istina, to je bio prividan mir pod kojim 
se krilo mnogo bojazni, uzbudenih glasova i zabrinutih sašaptavanja. 
Sve se odredenije i sve otvorenije govorilo o ulasku austrijske vojske u 
Bosnu. Pocetkom leta 1878. godine prodoše kroz kasabu jedinice 
redovne turske vojske na putu iz Sarajeva za Priboj. Ustali se mišljenje 
da Sultan predaje Bosnu bez otpora. Nekoliko porodica se spremi na 
seobu u Sandžak; medu njima je bilo i takvih koje su se pre trinaest 
godina doselile iz Užica, ne hoteci da žive pod srpskom vlasti, i sada su 
se ponovo spremale da beže od drugog, novog hrišcanskog 
gospodstva. Ali vecina sveta ostade, cekajuci dogadaje, u mucnoj 
nedoumici i prividnoj ravnodušnosti. 
Pocetkom jula meseca naide plevaljski muftija sa malim brojem ljudi, 
ali sa velikom rešenošcu da organizuje u Bosni otpor protiv 
Austrijanaca. Ozbiljni, plavi covek mirna izgleda ali vatrene prirode, 
sedeo je na kapiji, gde je, po lepom letnjem danu, sazvao turske 
prvake iz kasabe i nastojao da ih oduševi za borbu protiv Austrijanaca. 
Uveravao ih je da ce vecina redovne vojske, i pored zvanicnih 
naredaba, ostati da se sa narodom zajedno odupre novom zavojevacu, 
i pozivao da mu se odmah pridruže svi mladi ljudi i da mu se šalje 
hrana u Sarajevo. Muftija je znao da Višegradani nisu nikad uživali 
glas oduševljenih ratnika i da više vole da ludo žive nego da ludo ginu, 
ali ga ipak iznenadi mlakost i uzdržljivost na koju je naišao. Ne moguci 
se duže zadržavati, muftija im pripreti narodnim sudom i božjim 
gnevom i ostavi svog pomocnika Osman-efendiju Karamanliju da dalje 
ubeduje višegradske Turke o potrebi njihovog ucešca u opštem 
ustanku. 
Još dok su trajali razgovori sa muftijom, najviše otpora pokazivao je 
Alihodža Mutevelic. Njegova je porodica jedna od najstarijih i


najuglednijih u kasabi. Nisu se nikad isticali velikim imetkom, nego 
svojim poštenjem i otvorenošcu. Oduvek su važili kao tvrdoglavi ljudi, 
ali nepristupacni mitu, strahu, laskanju ili ma kakvim drugim nižim 
obzirima i pobudama. Za više od dve stotine godina najstariji clan 
njihove kuce bio je mutevelija, cuvar i upravljac Mehmedpašinog 
vakufa u kasabi. On je vodio brigu o cuvenom Kamenitom hanu, pored 
mosta. Videli smo kako je posle gubitka Madarske Kameniti han 
izgubio prihode iz kojih se izdržavao i kako je sticajem prilika postao 
ruševina a od vezirove zadužbine ostao samo most, kao javno dobro 
koje ne traži narocitog izdržavanja i ne donosi prihoda. A ostalo je i 
Mutevelicima njihovo porodicno ime, kao ponosna uspomena na zvanje 
koje su toliko godina tako casno vršili. Zvanje je prestalo, stvarno, još 
u vreme kad je Dauthodža podlegao u svojoj borbi da održi Kameniti 
han, ali ponos je ostao i sa njim urodena navika da se oni, Mutevelici, 
mimo sav ostali svet smatraju pozvani da brinu o mostu, i da su na 
neki nacin odgovorni za njegovu sudbinu, jer je most, bar gradevinski, 
bio sastavni deo velikog i lepog vakufa kojim su oni upravljali, a koji je 
onako žalosno presušio i propao. I još je bio jedan od davnina utvrden 
obicaj u njihovoj porodici: da u svakom naraštaju bar jedan od 
Mutevelica izuci škole i pripada ulemi. Sada je to bio Alihodža. Inace su 
prilicno otancali i brojem i imetkom. Ostalo im je nešto kmetova i 
jedan ducan koji su od starina držali u caršiji, na najboljem mestu, na 
samom pijacu, u blizini mosta. Dva starija brata Alihodžina poginula su 
u ratovima, jedan u Rusiji, a drugi na Crnoj Gori. 
Alihodža je još mlad covek, živ, nasmejan i punokrvan. Kao pravi 
Mutevelic on je redovno, u svima stvarima, imao odvojeno mišljenje, 
uporno ga branio i tvrdoglavo ostajao pri njemu. Zbog svoje prgave 
naravi i samostalnosti u mišljenju, on se cesto razilazio sa mesnom 
ulemom i starešinama. Imao je naziv i cin hodže, ali niti je vršio neku 
dužnost niti imao kakvih prihoda od svog zvanja. Da bi bio što 
nezavisniji, vodio je sam ducan koji mu je ostao od oca. 
Kao vecina višegradskih muslimana i Alihodža je bio protiv oružanog 
otpora. U njegovom slucaju nije moglo biti govora ni o kukavicluku ni o 
verskoj mlakosti. Isto kao i muftija ili ma koji od pobunjenika, on je 
mrzeo tudu hrišcansku silu koja dolazi i sve ono što ona može da 
donese. Ali videci da je Sultan zaista prepustio Bosnu Švabi i 
poznavajuci svoje sugradane, bio je protivan neorganizovanom 
narodnom otporu koji može samo da donese poraz i nesrecu ucini 
težom. A kad se to mišljenje ustalilo jednom u njegovoj glavi, on ga je 
otvoreno ispovedao i oštro branio. On je i ovoga puta postavljao 
nezgodna pitanja i oštroumne primedbe koje su najviše zbunjivale 
muftiju. I tako je i nehotice podržavao medu Višegradanima, koji ni


inace ne bi bili brzi na boj ni mnogo spremni za žrtve, duh otvorenog 
otpora protiv muftijinih ratobornih namera. 
Kad je Osman efendija Karamanlija ostao da produži razgovore sa 
Višegradanima, prema njemu se našao Alihodža. A ono nekoliko 
begova i aga koji su žvakali reci i merili izraze, a u stvari bili potpuno 
saglasni sa Alihodžom, puštali su iskrenog i plahovitog hodžu da se 
istrcava i sukobljava sa Karamanlijom. 
Ugledni višegradski Turci sedeli su predvece na kapiji, podvijenih 
nogu, poredani uokrug sve po starešinstvu. Medu njima Osman 
efendija, visok, mršav i bled covek. Svaki mišic na licu mu je 
neprirodno zategnut, oci groznicave, a celo i obrazi puni ožiljaka, kao 
kod padavicara. Prema njemu je stajao rumeni, omaleni, uocljivi i 
prgavi Alihodža i svojim piskutljivim glasom postavljao sve nova 
pitanja. Koje su snage? Kuda se ide? Kojim sredstvima? Kako? Šta je 
cilj? Šta ce biti u slucaju neuspeha? — Hladna, gotovo zlurada 
pedanterija kojom je hodža raspravljao ovu stvar, prikrivala je samo 
njegovu zabrinutost i gorcinu zbog hrišcanske nadmocnosti i ocigledne 
turske nemoci i poremecenosti. Ali zaneseni i mrki Osman efendija nije 
bio covek koji bi takve stvari mogao da primeti i razume. Silovita i 
neumerena priroda, fanatik nezdravih živaca, on je brzo gubio 
strpljenje i prisebnost i obarao se na svaki znak sumnje i kolebanja 
kao da se radi o Švabi samom. 
Ovaj hodža ga je dražio i on mu je odgovarao sa uzdržanim gnevom, 
samo opštim izrazima i krupnim recima. Ide se kud se mora i sa onim 
sa cim se može. Glavno je da se dušmanin ne pusti u zemlju bez boja, 
a ko mnogo pita, ometa stvar i pomaže neprijatelju. Na kraju, potpuno 
razljucen, odgovarao je sa jedva prikrivenim prezirom na svako 
hodžino pitanje: »Doš'o zeman da se gine«. »Hocemo da glave 
položimo«. »Izginucemo svi do jednoga«. 
— A tako, — upadao mu je hodža u rec, — a ja sam mislio da vi hocete 
da istjerate Švabu iz Bosne i da nas za to skupljate. A ako je do toga 
da se gine, umijemo i mi da izginemo, efendija, i bez tebe. Ništa lakše 
nego izginuti. 
— Ama, vidim ja da se tebi ne gine, — prekidao ga je grubo 
Karamanlija. 
— Vidim ja da se tebi gine, — odgovarao je oštro hodža, — samo ne 
znam što tražiš društvo za taj coravi posao.


Tu se razgovor izmetnu u prostu svadu u kojoj je Osman efendija 
nazvao Alihodžu vlahom i murtatinom, jednim od onih izdajnika cije 
glave, kao i vlaške, treba da okapaju na ovoj kapiji, a hodža i dalje 
neustrašivo cepao dlaku nacetvoro i uporno tražio razloge i dokaze, 
kao da i ne cuje pretnje i uvrede. 
Zaista, teško je bilo naci dva gora pregovaraca i nezgodnija coveka. 
Od njih se nije moglo ocekivati drugo do da povecaju opštu zabunu i 
stvore jedan sukob više. To je bilo za žaljenje, ali se nije dalo izmeniti, 
jer u trenucima društvenih potresa i velikih, neminovnih promena 
obicno izbiju upravo ovakvi ljudi napred i, nezdravi ili nepotpuni, vode 
stvari naopako i stranputicom. U tome i jeste jedan od znakova 
poremecenih vremena. 
Pa ipak, begovima i agama dobro je došla ova jalova svada, jer je tako 
pitanje njihovog ucešca u ustanku ostalo nerešeno i oni sami nisu 
morali neposredno da se izjasne. Dršcuci od gneva i preteci glasno, 
Osman efendija je sutradan otišao sa nekoliko svojih ljudi za muftijom 
put Sarajeva. 
Vesti koje su u toku toga meseca dolazile sve su više utvrdivale age i 
begove u njihovom oportunistickom mišljenju da je bolje bilo cuvati 
svoju kasabu i svoje kuce. Polovinom avgusta Austrijanci su ušli u 
Sarajevo. Malo zatim bila se nesrecna bitka na Glasincu. To je bio 
ujedno i kraj svakog otpora. Niz strmi drum sa Lijeske, preko Okolišta 
poceli su da se spuštaju u kasabu ostaci razbijenih turskih ceta. Bili su 
pomešani askeri iz redovne vojske, koji su se i pored Sultanove 
zapovedi pridružili na svoju ruku otporu, i domaci ustanici. Askeri su 
samo tražili hleba i vode, i pitali koji je put za Uvac, ali ustanici su bili 
ogorceni i borbeni ljudi koje porazi nisu slomili. Pocrneli, prašni i 
pocepani, jetko su odgovarali na pitanja neratobornih višegradskih 
Turaka i spremali se da kopaju šanceve i brane prelaz preko mosta na 
Drini. 
I opet se istakao Alihodža; bezobzirno i neumorno je dokazivao da se 
ova kasaba ne može braniti i da je odbrana besmislena kad je »Švabo 
vec prešišao Bosnu, s kraja na kraj«. Ustanici su to i sami uvidali, ali 
nisu hteli da priznaju, jer su ih dražili i izazivali ovi cisto odeveni, 
dobro hranjeni ljudi koji su sacuvali svoje kuce i imanja, držeci se 
mudro i kukavicki daleko od bune i boja. Uto je naišao onaj isti Osman 
efendija Karamanlija, kao raspamecen, jos bledi i mršaviji, još 
ratoborniji i zahuktaniji. To je bio jedan od onih ljudi za koje nema 
neuspeha. Govorio je o otporu, na svakom mestu i po svaku cenu, i 
neprestano o potrebi da se gine. Pred njegovom besnom revnosti sve


su se sklanjali i povlacili, samo nije Ali-hodža. On je nasrtljivom 
Osman-efendiji dokazivao, bez i najmanje zluradosti, hladno i 
bezobzirno, da se sa ustankom desilo ono što mu je on na ovoj istoj 
kapiji pre mesec dana prorekao. Preporucivao mu je da sa svojim 
ljudima krene što pre put Plevalja i da od zla ne pravi gore. 
Hodža je sada manje nasrtljiv, nekako bolno i tronuto pažljiv prema 
ovom Karamanliji, kao prema bolesniku. Jer, u sebi i ispod svoje 
spoljašnje prgavosti, hodža je bio teško potresen zbog nesrece, koja 
se približavala. On je bio nesrecan i ogorcen kako može samo da bude 
pravoveran musliman koji vidi da se neumitno približava tuda sila 
pored koje ovaj drevni islamski red nece moci dugo opstati. Iz 
njegovih reci izbijao je i protiv njegove volje taj skriveni jad. 
Na sve Karamanlijeve uvrede on je odgovarao gotovo tužno. 
— Misliš ti, efendija, da je meni ovdje lako živ cekati da ugledam 
Švabu na svome? Kao da mi ne vidimo šta nam se sprema i kakva 
vremena idu? Znamo mi gdje nas boli i šta gubimo; znamo dobro. Ako 
je do toga da nam to protumaciš, nisi morao po drugi put navracati, ali 
nije vala trebalo ni da se kreceš iz Plevalja. Jer te racune, kako ja 
vidim, ti ne anlajišeš. Da ih znaš, ne bi radio ovo što si uradio ni 
govorio ovo što govoriš. Gora je ovo muka, moj efendija, nego što ti i 
misliš; ni ja joj lijeka ne znam, ali znam da nije u onome što nam ti 
svjetuješ. 
Ali Osman efendija je bio gluh za sve što nije povladivalo njegovoj 
dubokoj i iskrenoj strasti za otporom i mrzeo je ovoga hodžu koliko i 
Švabu protiv koga je ustao. Tako se uvek u blizini nadmocnog 
neprijatelja i pre velikih poraza javljaju u svakom osudenom društvu 
bratoubilacke mržnje i medusobni sporovi. Ne nalazeci više novih 
izraza, on je Alihodžu neprestano nazivao izdajnikom, preporucivao mu 
ironicno da se pokrsti još pre nego što stignu Švabe. 
— Nisu mi se ni stari krstili pa necu ni ja. Ja, efendija, niti hocu sa 
Švabom da se krstim nit sa budalom da idem na vojsku, — odgovarao 
je mirno hodža. 
Svi su ugledni višegradski Turci bili istog mišljenja kao i Alihodža, ali 
svi nisu smatrali za uputno da to i kažu, pogotovo ne tako oštro i 
neuvijeno. Oni su se bojali Austrijanaca koji nailaze, ali i Karamanlije 
koji je sa svojim odredom zavladao kasabom.


Zato su se zatvarali u kuce i sklanjali na imanja izvan varoši, a kad 
nisu mogli da izbegnu susret sa Karamanlijom i njegovim ljudima, 
onda su šarali ocima i dvolicili recima, tražeci najzgodniji povod i 
najsigurniji put kako da se izvuku. 
Na zaravanku, pred ruševinama karavan-seraja, Karamanlija je držao 
neprekidan zbor od jutra do mraka. Tu se neprestano kretala šarena 
gomila sveta: Karamanlijini ljudi, slucajni namernici, oni koji su dolazili 
da nešto zamole novog gospodara kasabe, pa prolaznici koje su 
ustanici manje-više silom svracali da cuju njihovog starešinu. A 
Karamanlija je neprestano govorio. I kad se obracao pojedincu vikao 
je kao da govori stotinama njih. Bio je još bledi, kolutao je ocima na 
kojima je beonjaca primetno požutela, a u uglovima usana kupila mu 
se bela pena. Neko od kasabalija mu je kazao za muslimansko 
narodno verovanje o šeh-Turhaniji koji je nekad davno tu poginuo 
braneci kaurskoj vojsci prelaz preko Drine, a sada pociva u svom 
grobu, na drugoj obali, odmah iznad mosta, ali ce nesumnjivo ustati 
onog trenutka kad prvi kaurski vojnik stupi na most. On se odmah 
uhvatio strasno i grcevito za tu legendu, iznoseci je svetu kao 
neocekivanu i stvarnu pomoc. 
— Braco, ova je cuprija vezirov hair. Pisano je da preko nje nema 
prelaska kaurskoj sili. Ne branimo je mi sami, nego i ovaj »dobri«, 
koga puška ne bije i sablja ne sijece. Kad naide dušmanin, on ce ustati 
iz onog svoga mezara, stace nasred cuprije i raširiti ruke, a Švabama 
ce, kad ga ugledaju, koljena klecnuti, srce ce svenuti u njima 
odjednom, i ni bježati nece moci, od straha. Turci braco, ne rasturajte 
se, nego svi sa mnom na cupriju! 
Tako je vikao Karamanlija, pred sakupljenim svetom. Krut, u crnom, 
pohabanom mintanu, šireci ruke i pokazujuci kako ce »dobri« stajati, 
izgledao je ceo kao visok, crn i tanak krst sa calmom na vrhu. 
Sve su to znali višegradski Turci, i bolje od Karamanlije, jer je svaki od 
njih tu legendu toliko puta cuo i pricao u svom detinjstvu, ali nisu 
pokazivali nimalo volje da mešaju život sa pricama i da racunaju na 
pomoc mrtvih tamo gde niko od živih ne može da pomogne. Alihodža, 
koji se nije udaljavao od svoga ducana, ali kome su ljudi kazivali sve 
što se govori i dešava pred Kamenitim hanom, samo je tužno i sažalno 
odmahnuo rukom. 
— Znao sam ja da ta budala nece ni žive ni mrtve s mirom pustiti. Alah 
selamet olsun!


A Karamanlija je, nemocan prema stvarnom neprijatelju, upravljao sav 
svoj gnev na Alihodžu. Pretio je, vikao i kleo se da ce, pre nego 
moradne napustiti kasabu, prikovati upornog hodžu na kapiji, kao 
jazavca, da tako doceka Švabe protiv kojih nije hteo da se bori ni dao 
drugima da to cine. 
Celu tu prepirku prekinuli su Austrijanci koji su se pojavili na 
obroncima Lijeske. Tada se videlo da se kasaba zaista ne može braniti. 
Karamanlija je bio poslednji koji je napustio varoš, ostavivši na 
uzvišenom zaravanku pred karavan-serajom oba gvozdena topa koja 
je dotle vukao. Ali pre nego što je odstupio, izvršio je svoju pretnju. 
Naredio je svome seizu, inace kovacu po zanimanju, coveku divovskog 
rasta i pticjeg mozga, da veže Alihodžu i da ga tako vezana prikuje 
desnim uhom za onu hrastovu gredu što je ostala od nekadašnjeg 
cardaka, užljebljena izmedu dva kamenita basamaka na kapiji. 
U onoj opštoj gužvi i uzbuni koja je vladala na pijacu i oko mosta svi 
su culi tu glasnu naredbu, ali niko je nije shvatio tako kao da se mora 
izvršiti baš onako kako je recena. Šta se sve ne govori i kakve se sve 
krupne reci i gromke psovke ne cuju u ovakvim prilikama! Tako je bilo 
i sa ovim. Najpre je izgledalo potpuno neverovatno. Više kao pretnja, 
kao grdnja; tako nešto. Ni Alihodža nije uzimao stvar mnogo ozbiljno. 
I sam kovac, kome je naredeno da stvar izvrši i koji je bio zauzet 
zaglavljivanjem topova, kao da se kolebao i predomišljao. Ali misao da 
hodžu treba prikovati na kapiji bila je bacena i sad su se u glavama 
ovog unezverenog i ogorcenog sveta odmeravali izgledi i mogucnosti 
za izvršenje ili neizvršenje takvog zlocina. Hoce biti — nece biti! Najpre 
je vecini stvar izgledala, kao što i jeste, besmislena, ružna i 
nemoguca. Ali u ovim trenucima opšte uzbudenosti nešto je trebalo 
uraditi, nešto krupno, neobicno, a samo je to bilo mogucno da se 
uradi. Nece biti — hoce biti! Ta mogucnost se sve više zgušnjavala i 
postajala sa svim minutom i svakim pokretom sve verovatnija i 
prirodnija. Zašto da ne bude? Dvojica vec drže hodžu, koji se mnogo i 
ne brani. Vezuju mu ruke na ledima. Sve je to još daleko od tako 
strašne i lude stvarnosti. Ali je i sve bliže njoj. Kovac, kao da se 
odjednom postideo svoje slabosti i neodlucnosti, potrže odnekud cekic 
kojim je do malocas zaglavljivao topove. U pomisli da je Švabo tako 
reci vec tu, na pola sata hoda od varoši, kovac je nalazio odlucnosti i 
rešenosti da zaista izvede stvar do kraja. A iz te iste bolne pomisli 
hodža je crpeo svoju prkosnu ravnodušnost prema svemu, pa i prema 
nezasluženoj, ludoj i sramotnoj pedepsi na koju ga stavljaju.


I tako se za nekoliko trenutaka desi ono što je u svakom pojedinom od 
tih trenutaka izgledalo nemoguce i neverovatno. Nikoga nije bilo ko bi 
smatrao da je ta stvar dobra i mogucna, pa ipak svak je pomalo 
doprineo da se hodža nade na mostu, prikovan desnim uhom za jednu 
drvenu gredu koja se nalazila na kapiji. I kad se sve razbeglo pred 
Švabom koji se spuštao u kasabu, hodža je ostao u tom cudnom, i 
bolnom i smešnom položaju, osuden da nepomicno kleci, jer mu je 
svaki i najmanji pokret zadavao bol i pretio da raskine uho, koje se 
njemu cinilo teško i veliko kao planina. Vikao je, ali nikog nije bilo da 
ga cuje i oslobodi iz tog mucnog položaja, jer se sve živo posakrivalo u 
kuce ili razišlo po selima od straha, koliko pred Švabom koji dolazi 
toliko i pred ustanicima koji odstupaju. Varoš izgleda izumrla a most 
pust kao da je smrt sve po njemu zbrisala. 
Ni živih ni mrtvih nema da ga brane, samo na kapiji cuci nepomican 
Alihodža sa glavom priljubljenom uz direk, stenjuci od bola i smišljajuci 
i u tom položaju nove dokaze protiv Karamanlije. 
Austrijanci su pristizali polako. Njihove predstraže su sa druge obale 
ugledale pred karavan-serajem pored mosta ona dva topa i odmah 
zastale da sacekaju svoje brdske topove. Oko podne oni iz jednog 
šumarka izbaciše na napušteni karavan-seraj nekoliko granata koje 
oštetiše han, ionako vec trošan, i porazbijaše one neobicno fine 
rešetke na prozorima, secene iz jednog komada, u mekom kamenu. 
Tek kad pomeriše i preturiše oba turska topa i videše da su napušteni i 
da niko ne odgovara, Švabe obustaviše paljbu i poceše oprezno da se 
približavaju mostu i kasabi. Na kapiju su naišli, sporim korakom i sa 
puškom na gotovs, madarski honvedi. Zastali su u nedoumici pred 
zgrcenim hodžom, koji je od straha zbog granata koje su šišale i 
tutnjale iznad njegove glave bio za trenutak zaboravio bol od 
prikovanog uha. Kad je ugledao mrske vojnike sa uperenim puškama, 
on stade da jeci bolno i otegnuto, racunajuci da je to jezik koji svak 
razume. To ga je spaslo da honvedi ne pripucaju. Dok su jedni 
produžili da napreduju korak po korak preko mosta, drugi ostadoše 
kod njega, zagledajuci ga izbliza i ne moguci da shvate njegov položaj. 
Tek kad je stigao jedan bolnicar, nadoše klešta, pažljivo izvukoše 
ekser, jedan od onih kojim se konji potkivaju i oslobodiše Alihodžu. 
Toliko je bio ukrucen i premoren da je klonuo na kamenite basamake, 
jednako stenjuci i jececi. Onaj bolnicar mu je mazao ranjeno uho 
nekom tecnošcu koja je pekla. Kroz suze hodža je, kao u neobicnom 
snu, gledao na vojnikovoj levoj mišici belu, široku traku i na njoj velik i 
pravilan krst od crvenog platna. Samo u groznici mogu da se vide 
takva gadna i strašna snovidenja. Taj krst mu je plivao i poigravao u 
suzama i, kao ogromno prividenje, zaklanjao ceo vidik. Zatim mu je


vojnik zavio ranu i preko zavoja nataknuo njegovu ahmediju. Onako 
umotane glave, sav izlomljen u krstima, hodža se ispravio i ostao tako 
nekoliko trenutaka, naslonjen na kamenu ogradu mosta. Teško se 
smirivao i pribirao. 
Prema njemu, na drugoj strani kapije, ispod samog turskog natpisa u 
kamenu, jedan vojnik je lepio široku, belu hartiju. Iako mu je u glavi 
tutnjalo od bola, hodia nije mogao da savlada svoje urodeno 
ljubopitstvo i da ne pogleda beli plakat. To je bio proglas generala 
Filipovica, na srpskom i na turskom jeziku, upucen stanovništvu Bosne 
i Hercegovine prilikom ulaska austrijske vojske u Bosnu. Zažmurivši na 
desno oko, Alihodža je sricao tekst na turskom, i to samo one recenice 
koje su štampane debljim slovima: 
»Stanovnici Bosne i Hercegovine!« 
»Vojska Cara Austrijskog i Kralja Ugarskog prešla je granicu vaše 
zemlje. Ona ne dolazi kao neprijatelj da otme zemlju silom. Ona dolazi 
kao prijatelj da ucini kraj neredima koji vec godinama uznemiruju ne 
samo Bosnu i Hercegovinu nego i pogranicne pokrajine Austro- 
Ugarske. 
--- 
»Car i kralj nije mogao više gledati kako nasilje i nemir vladaju u 
blizini njegovih pokrajina, kako bijeda i nevolja kucaju na granice 
njegovih zemalja. 
»On je skrenuo pogled evropskih država na vaš položaj i u vijecu 
naroda jednoglasno je zakljuceno da vam Austro-Ugarska vrati mir i 
blagostanje koje ste odavno izgubili. 
Njegovo Velicanstvo sultan, kome vaše dobro leži na srcu, osjetio se 
ponukanim da vas povjeri zaštiti svoga mocnog prijatelja Cara i Kralja. 
--- 
»Car i Kralj nareduje da svi sinovi ove zemlje uživaju ista prava po 
zakonu, da su im svima život, vjera i imetak zašticeni. 
»Stanovnici Bosne i Hercegovine! Stupajte sa povjerenjem pod zaštitu 
slavnih zastava Austro-Ugarske. Docekujte naše vojnike kao prijatelje, 
pokoravajte se vlastima, vratite se na svoje poslove, plodovi vašeg 
truda bice zašticeni.«


Hodža je citao isprekidano, recenicu po recenicu. nije razumeo svaku 
rec, ali mu je svaka zadavala bol; i to neki narocit bol, posve odvojen 
od onih bolova koje je osecao u ranjenom uhu, u glavi i u krstima. Tek 
sada, od ovih reci, »carskih rijeci«, odjednom mu je bilo jasno da je 
svršeno sa njim, sa svima njegovima i svime što je njihovo, svršeno 
jednom zauvek, ali na neki cudan nacin: oci gledaju, usta govore, 
covek traje, ali života, pravog života nema više. Tudi car je položio 
ruku na njih i tuda vera zavladala. To izlazi jasno iz ovih krupnih reci i 
nejasnih poruka, i još jasnije iz ovog olovnog bola u grudima koji je 
ljuci i teži nego ikakav ljudski bol koji se može zamisliti. I ni hiljade 
onakvih budala kao što je onaj Osman Karamanlija ne mogu tu ništa 
pomoci ni promeniti. (Tako se još uvek prepire hodža u sebi.) 
»Izginucemo svi!« »Da izginemo!« Šta vredi sva ta huka, kad evo, 
dode ovako vreme pa covek propadne tako da ne može ni da izgine ni 
da živi, nego trune kao direk u zemlji i svaciji je samo nije svoj. To je 
prava, velika beda, koju razni Karamanlije ne vide i ne razumeju, i 
svojim nerazumevanjem cine je samo još težom i sramnijom. 
U tim mislima, sporo ide Alihbdža sa mosta. I ne primecuje da ga prati 
onaj sanitetski vojnik. Ne boli ga toliko uho koliko ono olovno i gorko 
dule koje mu je odjednom, posle citanja »carskih rijeci«, leglo usred 
grudi. 
Sporo ide a cini mu se da nikad više nece preci na drugu obalu, da je 
ovaj most, koji je dika kasabe i od svog postanka u najužoj vezi sa 
njegovom porodicom, na kome je odrastao i pored koga vek provodi, 
odjednom porušen na sredini, tamo kod kapije; da ga je ona bela, 
široka hartija švapskog proglasa presekla po polovini kao bezglasna 
eksplozija i da tu zjapi provalija; da još stoje pojedini stubovi levo i 
desno pd toga preseka, ali da prelaza nema, jer most ne vezuje više 
dve obale, i svak ima da ostane doveka na onoj strani na kojoj se u 
tom trenutku zadesio. 
Sporo ide Alihodža u tim svojim groznicavim predstavama, i povodi se 
kao težak ranjenik, a oci mu se neprestano pune suzama. Ide 
oklevajuci, kao da je prosjak, koji, bolestan, prvi put prelazi most i 
ulazi u tudu, nepoznatu varoš. — Trgoše ga glasovi. Pored njega su 
prolazili neki vojnici. Medu njima ugleda opet debelo i dobrocudno i 
podsmešljivo lice onoga sa crvenim krstom na ruci, koji ga je otkovao. 
Smešeci se jednako, vojnik je pokazivao na njegov zavoj i pitao ga 
nešto na nerazumljivom jeziku. Hodža pomisli da mu nudi još neku 
pomoc i odmah se ukruti i namrgodi: 
— Mogu ja, mogu. Niko meni ne treba.


I življim, odlucnijim korakom pode kuci. 
Svecan i zvanican ulazak austrijskih trupa bio je tek sutradan. 
Nikad niko nije zapamtio takvu tišinu nad kasabom. Ducani se nisu ni 
otvarali. Na kucama zatvoreni prozori i vrata, iako je suncan i topao 
dan pod kraj avgusta meseca. Sokaci pusti, avlije i bašte kao izumrle. 
U turskim kucama potištenost i zabuna, u hrišcanskim oprez i 
nepoverenje. Ali svuda i u svima — strah. Švabe koji ulaze, boje se 
zasede. Turci se boje Švabe, Srbi Švabe i Turaka. Jevreji se boje svega 
i svakoga, jer je, narocito u ratno vreme, svak jaci od njih. Svima je u 
ušima odjek jucerašnje topovske pucnjave. I kad bi ljudi slušali samo 
svoj strah, ne bi toga dana niko živ pomolio glave iz kuce. Ali covek 
ima i drugih gospodara. Austrijski odred koji je juce ušao u kasabu 
pronašao je mulazima i zaptije. Oficir koji je komandovao tim odredom 
ostavio je mulazimu njegovu sablju i naredio mu da i dalje vrši službu i 
održava red u varoši. Receno mu je da ce drugog dana na jedan sat 
pred podne stici komandant, pukovnik, i da na ulasku u varoš moraju 
da ga docekaju najugledniji ljudi iz kasabe, i to predstavnici sve tri 
vere. Sedi i rezignirani mulazim pozvao je odmah Mula-Ibrahima, 
Huseinagu, muderisa, pop-Nikolu, i rabina Davida Levija, saopštio im 
da oni »kao zakonoše i prvi ljudi« moraju sutra u podne docekati 
austrijskog komandanta na kapiji, pozdraviti ga u ime gradanstva i 
otpratiti do u caršiju. 
Mnogo pre odredenog vremena cetvorica »zakonoša« našli su se na 
opustelom pijacu i sporim koracima zaputili na kapiju. Tu je vec 
mulazimov pomocnik Salko Hedo sa jednim zaptijom prostirao 
dugacak turski cilim jarkih boja i njime prekrivao stepenice i sredinu 
kamenog sedišta na koje ce sesti austrijski komandant. Stajali su tu 
jedno vreme, svecani i cutljivi, pa videci da nigde belim drumom niz 
Okolišta nema ni traga od komandanta, oni se zgledaše i kao po 
dogovoru posedaše na nezastrti deo kamenog sedišta. 
Pop Nikola izvadi veliku kožnu duvankesu i ponudi i ostale. 
Tako su sedeli na sofi kao nekad kad su bili mladi i bezbrižni i kao i 
ostala mladež kratili vreme na kapiji. Samo što su sada bili svi vec u 
godinama. Pop Nikola i Mula Ibrahim stari, a muderis i rabin zreli ljudi, 
praznicki odeveni i brižni za sebe i svaki za svoje. Gledali su se na 
oštrom letnjem suncu, onako na dugu vremenu i izbliza, i dolazili su 
jedan drugom prestareli za svoje godine i suviše istrošeni. I svaki se 
secao drugoga kakav je bio u mladosti ili u detinjstvu, kad su rasli


pored ovoga mosta, svaki sa svojim naraštajem, zeleno drvo od koga 
se još ne zna šta ce biti. 
Pušili su, razgovarali jedno a u mislima preturali drugo, pogledajuci 
svaki cas na Okolišta odakle treba da se javi komandant od koga zavisi 
sada sve i od koga može doci i za njih i za njihov svet i celu kasabu i 
dobro i zlo i smirenje i nove opasnosti. 
Pop Nikola je od sve cetvorice bio nesumnjivo najmirniji i najpribraniji, 
bar tako je izgledalo. On je prešao sedamdesetu godinu, ali je još uvek 
svež i jak. Sin cuvenog popa Mihaila koga su Turci posekli na ovom 
istom mestu, pop Nikola je imao nemirnu mladost. Bežao je nekoliko 
puta u Srbiju i sklanjao se od mržnje i osvete nekih Turaka. Svojom 
neobuzdanom naravi i svojim držanjem, on je i davao povoda za 
mržnju i osvete. Ali kad su prošle nemirne godine, pop-Mihailov sin je 
zaseo na ocevu parohiju, oženio se i smirio. Ta su vremena bila davna 
i zaboravila se. (»Odavno sam i ja drugu pamet stekao i naši Turci 
otkofrcili«, govorio je pop Nikola u šali.) Ima vec pedeset godina kako 
pop Nikola upravlja svojom prostranom, rasturenom i teškom 
parohijom na granici, mirno i mudro, bez drugih vecih potresa i nevolja 
do onih koje donosi život sam po sebi, sa predanošcu sluge i 
dostojanstvom kneza, uvek prav i jednak, sa Turcima, sa narodom i sa 
starešinama. 
Ni pre ni posle njega nije bilo ni u jednom redu i ni u jednoj veri 
coveka koji je uživao ovako opšte poštovanje i imao ovakav ugled kod 
svih kasabalija bez razlike vere, pola i godina, kao ovaj pop koga su 
oduvek svi zvali »dedo«. Za celu kasabu i za sav srez on je olicenje 
srpske crkve i svega onoga što narod naziva i smatra hrišcanstvom. I 
više od toga, svet u njemu gleda prototip sveštenika i starešine 
uopšte, onakvog kakav se u ovoj kasabi i pod ovakvim prilikama 
zamišlja. 
To je covek visokog uzrasta i neobicne telesne snage, male 
pismenosti, ali velikog srca, zdrava razuma, vedra i slobodna duha. 
Njegov osmejak razoružava, umiruje i hrabri; to je neopisivi i 
neprocenjivi osmejak snažnog, blagorodnog coveka koji živi u miru sa 
samim sobom i sa svim oko sebe; njegove krupne, zelene oci stegnu 
se tada u usku zagasitu prugu iz koje biju zlatne iskre. I takav je ostao 
do pod starost. U svom dugom curku od lisicine, sa velikom ridom 
bradom koja je s godinama tek progrušana i koja mu pokriva cele 
grudi, sa ogromnom kamilavkom na bujnoj kosi, spletenoj pozadi u 
cvrstu pletenicu i posuvracenoj pod kamilavku, on prolazi kroz caršiju, 
kao da je sveštenik ove kasabe pored mosta i vaskolikog brdovitog


kraja, i to ne od pedesetak godina unazad i ne po svojoj crkvi samo, 
nego od iskona, od drevnih vremena, kad još svet nije bio ni podeljen 
na sadašnje vere i crkve. Iz ducana sa obe strane ulice pozdravljaju ga 
caršilije, ma koje vere bili. Žene se sklanjaju i stojeci pognute glave 
cekaju da dedo prode. Deca (cak i jevrejska) napuštaju igru i prestaju 
sa vikom, a stariji medu njima svecano i bojažljivo prilaze ogromnoj i 
teškoj dedinoj ruci, da bi osetili za trenutak kako iznad njihovih 
ošišanih glava i od igre zajapurenih lica sipi kao dobra i prijatna rosa 
njegov snažni i veseli glas: 
— Živ bio! Živ bio! Živ bio, sinko! 
Taj akt poštovanja prema dedi spadao je u drevni i opšte priznati 
ceremonijal sa kojim su se radali naraštaji kasabalija. 
I u pop-Nikolinom životu bila je jedna senka. Njegov brak je ostao bez 
dece. To je bila nesumnjivo teška stvar, ali se niko ne seca da je od 
njega ili od popadije cuo rec tužbe ili video samo žalan pogled. U kuci 
su držali uvek bar po dvoje dece usvojene iz njegove ili njene rodbine 
sa sela. Tu bi decu hranili do udaje ili ženidbe pa onda uzimali drugu. 
Do pop-Nikole sedeo je Mula Ibrahim. Visok, mršav i usukan covek 
retke brade i opuštenih brkova, on nije bio mnogo mladi od pop- 
Nikole, imao je veliku porodicu i lep imetak koji mu je ostao od oca, ali 
je onako aljkav, mršav i bojažljiv, sa detinjski plavim i bistrim ocima, 
licio više na nekog isposnika i pobožnog putnika siromaha nego na 
višegradskog hodžu i koljenovica. Mula Ibrahim je imao jednu manu: 
mucao je u govoru, i to teško i nadugacko. (»Treba da je covek dokon 
pa da sa Mula-Ibrahimom razgovara«, govorile su kasabalije u šali.) Ali 
Mula Ibrahim je bio nadaleko poznat sa svoje dobrote i duševnosti. Iz 
celog tog coveka izbijala je blagost i vedrina, i vec pri prvom dodiru sa 
njim svak je zaboravljao njegov spoljni izgled i njegovo mucanje. On 
je privlacio sebi sve one koji su optereceni bolešcu, sirotinjom ili 
kakvom bilo drugom nevoljom. Iz najudaljenijih sela ljudi su dolazili 
Mula-Ibrahimu da potraže saveta. Pred njegovom kucom uvek je bilo 
sveta koji ga je cekao. Ljudi ili žene koji traže saveta ili pomoci 
zaustavljali su ga cesto na ulici. On nije odbijao nikad nikoga, a nije ni 
delio skupe zapise i amajlije kao druge hodže. Seli bi odmah tu, u prvi 
hlad ili na prvi kamen, malo postrani; covek bi šapatom izneo svoju 
muku. Mula Ibrahim bi ga pažljivo i saucesno saslušao, zatim bi on 
njemu kazao nekoliko dobrih reci, nalazeci uvek najbolje moguce 
rešenje, ili bi posegnuo mršavom rukom u duboki džep svoga džubeta i 
obziruci se da ga ko ne vidi, spustio mu neku paru u ruku. Njemu ništa 
nije bilo ni teško ni odvratno ni nemoguce, kad se radilo o tome da se


nekom muslimanu pomogne. Za to je uvek imao vremena i nalazio 
novaca. Ni njegovo mucanje nije mu smetalo pri tome, jer on je 
šapcuci sa svojim vernikom u nevolji i sam zaboravljao da muca. Od 
njega je svak odlazio ako ne potpuno utešen a ono bar trenutno 
umiren, jer bi video da je neko njegovu muku osetio kao svoju rodenu. 
Okružen stalno svacijom brigom i potrebom ne misleci nikad na sebe, 
on je, bar tako mu se cinilo proveo ceo vek zdrav, srecan i imucan. 
Višegradski muderis Husein efendija bio je onizak i punacak covek, još 
mlad, lepo odeven i dobro negovan. Crna, kratka brada, pažljivo 
podšišana, u pravilnom ovalu oko belog i rumenog lica sa okruglim, 
crnim ocima. Dobro školovan, znao je dosta, važio da zna mnogo, a 
sam je smatrao da zna još više. Voleo je da govori i da ga slušaju. Bio 
je uveren da lepo govori i to ga je zavodilo da govori mnogo. 
Izražavao se pažljivo i mazno, sa odmerenim pokretima, držeci malo 
uzdignute ruke, obe u istoj visini, bele, nežne ruke, sa rumenim 
noktima, osencane gustim kratkim i crnim maljama. I govoreci, 
ponašao se kao da je pred ogledalom. On je imao najvecu biblioteku u 
kasabi, jedan okovan i dobro zatvoren sanduk knjiga koje mu je 
zaveštao na samrti njegov ucitelj, cuveni Arap-hodža, i koje je on ne 
samo brižljivo cuvao od prašine i moljaca nego ih i sam retko i 
štedljivo citao. Ali samo saznanje da on ima toliki broj tako skupocenih 
knjiga davalo mu je ugled kod ljudi koji ne znaju šta je knjiga i dizalo 
cenu u njegovim sopstvenim ocima. Znalo se da on piše hroniku 
najvažnijih dogadaja u kasabi. I to mu je kod gradana stvaralo glas 
ucenog i izuzetnog coveka, jer se smatralo da on time ima, na neki 
nacin, dobar glas kasabe i svakog pojedinca u svojim rukama. U stvari 
ta hronika nije bila ni opširna ni opasna. Za pet-šest godina, otkad je 
muderis vodi, ona je ispunila svega cetiri stranice jedne male sveske. 
Jer, vecinu kasabalijskih dogadaja muderis nije smatrao dovoljno 
važnim ni dostojnima da udu u njegovu hroniku, zbog toga je ona 
ostala tako neplodna, suva i štura kao ohola usedelica. 
Cetvrti od »zakonoša« bio je David Levi, višegradski rabin, unuk onog 
poznatog starog rabina Hadži-Liace, koji mu je ostavio u nasledstvo 
svoje ime, položaj i imetak, ali ništa od svoga duha i svoje vedrine. 
To je bio mlad, sitan i bled covek, mrkih kadifastih ociju tužna 
pogleda. Bio je neizrecivo bojažljiv i cutljiv. On je tek odskora rabin, i 
nedavno se oženio. Da bi izgledao važniji i krupniji, nosio je široko i 
bogato odelo od teške coje, lice mu je bilo zaraslo u bradu i brkove, ali 
se ispod toga odela naslucivalo slabo, zimogrozno telo, a kroz crnu, 
retku bradu nazirao se bolešljivi decacki oval lica. On je strahovito


patio u sebi kad god bi morao da izade medu ljude i ucestvuje u 
razgovorima i odlukama, osecajuci se stalno malen, slab i nedorastao. 
Sad su sedeli na suncu i znojili se sva cetvorica, obuceni u stajaca 
odela, uzbudeni i brižni više nego što su želeli da pokažu. 
— Ama, da zapalimo još po jednu; imamo kad, baku mu njegovu, nije 
valjda tica pa da sleti na cupriju, — govorio je pop Nikola kao covek 
koji je odavno naucio da šalom prikriva brigu i pravu misao, svoju i 
tudu. 
Svi pogledaše put Okolišta, pa prihvatiše za duvan. 
Razgovor je tekao sporo i oprezno i kretao se stalno oko pitanja 
doceka komandanta. Sve se svodilo na to da je pop Nikola taj koji 
treba da ga pozdravi i zaželi mu dobrodošlicu. Stisnutih ocnih kapaka i 
sastavljenih veda, tako da su mu oci stvarale onu zagasitu prugu iz 
koje vrcaju zlatne iskre kao osmejak, pop Nikola ih je gledao svu 
trojicu dugo, cutke i pažljivo. 
Mladi rabin je premirao od straha. Nije imao snage da oduva dim od 
sebe nego mu se dugo još kovitlao kroz brkove i bradu. Muderis nije 
bio ništa manje uplašen. Sva njegova recitost i celo dostojanstvo 
ucenog coveka napustili su ga jutros odjednom. On ni približno nije bio 
svestan kako unezveren izgleda i do koje je mere ustrašen, jer mu 
visoko mišljenje koje ima o sebi nije dopuštalo da tako što poveruje. 
Pokušavao je da održi jedan od onih svojih književnih govora, uz 
odmerene pokrete koji sve objašnjavaju, ali su mu lepe ruke same 
padale u krilo i rec se mrsila i kidala. I sam se cudio gde se delo 
njegovo svagdašnje dostojanstvo i neprestano se mucio uzaludno ga 
tražeci kao stvar na koju je odavno navikao, i koju je sada, kad mu 
najviše treba, negde zaturio. 
Mula Ibrahim je bio nešto bledi nego obicno, ali inace miran i priseban. 
On i pop Nikola bi se pogledali s vremena na vreme kao da se ocima 
sporazumevaju. Još od mladosti oni su dobri poznanici i prijatelji, 
koliko se u tadašnjim vremenima moglo govoriti o prijateljstvu izmedu 
Turcina i Srbina. Kad je pop Nikola u mladim godinama imao one svoje 
»zadevice« sa višegradskim Turcima i morao da se sklanja i beži, 
ucinio mu je neku uslugu Mula Ibrahim, ciji je otac bio vrlo mocan u 
kasabi. Docnije, kad su naišla mirnija vremena na kasabu, odnosi 
izmedu dve vere postali snošljivi a njih dvojica ušli u zrelo doba, oni su 
se sprijateljili i u šali zvali jedan drugog »komšija«, jer su im kuce bile


na dva protivna kraja kasabe. Za suša, poplava, zaraza ili drugih 
nezgoda koje su nailazile, oni su se nalazili na zajednickom poslu, 
svaki medu svojim narodom. I inace, kad god bi se sreli na Mejdanu ili 
na Okolištima, oni bi se pozdravili i upitali kako se nigde ne zdrave i ne 
pitaju pop i hodža. Tada bi pop Nikola cesto pokazao cibukom dole na 
kasabu pored reke i rekao napola u šali: 
— Sve što dolje diše i gamiže a ljudskim glasom govori, nosimo ti i ja 
na duši. 
— Vala, tako je, komšija, — odgovarao je Mula Ibrahim mucajuci, — 
beli nosimo. 
(A kasabalije, koji nadu rec da se svemu i svacemu podsmehnu, kažu 
za ljude koji žive u prijateljstvu: »Paze se kao pop i hodža«. I to im je 
vec postala uzrecica.) 
I sad su se njih dvojica dobro razumeli, iako nisu reci progovorili. Pop 
Nikola je znao koliko je Mula-Ibrahimu teško, a Mula Ibrahim je znao 
da popu nije lako. I gledali su se kao toliko puta u životu i u toliko 
raznih prilika: kao dva coveka koji nose na duši sve žive dvonošce u 
kasabi, jedan one koji se krste a drugi one koji klanjaju. 
Uto se zacu kas. Dojurio je zaptija na sitnom kljusetu. Zadihan i 
uplašen, vikao je još izdaleka kao telal: 
— Eto gospodina, eto ga na bijelu konju! 
Tu se stvori i mulazim, uvek miran, uvek jednako ljubazan i jednako 
cutljiv. 
Niz Okolišta se dizala prašina. 
Ovi ljudi, rodeni i odrasli u ovom zabacenom kraju Turske, i to 
dotrajale Turske XIX veka, nisu, prirodno, nikad imali prilike da 
poznaju pravu snažnu i dobro organizovanu vojsku jedne velike sile. 
Sve što su oni dosad mogli da vide bile su nepotpune, loše hranjene, 
rdavo odevene i neuredno placene jedinice carskog askera ili, što je 
još gore, nasilu sakupljeni bosanski bašibozuk bez discipline i 
oduševljenja. Sada se prvi put pojavljivala pred njima zaistinska »sila i 
ordija« jedne carevine, pobednicka bleštava i sigurna u sebe. Ovakva 
vojska morala je da im zaseni oci i zaustavi rec u grlu. Vec na prvi 
pogled, po konjskoj opremi i svakom dugmetu na vojniku, naslucivala 
se iza ovih uparadenih husara i jegera duboka i jaka pozadina, sila, red


i blagostanje nekog drugog sveta. Iznenadenje je bilo veliko i utisak 
dubok. 
Napred su jahala dva trubaca na dva gojazna zelenka, zatim je dolazio 
odred husara na vrancima. 
Konji su bili istimareni i gazili su kao devojke, sitno i izdržano. Husari 
sa crvenim šapkama bez štita i žutim gajtanima na grudima, sve 
rumeni i preplanuli mladici ufitiljenih brcica, izgledali su sveži i ispavani 
kao da su sad iz kasarne. Za njima je jahala grupa od šest oficira sa 
pukovnikom na celu. Na njemu su bili svi pogledi. Njegov konj bio je 
viši od ostalih, putalj, neobicno duga i izvijena vrata. Podalje iza oficira 
nailazila je ceta pešadije, jegera, u zelenim uniformama, sa perjem na 
kožnom caku i belim kaišima preko grudi. Oni su zatvarali vidik i 
izgledali kao šuma u pokretu. 
Trubaci i husari projahaše pored sveštenika i mulazima, zaustaviše se 
na pijacu i postrojiše sa strane. 
Bledi i uzbudeni ljudi na kapiji stadoše nasred mosta, licem prema 
oficirima koji su nailazili. Jedan od mladih oficira pritera konja do 
pukovnika i nešto mu rece. Svi usporiše hod. Na nekoliko koraka pred 
»zakonošama« pukovnik naglo zaustavi i sjaha, to isto uciniše i oficiri 
iza njega, kao na znak. Dotrcaše vojnici koji prihvatiše konje i 
povedoše nekoliko koraka unazad. 
Cim je dotakao nogama zemlju, pukovnik se preobrazi. Bio je malen, 
neugledan, premoren, neprijatan i opasan covek. Kao da je on jedini 
od njih i za sve njih ratovao. 
Sad se tek videlo kako je, za razliku od njegovih belolikih i utegnutih 
oficira, jednostavno odeven, zapušten i nenegovan. Izraz coveka koji 
se troši nemilice, koji sam sebe jede. Lice opaljeno, zaraslo u bradu, 
oci mutne i nemirne, a visoka kapa malo nakrivo. Uniforma zgužvana i 
suviše široka za njegovo mršavo telo. Na nogama konjanicke cizme 
niskih, mekih sara bez sjaja. Iduci raskoraceno i mašuci korbacem, on 
pride bliže. Jedan od oficira mu raportira, ukazujuci na poredane ljude 
pred njim. 
Pukovnik ih pogleda kratko i oštro ljutitim, crnim pogledom coveka koji 
je stalno u teškim poslovima i velikim opasnostima. I odmah se moglo 
videti da on i ne zna drugacije da gleda.


U tom trenutku progovori pop Nikola mirnim, dubokim glasom. 
Pukovnik podiže glavu i zaustavi pogled na licu stasitog coveka u crnoj 
mantiji. Ta široka, mirna maska biblijskog patrijarha vezala je za 
trenutak njegovu pažnju. Moglo je da se ne razume ili da se precuje to 
što govori ovaj starac, ali njegovo lice nije moglo ostati neprimeceno. 
A pop Nikola je govorio tecno i prirodno, obracajuci se više mladom 
oficiru, koji je trebalo da prevede njegove reci, nego samom 
pukovniku. U ime prisutnih sveštenika svih vera on je uveravao 
pukovnika da su oni, zajedno sa narodom, voljni da se pokore sili koja 
dolazi i da ce uciniti sve što je do njih da se održi mir i red koji nova 
vlast traži. A oni mole da vojska zaštiti njih i njihove porodice i da im 
omoguci miran život i pošten rad. 
Pop Nikola je govorio kratko i završio naglo. Žustri pukovnik nije stigao 
da izgubi strpljenje. Ali zato nije sacekao do kraja prevod mladog 
oficira. Odmahnuvši korbacem, prekinuo ga je reskim i nejednakim 
glasom: 
— Dobro, dobro! Zaštitu ce imati svi koji se budu dobro vladali. A vec 
red i mir moraju da održavaju posvuda. Drugacije ne mogu sve i da 
hoce. 
I klimnuvši glavom krenu napred, bez pozdrava i pogleda. Sveštenici 
se skloniše u stranu. Mimo njih prode pukovnik, za njim oficiri, pa 
momci sa konjima. Niko se nije obazirao na »zakonoše« koji ostadoše 
sami na kapiji. 
Svi su bili razocarani. Jer, jutros i u toku minule noci u kojoj niko od 
njih nije mnogo spavao, oni su se po sto puta pitali kako ce izgledati 
taj trenutak kad na kapiji docekaju komandanta careve vojske. 
Zamišljali su ga svakojako, svaki vec prema svojoj pameti i naravi, i 
bili spremni i na najgore. Neki od njih je vec video sebe kako ga 
odvode pravo u surgun, u daleku Nemacku, da nikad više ne vidi ni 
svoje kuce ni kasabe. Neko se secao pricanja o Hajrudinu, koji je 
nekad sekao glave na toj istoj kapiji. Svakojako su zamišljali stvar, 
samo ne ovako kako se ona odigrala, sa ovim sitnim ali oštrim i 
zlocudnim oficirom, kome je rat postao pravi život, koji, ne misleci na 
sebe i ne vodeci racuna o drugima, sve ljude i zemlje oko sebe vidi 
samo kao predmet ili kao sredstvo rata i borbe, i koji se ponaša kao da 
za svoj racun i u svoje ime ratuje.


Tako su stajali, zgledajuci se u nedoumici. Njihovi pogledi su, vec kako 
koji, pitali nemo: »Ostasmo li živi i je li zaista prošlo najgore?« »Šta 
nas još ceka i šta da se radi?« 
Mulazim i pop Nikola se snadoše prvi. Zakljuciše da su »zakonoše« 
izvršile svoju dužnost i da im sad ne ostaje drugo do da idu svojim 
kucama i uticu na narod da se ne plaši i ne beži, ali da dobro pazi šta 
radi. Ostali, bez krvi u licu i misli u glavi, prihvatiše taj zakljucak kao 
što bi prihvatili svaki drugi, jer sami nisu bili u stanju da ma šta 
zakljuce. 
Mulazim, koga ništa nije moglo izbaciti iz njegovog mira, otišao je 
dalje za svojim poslovima. Zaptija je savijao šareni, dugacki cilim 
kome nije bilo sudeno da primi komandanta, a pored njega je stao 
Salko Hedo, hladan i neosetljiv kao Usud. Za to vreme »zakonoše« su 
se razilazile, svaki na svoj nacin i svaki u svom pravcu. Rabin je grabio 
sitnim koracima, u želji da što pre stigne kuci i da oseti toplinu i zaklon 
porodicnog prostora u kom žive njegova mati i žena. Muderis je išao 
nešto sporije, ali duboko zamišljen. Sad kad je sve prošlo neocekivano 
lako i dobro, iako dosta grubo i neprijatno, njemu je izgledalo potpuno 
jasno da i nije bilo razloga strahovanju i cinilo mu se kao da se on 
stvarno nije nikad ni bojao nicega. I mislio je samo kakvu važnost 
može da ima ovaj doživljaj za njegovu hroniku i koliko mesta treba da 
zauzme u njoj. Dvadesetak redaka bice dosta. Možda i petnaest, pa 
cak možda i manje. 
I što se više primicao kuci sve je više smanjivao taj broj. A sa svakim 
uštedenim retkom izgledalo mu je da nipodaštava i smanjuje sve oko 
sebe, a on, muderis, da se bogati i diže sam u svojim ocima. 
Mula Ibrahim i pop Nikola su išli zajedno sve do podnožja Mejdana. 
Cutali su obojica, iznenadeni i poraženi izgledom i ponašanjem carskog 
pukovnika. Obojica su hitali da što pre stignu kuci i da se vide sa 
svojim ljudima. Tu gde su im se putevi rastajali zastadoše za trenutak 
i pogledaše se cutke. Mula Ibrahim je kolutao ocima i micao usnama 
kao da jednako žvace jednu istu rec koju ne može da izusti. Pop 
Nikola, našavši opet svoj osmejak od zlatnih iskara kojim je hrabrio i 
sebe i hodžu, izgovori svoju i hodžinu misao: 
— Krvava rabota ova vojska, Mula-Ibrahime! 
— Ppppravo kažeš, kkkkrkrvava, — mucao je Mula Ibrahim, dižuci obe 
ruke i praštajuci se pokretima glave i izrazom lica.


A pop Nikola je teško i polagano stigao svojoj kuci pored crkve. 
Docekala ga je popadija ne pitajuci ništa. Odmah je izuo cizme, svukao 
mantiju i skinuo kamilavku sa gustog i znojnog spleta ride i sede kose. 
Seo je na malu, prizemnu divananu. Na drvenoj ogradi vec je stajala 
caša vode sa komadicem šecera. Pošto se osvežio i zapalio cigaru, 
sklopi umorno oci. Ali pred unutarnjim pogledom sevao je još uvek 
žustri pukovnik, kao munja koja zablesne coveka i ispuni mu celo 
vidno polje, tako da samo nju vidi a ipak ne može da joj razabere lik. 
Pop je sa uzdahom oduhnuo dim daleko, govoreci tiho, sam sebi: 
— Ja, cudna poganca, baku mu njegovu! 
Iz varoši se cuo bubanj a zatim truba jegerskog odreda, prodirna i 
vesela, sa novom, neobicnom melodijom. 
Tako se veliki preokret u životu kasabe kraj mosta desio bez drugih 
žrtava osim Alihodžinog stradanja. Vec posle nekoliko dana život je 
krenuo ponovo i izgledao je u suštini nepromenjen. I sam Alihodža je 
došao sebi i otvorio kao i ostali trgovci opet svoj ducan u blizini mosta, 
samo što je ahmediju nosio od tada spuštenu malo više na desnu 
stranu, da mu se ne vidi ožiljak na ranjenom uhu. Ono »olovno dule«, 
koje mu je leglo u grudi kad je ugledao crven krst na ruci austrijskog 
vojnika i kroz suze procitao »carske rijeci«, nije doduše išcezlo, ali je 
postalo maleno kao zrno sa brojanica, tako da se sa njim dalo živeti. A 
nije on bio jedini koji ga je nosio. 
I tako su otpocela nova vremena pod okupacijom koju je svet, ne 
moguci je spreciti, smatrao u duši privremenom. Šta sve nije prešlo 
preko mosta za tih nekoliko prvih godina posle okupacije? Žuto 
obojena vojnicka kola prelazila su most sa tutnjem, u dugim nizovima, 
i donosila hranu, odecu, nameštaj, dotle nevidene sprave i uredaje. 
U prvo vreme videla se samo vojska. Kao voda iz zemlje izvirali su 
vojnici iza svakog ugla i svakog žbuna. Puna ih je caršija, ali ih ima i 
po svima ostalim krajevima kasabe. Svaki cas vrisne neka uplašena 
žena, jer u avliji ili u šljiviku za kucom naide iznenada na vojnika. U 
tamnomodrim uniformama, preplanuli od dvomesecnih marševa i 
ratovanja, radosni što su živi, željni odmora i uživanja, razmileli su se 
po varoši i po okolini. Na mostu ih ima u svako doba dana. Malo ko od 
gradana odlazi na kapiju, jer je uvek puna vojnika. Tu sede, pevaju na 
raznim jezicima, šale se, kupuju voce u svoje modre šapke sa kožnim 
štitom i kokardom od žutog lima u koju su useceni inicijali carevih 
imena FJI.


Ali sa jeseni poce da odlazi vojska. Postepeno i neprimetno bivalo ih je 
sve manje i manje. Ostali su samo odredi žandarmerije. Oni su uzimali 
stanove i spremali sve za stalan boravak. 
U isto vreme poceli su da stižu cinovnici, sitni i krupni službenici sa 
porodicama i poslugom, a za njima majstori i veštaci za one poslove i 
zanate kojih kod nas dotle nije bilo. Bilo ih je Ceha, Poljaka, Hrvata, 
Madara i Nemaca. 
Ispocetka je izgledalo kao da nailaze slucajno, kako koga vetar 
donese, i kao da dolaze na privremen boravak, da žive sa nama 
manje-više životom kojim se ovde oduvek živelo, kao da civilne vlasti 
treba da produže još za neko vreme okupaciju koju je otpocela vojska. 
Medutim, sa svakim mesecom koji prolazi, broj tih stranaca biva sve 
veci. Ali ono što najviše iznenaduje svet u kasabi i ispunjava ga 
cudenjem i nepoverenjem nije toliko ni njihov broj koliko njihovi 
nerazumljivi i nedogledni planovi, njihova neumorna radinost i 
istrajnost sa kojom pristupaju izvodenju tih poslova. Ovi stranci ne 
miruju i ne daju nikome da ostane miran; izgleda da su rešeni da 
svojom nevidljivom ali sve više osetnom mrežom zakona, naredaba i 
propisa obuhvate život sam, sa ljudima, životinjama i mrtvim 
stvarima, i da izmene i pomere sve oko sebe; i spoljni izgled kasabe i 
navike i naravi živih ljudi od kolevke pa do groba. A sve to rade mirno 
i bez mnogo reci, bez sile i izazivanja, tako da covek nema cemu da se 
odupre. Ako naidu na nerazumevanje ili otpor oni odmah zastanu, 
negde se nevidljivo dogovore, promene samo pravac i nacin svoga 
rada, i opet izvedu ono što su naumili. Svaki posao koji pocnu izgleda 
bezazlen, cak besmislen. Premeravaju neku ledinu, obeležavaju drveta 
po šumi, pregledaju nužnike i kanale, zagledaju konjima i kravama u 
zube, ispituju mere i tegove, raspituju za bolesti u narodu, za broj i 
imena vocaka, za vrste ovaca ili peradi. (Izgleda kao da se igraju. 
Tako su nerazumljivi, nestvarni i neozbiljni u ocima sveta svi ti njihovi 
poslovi.) Pa onda sve to što je vršeno sa toliko pažnje i revnosti 
potone negde kao da je propalo zauvek, bez traga i glasa. Ali nekoliko 
meseci, cesto i godinu dana posle toga, kad se stvar vec potpuno 
zaboravila u narodu, obelodani se odjednom smisao one naoko 
besmislene i odavno zaboravljene mere: pozivaju se muktari pojedinih 
mahala u Konak i saopštava im se nova naredba o seci šume, o 
suzbijanju tifusa, o nacinu prodaje voca i slatkiša, ili o marvenim 
pasošima. I tako, sve dan i naredba. 
I sa svakom naredbom ogranicava se ili obavezuje u ponecem covek 
pojedinac, a proširuje, zaplice, razgranjava život varoši ili sela i svih 
njegovih stanovnika zajedno.


Ali u kucama, i to ne samo turskim nego i srpskim, nije se ništa 
menjalo. Tu se živelo, radilo i zabavljalo po starom nacinu. Hleb se 
mesio u nacvama, kafa pekla u odžaku, rublje parilo u cabrovima i 
pralo u »lukšiji« koja ženama nagrize i izranjavi prste; tkalo se i vezlo 
na stanovima i derdefima. Stari obicaji o slavama, praznicima, i 
svadbama održavali su se u potpunosti, o novim koje su stranci 
donosili samo se tu i tamo šaputalo i to kao o necem neverovatnom i 
dalekom. Ukratko, radilo se i živelo kao oduvek i kao što ce se u vecini 
kuca još i petnaest, dvadeset godina posle okupacije raditi i živeti. 
Ali zato se spoljni izgled kasabe menjao vidno i brzo. I onaj isti svet 
koji je u svojim kucama zadržao u svemu stari red i nije pomišljao da 
ga menja, mirio se uglavnom lako sa tim promenama u varoši i primao 
ih posle kraceg ili dužeg cudenja i gundanja. Naravno da je i tu, kao 
što uvek i svuda biva u slicnim prilikama, nov život znacio u stvari 
mešavinu starog i novog. Stara shvatanja i stare vrednosti sudarili su 
se sa novima, mešali medu sobom ili živeli uporedo, kao da cekaju ko 
ce koga nadživeti. Ljudi su racunali na forinte i krajcare, ali isto tako i 
na groše i pare, merili na aršin, na oke i dramove, ali i na metar, na 
kilograme i grame, utvrdivali rokove za placanje i isporuke po novom 
kalendaru, ali još cešce po starim navikama: o Đurdevu i o 
Mitrovdanu. Po prirodnom zakonu svet se odupirao svemu što je novo, 
ali nije u tome išao do kraja, jer je vecini život uvek važniji i preci od 
oblika u kome se živi. Samo u izuzetnim pojedincima odigravala se 
dublja, istinska drama borbe izmedu starog i novog. Za njih je nacin 
života bio nerazdvojno i bezuslovno vezan sa životom samim. 
Takav je covek bio Šemsibeg Brankovic iz Crnce, jedan od najimucnijih 
i najuglednijih begova u kasabi. On je imao šest sinova od kojih su 
cetvorica bila vec oženjena. 
Njihove kuce su sacinjavale citavo jedno malo naselje okruženo 
šljivicima i gajevima. Šemsibeg je bio neosporni, cutljivi i strogi 
starešina te velike zajednice. Visok, pognut od godina, sa ogromnim 
belim, zlatom vezenim kaukom na glavi on samo petkom silazi u 
caršiju da klanja džumu u džamiji. Od prvog dana okupacije on se ne 
zaustavlja nigde u varoši, ne razgovara ni sa kim i ne gleda oko sebe. 
U Brankovica kuce ne sme da ude nijedan komadic nove nošnje ili 
obuce ni nova alatka ili nova rec. Nijednom od sinova ne da ni u kakav 
posao koji je u vezi sa novom vlasti, unucad ne pušta u školu. Od toga 
cela njihova zajednica trpi štetu; medu sinovima se oseca 
nezadovoljstvo zbog starceve tvrdoglavosti, ali niko ne sme i ne ume 
ni jednom reci, ni pogledom jednim da mu se usprotivi. Turci iz caršije, 
koji rade i mešaju se sa novim svetom, pozdravljaju Šemsibega kad


prolazi kroz caršiju sa nemim poštovanjem u kome ima i straha i 
divljenja i nemirne savesti. Najstariji i najbolji Turci iz varoši odlaze 
cesto u Crncu kao na neki hadžiluk da posede i porazgovaraju sa 
Šemsibegom. Tu su sastanci onih koji, rešeni da istraju u svom prkosu 
do kraja, nisu voljni nipošto i ni u cemu da se poklone pred 
stvarnošcu. To su, u stvari, duga sedenja bez mnogo reci i bez 
stvarnih zakljucaka. 
Šemsibeg sedi i puši na crvenoj serdžadi, umotan i zakopcan leti kao i 
zimi, a gosti oko njega. Razgovor je obicno o nekoj novoj 
nerazumljivoj i mrskoj meri okupatorskih vlasti ili o turskom svetu koji 
se sve više prilagodava novom redu stvari. Svi oni osecaju potrebu da 
pred ovim oporim i dostojanstvenim covekom razastru svoja 
ogorcenja, svoje bojazni i nedoumice. I svaki razgovor završava 
pitanjima: kuda ovo vodi i gde ce se zaustaviti? Ko su i šta hoce ovi 
stranci koji, izgleda, ne znaju šta je odmor i predah, ni mera i granica? 
Sa kakvim su sve planovima došli, otkud im tolike potrebe, kao da sve 
jedna nice iz druge, i šta ce im sve to, i kakav je to nemir koji ih kao 
neko prokletstvo neprestano goni i gura u sve nove poslove i 
preduzeca kojima se kraja ne vidi. 
A Šemsibeg ih samo gleda i ponajviše cuti. Lice mu je mrko, ne što je 
opaljeno suncem nego što iznutra tamni. Pogled tvrd, ali odsutan i 
izgubljen. Oci zamucene, a oko crnih zenica belicasto sivi krugovi, kao 
u prestarelog orla. Velika usta bez vidljivih usnica, cvrsto stegnuta, 
polagano se micu kao da preturaju uvek istu rec koja se ne izgovara. 
Pa ipak, ljudi odlaze od njega sa osecanjem olakšanja, ni utešeni ni 
umireni, ali dirnuti i poneseni njegovim primerom tvrde i beznadne 
nepopustljivosti. 
A kad Šemsibeg dode iduceg petka u caršiju, ceka ga opet neka 
promena na ljudima ili zgradama, koje prošlog petka nije bilo. Da ne bi 
morao da je gleda on obara oci zemlji, ali tu, u sasušenom ulicnom 
blatu vidi tragove konjskih kopita i primecuje kako se pored turskih 
okruglih i punih konjskih ploca sve cešce javljaju savijene švapske 
potkovice sa oštrim šiljcima na krajevima. Tako mu i tu, u blatu na 
zemlji, pogled cita istu nemilosrdnu osudu koju vidi svuda na licima i 
stvarima oko sebe, osudu vremena koje se ne da zaustaviti. 
Videci da se više ni sa ocima nema kuda, Šemsibeg je prestao da 
odlazi uopšte u caršiju. Povukao se potpuno u svoju Crncu i tu je 
sedeo kao cutljiv ali strog i neumoljiv domacin, svima težak a sebi 
najteži. I dalje su ga posecivali stariji i ugledniji Turci iz kasabe, kao


neku svetu životinju. (Medu njima narocito Alihodža Mutevelic.) A u 
trecoj godini okupacije umro je Šemsibeg bez bolovanja. Presvisnuo je 
ne izgovorivši nikad onu gorku rec koju je stalno valjao u starackim 
ustima i ne stupivši više nogom u caršiju gde je sve pošlo novim 
tragom. 
I zaista kasaba naglo menja izgled, jer stranci obaraju drveta, sade 
nova na drugim mestima, ispravljaju puteve, prosecaju nove, kopaju 
kanale, zidaju javne zgrade. Za nekoliko prvih godina porušeni su u 
caršiji istureni ducani koji, pravo govoreci, nisu dotad nikom smetali. 
Namesto starinskih ducana sa drvenim cepencima sagradeni su novi, 
tvrdo zidani, sa krovovima pokrivenim crepom ili limom i sa metalnim 
roletnama na vratima. (Kao žrtva tih mera trebalo je da bude porušen 
i Alihodžin ducan, ali se hodža odlucno odupirao, parnicio i na sve 
moguce nacine izvlacio, dok nije uspeo da njegov ducan ostane 
onakav kakav je i na mestu na kom je.) Proširen je i uravnat pijac. 
Podignut je novi konak, velika zgrada u koju treba da se smeste sud i 
kotarska uprava. A vec vojska je radila za svoj racun, još brže i 
bezobzirnije nego civilne vlasti. Podizali su barake, krcili i sadili, 
menjali izgled citavih brežuljaka. 
Stare kasabalije ne mogu da se snadu i nacude. I upravo kad misle da 
je toj nerazumljivoj revnosti došao kraj, stranci otpocnu neki novi, još 
nerazumljiviji posao. A kasabalije zastaju i posmatraju te radove ali ne 
kao što deca vole da gledaju radnje odraslih, nego naprotiv, kao što 
odrasli zastanu za trenutak pred decijim zabavama. Jer tu stalnu 
potrebu stranaca da grade i razgraduju, da kopaju i zidaju, podižu i 
preinacuju, tu vecitu njihovu težnju da predvide dejstvo prirodnih sila, 
da im izbegnu ili doskoce, to ovde niko ne razume i ne ceni. Naprotiv, 
sve kasabalije, a narocito stariji ljudi, vide u tome nezdravu pojavu i 
rdav znak. I kad bi bilo po njima, kasaba bi izgledala kao sve 
istocnjacke varošice. Što naprsne bilo bi zakrpljeno; što se nagne, 
poduprto; ali pre toga i mimo toga niko ne bi bez potrebe i sa planom i 
predvidanjem stvarao posao, dirao u temelje gradevina i menjao 
bogodani izgled varoši. 
Ali stranci su izvodili dalje svoje radove jedan za drugim, brzo, 
dosledno, po nepoznatim i dobro spremljenim planovima, na sve vece 
iznenadenje i cudenje kasabalija. Tako je, za naš svet potpuno 
neocekivano, došao red i na rabatni i zapušteni karavan-seraj, koji je 
još i takav cinio celinu sa mostom, isto kao i pre tri stotine godina. 
Istina, to što se zvalo Kameniti han bilo je vec odavno potpuna 
ruševina.


Vrata su bila istrulela, one cipkaste rešetke od mekog kamena na 
prozorima polomljene, krov je propao u unutrašnjost zgrade i iz njega 
je rastao velik bagrem i gomila bezimenog žbunja i korova, ali su 
spoljni, zidovi bili još uvek citavi; pravilni, skladni pravougaonik od 
belog kamena stajao je uspravno. U ocima svih kasabalija, od rodenja 
do smrti, to i nije bila obicna ruševina nego završetak mosta, sastavni 
deo kasabe kao i njihova rodena kuca, i nikad niko ni u snu nije 
pomislio da bi se moglo dirnuti u stari han i da bi na njemu trebalo ma 
šta menjati, što vreme i priroda sami nisu vec izmenili. Ali jednog dana 
je došao red i na to. Najpre su inženjeri dugo premerali oko ruševine, 
a onda su došli radnici i nadnicari i poceli da skidaju kamen po kamen i 
da plaše i razgone svakojake ptice i sitne zverke koje su se tu 
gnezdile. Ubrzo je zaravanak iznad pijaca, pored mosta, ostao kus i 
celav a od hana je postala hrpa dobrog, na gomilu složenog kamena. 
Za nešto više od godine dana umesto nekadašnjeg karavan-seraja od 
belog kamena, podignuta je visoka glomazna kasarna na sprat, 
okrecena bledoplavom bojom, pokrivena sivim limom, sa 
puškarnicama na uglovima. Na proširenom zaravanku vežbali su po 
vas dan vojnike koji su, uz gromku viku kaplara, mucenicki istezali 
udove i padali licem u prašinu kao nesrecnici. A uvece su sa 
mnogobrojnih prozora te ružne zgrade odjekivali glasovi nerazumljivih 
vojnickih pesama, praceni mundharmonikom. Sve dok prodiran glas 
vojnicke trube ne bi svojom žalosnom melodijom, od koje su varoški 
psi zavijali kao prema glavi, pogasio sve te zvukove i poslednje 
svetlosti na prozorima. Tako je nestalo lepe vezirove zadužbine i tako 
je kasarna, koju je narod, veran svojim navikama, prozvao Kameniti 
han, otpocela svoj život na zaravanku pored mosta, u potpunom 
neskladu sa svim što je okružavalo. 
Most je ostao potpuno izdvojen i sam. 
Istinabog, i na mostu su se dešavale stvari u kojima su se stalne i 
nepromenljive navike domaceg sveta sudarale sa novinama koje su 
tudinci i njihov poredak donosili, a u tim sudarima je ono što je staro i 
domace bilo redovito osudeno na popuštanje i prilagodavanje. 
Ukoliko od našeg sveta zavisi, život na kapiji nastavio bi da tece bez 
promene. Primecivalo se samo da sada na kapiju dolaze i Srbi i Jevreji 
sve slobodnije, u sve vecem broju i u svako doba dana, ne vodeci 
racuna kao nekad, o Turcima i njihovim navikama i pravima. Inace je 
sve išlo po starom. Preko dana su tu sedele pretrglije, poslovni ljudi 
koji presrecu seljanke i kupuju vunu, perad ili jaja, a pored njih 
dokone badavadžije koji se pomicu sa suncem sa jednog kraja kasabe 
na drugi. Predvece su izlazili i ostali gradani, ljudi od posla i rada, da


tu porazgovaraju ili pocute malo, gledajuci niz veliku zelenu reku 
obraslu rakitama i prošaranu pešcanim sprudovima. A noc je bila za 
momke i bekrije. Njima se nikad pa ni sada nije znala granica ni u 
vremenu zadržavanja ni u postupcima. 
U tom nocnom delu života bilo je, bar za prvo vreme, promena i 
nesporazuma. Nova vlast je uvela i stalno osvetlenje varoši. Vec prve 
godine postavljeni su u glavnim ulicama i po raskrsnicama, na zelenim 
direcima, fenjeri u kojima su gorele petroleumske lampe. (Fenjere je 
cistio, punio i palio visoki Ferhat, jedan siromašak sa punom kucom 
dece, koji je dotada posluživao u ucumatu, pucao uz ramazan iz 
prangije i vršio slicne poslove, bez stalne i sigurne plate.) Tako je 
osvetljen most na nekoliko mesta, pa i na kapiji. Direk za taj fenjer 
prikovan je za onu hrastovu gredu koja je ostala u zidu od 
nekadašnjeg cardaka. Taj fenjer na kapiji imao je da izdrži dugu borbu 
sa meraklijskim navikama onih koji vole u mraku da pevaju, puše ili 
razgovaraju na kapiji, kao i sa razornim nagonima mladica u kojima se 
mešaju i sudaraju sevdah, camotinja i rakija. Njih je dražila ta 
žmirkava svetlost, i toliko puta su i fenjer i gasna lampa osvanuli 
polupani. Mnogo je globa i osuda palo zbog toga fenjera. Jedno vreme 
je narocit opštinski stražar cuvao tu svetlost. Tako su nocni posetioci 
kapije imali sada i živog svedoka, koji im je bio još neprijatniji od 
fenjera. Ali vreme je vršilo svoj uticaj i novi naraštaji su se s 
vremenom navikli i izmirili s tim da svojim nocnim osecanjima puštaju 
maha pri slaboj svetlosti opštinskog fenjera, a da se ne bacaju svaki 
put na njega kamenom, štapom ili prvim tvrdim predmetom koji im 
dode do ruke. 
To je bilo utoliko lakše što se u nocima sa mesecinom, kad je kapija 
bila narocito posecena, fenjeri nisu uopšte palili. 
Samo jedanput godišnje most je imao da podnese veliko osvetlenje. U 
predvecerje 18. avgusta svake godine, o carevom rodendanu, vlasti su 
kitile most vencima od lišca i redom mladih borova, a sa prvim 
mrakom planuli bi nizovi fenjera i sitnih svetlosti na stotine limenih 
kutija od vojnickih konzerva, ispunjenih lojem i stearinom, plamsale su 
u dugim redovima po ogradi mosta. One su osvetljavale povor mosta, 
dok su se njegovi krajevi, kao i stubovi na kojima pociva, gubili u tami, 
tako da je osvetljeni deo izgledao kao da lebdi u prostoru. Ali svaka 
svetlost brzo dogori i svaka svecanost prode. Vec sutradan most je 
opet bio ono što je. Samo je deci iz onog naraštaja ostala u ocima 
nova i neobicna slika mosta pod kratkotrajnom igrom svetlosti, živa i 
upecatljiva, ali kratka i prolazna kao san.


Pored stalnog osvetlenja nove vlasti su zavele na kapiji i cistocu, 
upravo narocit nacin cistoce, koji je odgovarao njihovim shvatanjima. 
Kore od voca, seme od lubenica i ljuske od lešnjaka i oraha nisu sada 
ostajali danima po kamenim plocama, dok ih kiša ne spere ili vetar ne 
odnese. Sve je to svakog jutra meo i cistio narocit opštinski cistac. I 
to, na kraju, nije nikoga smetalo, jer ljudi se pomire sa cistocom i kad 
nije ponikla iz njihovih navika i potreba; naravno pod uslovom da ne 
moraju oni licno da je održavaju. 
Bila je još jedna novina koju su donela okupatorska vremena i novi 
ljudi: na kapiju je poceo, prvi put otkad ona postoji, da dolazi ženski 
svet. Cinovnicke žene i kceri, njihove služavke i dadilje zaustavljale su 
se tu u razgovoru ili dolazile o praznicima da sede, zajedno sa svojim 
pratiocima vojnog ili civilnog reda. To nije bivalo cesto, ali je ipak 
kvarilo raspoloženje starijim ljudima, koji su dolazili da tu nad vodom 
popuše u miru i tišini svoj cibuk, a zbunjivalo i uzbudivalo mlade. 
Postojala je, naravno, oduvek izvesna veza izmedu kapije i ženskog 
sveta u kasabi, ali samo utoliko što su muškarci dolazili da devojkama 
koje prelaze most dobace poneku laskavu rec ili da svoje zanose, jade 
i sporove zbog žena, rasprave ili odboluju tu na kapiji. Mnogi je samac 
tu presedeo sate i dane u tihom pevanju (»samo za svoju dušu«), ili u 
duvanskom dimu, ili prosto u nemom posmatranju brze vode, placajuci 
tako svoj arac tome zanosu kome svi dugujemo i od koga malo ko 
može da se otme. Mnogi je suparnicki sukob medu mladicima tu 
raspravljen i izgladen, mnoga ljubavna spletka smišljena. Mnogo je o 
ženama i ljubavi govoreno ili maštano, mnoga strast se rodila i mnoga 
ugašena. Svega toga je bilo, ali žene, u svom liku, nisu se nikad 
zadržavale ni sedele na kapiji, ni hrišcanske ni, pogotovo, 
muslimanske. Sad se to promenilo. 
Praznikom i nedeljom vidale su se na kapiji kuvarice, stegnute u pasu, 
crvene u licu, sa prekipelim salom iznad i ispod midera od koga im dah 
staje. Sa njima su njihovi narednici u išcetkanim uniformama, sa 
bleštavim metalnim dugmetima, sa crvenim gajtanima i »šicarskim« 
pomponima na grudima. A radnim danom, predvece, išetaju cinovnici i 
oficiri sa svojim ženama, zaustavljaju se na kapiji, razgovaraju na 
svom nerazumljivom jeziku, smeju se glasno i krecu slobodno. 
Te dokone, slobodne i nasmejane žene bole su oci svima, nekom 
manje nekom više. Svet se cudio i snebivao jedno vreme, a zatim je 
poceo da se navikava na to kao što se navikao na tolike druge novine, 
iako ih nije primao.


Uopšte, može se reci da su sve te promene na mostu bile neznatne, 
površne i kratkotrajne. Mnogobrojne i zamašne promene u duhovima i 
navikama gradana i spoljnjem izgledu varoši kao da su prolazile mimo 
mosta ne dodirujuci ga. Izgledalo je kao da ce beli, drevni most, koji je 
preturio preko sebe tri veka bez traga i ožiljka, ostati i »pod novim 
carem« nepromenjen i odoleti i ovoj poplavi novina i promena kao što 
je uvek odolevao i najvecim »povodnjama« i iz razbesnelih masa 
mutne vode, koje bi ga preplavile, iskrsavao nedirnut i beo kao 
preporoden. 
Tako je sada život na kapiji bio još življi i šareniji. 
Sada se po vas dan i još u neko doba noci smenjivao na kapiji sav taj 
mnogobrojni i šareni svet, naši i strani, mladi i stari. Svi su oni bili 
zabavljeni sami sobom i zaokupljeni samo mislima, ceifovima ili 
strastima koje su ih dovele na kapiju. Zato i nisu obracali pažnju na 
prolaznike koji su, vodeni drugim mislima i svojim brigama, prelazili 
most oborene glave ili odsutna pogleda, ne gledajuci ni levo ni desno i 
ne obaziruci se na one koji sede na kapiji. 
Medu takve prolaznike svakako je spadao i gazda Milan Glasincanin sa 
Okolišta. Visok, mršav, bled i pognut covek. Celo mu telo izgleda 
prozracno i bez težine, a na olovnim stopalima. Stoga se u hodu klati i 
povija kao ripida u decijim rukama na litiji. Kosa i brkovi sedi kao u 
starca, oci oborene. Takav, on sada prolazi ovuda korakom mesecara. 
Ne primecuje da se išta na kapiji i u svetu izmenilo, i sam gotovo 
neprimecen od sveta koji dolazi ovamo da sedi, mašta, peva, trguje, 
razgovara ili dangubi. Stariji ga zaboravljaju, mladež ga se ne seca, 
stranci ga ne poznaju. A ipak, njegova je sudbma u tesnoj vezi sa 
kapijom, sudeci bar po onom što se o njemu još pre desetak dvanaest 
godina govorilo ili šaputalo u kasabi. 
Milanov otac, gazda Nikola Glasincanin, doselio se u kasabu nekako u 
vreme kad je buna u Srbiji bila u najvecem jeku. Kupio je lepo imanje 
na Okolištima. Stalno se održavalo mišljenje da je on odnekud 
pobegao sa teškim ali ne dobro stecenim parama. Niko za to nije imao 
dokaza i svak je tu stvar samo upola verovao. Ali niko je nije potpuno 
odbijao. Dvaput se ženio, ali mu se nije dalo u deci. Podigao je samo 
ovoga sina, Milana, i njemu je ostavio sve što je imao, javno i skrovito. 
I Milan je imao sina jedinca, Petra. Imanje bi mu doteklo i preteklo da 
nije imao jednu, jednu jedinu, ali svemocnu strast — kocku. 
Pravi kasabalija nije po prirodi kockar. Kao što smo videli, njihove 
strasti su druge i drugacije; neumerena ljubav prema ženama,


sklonost ka picu, pesmi, skitnji ili dokonom maštanju pored rodne 
reke. A covekova sposobnost je ogranicena u svemu, pa i u tome. 
Stoga se strasti u njemu sukobljavaju, potiskuju i cesto potpuno 
iskljucuju jedna drugu. To ne znaci da u kasabi nije bilo ljudi odanih i 
tome poroku, ali je stvarno broj kockara bio vazda malen, u poredenju 
sa drugim varošima, i u vecini slucajeva to su bili stranci ili doseljenici. 
Svakako, Milan Glasincanin je bio jedan od njih. Od najranije mladosti 
on se sav predao kocki. Kad ne bi u kasabi našao društvo koje mu 
treba za igru, odlazio je cak u drugi kadiluk, odakle se vracao ili pun 
para, kao trgovac sa vašara, ili praznih džepova, bez sata i lanca, bez 
duvanske kutije i prstena, ali u svakom slucaju bled i neispavan kao da 
je bolovao. 
Inace, njegovo rodno mesto bio je Ustamujica han, na dnu višegradske 
caršije. Tu ima uska sobica bez prozora u kojoj danju gori sveca i u 
kojoj se uvek nadu tri-cetiri coveka kojima je kocka preca od svega. 
Tu, zatvoreni, u duvanskom dimu i ustajalom vazduhu, zakrvavljenih 
ociju, suvih usta i drhtavih ruku, oni sastave cesto dan i noc, služeci 
svojoj strasti, kao mucenici. U tom sobicku je Milan proveo dobar deo 
svoje mladosti i ostavio dobar deo svoje snage i svog imetka. 
Nije mu bilo mnogo više od trideset godina kad se sa njim desila nagla 
i za vecinu sveta neobjašnjiva promena, koja ga je zauvek izlecila od 
njegove teške strasti, ali u isto vreme izmenila njegov život i potpuno 
ga preobrazila. 
Jedne jeseni, ima od tada oko cetrnaest godina, naišao u han neki 
stranac. Ni star ni mlad, ni ružan ni lep, srednjih godina i srednjeg 
stasa, cutljiv a osmejkuje se samo ocima. Poslovan covek koji je sav 
usredsreden na stvar zbog koje je došao. Zanocio tu i sa sumrakom 
naišao u onaj sobicak u kome su još od posle podne bili zatvoreni 
kockari. Primili su ga sa nepoverenjem, ali se držao tako tiho i 
skromno da nisu ni primetili kad je i on poceo da stavlja omanje uloge 
na kartu. Više je gubio no dobivao, mrštio se zbunjeno i nesigurnom 
rukom vadio srebrn novac iz unutrašnjih džepova. Pošto je izgubio 
dosta, morali su da mu daju karte da i on podeli. Delio je najpre sporo 
i oprezno pa zatim sve življe i slobodnije. Igrao je bez uzbudenja ali 
smelo i do kraja. Gomila srebrnog novca rasla je pred njim. Igraci 
poceše da izostaju. Jedan ponudi zlatan lanac na kartu, ali stranac to 
hladno odbi izjavljujuci da samo u novac igra. 
Oko jacije igra se prekide, jer niko nije više imao gotova novca pri 
sebi. Milan Glasincanin je bio poslednji, ali najposle i on se morao 
povuci. Stranac se uctivo oprostio i otišao u svoju sobu.


Sutradan se igralo ponovo. I opet je stranac naizmence gubio i 
dobivao, uvek više dobivajuci nego gubeci, tako da su i opet kasabalije 
ostale bez gotovine. Gledali su mu na ruke i u rukave, posmatrali ga 
sa svih strana, donosili nove karte i menjali mesta na seciji ali ništa 
nije pomagalo. Igrali su prostu i zloglasnu igru otuzbir (trideset i 
jedan), koju su svi poznavali od detinjstva, ali nacin strancevog igranja 
nisu mogli da uhvate. Cas je vukao na dvadeset i devet, pa i na 
trideset, a cas je ostajao na dvadeset i pet. Primao je svaki ulog, 
najmanji kao i najveci, prelazio je preko sitnih nepravilnosti pojedinih 
igraca kao da ih ne primecuje, ali je vece otklanjao hladno i bez 
mnogo reci. 
Milana Glasincanina je mucilo i dražilo prisustvo ovog stranca u hanu. 
Tih dana se inace osecao loman i groznicav. Zaricao se da nece više 
igrati, pa opet je dolazio i gubio sve do poslednje pare i vracao se kuci, 
pun jeda i srama. cetvrte ili pete veceri pode mu za rukom da se 
savlada i ostane kod kuce. Bio je pripremio novac i obukao se, ali ipak 
ostade pri prvoj odluci. Glava mu je bila teška i dah nemiran. Vecerao 
je brzo, nadvoje-natroje, i ne znajuci šta jede. Posle je nekoliko puta 
izlazio pred kucu, pušio, šetao i posmatrao dole pod sobom zamrlu 
kasabu u svetloj jesenjoj noci. Šetajuci tako dugo, ugleda odjednom 
nejasan lik kako ide drumom, skrece i zastaje pored njegove ograde. 
— Dobro vece, komšija! — viknu nepoznati. Po glasu poznade: bio je 
stranac iz hana. Covek je ocigledno došao zbog njega i želeo da 
razgovara. Milan se primace ogradi. 
— Ti ne dode veceras u han? — pitao je stranac mirno i hladno, kao 
uzgred. 
— Nisam nešto oran danas. Tamo su ostali igraci. 
— Nema više nikoga. Svi se razišli prije vremena. Nego ajde da 
okrenemo nas dvojica. 
— Dockan je, bogami, a i nema se gdje. 
— Sješcemo dolje na kapiju. Sad ce mjesec izgrijati. 
— Ama nije mu vrijeme, — brani se Milan, a usta mu došla kao 
drvena, i reci kao tude. 
Stranac je stajao dalje i cekao, kao da i ne pomišlja da bi moglo 
drukcije nego što on kaže.


I zaista, Milan otkljuca vratnice na bašti i krenu sa covekom, iako se i 
recima i mislima i poslednjim naporima volje otimao toj tihoj sili koja 
ga je vukla a kojoj se nije mogao oteti, ma koliko da ga je vredala i 
izazivala u njemu otpor i odvratnost prema strancu. 
Spustiše se brzo niz Okolišta. Krupan i vec nacet mesec zaista se digao 
iza Staniševca. Most je izgledao beskrajan i nestvaran, jer mu se 
krajevi gube u mlecnoj magli a stubovi pri dnu tonu u tami; jedna 
strana svakog stuba i luka jarko je osvetljena, a druga u potpunoj 
senci; te obasjane i tamne površine lome se i seku u oštrim crtama 
tako da ceo most lici na cudnu arabesku nastalu u trenutnoj igri 
svetlosti i mraka. 
Na kapiji nije bilo žive duše. Sedoše. Stranac izvadi karte. Milan zausti 
još jednom da kaže kako je nezgodno, kako se ne razabiru dobro karte 
i ne raspoznaje novac, ali stranac se nije više obazirao na njega. 
Otpoce igra. 
Ispocetka su još govorili poneku rec, ali kako je igra rasla, zacutaše 
potpuno. Samo savijaju cigare i pale jednu o drugu. Karte predoše 
nekoliko puta iz jednih ruku u druge, ali se na kraju ustališe kod 
stranca. Novac je bezglasno padao na kamen po kome se hvatala 
tanka rosa. Nastupio je onaj trenutak koji je Milan dobro poznavao, 
kad stranac vuce na dvadeset i devet dvojku i na trideset keca. Njemu 
se steglo grlo potpuno i zamaglio pogled. A strancevo lice na mesecini 
još mirnije nego obicno. Za nepun sat Milan je ostao bez novaca. 
Stranac mu je predložio da ode do kuce i uzme, a on ce ga pratiti. 
Otišli su i vratili se, i nastavili igru. Milan je igrao kao nem i slep; 
mišlju je pogadao kartu i znakovima kazivao šta hoce. Uopšte, kao da 
su karte izmedu njih dvojice postale sporedne i samo kao povod za 
ocajnicko rvanje bez predaha. Kad je opet ostao bez novca, stranac 
mu je naredio da ide kuci i donese, a on je ostao na kapiji pušeci. Nije 
smatrao za potrebno da ga prati, jer više nije moglo biti ni pomisli da 
bi Milan mogao ne poslušati ili prevariti i ostati kod kuce. I Milan je 
poslušao, bez pogovora otišao i pokorno se vratio. Tada se sreca naglo 
okrenula. Milan je povratio gubitak. Od uzbudenja mu se još više 
stegao onaj cvor u grlu. Stranac je stao da podvostrucava ulog, pa 
potrostrucava. Igra je bivala sve brža i sve oštrija. Izmedu njih je 
siktala karta i tkala para u srebru i zlatu. Obojica su cutali. Milan je 
samo uzbuden disao, znojeci se i hladeci, naizmence, u blagoj noci, na 
mesecini. Igrao je, delio i pokrivao, ali ne što mu se igra nego što 
mora. Osecao je da mu ovaj stranac izvlaci ne samo novac, dukat po 
dukat, nego i srž iz kostiju i krv iz damara, kap po kap, i da ga 
napuštaju snaga i volja sa svakim novim gubitkom. S vremena na


vreme bi pogledao ispod oka svog protivnika u igri. Ocekivao je da ce 
ugledati satansko lice sa iskeženim zubima i sa ocima kao žeravica, ali 
naprotiv, pred njim je stalno stajao strancev obicni lik, sa napregnutim 
izrazom coveka koji radi svoj svakidašnji posao, koji žuri da svrši što 
je zapoceo, i kome i samom nije lako ni prijatno. 
Ubrzo, Milan je opet izgubio svu gotovinu. Tada stranac predloži da 
igraju za mat, pa za zemlju i imanje. 
— Cetiri zdrave madžarije mecem, a ti dorata sa sedlom. Je l' ti pravo? 
— Jeste. 
Tako je otišao dorat a za njim još dva tovarna konja, pa krave i telad. 
Kao brižan i pribran trgovac, stranac je nabrajao sve po imenu stoku iz 
Milanove štale i tacno procenjivao svaku glavu, kao da je roden i 
odrastao u toj kuci. 
— Evo jedanaest dukata za onu tvoju njivu zvanu salkuša! Je li rijec? 
— Rijec! 
Stranac je delio. U pet karata Milan je imao svega dvadeset i osam. 
— Još? — pitao je mirno stranac. 
— Još jednu, — izgovori Milan jedva cujnim šapatom a sva krv pojuri 
ka srcu. 
Stranac mirno okrenu kartu. Bila je dvojka, spasonosna karta. Milan 
ravnodušno procedi kroz zube: 
— Dosta! 
Grcevito je stezao i krio karte. Trudio se da licu da što ravnodušniji 
izraz, kako protivnik ne bi pogodio na koliko je on stao. 
Tada stranac poce da izvlaci za sebe, otvoreno. Kad je došao na 
dvadeset i sedam on zastade, pogleda mirno Milana u oci, ali on obori 
pogled. Stranac okrenu još jednu kartu. Bila je dvojka. Uzdahnu kratko 
i jedva cujno. Izgledalo je da ce stati na dvadeset i devet i Milanu poce 
vec da se vraca krv u glavu u predosecanju pobednicke radosti. Ali 
tada se stranac trgnu, isturi jace grudni koš i zabaci glavu da mu na 
mesecini blesnuše celo i oci, i okrenu još jednu kartu. Opet dvojka.


Izgledalo je neverovatno da tri dvojke izidu gotovo jedna za drugom 
pa ipak je bilo tako. Na izvrnutoj karti Milan ugleda svoju njivu, onako 
pooranu kakva je u prolece kad je najlepša. Zakovitlaše se brazde oko 
njega kao u nesvestici, ali ga strancev mirni glas dozva sebi. 
— Otuz bir! Njiva je moja. 
Došle su na red druge njive, pa obe kuce, pa hrastov gaj u Osojnici. U 
proceni su se redovno slagali. Ponekad bi Milan dobio i prigrabio 
dukate. Nada bi blesnula kao zlato, ali posle dve-tri nesrecne »ruke« 
on je ostajao bez novaca i ulagao opet imanje. 
Kad je igra kao bujica sve odnela, oba igraca zastadoše za trenutak, 
ne da predahnu, jer toga su se obojica, izgleda, bojala, nego da 
razmisle u što bi mogli dalje da igraju. Stranac je bio sabran, sa 
izgledom brižnog poslenika koji se odmara posle prve polovine posla 
ali kome se žuri da prede na drugu. Milan je ukocen, sav ostudenio; 
srce mu bije u ušima i kameno sedište pod njim raste i tone. Tada 
stranac progovori onim svojim jednolicnim, dosadnim glasom, malo 
kroz nos. 
— Znaš šta je, prijatelju? Da okrenemo još jednom, ali sve za sve. Ja 
dajem sve što sam veceras dobio, a ti život. Ako dobiješ, sve je opet 
tvoje kao što je i bilo, pare, mal i zemlja. Ako izgubiš, ti skaci s kapije 
u Drinu. 
I to je govorio isto onako suvo i poslovno kao i sve ostalo, kao da se 
radi o najobicnijoj pogodbi izmedu dvojice kockara, ogrezlih u igri. 
Ovo je došlo da se duša gubi ili spasava, pomisli Milan i ucini napor da 
se digne, da se otme tome nerazumljivom vrtlogu koji je sve odneo pa 
sada evo, vuce i njega neodoljivom snagom u sebe, ali ga covek 
jednim jedinim pogledom vrati na njegovo mesto. I kao da igraju u 
hanu, sa ulogom od tri-cetiri groša, on pognu glavu i pruži ruku. 
Presekoše obojica. U stranca je cetvorka a u Milana desetka. Na njemu 
je bilo da podeli. To ga ispuni nadom. Delio je, a stranac je tražio sve 
nove karte. 
— Još! Još! Još! 
Pet karata je izvukao covek i tek onda rekao: dosta! Sad je vukao 
Milan. Kad je došao do dvadeset i osam, zastao je jedan tren oka, 
pogledao skupljene karte stranceve i njegovo zagonetno lice. Ni 
naslutiti se nije moglo na koliko je stao, ali je bilo vrlo verovatno, da


ima više od dvadeset i osam; prvo, jer on veceras na niskim brojevima 
ne ostaje i drugo, jer ima pet karata. I sabravši poslednju snagu, Milan 
okrenu još jednu kartu. Bila je cetvorka. Dakle: trideset i dva, i tropa. 
Gledao je, ali nije mogao ocima da veruje. Izgledalo mu je nemoguce 
da se tako sve odjednom gubi. Od nožnih prsta do temena nešto 
vatreno i šumno prostruja kroz njega. Sve mu odjednom postade 
jasno: i šta je vrednost života, i šta je covek i šta njegova prokleta i 
neobjašnjena strast da se igra sa svojim i sa tudim, sa samim sobom i 
sa svim oko sebe. Sve je jasno i belodano kao da je svanulo i kao da 
je sanjao da je igrao i izgubio, ali sve je u isto vreme istinito, 
neopozivo i nepopravljivo. Htede nešto da zausti, da jaukne, da 
pozove nekog u pomoc, bar uzdahom jednim, ali nije nalazio ni toliko 
snage u sebi. 
Pored njega stranac je cekao. 
I tada, odjednom, zakukurika petao negde na obali, tanko i glasovito, 
jednom, pa odmah i drugi put. Bio je tako blizu da se culo kako lupa 
krilima. U isti mah poleteše rasturene karte, kao na vetru, prosu se i 
rasturi novac, zaljulja se cela kapija iz temelja. Milan zatvori oci od 
straha i pomisli da je došao poslednji cas. Kad je ponovo otvorio oci 
video je da je sam. Njegov protivnik u igri prsnuo je kao mehur od 
sapunice i sa njim je nestalo i karata i novca sa kamene ploce. 
Krnj mesec, narandžaste boje, plivao je u dnu vidika. Dizao se 
prohladan vetar. Šum vode u dubini postao je glasniji. Milan je opipao 
pažljivo kamen na kome sedi, nastojeci da se pribere i razazna gde je i 
šta je to sa njim, zatim se teško digao i kao na tudim nogama krenuo 
kuci na Okolišta. 
Jececi i posrcuci jedva je stigao do pred kucu, tu je pao kao ranjenik, 
udarivši tupo telom o vrata. Probudeni ukucani su ga uneli u postelju. 
Dva meseca je ležao u groznici i u bunilu. Mislili su da nece moci 
ostati. Pop Nikola je dolazio i sveštao mu masla. Pa ipak je došao sebi i 
pridigao se, ali kao drugi covek. To je sada bio starac pre vremena i 
osobenjak koji živi povuceno, govori malo i ne druži se s ljudima više 
nego što mora. Na licu, koje ne poznaje osmejka, stalan izraz bolne, 
napregnute pažnje. Gleda samo svoju kucu i ide za svojim poslom, kao 
da nikad nije znao ni za društvo ni za karte. 
Još dok je bolovao ispricao je pop-Nikoli sve što mu se desilo one noci 
na kapiji, a docnije je kazao stvar još dvojici dobrih prijatelja, jer je


osecao da sa tom tajnom na duši ne bi mogao živeti. Svet je nešto 
nacuo i, kao da je malo ono što je uistinu bilo, još nadodao i iskitio 
celu pricu, a zatim je, kao što svet obicno radi, skrenuo pažnju na 
drugu neciju sudbinu i zaboravio Milana i njegov doživljaj. Tako ovo 
što je ostalo od nekadašnjeg Milana Glasincanina živi, radi i krece se 
medu kasabalijama. Mladi naraštaj ga zna samo ovakvog kakav je 
sada i ne sluti da je ikad bio drugaciji. I on sam kao da je sve 
zaboravio. I kad, silazeci od kuce u kasabu, prelazi most teškim i 
sporim korakom mesecara, on prolazi mimo kapije bez najmanjeg 
uzbudenja, cak i bez secanja. Ne dolazi mu ni u pamet da bi ta sofa sa 
belim kamenim sedištima i bezbrižnim svetom mogla imati neke veze 
sa onim strašnim mestom, negde na kraju zemlje, na kome je jedne 
noci igrao svoju poslednju igru, stavljajuci na varljivu kartu sve što 
ima, i sebe sama i svoj život na obadva sveta. 
Uopšte, Milan se cesto pitao da li ceo onaj nocni doživljaj na kapiji nije 
bio samo san koji je on snivao dok je ležao onesvešcen pred kucnim 
vratima, samo posledica a ne uzrok njegove bolesti. Pravo govoreci, i 
pop Nikola i ona dvojica prijatelja kojima se poverio bili su više skloni 
da celu Milanovu pricu smatraju tlapnjom, maštanijom, koja mu se 
prividela u groznici. Jer, u stvari, niko od njih ne veruje da davo igra 
otuzbir i izvodi na kapiju onoga koga hoce da upropasti. Ali naši su 
doživljaji cesto tako zamršeni i teški da nije cudo što ih ljudi pravdaju 
ucešcem samog Satane, nastojeci tako da ih objasne ili bar ucine lakše 
podnošljivim. 
Sad, kako bilo da bilo, sa davolom ili bez njegove pomoci, na snu ili u 
istini, sigurno je da se Milan Glasincanin, pošto je prekonoc izgubio 
zdravlje i mladost i silan novac, kao cudom oslobodio zauvek svoje 
strasti. I ne samo to. Na pricu Milana Glasincanina nadovezuje se prica 
o još jednoj drugoj sudbini, a i njen konac polazi od kapije. 
Sutradan posle one noci kad je Milan Glasincanin (u snu ili na javi) 
igrao strašnu i poslednju igru na kapiji, svanuo je suncan jesenji dan. 
Bila je subota. Kao uvek subotom, na kapiji su se iskupljali višegradski 
Jevreji, trgovci, sa muškom decom. Dokoni i svecani, u atlasli 
cakširama i cohali džemadanima, sa zagasitocrvenim, plitkim fesovima 
na glavi, oni su strogo svetkovali dan gospodnji šetajuci pored reke 
kao da nekog traže u njoj. Ali najviše su sedeli na kapiji, vodili glasne i 
žive razgovore na španskom jeziku, izgovarajuci samo psovke srpski. 
Medu prvima je toga jutra stigao na kapiju Bukus Gaon, najstariji sin 
pobožnog, cestitog i siromašnog berberina Avrama Gaona. Bilo mu je 
šesnaest godina a još nije bio našao stalan posao ni odredeno zvanje.


Mladic je, mimo sve Gaone, imao neki lud vetar u glavi, koji mu nikako 
nije dao da se urazumi i smiri na jednom zanatu i koji ga je gonio da 
svuda i u svemu traži nešto više i lepše za sebe. Kad je hteo da sedne, 
pogledao je da li je cisto kameno sedište. Tako je u sastavku izmedu 
dve ploce ugledao tanku prugu žuta sjaja. To je bio blesak zlata, tako 
drag ljudskim ocima. Pogledao je bolje. Nije moglo biti sumnje: tu je 
zapao odnekud dukat. Mladic se okrenu oko sebe, gledajuci da li ga ko 
ne posmatra i tražeci nešto cime bi mogao išcackati dukat, koji mu se 
osmehivao iz kamenog šipila. Ali odmah se seti da je subota i da bi bilo 
zazor i grehota ma kakav posao raditi. Uzbuden i zbunjen, seo je na to 
mesto i nije se dizao sa njega sve do podne. A kad je bilo vreme rucku 
i kad su se svi Jevreji, stari i mladi, razišli kucama, on je našao deblju 
jecmenu slamku i zaboravljajuci greh i praznik oprezno izgurao dukat 
izmedu ploca. Bila je zdrava madžarija, tanka i gotovo bez težine kao 
sitan, suv list. Zadocnio je na rucak. I kad je seo za oskudnu sofru za 
kojom je bilo njih trinaestero (jedanaestero dece i otac i majka), nije 
ni slušao kako ga otac grdi i naziva dangubom i neradnikom koji ni na 
gotov rucak ne može na vreme da stigne. U ušima mu je šumelo i pred 
ocima bleštalo. Pred njim su se otvarali dani neslucene raskoši o kojoj 
je uvek maštao. Cinilo mu se da u džepu nosi sunce. 
Sa tim dukatom Bukus je bez mnogo razmišljanja otišao sutra u 
Ustamujica han, uvukao se u onaj sobicak gde se gotovo u svako doba 
dana i noci okrece karta. O tome je uvek snivao, ali nikad nije imao 
toliko novca da bi smeo da ude i okuša srecu. Sad je mogao da ostvari 
taj san. 
Tu je proveo nekoliko bolnih i uzbudljivih sati. Najpre su ga svi 
docekali sa prezirom i nepoverenjem. Kad su videli da menja 
madžariju, pomislili su odmah da je pokrao nekoga, ali su pristali da 
prime i njegov ulog. (Jer, kad bi igraci ispitivali poreklo svacijeg novca, 
ne bi se igra mogla nikad ni sastaviti.) Ali tada je nastala za pocetnika 
nova muka. Kad bi dobivao, udarala mu je krv u glavu i pogled mu se 
maglio od znoja i vreline. A kad bi naišao veci gubitak, cinilo mu se da 
mu dah staje i srce zamire. Ali posle svih tih muka od kojih je svaka 
izgledala kao bezizlazna, te veceri je ipak izišao iz hana sa cetiri 
dukata u džepu. Pa iako je, od uzbudenja, bio sav slomljen i u groznici, 
kao da su ga vatrenim prucem šibali, išao je uspravno i gordo. Pred 
užarenim pogledom otvarali su mu se daleki i sjajni vidici koji su 
zasenjivali njegovu porodicnu bedu i brisali celu ovu kasabu iz temelja. 
Išao je kao opijen, svecanim korakom. Prvi put u životu osecao je ne 
samo blesak i zvuk nego i težinu zlata.


Još te iste jeseni Bukus je, iako mlad i zelen, postao skitnica i kockar 
od zanata i napustio roditeljsku kucu. Stari Gaon je kopneo od sramote 
i žalosti za prvencem sinom, a sva jevrejska opština je osecala tu 
nesrecu kao svoju. Posle je napustio kasabu i otišao u svet za svojom 
zlom kockarskom sudbinom. I nikad se više, evo ima cetrnaest godina, 
nije culo o njemu. To je od njega ucinio, kaže se, »davolji dukat« koji 
je našao na kapiji i išcackao ga u subotnji dan. 
Nastupala je cetvrta godina okupacije. Izgledalo je kao da se sve 
prilicno smirilo i »uhodalo«. Ako se i ne vraca nepovratna »slatka 
tišina« turskih vremena, ono bar pocinje da se ustaljuje red po novim 
shvatanjima. Ali tada se ponovo uzmuti u zemlji, iznenada stiže nova 
vojska u kasabu, i opet se pojavi straža na kapiji. Do toga je došlo na 
ovaj nacin. 
Nova vlast je te godine pocela sa regrutacijom u Bosni i Hercegovini. 
To je izazvalo živu uzbunu u narodu, narocito medu Turcima. Oni su 
pre pedeset godina, kad je Sultan uveo prvi nizam, redovnu vojsku na 
evropski nacin odevenu, vežbanu i opremljenu, digli bunu i vodili 
citave male ali krvave ratove, jer nisu hteli da obuku kaursko odelo i 
mecu na sebe kaiše koji su se ukrštali na grudima i tako stvarali mrski 
simbol krsta. A sad su morali da obuku to isto omraženo »tijesno 
odijelo« i to još u službi tudeg cara druge vere. 
Još odmah prve godine posle okupacije, kad su vlasti pocele da vrše 
numerisanje domova i popis stanovništva, kod turskog sveta su te 
mere izazvale nepoverenje i probudile neodredene, ali duboke bojazni. 
Kao uvek u takvim prilikama, najugledniji i najuceniji medu 
kasabalijskim Turcima sastali su se tada neprimetno da se dogovore o 
znacenju tih mera i držanju koje treba prema njima zauzeti. 
Jednog majskog dana našli su se na kapiji, kao slucajno, ti »prvi ljudi« 
i zauzeli sva mesta na sofi. Pijuci mirno kafu i gledajuci preda se, oni 
su gotovo šapatom govorili o novim sumnjivim merama vlasti. Svi su 
bili nezadovoljni zbog tih novih mera. One su po svojoj prirodi bile 
protivne svima njihovim shvatanjima i navikama, jer je svaki od njih 
osecao kao izlišno i nerazumljivo poniženje to mešanje vlasti u 
njegove licne stvari i njegov porodicni život. Ali niko nije znao da 
protumaci pravi smisao toga popisa ni da kaže na koji nacin bi mu se 
trebalo odupreti. Medu njima je sedeo i Alihodža, koji je inace retko 
dolazio na kapiju, jer ga uvek bolno zasvrbi desno uho samo kad 
ugleda one kamenite basamake koji vode na sofu.


Višegradski muderis Huseinaga, covek književan i pricalo, tumacio je, 
kao najpozvaniji, šta bi moglo da znaci ovo obeležavanje kuca 
brojevima i popis dece i odraslih. 
— To je kaurski obicaj, kako mi se cini, oduvijek. Ima tridesetak 
godina, ako nema i više, bio je u Travniku vezir Tahirpaša Stambolija. 
Bio je poturcenjak, ali neiskren i munafik, ostao u duši vlah ko što je i 
bio. Pricali su ljudi da je pored sebe imao zvonce pa kad zove koga od 
momaka, on kuca u ono zvonce ko vlaški pop, sve dok se onaj ne 
odazove. E, taj je Tahir-paša prvi stao da broji kuce po Travniku i da 
na svaku udara tahtu sa brojem. (Zato su ga i prozvali »tahtar«.) Ali 
narod se pobuni pa pokupi sve one tahte sa kuca, snese ih na jedno 
mesto i zapali. Krv je htela zbog toga da padne. Ali, srecom, to se culo 
u Stambolu, te ga digoše sa Bosne. Trag mu se zameo! E sad, ovo je 
nešto na tu ruku. Hoce Švabo da ima tefter od svega pa i od naših 
glava. 
Svi su gledali preda se slušajuci muderisa, koji je bio poznat po tome 
što je više voleo da nadugacko prica tuda secanja nego da jasno i 
kratko kaže svoje mišljenje o onome što se danas dešava. 
Kao uvek, Alihodža prvi izgubi strpljenje. 
— Nije ovo Švabi u vjeri, muderis efendija nego u racunu. Ne igraju se 
oni i ne dangube ni kad spavaju, nego gledaju svoj poso. To se sada 
još ne vidi, ali ce se viditi za koji mjesec ili za godinu. Jer, pravo je 
govorio rahmetli Šemsibeg Brankovic: »Švapski su lagumi na dugu 
fitilju!« Ovo brojenje kuca i ljudi, kako ja hesapim, ili mu treba za neki 
nov namet ili misli da kupi ljude na kuluk ili na vojsku. A more biti i za 
jedno i za drugo. I, ako mene pitate šta treba da cinimo, ja ovako 
mislim. Da dižemo odmah bunu, mi za to vojska nismo. To i Bog vidi i 
ljudi znaju. Ali ne moramo ni da poslušamo sve što nam se nareduje. 
Niko ne treba ni da pamti njihove brojeve ni da kazuje godine, pa neka 
oni pogadaju kad se ko rodio. A ako baš zabrazde, pa dirnu u celjad i u 
obraz, da ne damo, i da se branimo, pa šta nam od Boga sudeno bude. 
Još su dugo razgovarali o tim neprijatnim merama vlasti, ali uglavnom 
je ostalo na onome što je Alihodža rekao: na pasivnom otporu. Ljudi 
su krili godine ili davali pogrešne podatke, izvinjavajuci se svojom 
nepismenošcu. A vec za žene nije smeo niko ni da pita, jer bi to 
smatrali krvavom uvredom. Table sa kucnim brojevima prikrivali su, 
pored svih uputstava i pretnja vlasti, na nevidljivim mestima ili 
naopacke. Ili bi odmah krecili kucu i, kao slucajno, krecom premazali i 
kucni broj.


Videci da je otpor dubok i iskren, iako prikriven, vlasti su gledale kroz 
prste, izbegavale strogu primenu zakona sa svima posledicama i 
sukobe koji bi u tom slucaju neminovno nastali. 
Prošle su od toga vremena dve godine. Ona uznemirenost oko popisa 
vec se bila i zaboravila, kad zaista otpoce regrutovanje mladica, bez 
razlike na veru i stalež. U istocnoj Hercegovini izbio je tada otvoren 
ustanak u kom su ovog puta ucestvovali pored Turaka i Srbi. Vodi 
pobunjenog naroda tražili su veze sa inostranstvom, narocito sa 
Turskom, tvrdeci da je okupatorska vlast prekoracila ovlašcenja koja 
su joj dana na Berlinskom kongresu i da nema prava da vrši 
regrutaciju u okupiranim oblastima koje su još pod turskim 
suverenitetom. U Bosni nije bilo organizovanog otpora, ali preko Foce i 
Goražda ustanak je dopirao do u blizinu višegradskog kotara. Pojedini 
odmetnici ili manji ostaci razbijenih odreda nastojali su da se sklone u 
Sandžak ili u Srbiju, prelazeci preko višegradskog mosta. Kao uvek u 
ovakvim prilikama, pored ustanka pocela je da cveta i hajducija. 
Tada se, posle toliko godina, ustali opet straža na kapiji. Iako je bila 
zima i zapao dubok sneg, na kapiji su danju i nocu stražila dva 
žandarma. Oni su zaustavljali nepoznate i sumnjive prolaznike, 
ispitivali ih i pregledavali. 
Vec posle dve nedelje u kasabu je stigao odred štrajfkora i smenio 
žandarme na kapiji. »Streifkorps« je organizovan cim je ustanak u 
Hercegovini poceo da uzima ozbiljnije razmere. To su bili borbeni i 
pokretni odredi, izabrani i opremljeni za akciju na teškom terenu, 
sastavljeni od dobro placenih dobrovoljaca. U njima je bilo ljudi koji su 
došli kao vojnici prvog poziva sa okupacionim trupama pa nisu hteli da 
se vracaju, nego ostali da služe u štrajfkoru. Bilo je takvih koji su iz 
žandarmerije prikomandovani novom pokretnom odredu. I na kraju, 
bio je izveštan broj domacih ljudi koji su služili kao poverenici i 
kalauzi. 
Cele te zime, koja nije bila ni laka ni kratka, straža od dvojice 
štrajfkora cuvala je kapiju. Obicno je bio jedan stranac i jedan domaci. 
Oni nisu sagradili cardak, kao Turci nekad, za Karadordeve bune u 
Srbiji. Nije bilo ni ubijanja ni secenja glava. Pa ipak je i ovoga puta, 
kao uvek kad se kapija zatvori, bilo neobicnih dogadaja, koji su ostavili 
traga u kasabi. Jer, teška vremena ne mogu proci bez necije nesrece. 
Medu štrajfkorima koji su se smenjivali na kapiji bio je jedan mlad 
covek, Rus iz istocne Galicije, po imenu Gregor Fedun. Taj mladic u 
dvadeset i trecoj godini bio je džinovskog rasta i detinje duše, snažan


kao medved i stidljiv kao devojka. Bio je na odsluženju roka kad je 
njegov puk upucen u Bosnu. Ucestvovao je u bojevima kod Maglaja i 
na Glasincu. Zatim je proveo godinu i po u raznim garnizonima istocne 
Bosne. A kad je došlo vreme da bude osloboden, bilo mu je teško da 
se vrati u svoju galicku varoš Kolomeju, i u ocinsku kucu sa mnogo 
dece a malo svega ostaloga. Bio je vec u Pešti, u svom kadru, kad je 
objavljen poziv za dobrovoljni upis u štrajfkore. Kao vojnik koji je 
upoznao Bosnu u višemesecnim borbama Fedun je primljen odmah. I 
on se iskreno obradovao pri pomisli da ce ponovo videti bosanske 
proplanke i varošice u kojima je proživeo i teških i veselih dana, a za 
koje su ga sada vezivala secanja u kojima su oni teški dani lepše i 
življe sjali od veselih. Topio se od miline i nadimao od ponosa 
zamišljajuci lica roditelja, brace i sestara kad prime prve srebrne 
forinte koje ce im on poslati od obilne štrajfkorske plate. I povrh svega 
toga imao je srecu da je upucen ne u istocnu Hercegovinu, gde su 
borbe sa ustanicima bile zamorne, cesto i vrlo opasne, nego u kasabu 
na Drini, gde se sav posao sastojao u patroliranju i stražarenju. 
Tu je proveo zimu, cesto satima tapkajuci i hucuci u prste na kapiji, za 
mraznih, vedrih noci kad kamen puca od studeni i kad nebo ubledi nad 
kasabom i od krupnih jesenjih zvezda postanu sitne i zle svecice. Tu je 
docekao i prolece i primetio mu prve znake na kapiji: ono teško i 
muklo pucanje leda na Drini, koje covek negde u utrobi oseti, i onaj 
potmuli huk nekog novog vetra koji po svu noc huji po golim šumama 
stešnjenih planina više mosta. 
Mladic je stražio, kad je dolazila njegova reda, osecajuci kako prolece, 
koje se javlja kroz zemlju i vodu, ulazi polagano u njega, plavi mu i 
zbunjuje sva cula, zanosi i mrsi misli. Stražio je i pevušio sve 
maloruske pesme koje se u njegovom kraju pevaju. Uz pesmu, 
izgledalo mu je sa svakim prolecnim danom sve više kao da nekoga 
ceka na tom izloženom i vetrovitom mestu. 
Pocetkom marta meseca komanda je uputila opomenu odredu koji 
cuva stražu na mostu da udvostruci pažnju, jer, prema pouzdanim 
obaveštenjima, poznati hajduk Jakov Cekrlija prebacio se iz 
Hercegovine u Bosnu i sad se krije negde u okolini Višegrada, odakle 
ce, vrlo verovatno, nastojati da se dokopa srpske ili turske granice. 
Štrajfkori koji cuvaju most dobili su i licni opis Cekrlijin, sa 
napomenom da je u pitanju hajduk koji je, sitan i neugledan telom, ali 
snažan, smeo i neobicno lukav, vec nekoliko puta uspeo da prevari 
patrole koje su ga bile opkolile, i da im izmakne.


I Fedun je prilikom raporta cuo opomenu i primio je ozbiljno kao sva 
zvanicna saopštenja. Uistinu ona mu je izgledala pomalo i preterana, 
jer nije mogao da zamisli kako bi neko uspeo da prode neopažen preko 
onih desetak koraka prostora, koliko iznosi širina mosta. Mirno i bez 
brige on je provodio po nekoliko dnevnih i nocnih sati na kapiji. 
Njegova je pažnja bila zaista udvostrucena, ali nije bila zauzeta 
pojavom toga Jakova od koga nije bilo ni traga ni glasa, nego onim 
bezbrojnim znacima i pojavama kojima se objavljuje prolece na kapiji. 
Nije lako usredsrediti pažnju samo na jedan predmet kad su coveku 
dvadeset i tri godine, kad mu telom idu mravci od snage i života i kad 
oko njega sa svih strana šumi, blešti, miriše prolece. Sneg se topi u 
gudurama, reka je brza a siva kao muklo staklo, vetar koji dolazi sa 
severozapada donosi dah snega sa planina i prvih pupova iz doline. 
Sve to zanosi i rasejava Feduna koji premerava prostor od jedne 
terase do druge ili, ako straži nocu, nasloni se na zid i pevuši sa 
vetrom svoje maloruske pesme. A danju kao i nocu ne ostavlja ga 
osecanje da nekog ceka, osecanje koje je i mucno i slatko i koje kao 
da nalazi potvrde u svemu što se dešava na vodi, zemlji i nebu. 
Jednog dana, nekako u vreme rucka, prošla je pored straže jedna 
turska devojcica. Bila je u onim godinama kad se turske devojke još 
ne kriju, ali ne idu više ni potpuno otkrivene nego se ogrcu tankom 
velikom bošcom koji im zaklanja celo telo, ruke i kosu, podbradak i 
celo, ali ostavlja još nepokriven jedan deo lica: oci, nos, usta i obraze. 
To je ono kratko vreme izmedu detinjstva i devojaštva, kad 
muslimanska devojka cedno i radosno pokazuje draž još detinjastog a 
vec ženstvenog lica koje ce možda vec sutra pokriti feredža zauvek. 
Žive duše nije bilo na kapiji. Sa Fedunom je stražio neki Stevan iz 
Prace, jedan od seljaka štrajfkora. Taj covek u godinama, kome rakija 
nije mrska, dremuckao je, sedeci nepropisno na kamenoj sofi. 
Fedun je oprezno i bojažljivo pogledao devojcicu. Oko nje se savijala 
šarena bošca, talasajuci se i trepcuci na suncu kao živa, sa zamasima 
vetra i u ritmu devojackog hoda. Mirno i lepo lice, cvrsto i usko 
uokvireno zategnutom tkaninom bošce. Oci oborene, ali uzdrhtale. 
Takva je prošla pored njega i zamakla preko mosta u caršiju. 
Mladic je življe krstario od jedne terase do druge i pogledao stalno ka 
pijacu. Sad mu se cinilo da ima zaista koga da ceka. Posle pola sata — 
još je na mostu vladalo ono podnevno zatišje — turska devojcica 
vratila se iz caršije i prošla opet pored zbunjenog mladica. Sad je 
pogledao malo duže i smelije, i što je najcudnije, pogledala je i ona


njega, kratkim ali slobodnim pogledom, iskosa, malo nasmejano, malo 
lukavo, ali onim vedrim lukavstvom kojim deca nadmudruju jedno 
drugo u igri. I opet je odlelujala, iduci polagano, a odmicuci brzo, sa 
hiljadu prevoja i pokreta na širokoj bošci u koju je bio uvijen ceo njen 
mladi a vec snažni lik. Orijentalne šare i žive boje njene bošce još 
dugo su se javljale izmedu kuca sa druge obale. 
Mladic se tek tada prenuo. Stajao je na istom mestu i u istom stavu u 
kom je bio u trenutku kad je prošla pored njega. Trgnuvši se, opipao 
je pušku, ogledao se oko sebe sa osecanjem coveka koji je nešto 
propustio. Na varijivom martovskom suncu dremao je Stevan. Mladicu 
se ucini da su obojica u nekoj krivici i da je vod vojske mogao pored 
njih proci za ovo vreme za koje ni sam ne bi mogao da odredi ni koliko 
je po dužini trajanja ni kakvo je po znacenju koje ima za njega i za 
ostali svet. Zastidevši se, on sa preteranom revnošcu probudi Stevana, 
i obojica nastaviše da straže do smene. 
Celog toga dana i u casovima odmora i za vreme stražarenja turska 
devojcica je prošla kao prividenje bezbroj puta kroz njegovu svest. A 
sutradan, opet oko podne, kad je na mostu i na pijaci najmanje sveta, 
ona je ponovo stvarno prešla most. Kao u nekoj igri kojoj samo napola 
poznaje pravila, Fedun je opet pogledao to lice uramljeno šarenim 
tkivom. Sve je bilo isto kao i juce. Samo su pogledi bili duži, osmejci 
življi i smeliji. Kao da na svoj nacin ucestvuje u igri, Stevan je opet 
dremao na kamenoj klupi, a posle ce se, kao obicno, kleti da nije 
spavao i da ni nocu, u postelji, ne može da trene. Na povratku, 
devojcica gotovo zastade, gledajuci pravo u oci štrajfkoru, i on joj 
dobaci dve reci, nejasne i beznacajne, osecajuci pri tom kako ga noge 
izdaju od uzbudenja, i zaboravljajuci potpuno mesto na kome je. 
To su one velike smelosti koje cinimo samo u snovima. Kad se devojka 
opet izgubila na drugoj obali, mladic je zadrhtao od straha. Bilo je 
neverovatno da se turska devojka usudi da pogleda švapskog vojnika. 
Takva necuvena i nepazamcena stvar može da se desi samo u 
snovima, u snovima ili u prolece na kapiji. Zatim, on je dobro znao da 
ništa u ovoj zemlji i u njegovom položaju nije tako zazorno i toliko 
opasno kao dirnuti muslimansku ženu. O tome su im govorili i u vojsci 
i sada u štrajfkoru. Kazne su za takve smelosti bile teške. A bilo ih je 
koji su glavom platili od samih uvredenih i razbesnelih Turaka. Sve je 
on to znao i najiskrenije želeo da se drži reda i naredaba, pa ipak radio 
je protivno. Nesreca nesrecnih ljudi i jeste u tome što za njih stvari 
koje su inace nemoguce i zabranjene postanu, za trenutak, dostižne i 
lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno usele u, njihove


želje, one se pokažu opet kao ono što jesu: nedostupne i zabranjene, 
sa svima posledicama koje to ima po one koji za njima ipak posegnu. 
I treceg dana oko podne turska devojka je naišla. I kao što se u 
snovima sve podešava prema covekovoj želji, kao jedinoj stvarnosti 
koja podreduje sebi sve ostalo, Stevan je i opet dremuckao, uveren i 
spreman uvek da drugog uverava da ni oka stisnuo nije; na kapiji 
nikog od prolaznika. Mladic je i opet progovorio, promucao nekoliko 
reci, a devojka je usporila korak i odgovorila mu nešto isto tako 
nejasno i bojažljivo. 
Ta se opasna i neverovatna igra nastavila. Cetvrtog dana je devojka u 
prolazu, vrebajuci opet trenutak kad nema nikog na kapiji, upitala 
šapatom usplamtelog mladica kad je njegova iduca reda na straži. 
Kazao joj je da ce biti ponovo sa prvim sumrakom, oko akšama na 
kapiji. 
— Dovešcu moju staru nenu u caršiju na konak a vraticu se sama, — 
šapnula je devojka ne zastajuci i ne okrecuci glave, ali gledajuci ga 
onim kosim i recitim pogledom. A u svakoj od tih obicnih reci bilo je 
skrivene radosti što ce ga ponovo videti. 
Šest sati docnije Fedun je opet bio na kapiji sa svojim spavacim 
drugom. Posle kiše, nailazio je prohladan sumrak koji je njemu 
izgledao pun obecanja. Prolaznici su bivali sve redi. Tada se drumom 
od Sojnice pojavila turska devojka, uvijena u svoju bošcu cije je boje 
suton pogasio. Pored nje je išla stara, pogurena turkinja, zabuljena u 
tešku crnu feredžu. Išla je gotovo pobauljke, odupiruci se desnom 
rukom na štap a levom na devojcinu ruku. 
Tako su prošle pored Feduna. Devojka je usporavala korak i 
podešavala ga prema sporom hodu starice koju je vodila. Oci, koje su 
bile uvecane senkama prvog mraka, uprla je sada vec smelo i 
otvoreno pravo u mladiceve oci kao da ne može da se odvoji od njih. 
Kad su zamakle u caršiju, mladica prode jeza, i on poce da šeta brzim 
koracima od jedne terase do druge, kao da želi da nadoknadi ono što 
je propustio. Sa uzbudenjem koje je licilo na strah cekao je sada 
devojcin povratak. Stevan je kunjao. 
Šta ce mi kazati u prolazu? mislio je mladic. šta da joj kažem, Možda 
ce me pozvati da se nademo negde nocu, na skrovitom mestu? 
Zadrhta od slasti i uzbudljive opasnosti koja je ležala u toj pomisli.


Prošao je ceo sat tako u cekanju, prošla je i polovina drugoga, a 
devojka se nije vracala. Ali i u tome cekanju je bilo slasti. A slast je 
rasla sa mrakom koji je padao. Najposle, umesto devojke ukazala se 
smena. Ali ovog puta nisu došla samo dvojica štrajfkora koji treba da 
ostanu na straži, nego sa njima i vahtmajster Draženovic, licno. Strog 
covek sa crnom kratkom bradom, naredio je nekim zlim i oštrim 
glasom Fedunu i Stevanu da cim stignu u kasarnu odu u spavaonicu i 
da je ne napuštaju do dalje naredbe. Fedunu je udarila krv u glavu od 
pomisli na nejasnu krivicu. 
Velika i hladna spavaonica sa dvanaest pravilno poredanih postelja bila 
je prazna. Ljudstvo je bilo na veceri ili u varoši. Fedun i Stevan su 
cekali zbunjeni i nestrpljivi, premišljajuci i uzalud nagadajuci zbog 
cega ih je vahtmajster ovako strogo i iznenadno zatocio. Posle jednog 
sata, kad su prvi vojnici poceli da dolaze na spavanje, upao je 
namršten kaplar i pozvao ih glasno i oštro da podu sa njim. Po svemu 
oko sebe osecali su kako strogost prema njima raste i kako sve ovo 
zajedno ne sluti na dobro. Cim su ih izveli rastavili su ih i poceli da 
saslušavaju odvojeno. 
Noc je odmicala. Nailazili su sati kad se i poslednja svetlost u kasabi 
gasi, ali prozori na kasarni bili su još jednako osvetljeni. S vremena na 
vreme culo se zvono na kapiji, zveket kljuceva i lupa teških vrata. 
Ordonansi su dolazili i odlazili, žurili kroz mracnu i zaspalu varoš, 
izmedu kasarne i Konaka gde su takode na prvom spratu gorele 
lampe. Vec po tim spoljnim znacima moglo se videti da se nešto 
neobicno dešava u kasabi. 
Kad su, oko jedanaest sati, uveli Feduna u ritmajsterovu kancelariju, 
njemu se cinilo da su dani i nedelje prošle od onoga na kapiji. Na stolu 
je gorela metalna petrolejska lampa sa štitom od zelenog porcelana. 
Pored nje je sedeo ritmajster Krcmar. Ruke su mu bile osvetljene do 
lakata, a gornji deo trupa i glava u senci zelenog štita. Mladic je 
poznavao to bledo i puno, gotavo žensko lice, bez brade, sa nevidljivim 
sitnim brcicima, sa tamnim podocnjacima koji su oko sivih ociju 
stvarali pravilan krug. Toga krupnog i mirnog oficira spore reci i teških 
pokreta bojali su se štrajfkori kao vatre. Malo je bilo ljudi koji su mogli 
dugo izdržati pogled tih velikih sivih ociju i koji nisu zamuckivali 
odgovarajuci na njegova pitanja u kojima je svaka rec bila izgovorena 
tiho ali odsecno i odvojeno jasno, od prvog do poslednjeg slova, kao u 
školi ili na pozornici. Malo podalje od stola stajao je vahtmajster 
Draženovic. I njemu je cela gornja polovina tela bila u senci, samo 
ruke su mu bile jarko osvetljene; opuštene, maljave ruke; na jednoj je 
bleštala teška burma od zlata.


Draženovic je postavljao pitanja. 
— Kažite nam kako ste proveli vreme od pet do sedam sati, dok ste sa 
pomocnim štrajfkorskim službenikom Stevanom Kalacanom bili na 
stražarskoj službi, na kapiji? 
Fedunu udari krv u glavu. Svaki covek provodi svoje vreme kako 
najbolje može i ume ali niko pri tome ne pomišlja da ce docnije morati 
odgovarati pred nekim strogim sudom i polagati racuna o svemu što je 
bilo, sve do najmanje pojedinosti, do najskrovitije misli i do poslednjeg 
minuta. Niko, a ponajmanje kad su coveku dvadeset i tri godine i kad 
je to vreme, u prolece, provedeno na kapiji. Šta da odgovori? Na straži 
su ta dva sata prošla kao uvek, kao i juce i prekjuce. Ali u ovom 
trenutku on ne može da se seti nicega svagdašnjeg i obicnog što bi 
mogao da kaže. Pred njegovim secanjem nižu se samo sporedne i 
nedozvoljene stvari, koje se svakome dešavaju, ali koje se ne kazuju 
starešinama; da je Stevan, po svom obicaju, dremao; da je on, Fedun, 
izmenjao nekoliko reci sa nepoznatom turskom devojkom; da je zatim, 
sa mrakom koji je padao, pevao tiho i zaneseno sve pesme svoga 
kraja, ocekujuci povratak devojke i sa njim nešto uzbudljivo i 
neobicno. Ah, kako je teško odgovarati, nemoguce sve kazati, a 
nezgodno precutati! A treba se žuriti, jer vreme prolazi i samo 
povecava zabunu i nepriliku. I koliko vec traje ovo njegovo cutanje? 
— No? — javi se ritmajster. Svi znaju to njegovo »no«, jasno, glatko, 
mocno, kao zvuk nekog jakog, složenog i dobro podmazanog 
mehanizma. 
I Fedun stade da zamuckuje i da se zaplice od samog pocetka kao 
krivac. 
Noc je prolazila, ali se lampe nisu gasile ni u kasarni ni u Konaku. 
Nizala su se saslušanja, zapisnici i suocenja. Saslušavani su i drugi koji 
su toga dana cuvali stražu na kapiji. Pronadeni su i dovedeni i neki od 
prolaznika. Ali bilo je ocigledno da se krug stezao oko Feduna i 
Stevana, a u njihovom saslušavanju oko stare Turkinje koju je provela 
jedna devojcica. 
Mladicu je izgledalo kao da su se na njega srucile one volšebne i 
nerazmrsive odgovornosti iz snova. Pred zoru je suocen sa Stevanom. 
Seljak je žmirkao lukavo i govorio izveštaceno, nekim utanjenim 
glasom, pozivajuci se stalno na to da je on nepismen covek, seljak, i 
zaklanjajuci se u svemu za »ovoga gospodina Feduna«, kako je stalno 
nazivao u govoru svoga druga sa straže.


Ovako treba odgovarati, mislio je u sebi mladic, kome su creva krcala 
od gladi i koji je drhtao od uzbudenja, iako mu još nije bilo jasno o 
cemu je rec i u cemu je upravo taj njegov propust ili krivica. Ali jutro 
je donelo potpuno objašnjenje. 
Cele te noci okretalo se to neverovatno kolo uokrug, u njegovoj sredini 
bio je ritmajster, hladan, neumoljiv; sam nepomican i nem, on nije 
dao nikome da miruje i cuti. Svojim držanjem i izgledom on i nije licio 
na coveka, nego na olicenje dužnosti, na strašnog sveštenika pravde, 
koji je nepristupacan slabostima i osecanjima, obdaren nezemaljskom 
snagom, lišen i samih ljudskih potreba za jelom, snom i odmorom. A 
kad je svanulo, Fedun je izveden po drugi put pred ritmajstera. U 
kancelariji je pored ritmajstera i Draženovica bio jedan žandarm pod 
oružjem i jedno žensko stvorenje koje se mladicu ucini na prvi mah 
nestvarno. Lampa je bila ugašena. Soba, okrenuta severu, hladna i 
sumracna. Mladic je gledao sa cudenjem kako se zamršeni nocni san 
nastavlja i nece ni na dnevnoj svetlosti da izbledi i nestane. 
— Je li ovo taj koji je bio na straži? — pitao je Draženovic ženu. 
Sa velikim naporom, koji mu je zadavao bol, Fedun je tek tada 
pogleda dobro. Bila je ona muslimanska devojcica od sinoc, samo bez 
bošce, gologlava, sa smedim teškim pletenicama koje su se ovlaš 
držale oko glave. Na njoj su turske šarene dimije, ali ostalo odelo, 
košiulja, pojas i jelek, bilo je kao u srpskih devojaka po selima na 
visokoj ravni iznad kasabe. Bez bošce, ona je izgledala starija i jaca. 
Njeno lice je bilo izmenjeno, usta velika i zla, ocni kapci pocrveneli, a 
oci svetle i jasne kao da je sa njih odletela sinocna senka. 
— Jeste, — odgovori žena ravnodušnim, tvrdim glasom koji je za 
Fedima bio isto toliko nov i neobican koliko i ceo njen sadašnji izgled. 
Draženovic nastavi da je ispituje o tome kako je i koliko puta svega 
prešla most, šta je kazala Fedunu i šta on njoj. Ona je odgovarala 
uglavnom tacno, ali nehatno i prkosno. 
— Dobro, Jelenka, šta ti je rekao poslednji put kad si prešla? 
— Nešto je rekao, ali ne znam pravo šta, jer nisam slušala njega, nego 
mislila samo na to kako da provedem Jakova. 
— Na to si mislila?


— Na to, — odgovori preko volje žena koja je ocigledno bila premorena 
i nije želela da kaže više nego što mora. Ali vahtmajster je bio uporan. 
Glasom u kome je bilo pretnje i koji je odavao naviku da mu se 
odgovara bez pogovora, on je tražio od žene da ponovi sve ono što je 
iskazala na prvom saslušanju u Konaku. 
Ona se branila, skracivala i preskakala pojedina mesta iz ranijeg 
iskaza, ali on bi je uvek zaustavljao i oštrim i veštim pitanjima vracao 
natrag. 
Malo-pomalo izlazila je na videlo cela istina. Zvala se Jelenka, i bila je 
od Tasica, sa Gornje Lijeske. Prošle jeseni došao je u taj kraj hajduk 
Jakov Cekrlija i tu zimovao, sakriven na jednoj pojati više njihovog 
sela. Iz njezine kuce su mu nosili hranu i preobuku. Ponajcešce je 
nosila ona. Tu su se zagledali i obrekli jedno drugom. A kad je sneg 
stao da se topi i kad su ucestale potere štrajfkora, Jakov je rešio da se 
po svaku cenu prebaci u Srbiju. Drinu je u to doba godine teško preci i 
da nije cuvana, a na mostu je stalna straža. Odlucio se za most i 
smislio plan kako da prevari stražu. Ona je pošla sa njim, rešena da 
mu pomogne, pa ma i po cenu života. Spustili su se najprije do na 
Lijesku, a zatim u neku pecinu iznad Okolišta. Još ranije, na Glasincu, 
Jakov je nabavio od nekih Cigana turske ženske haljine: feredžu, 
dimije i zavitak. I onda je ona, po njegovim uputstvima, pocela da 
prelazi most, u vreme kad nema mnogo Turaka, kako se niko od njih 
ne bi pitao cija je ta nepoznata devojcica, i da bi se straža navikla na 
nju. Tako je prelazila tri dana uzastopce, a onda se rešila da prevede i 
Jakova. 
— A zašto si ga prevela baš kad je ovaj vojnik bio na straži? 
— Pa, zato što mi je on izgledao nekako najmekši. 
— Zato? 
— Zato. 
Na vahtmajsterovo navaljivanje, žena je nastavila. Kad je tako sve vec 
bilo spremljeno, Jakov se umotao u feredžu i ona ga je sa prvim 
mrakom prevela kao svoju staru nenu, pored straže koja nije ništa 
primetila, jer je ovaj mladi gledao u nju, a ne u staricu, a onaj stariji 
sedeo na sofi kao da drema. 
Kad su došli na pijac, iz opreza nisu krenuli pravo kroz caršiju, nego 
sporednim ulicama. To ih je i odalo. Zalutali su u varoši koju nisu


poznavali i umesto da izbiju na rzavski most i da se tako dokopaju 
druma koji vodi iz varoši ka jednoj i drugoj granici, obreli su se pred 
nekom turskom kafanom iz koje su upravo izlazili neki ljudi. Medu 
njima je bio i jedan žandarm Turcin, rodom iz kasabe. Njemu se ova 
zabuljena starica sa devojcicom, koju dotada nije nikad video, ucinila 
sumnjivom, i pošao je za njima. Pratio ih je sve do Rzava. Tu je prišao 
da ih zapita ko su i kuda idu. Jakov, koji je kroz jašmak na licu pažljivo 
pratio njegove pokrete, smatrao je da je došao trenutak da se beži. 
Zbacio je sa sebe feredžu, gurnuo Jelenku na žandarma tako snažno 
da su se oboje zaneli (»jer on je sitan i malena rasta, ali jak kao 
zemlja, a ima srce mimo druge ljude!«). Ona se, kako je sama mirno i 
stvarno priznavala, zaplela žandarmu medu noge. Dok se žandarm 
odvojio od Jelenke, Jakov je vec pretrcao Rzav kao lokvicu neku, iako 
mu je voda bila do iznad kolena, i izgubio se na drugoj strani u vrbaku. 
Nju su posle odveli u Konak, bili su je i pretili joj, ali ona nece i nema 
ništa više da kaže. 
Uzalud se vahtmajster trudio i zaobilaznim pitanjima i laskanjem i 
pretnjama da iz devojke izvuce nešto više, da sazna za druge jatake i 
pomocnike, za Jakovljeve dalje namere. Na nju sve to nije imalo ni 
najmanjeg uticaja. Ona je o onome o cemu je htela govorila i suviše, 
ali o onome što nije htela da kaže nije se iz nje moglo izvuci nijedna 
rec, pored svih Draženovicevih nastojanja. 
— Bolje je da nam kažeš sada sve što znaš, nego da ispituju i muce 
Jakova koga su dosada sigurno uhvatili na granici. 
— Koga uhvatili? Njega? Ha! 
I devojka pogleda vahtmajstera sa žaljenjem kao coveka koji ne zna 
šta govori, a desna strana njene gornje usne podiže se prezrivo uvis. 
(Uopšte su pokreti te gornje usne, koja je tada izgledala kao pijavica 
koja se grci, izražavali njena osecanja gneva, prezira ili prkosa, kad 
god bi ta osecanja postala jaca od reci kojima ona raspolaže. Taj 
grceviti pokret davao je za trenutak celom njenom inace lepom i 
pravilnom licu mucan i neprijatan izraz.) I sa nekim sasvim detinjastim 
i zanesenim izrazom lica, koji je u potpunoj suprotnosti sa onim 
ružnim grcenjem gornje usne, pogleda kroz prozor kao što seljak gleda 
na njivu, kad hoce da proveri uticaj vremena na useve. 
— Bog s vama! Evo je svanulo. A od sinoc pa do sada on je Bosnu 
mogao da obigra svukoliku, a ne da prede granicu koja je na sat ili dva 
hoda odavde. Znam ja to. Mene možete biti i ubiti, za to sam i pošla š 
njime, ali njega više viditi necete. Na to nemojte ni misliti. Ha!


I njena se gornja usna zgrci i podiže na desnoj strani uvis, a celo lice 
joj dode odjednom mnogo starije, iskusno, drsko i ružno. A kad se ta 
usna naglo umirila i spustila, njeno lice je dobilo opet detinjski izraz 
ljupke i nesvesne smelosti. 
Ne znajuci šta da radi, Draženovic pogleda u ritmajstera, koji dade 
znak da devojku izvedu. I otpoce ponovno ispitivanje Fedunovo. Ono 
nije više moglo da bude ni teško ni dugacko. Mladic je priznavao sve i 
nije umeo da navede ništa u svoju odbranu, cak ni ono što mu je sam 
Draženovic u svojim pitanjima namerno nametao. Ni ritmajsterove reci 
u kojima je bila sadržana neopoziva i nemilosrdna osuda u svoj njenoj 
težini, ali iz kojih je ipak izbijao uzdržan bol zbog te težine, nisu mogle 
da pokrenu mladica iz njegove uzetosti. 
— Ja sam vas, Fedune, — govorio je Krcmar nemacki, — smatrao 
ozbiljnim mladicem, svesnim svojih dužnosti i svoga životnog cilja, i 
mislio sam da ce od vas biti jednog dana savršen službenik, ponos 
našeg odreda. A vi ste zacorili u prvu žensku bestiju koja vam je 
ispred nosa prošla. Poneli ste se kao slabic, kao covek kome se 
ozbiljan posao ne može poveriti. Ja moram da vas predam sudu. Ali 
ma kakva bila njegova presuda, najveca kazna ostace za vas da se 
niste pokazali dostojnim poverenja koje je polagano u vas i da niste u 
pravom trenutku umeli da ostanete kao muško i kao vojnik na svom 
mestu. Sad idite. 
Cak ni te reci, teške, odsecene, skandirane, nisu mogle da unesu niceg 
novog u mladicevu svest. Sve je to vec bilo u njemu. Pojava i govor 
one žene, hajdukove ljubaznice, Stevanovo držanje i ceo tok kratke 
istrage, pokazali su mu odjednom u pravoj svetlosti njegovu 
lakomislenu, bezazlenu i neoprostivu prolecnu igru na kapiji. 
Ritmajsterove reci dolazile su samo kao zvanican pecat na sve to; one 
su više bile potrebne ritmajsteru samom, da bi zadovoljio neke 
nepisane ali vecite zahteve zakona i reda, nego Fedunu. Kao pred 
prizorom neslucene velicine, mladic je stajao pred neobuhvatnim 
saznanjem: šta može da znaci nekoliko trenutaka zaborava, u zlom 
casu i na opasnom mestu. Da su preživljeni i ostali nepoznati, tamo na 
kapiji, ti trenuci ne bi znacili ništa. Jedan od onih mladicskih 
nestašluka koji se docnije pricaju drugovima za vreme dosadnih 
patroliranja u noci. Ali ovako, svedeni na tle konkretnih odgovornosti, 
znace sve. Više nego smrt, znace: kraj svega, i to neželjen i 
nedostojan kraj. Nikad više punog i pravog objašnjenja ni pred sobom 
ni pred drugima. Nikad pisama iz Kolomeje, ni porodicnih fotografija, 
ni poštanskih uputnica koje je sa toliko ponosa slao kuci. Kraj coveka 
koji se prevario i dopustio da ga prevare.


Zato nije našao ni jedne reci da odgovori ritmajsteru. 
Nadzor nad Fedunom nije bio narocito strog. Dali su mu dorucak, koji 
je pojeo kao tudim ustima, zatim naredili da spremi licne stvari, da 
preda oružje i službene predmete, a u deset sati ce poštanskim 
kolima, u pratnji jednog žandarma, krenuti za Sarajevo gde ce biti 
predan garnizonskom sudu. 
Dok je mladic skidao stvari sa police iznad svoje postelje, ono nekoliko 
drugova koji su još bili u spavaonici izgubiše se na prstima, zatvarajuci 
oprezno i bez šuma vrata za sobom. Oko njega je rastao onaj krug 
samoce i teške tišine koji se stvara uvek oko coveka koga udari 
nesreca, kao oko bolesne životinje. On najpre skide sa klinca crnu 
tablicu na kojoj je masnom bojom i nemackim jezikom bilo ispisano 
njegovo ime, cin, broj njegovog odreda i jedinice u kojoj služi, i položi 
je na koleno, okrenuvši ispisanu stranu nadole. Na crnoj poledini 
tablice mladic napisa parcetom krede brzo i sitno: »Sve što iza mene 
ostane da se pošalje mome ocu u Kolomeju. Pozdravljam sve drugove 
i molim starešine da mi oproste. G. Fedun.« Zatim pogleda još jednom 
kroz prozor i sagleda onoliko od sveta koliko se u jednoj sekundi može 
da vidi sa tog skucenog vidika. Onda skide svoju pušku, napuni je 
teškim jednim metkom koji je bio sav lepljiv od pušcane masti. Pošto 
se izuo i nožicem rasparao carapu na palcu desne noge, leže na 
postelju, obgrli pušku rukama i kolenima da mu se vrh od cevi upi 
duboko u podbradak, namesti nogu tako da je ona rupa na carapi 
zapela za obarac, i okinu. Sva kasarna odjeknu od pucnja. 
Posle jedne velike odluke sve postaje lako i jednostavno. Došao je 
lekar. Izvršen je komisijski uvidaj, a zapisnik o tome priložen, u 
prepisu, aktima o Fedunovom saslušanju. 
Tada se postavilo pitanje Fedunove sahrane. Draženovicu je naredeno 
da ode popu-Nikoli i da sa njim raspravi: može li Fedun biti sahranjen 
u groblju, iako je sam sebi oduzeo život, i da li pop pristaje da opoje 
pokojnika koji je unijat po veri. 
U poslednjoj godini dana pop Nikola je naglo ostareo i poceo da slabi 
na nogama; zato je uzeo za pomocnika na velikoj parohiji pop-Josu. To 
je covek cutljiv a nemiran, mršav i crn kao ugarak. On je poslednjih 
meseci vršio gotovo sve poslove i obrede po varoši i po selima, a pop 
Nikola, koji se vec teško kretao, uglavnom samo one koje je mogao da 
svršava tu kod kuce ili u crkvi koja mu je pored same kuce.


Po ritmajsterovom nalogu Draženovic je otišao do popa-Nikole. Đedo 
ga je primio ležeci na minderluku; pored njega je stajao pop Joso. Kad 
je Draženovic izneo pred njega pitanje Fedunove smrti i sahrane, 
obojica popova su cutala jedan trenutak. Videci da pop Nikola ne 
govori, pop Joso otpoce prvi, neodredeno i bojažljivo; da je stvar 
izuzetna i neobicna, da ima zapreka i u crkvenim propisima i u 
utvrdenim obicajima, i samo ako se dokaže da samoubica nije bio pri 
zdravoj svesti i cistoj pameti, onda može nešto da bude. Ali tada se na 
svom tvrdom i uskom logu, pokrivenom jednim starim i izbledelim 
iramom, ispravi pop Nikola. Njegov trup dobi onu statuarnu snagu koju 
je imao uvek kad prolazi kroz caršiju koja ga pozdravlja s desna i s 
leva. Prva rec koju je progovorio obasja njegovo lice, široko, još 
rumeno sa ogromnim brkovima koji su se spajali sa bradom, sa ridim, 
gotovo belim, gustim i cekinjastim obrvama, lice coveka koji je od 
svog postanka naucio da samostalno misli i da svoju misao iskreno 
kaže i dobro brani. 
Bez mnogo oklevanja i bez krupnih reci on je odgovorio neposredno i 
popu i vahtmajsteru: 
— Sad kad se nesreca trefila nema više šta da se dokazuje. Ko ce pri 
cistoj svijesti dici ruku na sebe? A ko bi smio opet uzeti na dušu da ga 
pokopa k'o nikakvu vjeru, nede iza plota i bez sveštenika? Nego hajde 
ti, gospodine, živ bio, i naredi da se mrtvac opremi, pa da mi njega što 
prije sahranimo. I to u groblje, jakako! Ja cu ga opojati. Pa poslije, ako 
ikad naide neki pop njegovog zakona, on neka doda i popravi ako nade 
da nešto nije bilo kako treba. 
A kad je Draženovic izišao, on se okrenu još jednom pop-Josi, koji je 
bio postiden i iznenaden: 
— Kako ne bih pustio u groblje krštena covjeka? I što da ga ne 
opojem? Zar mu je malo što je bio zle srece za života? A tamo, neka 
ga pitaju za grijehove oni koji ce i sve nas ostale pitati za naše. 
Tako je mladi covek, koji je pogrešio na kapiji, ostao zauvek u kasabi. 
Sahranjen je iduceg jutra, uz pop-Nikolino staracko pojanje i 
otpevanje Dimitrija, klisara. 
Jedan po jedan štrajfkori su prilazili raci i bacali po grumen posne 
zemlje. Dok su dva grobara brzo radila, oni su stajali još nekoliko 
trenutaka oko groba kao da cekaju na neku komandu, gledajuci kako 
se s druge strane reke pored same njihove kasarne, diže prav i beo


stub. To su na onoj zelenoj ravni iznad kasarne palili krvavu slamu iz 
Fedunove slamnjace. 
Preka sudbina mladog štrajfkora, kome imena niko više nije znao, a 
koji je životom platio nekoliko prolecnih trenutaka nepažnje i zanosa 
na kapiji, spadala je medu one dogadaje za koje svet u kasabi ima 
mnogo razumevanja i dugo ih pamti i ponavlja. Spomen na osetljivog 
mladica zle srece trajao je mnogo duže nego straža na kapiji. 
Vec iduce jeseni ustanak u Hercegovini je jenjao. Nekoliko istaknutih 
voda, muslimana i Srba, izbeglo je u Crnu Goru ili u Tursku. Ostalo je 
u ovim krajevima još nekoliko hajduka, koji u stvari nisu ni imali prave 
veze sa ustankom zbog regrutacije, nego su hajdukovali za svoj racun. 
Pa su i oni pohvatani ili rastureni. Hercegovina se umirila. Bosna je 
dala regrute bez otpora. Ali odlazak prvih regruta iz kasabe nije bio lak 
ni jednostavan. 
Iz celog sreza nije uzeto više od stotinjak mladica, ali onog dana kad 
su iskupljeni pred Konakom seljaci sa svojim torbama i retki gradani 
sa svojim drvenim sanducima, izgledalo je kao da je u kasabi pomor i 
uzbuna. Mnogi regruti su pili nemilice još od ranog jutra, mešajuci 
pica. Seljaci su u cistim, belim košuljama. Retki su koji ne piju, nego 
sede pored svojih stvari, uza zid, i dremuckaju. Vecina je uzbudena, 
rumena od pica i znojna od vrelog dana. Po cetiri-pet momaka iz istog 
sela zagrle se, sastave glave i ljuljajuci se tako kao živa ljesa, puštaju 
svoje grubo i otegnuto ojkanje, kao da su sami na svetu: 
Oj, dee-vooj-koo! Ooooj! 
Mnogo vecu uzbunu od samih regruta stvarale su žene, majke, sestre i 
rodice ovih mladica, koje su došle iz dalekih sela, da ih isprate, da ih 
se još jednom nagledaju, da se naplacu i nakukaju, i da im usput 
pokuce još poslednju ponudu i miloštu. Pijac kod mosta bio je pun toga 
ženskog sveta. Sedele su skamenjene, kao da cekaju osudu, 
razgovarale medu sobom i s vremena na vreme brisale suze krajem 
šamije. Uzalud im je i ranije po selima objašnjavano da mladici ne idu 
ni u rat ni na robiju, da ce u Becu služiti cara, siti, odeveni i obuveni, 
da ce se posle roka od dve godine vratiti kucama, da i mladici iz svih 
drugih krajeva carevine služe vojsku, i to po tri godine. Sve je to 
prolazilo mimo njih kao vetar, tude i potpuno nerazumljivo. One su 
slušale samo svoje nagone i samo po njima su mogle da se upravljaju. 
A ti drevni i nasledeni nagoni terali su im suze na oci i jauk na grlo, 
vukli ih da uporno prate dok god mogu, i poslednjim pogledom još 
onoga koga vole više od svog života, a koga nepoznati car odvodi u


nepoznatu zemlju, na nepoznata iskušenja i poslove. Uzalud su i sada 
zalazili medu njih žandarmi i cinovnici iz Konaka i uveravali ih da nema 
razloga tolikoj preteranoj žalosti, i savetovali da ne zakrcuju prolaz, da 
ne jure za regrutima drumom i ne stvaraju nered i zabunu, jer ce se 
svi oni zdravi i živi vratiti. Sve je bilo potpuno uzaludno. 
Žene su ih slušale, odobravale im tupo i ponizno, ali bi odmah zatim 
briznule u plac i udarile u kuknjavu. Izgledalo je kao da vole te svoje 
suze i svoj jauk koliko i onog zbog koga placu. 
A kad je došao cas da se krece i kad su se mladici svrstali kako treba u 
cetvorne redove i krenuli preko mosta, nastala je gužva i jurnjava u 
kojoj su i najprisebniji žandarmi jedva zadržavali prisebnost. Žene su 
trcale i, otimajuci se da svaka bude pored nekog svoga, gurale jedna 
drugu i obarale. Njihovi jauci su se mešali sa dozivanjima, 
preklinjanjima i poslednjim porukama. Neke su istrcavale cak pred 
povorku regruta koju su predvodili cetvorica žandarma u redu, padale 
im pred noge, tukuci se u razdrljene grudi i vicuci: 
— Preko mene! Samo preko mene, ojadene! 
Ljudi su ih s mukom pridizali izvlaceci oprezno cizme i mamuze iz 
njihove rasute kose i zavitlanih sukanja. 
Neki od regruta su, postideni, i sami ljutitim pokretima gonili žene da 
se vracaju kucama. Ali vecina mladica pevala je ili podvriskivala, što je 
još povecavalo opštu vrevu. Ono nekoliko gradana, bledi od 
uzbudenja, pevali su složno, po varoški: 
Sarajevo i Bosna, 
Svaka majka žalosna, 
Koja šalje svoga sina 
Caru u regrute. 
Pesma je izazvala još viši plac. 
Kad su nekako najposle prešli most, na kome se cela povorka bila 
zaglavila, i naišli sarajevskim drumom, cekao ih je sa obe strane 
poredan varoški svet, koji je izašao da isprati regrute i da ih oplace 
kao da ih vode na streljanje. I tu je bilo mnogo žena koje su sve 
odreda plakale, iako nisu imale nikog svoga medu ovim koji odlaze. 
Jer, svaka ima ponešto zbog cega može uvek da zaplace, a najslade se 
place povodom tude žalosti.


Ali malo-pomalo ti redovi sa strane bivali su sve redi. I pojedine od 
seoskih žena zaostajale su. Najupornije su bile majke koje su 
optrcavale povorku, kao da im je petnaest godina, preskakale jendek 
pored druma sa jedne strane na drugu i nastojale da zavaraju 
žandarme i ostanu što bliže svome detetu. Videci to, i sami mladici su 
se, bledi od uzbudenja i nekog snebivanja, okretali i dovikivali: 
— Vracaj se kuci, kad ti kažem! 
Ali su majke išle još dugo, obnevidele za sve osim za sina koga odvode 
i ne slušajuci ništa drugo do svoj rodeni plac. 
Pa su i ti uzbudljivi dani prošli. Rasturio se svet po selima i smirio u 
kasabi. A kad su pocela da stižu pisma i prve fotografije od regruta iz 
Beca, sve je postalo lakše i snošljivije. Žene su plakale dugo i nad tim 
pismima i fotografijama, ali blaže i mirnije. Štrajfkor je raspušten i 
napustio je kasabu. Na kapiji vec odavno nema straže, nego svet sedi 
isto onako kao što je sedeo i pre toga. 
Brzo su prošle dve godine. I te jeseni zaista su se vratili prvi regruti, 
cisti, ošišani i dobro uhranjeni. Svet se okupio oko njih, a oni su pricali 
o vojnickom životu i velicini gradova koje su videli, mešajuci pri tom u 
govoru neobicna imena i strane izraze. Kod odvodenja narednog 
godišta bilo je vec manje placa i uzbune. 
Uopšte sve je postalo lakše i obicnije. Dorastali su mladici koji nemaju 
više jasnih i živih uspomena iz turskog vremena i koji su vec 
umnogome primili nov nacin života. Ali na kapiji se živelo po starim 
navikama kasabe. Bez obzira na nov nacin odevanja, nova zvanja i 
poslove, tu su svi postajali opet kasabalije, onakvi kakvi su bili od 
pamtiveka, u razgovorima koji su za njih bili i ostali stvarna potreba 
srca i mašte. Regruti odlaze bez bune i gužve. Hajduci se pominju još 
samo u pricanjima starijih. Štrajfkorska služba je zaboravljena kao i 
ona nekadašnja turska, kad je cardak bio na kapiji. 
Život u kasabi pored mosta bivao je sve življi, izgledao sve sredeniji i 
bogatiji, i hvatao ravnomeran korak i dotle nepoznatu ravnotežu, onu 
ravnotežu kojoj svaki život, svuda i oduvek teži, a koju postiže samo 
retko, delimicno i prolazno. 
U dalekim i nama nepoznatim gradovima iz kojih se sada carevalo i 
upravljalo i ovim krajem, vladalo je tada — u poslednjoj cetvrtini XIX 
veka — upravo jedno od takvih retkih i kratkih zatišja u ljudskim 
odnosima i društvenim zbivanjima. Nešto od toga zatišja osecalo se i u


ovim zabacenim krajevima, kao što se velika tišina sa mora oseca i u 
najudaljenijim dragama. 
To su bila ona tri decenija relativnog blagostanja i prividnog, 
francjozefskog mira kad je mnogi Evropljanin mislio da ima 
nepogrešnu formulu za ostvarenje stoletnjeg sna o punom i srecnom 
razvitku licnosti u opštoj slobodi i napretku, kad je devetnaesti vek 
prostirao pred ocima miliona ljudi svoje mnogostruke i varljive 
blagodeti i stvarao svoju fatamorganu od komfora, sigurnosti i srece, 
za sve i svakoga, po pristupacnim cenama i na otplatu. A u zabacenu 
bosansku kasabu dopirali su od svega toga života XIX veka tek 
izlomljeni odjeci, i oni samo u onoj meri i onom obliku u kome je ta 
zaostala orijentalska sredina mogla da ih primi i na svoj nacin shvati i 
primeni. 
Pošto su prošle prve godine nepoverenja, nesnalaženja, oklevanja i 
osecanja privremenosti, kasaba poce da nalazi svoje mesto u novom 
redu stvari. Narod je nalazio rada, zarade i sigurnosti. A to je bilo 
dovoljno da život, spoljni život, i ovde krene »putem usavršavanja i 
napretka«. Sve ostalo je potiskivano u onu mracnu pozadinu svesti 
gde žive i previru osnovna osecanja i neuništiva verovanja pojedinih 
rasa, vera i kasta, i tu, prividno mrtva i pokopana, spremaju za 
docnija, daleka vremena neslucene promene i katastrofe, bez kojih 
narodi, izgleda, ne mogu da budu, a ova zemlja pogotovu. 
Nova vlast je, posle prvih nesporazuma i sukoba, ostavljala kod sveta 
odreden utisak cvrstoce i trajnosti. (Ona je i sama bila ispunjena tom 
iluzijom, bez koje nema stalne ni jake vlasti.) Ona je bila bezlicna, 
posredna i vec zato lakše podnošljiva od bivše turske vlasti. Sve što je 
svirepo i grabežljivo u njoj, bilo je prikriveno dostojanstvom, sjajem i 
osveštanim formama. Svet se bojao vlasti, ali onako kao što se boji 
bolesti i smrti, a ne kao što strepi od pakosti, bede i nasilja. Nosioci 
nove vlasti, kako vojni tako i civilni, bili su u vecini tudi zemlji i nevešti 
narodu, a sami po sebi neznatni, ali se na svakom koraku osecalo da 
su sitni delovi jednog velikog mehanizma i da iza svakog od njih stoje, 
u dugim redovima i bezbrojnim stepenima, mocniji ljudi i vece 
ustanove. To im je davalo ugled koji je daleko prevazilazio njihovu 
licnost i magican uticaj kome se lako podlegalo. Svojim zvanjem, koje 
je ovde izgledalo veliko, svojom mirnocom, i svojim evropskim 
navikama, oni su narodu, od koga su se toliko razlikovali, ulivali 
poverenje i respekt a da nisu izazivali zavisti ni stvarne kritike, iako 
nisu bili ni prijatni ni voljeni.


S druge strane, posle izvesnog vremena nisu se ni ti stranci mogli 
potpuno oteti uticaju neobicne orijentalne sredine u kojoj su morali da 
žive. Njihova deca su donosila medu varošku decu strane izraze i tuda 
imena, i uvodila ispod mosta nove igre i pokazivala nove igracke, ali su 
isto tako brzo primala od domace dece naše pesme, uzrecice i zakletve 
i starinske igre andžaiza, klisa i šude. Slicno je bilo i sa odraslima. I 
oni su donosili nov red, sa neobicnim recima i navikama, ali u isto 
vreme i sami su primali sa svakim danom u govoru ili u nacinu života 
ponešto od starosedelaca. 
Istina je da je naš svet, narocito hrišcani i Jevreji, poceo u odevanju i 
ophodenju da lici sve više na strance koje je dovela okupacija, ali i 
stranci nisu ostajali nepromenjeni i nedirnuti od sredine u kojoj su 
morali da žive. Mnogi je od tih cinovnika, žustar Madar ili nadmen 
Poljak, sa zebnjom prešao ovaj most i sa odvratnošcu stupio u kasabu 
u kojoj je u pocetku odudarao od svega kao kap zejtina od vode u 
kojoj pliva. A vec koju godinu docnije on je sedeo satima na kapiji, 
pušio na debeli cilibarski cigarluk i kao rodeni kasabalija gledao kako 
se dim rasplice i gubi pod svetlim nebom, u nepomicnom vazduhu 
sumraka. Ili je docekivao vece sa našim gazdama i begovima kod 
akšamluka, na nekoj zelenoj uzvisini, sa strukom bosioka pred sobom, 
i pri sporom razgovoru bez težine i narocitog smisla, ispijao polagano i 
mezetio retko, kao što umeju samo ljudi iz kasabe. A bilo ih je medu 
tim strancima, službenicima ili zanatlijama, koji su se i poženili tu u 
kasabi, rešeni da je više ne napuštaju. Ni za koga od kasabalija nije 
novi život znacio ostvarenje onoga što su oni u krvi nosili i oduvek u 
duši želeli; naprotiv, svi su oni, i muslimani i hrišcani, ulazili u njega sa 
mnogovrsnim i apsolutnim rezervama, ali te rezerve su bile tajne i 
skrivene, a život vidljiv i mocan, sa novim i naizgled velikim 
mogucnostima. I vecina se, posle kraceg ili dužeg kolebanja, 
prepuštala novoj struji, poslovala, sticala i živela po novim 
shvatanjima i nacinima, koji su davali više maha i pružali više izgleda 
licnosti pojedinca coveka. 
Nije nova egzistencija bila ništa manje uslovljena i vezana od stare, 
turske, samo je bila lakša i covecnija, a te veze i ti uslovi bili su sada 
daleko i vešto postavljeni da ih pojedinac nije neposredno osecao. I 
zato je svakom izgledalo kao da je oko njega odjedanput postalo šire i 
zracnije, raznovrsnije i bogatije. Nova država, sa svojim dobrim 
upravnim aparatom, uspevala je da na bezbolan nacin, bez nasrtaja i 
potresa izvuce iz naroda poreze i namete koje mu je turska vlast 
otimala neracionalnim, grubim metodama ili prostom pljackom; i to da 
izvuce isto onoliko, i više, samo još brže i sigurnije.


Kao što je u svoje vreme za vojskom došla žandarmerija a za njom 
cinovnici, tako su sada za cinovnicima došli trgovci. Došla je i seca 
šume i sa njom strani preduzimaci, inženjeri i radnici, svakojaka 
zarada za sitan svet, i za trgovce, nove navike i promene u nošnji i 
govoru medu narod. Podignut je prvi hotel. (O njemu ce još biti 
govora.) Nicale su kantine i radnje za koje se dotle nije znalo. Pored 
španskih Jevreja, sefarda, koji tu žive vec stotinama godina, jer su se 
doselili nekako u isto vreme kad je graden most na Drini, sad su 
pridošli i galicki Jevreji, aškenazi. 
Kao sveža krv, kroz zemlju je stao da kruži novac u dotle nevidenim 
kolicinama, i što je glavno, javno, smelo i otvoreno. Na toj uzbudljivoj 
cirkulaciji zlata, srebra i stalne hartije, svak je mogao da ogreje ruke ili 
bar da »napari oci«, jer je ona i kod najsiromašnijeg coveka izazivala 
iluziju da je njegova oskudica samo prolazna i stoga podnošljivija. 
I ranije je bilo novca i bogata sveta, ali su to bili samo retki ljudi, a i 
oni su krili novac, kao guja noge, a gospodstvo pokazivali i nosili samo 
kao silu i odbranu, tešku i njima samima i svima oko njih. A sada je 
bogatstvo, ili ono što se takvim smatralo i tako nazivalo, bilo javno i 
sve se više ispoljavalo u obliku uživanja i licnih zadovoljstava; i zato je 
množina sveta mogla da ima nešto od njegovog sjaja ili njegovih 
otpadaka. 
Tako je bilo i u svemu ostalom. Sva zadovoljstva koja su se dotada 
krala i krila, sad su mogla da se kupe i javno pokazuju, što je 
povecavalo i njihovu privlacnost i broj onih koji su ih tražili. Ono što je 
ranije bilo nepostižno, daleko, skupo, branjeno zakonima ili 
svemocnim obzirima, sad je postajalo, u mnogo slucajeva, mogucno i 
pristupacno svakome ko ima ili ko ume. Mnoge strasti, apetiti i 
prohtevi koji su se dotle krili po zabacenim mestima ili ostajali uopšte 
nezadovoljeni, sad su mogli i smeli da javno traže puno ili bar 
delimicno zadovoljenje. U stvari, i u tome je bilo više stege, reda i 
zakonskih prepreka; poroci su se kažnjavali i zadovoljstva placala, teže 
i skuplje nego nekad, samo su zakoni i nacini bili drugi i ostavljali 
svetu, i u tome kao u svemu drugom, iluziju kao da je život odjednom 
postao širi, raskošniji i slobodniji. 
Nije bilo mnogo više stvarnih zadovoljstava ni, pogotovu, više srece 
nego nekad, ali je nesumnjivo bilo lakše doci do zadovoljstva i 
izgledalo kao da svuda ima mesta za svaciju srecu. Stara i urodena 
sklonost Višegradana ka bezbrižnom životu i uživanjima nalazila je i 
podstreka i mogucnosti ostvarenja u novim navikama i novim oblicima 
trgovine i zarade pridošlih stranaca. Doseljeni poljski Jevreji, sa


mnogobrojnim porodicama, zasnivali su ceo svoj posao na tome. 
Šrajber je držao ono što se zvalo »mešovita radnja« ili »špeceraj«, 
Gutenplan je otvorio kantinu za vojsku, Caler je vodio hotel, 
šperlingovi su otvorili fabriku sode i fotografski »atelje«, Cveher 
juvelirsku i sajdžijsku radnju. 
Posle kasarne, koja je zamenila Kameniti han, podignut je od 
preostalog kamena Konak i u njemu smešteni kotarska uprava i sud. 
Posle njih, najveca zgrada u kasabi bio je Calerov hotel. Hotel je bio 
podignut na obali, pored samog mosta. Ta desna obala reke bila je 
podzidana starinskim zidom koji podržava obalu sa obe strane mosta i 
koji je zidan kad i most sam. Tako su se desno i levo od mosta pružala 
dva zaravanka, kao dve terase nad vodom. Na tim ledinama, koje se u 
narodu zovu musale, igrala su se, iz naraštaja u naraštaj, varoška 
deca. Sada je levi zaravanak preuzela sreska vlast, ogradila ledinu, 
zasadila na njoj vocke i grmlje, nacinila od nje neku vrstu sreskog 
rasadnika. A na desnom zaravanku podignut je hotel. Dosada je prva 
zgrada na ulasku u caršiju bila Zarijeva mehana. Ona je bila »na 
mjestu«, jer je umoran i žedan putnik, ulazeci preko mosta u varoš, 
morao da udari na nju. Sad je potpuno zasenjena od velike zgrade 
novog hotela; niska i stara mehana izgleda svakim danom sve niža i 
potuljenija, kao da u zemlju propada. 
Zvanicno, novi hotel je kršten imenom mosta pored koga je nastao. Ali 
narod naziva sve stvari po svojoj narocitoj logici i po onom stvarnom 
znacenju koje one za njega imaju. Nad ulazom Calerovog hotela vrlo je 
brzo izbledeo natpis »Hotel zur Brücke«, koji je jedan vojnik, veštak 
po zanatu, napisao krutim slovima i posnom bojom. Svet je prozvao 
hotel »Lotikinim hotelom« i to mu je ime ostalo zauvek. Jer, hotel je 
držao debeli i flegmaticni Jevrejin Caler, koji je imao bolešljivu ženu, 
Deboru, i dve devojcice, Minu i Irenu, ali stvarni gazda i duša 
preduzeca bila je Calerova svastika Lotika, mlada, savršeno lepa žena, 
udovica, slobodnog jezika i muške odrešitosti. 
Na gornjem spratu hotela bilo je šest cistih i urednih soba za goste, a 
na donjem dve sale, velika i mala. U veliku salu dolazio je skromniji 
svet, obicni gradani, podoficiri i zanatlije. Mala sala je bila odeljena od 
velike vratima od neprozirnog stakla na kojima je na jednom krilu 
pisalo Extra — a na drugom Zimmer. Tu je bilo središte društvenog 
života za cinovnike, oficire i bogatiji domaci svet. Kod Lotike se i pilo i 
kartalo i pevalo i igralo i vodili ozbiljni razgovori i svršavali poslovi, i 
dobro jelo i cisto spavalo. Cesto se dešavalo da isto društvo begova, 
trgovaca i cinovnika omrkne i osvane i opet produži da sedi, dok ne 
popada od pica i sna i ne obnevidi od kartanja. (Sad se ne karta više


skrovito i tajno u crnom zagušljivom sobicku u Ustamujica hanu.) A 
Lotika je ispracala one koji su suviše pili ili sve izgubili, i docekivala 
nove, trezne, i željne pica i igre. Niko nije znao i niko se nije ni pitao 
kad se ta žena odmara, kad spava i jede i kad nalazi vremena da se 
obuce i dotera. Jer, ona je bila uvek tu (bar tako je izgledalo), 
svakome na raspoloženju, sa svima ljubazna, jednaka i jednako smela 
i otresita. Stasita, puna, zagasito bele kože, crne kose i žarkih ociju, 
ona je imala savršeno siguran nacin ophodenja sa gostima, koji su 
ostavljali obilno novac, ali cesto bili poneseni picem, nasrtljivi i drski. 
Sa svima njima ona je razgovarala slatko, smelo, duhovito, oštro, 
laskavo, umirujuce. (Glas joj je hrapav i nejednak, ali na mahove 
prelazi u neko duboko i mazno gukanje. A govorila je pogrešno, jer 
nikad nije naucila dobro srpski, svojim narocitim socnim i slikovitim 
jezikom u kome padeži nisu nikad na svom mestu i rod imenice nije 
nikad siguran, ali koji inace po tonu i smislu potpuno odgovara 
narodnom nacinu izražavanja.) Svaki je od njih imao za svoj novac i 
svoju dangubu njeno prisustvo i stalnu igru svojih želja. To dvoje je 
jedino stalno i sigurno. Sve ostalo se i cinilo kao da jeste i bilo kao da 
nije. Za dve generacije kasabalijskih gazdinskih i begovskih raspikuca 
Lotika je bila bleštava, skupa i hladna fatamorgana koja se igrala 
igrom njihovih cula. U prici se pominju oni retki pojedinci koji su 
tobože nešto imali od nje, a i ti nisu umeli da kažu šta ni koliko. 
Nije bilo jednostavno ni lako nositi se sa bogatim i pijanim 
kasabalijama u kojima su se cesto budili nesluceni pustahijski nagoni. 
Ali, Lotika neumorna, vešta žena hladnih cula, brze pameti i muškog 
srca, krotila je svaki bes, ucutkivala svaki prohtev izbezumljenih ljudi, 
neobjašnjivom igrom svoga savršenog tela, svoga velikog lukavstva i 
svoje ne manje smelosti, i uspevala uvek i kod svakoga da izmedu njih 
i sebe održi potreban razmak, koji je samo još više raspaljivao njihove 
želje i dizao njenu vrednost. Ona se igrala sa razularenim ljudima u 
njihovim najgrubljim i najopasnijim trenucima pijanstva i besa, kao 
torero sa bikom, jer je brzo upoznala taj svet i lako pronašla kljuc za 
njihove naoko složene prohteve i sve slabe strane ovih svirepih i culnih 
sentimentalaca. Ona im je nudila sve, obecavala mnogo a davala malo 
ili bolje reci ništa, jer njihove su želje vec same po sebi takve prirode 
da se ne mogu nicim zajaziti i na kraju moraju sa malim zadovoljiti. Sa 
svojim gostima, u vecini postupala je kao sa bolesnicima, ljudima koji 
imaju povremene nastupe i pomracenja. Na kraju, može se kazati da 
je, pored svoga zanata, koji naravno nije ni lep ni mnogo castan, bila 
razumna žena milostivog srca i dobre naravi, koja je umela i da uteši i 
da pomogne onoga koji je u picu potrošio više nego što treba ili na 
kartama izgubio više nego što je smeo. Ona ih je sve zaludivala, jer su 
ludi rodeni, varala, jer su želeli da budu prevareni, i, na kraju, uzimala


im samo ono što su i inace bili rešeni da bace i izgube. Istina, 
zaradivala je mnogo, pazila na svoju paru i tako vec prvih godina 
nagomilala citav imetak, ali je isto tako umela da velikodušno i bez 
reci »otpiše dug« ili zaboravi gubitak. Prosjake i bolesnike je darivala, 
a sa mnogo obzira i pažnje, neprimetno i nenametljivo pomagala 
posmule bogate porodice, sirocad i udovice iz boljih kuca, svu onu 
»stidnu sirotinju» koja ne ume da zamoli i snebiva se da primi 
milostinju. I to je cinila sa istom umešnošcu sa kojom je vodila hotel i 
držala na odstojanju pijane, pohotljive i nasrtljive goste, uzimajuci im 
sve što može, ne dajuci im ništa i ne odbijajuci ih nikad trajno i 
potpuno. 
Ljudi koji su poznavali svet i znali istoriju pomišljali su cesto da je za 
ovu ženu šteta što joj je sudbina dodelila tako uzak i tako nizak krug 
rada. Da nije ovo što jeste i na mestu na kome je, ko zna šta bi bila i 
šta bi dala ova mudra i covecna žena koja ne misli na sebe i koja, 
grabežljiva a nesebicna, lepa i zavodljiva a cedna i hladna, vodi jedan 
palanacki hotel i prazni džepove kasabalijskim sevdalijama. Možda bi 
bila jedna od onih cuvenih žena o kojima istorija govori i koje 
upravljaju sudbinom velikih porodica, dvorova ili država, okrecuci uvek 
sve stvari nabolje. 
U to vreme, oko 1885. godine, kad je Lotika bila u punoj snazi, bilo je 
bogataških sinova koji su dane i noci provodili u hotelu, u onoj 
narocitoj sobi sa vratima od mlecnog neprozirnog stakla. Tu bi 
predvece, pored peci, zadremali, sanjivi i mamurni još od prošle noci, 
zaboravljajuci od sna i umora gde su i zašto tu sede i koga cekaju. 
Iskorišcujuci to zatišje, Lotika se povlacila u jednu malu sobicu na 
prvom spratu koja je bila namenjena za mlade, ali od koje je ona 
napravila svoju »kancelariju« i u koju nije nikog puštala. Ta uska soba 
bila je pretrpana svakojakim nameštajem, fotografijama i predmetima 
od zlata, srebra i kristala. Tu je bila, skrivena iza zavese, zelena 
celicna Lotikina kasa i njen mali pisaci sto koji se nije video od hartija, 
pozivki, priznanica, racuna, nemackih novina, isecaka o stanju kurseva 
na berzama i lista o vucenju lutrija. 
U tom uskom, pretrpanom i zagušljivom sobicku ciji je jedini prozorak, 
manji od ostalih u kuci, gledao izbliza i pravo na prvi, najuži luk mosta, 
Lotika je provodila svoje slobodne casove i živela onaj drugi skroviti 
deo svoga života koji je pripadao njoj. 
Tu je Lotika, u casovima ukradene slobode, citala berzanske izveštaje i 
proucavala prospekte, sredivala svoje racune, odgovarala na pisma 
banaka, donosila odluke, davala naloge, rasporedivala uloženim


novcem i slala nove uloge. Tu je bila onima dole i celom svetu 
nepoznata strana Lotikinog rada, nevidljivi i pravi deo njenog života. 
Tu je ona odbacivala nasmejanu masku, a njeno lice je postajalo tvrdo 
i pogled oštar i taman. Iz ove sobe je ona vodila prepisku sa svojom 
mnogobrojnom rodbinom Apfelmajera u Tarnovu, poudatim sestrama, 
poženjenom bracom i raznim rodicama i rodacima, sve pukom 
jevrejskom sirotinjom iz istocne Galicije, rasturenom po Galiciji, 
Austriji i Madarskoj. Upravljala je sudbinom celog tuceta jevrejskih 
porodica, ulazila u njihove živote do u najsitnije pojedinosti, odredivala 
udaje i ženidbe, upucivala decu na škole ili zanate, slala bolesne na 
lecenje, opominjala i karala neradine i rasipne a hvalila cuvarne i 
preduzimljive. Rešavala je njihove porodicne sporove, savetovala u 
slucajevima nesloge i nedoumice; upucivala sve na razumniji, bolji i 
dostojniji nacin života i u isto vreme omogucavala im i olakšavala 
takav život. Jer, za svakim njenim pismom išla je poštanska uputnica 
sa sumom novaca koja ce omoguciti da se njen savet posluša i njena 
preporuka ostvari, da se neka duhovna ili telesna potreba zadovolji ili 
nedaca otkloni. (U tom podizanju cele porodice i izvodenju na put 
svakog pojedinog clana, ona je nalazila svoje jedino pravo 
zadovoljstvo i naknadu za sve terete i sva odricanja ovog života. Sa 
svakim od ženskih ili muških clanova porodice Apfelmajera koji bi se 
izdigao bar za jedan stepen na društvenoj lestvici, dizala se i Lotika i u 
tome nalazila i nagradu za svoj teški rad i snage za dalje napore.) 
A ponekad se dešavalo da je dolazila odozdo iz Extra-Zimmera tako 
premorena ili zgadena da nije imala snage ni da piše, ni da cita pisma i 
racune, nego je prosto odlazila do malog prozora da se nadiše svežeg 
vazduha sa reke, drugog vazduha nego što je onaj dole. Pogled joj je 
tada padao na mocni i vitki kameniti luk, koji je zatvarao ceo vidik, i 
na brzu vodu pod njim. Pod suncem, u sumracima, na zimskoj 
mesecini ili blagoj svetlosti zvezda, on je bio uvek isti. Njegove dve 
strane savijale su se jedna ka drugoj, sastajale u oštrom vrhu, i 
podržavale se uzajamno u savršenoj i nepokolebljivoj ravnoteži. Sa 
godinama to je postao njen jedini i prisni vidik, nemi svedok kome se 
ova Jevrejka sa dva lica obracala u trenucima kad je tražila odmora i 
svežine i kad bi u svojim poslovnim i porodicnim brigama, koje je uvek 
rešavala sama, došla na mrtvu tacku i bezizlazno mesto. 
Ali ti trenuci odmora nisu nikad trajali dugo, jer redovno se dešavalo 
da je u tom prekine vika odozdo iz kafane. To ili novi gosti traže njeno 
prisustvo, ili razbuden i otrežnjen pijanac vice, zahteva da mu se da 
novo pice, da se pale lampe, da dode muzika, i doziva Lotiku. Ona bi 
tada ostavljala svoje skrovište i, zakljucavši pažljivo narocitim kljucem 
vrata, silazila dole da doceka gosta ili da svojim osmejkom i svojim


narocitim recnikom umiri pijanca, kao probudeno dete, i da ga posadi 
za sto za kojim ce ponovo otpoceti nocna sedeljka, pice, razgovor, 
pesma, i trošak. 
Jer, tamo dole, u njenom odsustvu, sve je pokvareno. Gosti su se 
pozavadali. Jedan beg iz Crnce, mlad, bled, ukocena pogleda, prosipa 
svako pice koje mu donesu, nalazi manu svemu i traži kavge sa 
ukucanima ili gostima. Sa malim prekidima on vec danima pije u 
hotelu, uzdiše za Lotikom, ali toliko pije i tako uzdiše da je jasno da ga 
na to goni neki dublji, mnogo veci i njemu samom nepoznati jad nego 
što je njegova neuslišana ljubav i bezrazložna ljubomora prema lepoj 
Jevrejci iz Tarnova. 
Lotika mu prilazi bez straha, lako i prirodno. 
— šta je, Ejub? Ti, briga moja, šta viceš? 
— Đe si? Hocu da znam de si! — muca pijanac sniženim glasom i 
trepcuci gleda u nju kao u prividenje. — Ovdje meni daju neke otrove 
da pijem. Truju me, truju, a ne znaju da ja... ako ja... 
— Sjedi, sjedi miran, — stišava ga žena, igrajuci svojim belim rukama, 
koje mirišu, sasvim blizu pred njegovim licem, — sjedi, za tebe ja 
nadem od 'tica mlijeko, ako treba; ja tražim pice za tebe. 
I doziva kelnera i nareduje mu nešto nemacki. 
— Nemoj da mi govoriš što ne razumijem, ni tramandaš: fircen-fufcen, 
jer ja... ti znaš mene. 
— Znam, znam, Ejub; ne znam bolje od tebe, a tebe... 
— Hm! S kim si bila, govori! 
I razgovor pijanog coveka i trezne žene nastavlja se bez kraja i konca, 
bez smisla i ishoda pored flaše nekog skupog vina i pored dve caše; 
jedne, Lotikine, koja je uvek puna, i druge. Ejubove, koja se 
neprestano puni i prazni. 
I dok mladi begovski nehljebovic plete i trabunja odebljalim jezikom o 
ljubavi, o smrti, o dertu bez leka, i slicnim stvarima, koje Lotika zna 
napamet, jer svaki ovdašnji pijanac govori to isto, i slicnim recima, 
ona ustaje, prilazi drugim stolovima za kojima sede ostali gosti koji se 
redovno predvece sakupljaju u hotelu.


Za jednim stolom su mlade gazde koji tek pocinju da izlaze i piju, 
kasabalijski snobovi kojima je dosadna i suviše prosta Zarijeva 
mehana, a koji se još snebivaju u ovom hotelu. Za drugim su 
cinovnici, stranci, sa ponekim oficirom, koji je za taj dan napustio 
oficirsku kasinu i spustio se do civilnog hotela jer namerava da traži od 
Lotike hitan zajam. Za trecim su inženjeri koji grade šumsku prugu za 
izvoz drveta. 
Sasvim u cošku sede i racunaju nešto gazda Pavle Rankovic, jedan od 
mladih ali bogatijih gazda, i neki Austrijanac, preduzimac na pruzi. 
Gazda Pavle je u turskom odelu i crvenom fesu, koji ne skida u kafani, 
sitnih ociju koje izgledaju kao dva svetla, crna i kosa proreza u 
krupnom bledom licu, a koje mogu da se neobicno rašire i dodu velike, 
sjajne i davolski nasmejane, u izuzetnim, retkim trenucima radosti i 
trijumfa. Preduzimac je u sivom odelu sportskog kroja, sa visokim 
žutim cipelama »na šnir«, koje sežu cak do kolena. Preduzimac piše 
zlatnom pisaljkom na srebrnom lancu, a gazda Pavle jednim debelim 
kratkim plajvazom, koji je još pre pet godina zaboravio u njegovom 
ducanu neki drvodelja, vojni majstor, kad je kupovao klince i baglame. 
Oni zakljucuju pogodbu za ishranu radnika na pruzi. Potpuno utonuli u 
posao, množe, dele i sabiraju; nižu brojeve, jedne vidljive, na hartiji, 
kojima treba da ubede i prevare jedan drugoga, a druge nevidljive, u 
glavi, kojima napregnuto i brzo racunaju, svaki za sebe, skrivene 
izglede i dobitak. 
Za svakoga od tih gostiju Lotika nalazi prikladnu rec, bogat osmejak ili 
samo nemi pogled, pun razumevanja. Pa se opet vraca mladom begu, 
koji pocinje ponovo da biva nemiran i nasrtljiv. 
A u toku noci, za vreme pijanke, sa svima njenim burnim, 
sevdalijskim, placevnim ili grubim frazama, koje ona dobro poznaje, 
naci ce se opet cas zatišja u kome ce moci da se vrati u svoju sobu i, 
pri mlecnoj svetlosti porculanske lampe, produži svoj odmor ili svoju 
prepisku, dok dole opet ne nastane kakva scena, i dok je ne odazovu. 
A sutra je drugi dan, drugi ili isti begovski pijani i cudljiv rasipnik, a za 
Lotiku ista briga koju valja brinuti nasmejana lica i isti posao koji 
izgleda uvek kao laka, raskalašna igra. 
Izgleda nerazumljivo i neobjašnjivo kako se Lotika snalazila i održavala 
u toj množini i raznovrnosti poslova koji su joj ispunjavali dan i noc i 
koji su od nje tražili više lukavstva nego što ga ima jedna žena i više 
snage nego što može da razvije jedan muškarac. Pa ipak, ona je 
stizala da posvršava sve, ne žaleci se nikad, ne objašnjavajuci nikom


ništa, ne govoreci nikad kod jednog posla o onome koji je pre toga 
svršila ili o drugom koji je ceka. I pored svega toga ona u raspodeli 
svoga vremena nalazi svakodnevno bar po jedan sat za Alibega Pašica. 
On je jedini covek za koga se u kasabi smatra da je uspeo da zadobije 
Lotikinu naklonost, stvarno, i nezavisno od svakog racuna. Ali to je 
ujedno i najpovuceniji i najcutljiviji covek u kasabi. Najstariji od cetiri 
brata Pašica, on se nije ženio (u kasabi se mislilo da je i to zbog 
Lotike), nije ulazio u poslove ni ucestvovao u javnom životu kasabe. 
On se ne opija i ne skita sa svojim vršnjacima. Uvek je istog 
raspoloženja, jednako milokrvan i jednako uzdržljiv prema svima, bez 
razlike. Tih je i povucen, ali ne beži ni od društva ni od razgovora, a 
ipak niko se ne seca nekog njegovog mišljenja niti se igde ponavlja 
nešto što je on rekao. Dovoljan je sam sebi i potpuno zadovoljan onim 
što je i što znaci u ocima drugih ljudi. Sam nema potrebe da bude ili 
da izgleda ma šta drugo do ono što jeste, a niko od njega ne ocekuje i 
ne traži ništa drugo. To je jedan od onih ljudi što nose svoje 
gospodstvo kao neko teško i plemenito zvanje koje im potpuno 
ispunjava život; urodeno, veliko i dostojanstveno gospodstvo koje ima 
svoje opravdanje samo u sebi i koje se ne može ni objasniti ni poricati, 
ni podražavati. 
Sa gostima iz velike sale Lotika nema mnogo posla. To je stvar 
kelnerice Malcike i »calkelnera« Gustava. Malcika je celoj varoši 
poznata otresita Madarica, koja izgleda kao žena nekog ukrotitelja 
zveradi, a Gustav je rid, omalen ceški Nemac, prgave naravi, 
zakrvavljenih ociju, raskrecenih nogu i dustaban. Oni poznaju sve 
goste i sve varošane uopšte, znaju kakav je koji platiša i kakve je 
naravi u pijanstvu, znaju koga treba hladno primiti, koga srdacno 
docekati, a koga ne treba uopšte puštati, »jer nije za hotela«. Oni 
vode brigu o tome da se pije mnogo i placa uredno, ali da se sve 
svršava glatko i lepo, jer je Lotikino nacelo: »Nur kein Skandal!« A ako 
se ponekad, izuzetno desi da neko podivlja neocekivano u picu ili, 
pošto se vec opio u drugim, nižim kafanama, ude silom u hotel, tada 
se pojavljuje momak Milan, visok, plecat i košcat Licanin divovske 
snage, covek koji malo govori a radi sve poslove. On je uvek propisno 
odeven kao hotelski momak (jer na sve to Lotika pazi). Uvek je bez 
kaputa, u smedem prsluku i beloj košulji, opasan dugackom keceljom 
od zelene coje, zimi i leti zasukanih rukava do lakata, da mu se vide 
ogromne podlaktice, rutave i crne kao dve velike cetke. Ufitiljeni brcici 
i crna kosa, kruta od vojnicke mirišljave pomade. Milan je onaj koji 
svaki skandal guši u samom zametku. 
Postoji jedna odavno utvrdena i osveštana taktika za tu neprijatnu i 
neželjenu operaciju. Gustav zagovara rabijatnog i pijanog gosta dok


mu Milan ne pride odostrag, onda se calkelner odjednom ukloni u 
stranu, a Licanin poduhvati pijanca s leda, jednom rukom za pojas a 
drugom za jaku, i to tako vešto i tako brzo da niko nikad nije mogao 
videti u cemu je »Milanov grif«. Tada i najsnažniji kasabalijski bekrija 
leti kao lutka od krpa i slame ka vratima, koja je Malcika vec otvorila u 
pravom trenutku, pa kroz vrata pravo na ulicu. Gustav baca u isti mah 
za njim njegovu kapu, štap ili što mu ostane od stvari, a Milan se 
propinje i celom težinom tela spušta bucno metalnu roletnu na 
vratima. Sve se to svrši u tren oka, sporazumno i glatko, i dok se gosti 
trgnu vec je neželjeni posetilac na ulici i može, ako je baš sasvim 
izbezumljen, samo još da udari koji put nožem ili kamenom u roletnu, 
kao što pokazuju tragovi na njoj, ali to vec nije skandal u hotelu nego 
na ulici, a to je stvar policije koja je i inace uvek pored hotela. Nikad 
se Milanu ne desi, kao drugun kafedžijama, da mu gost koga izbacuje 
vuce za sobom i ruši stolove i stolice ili da zaglavi nogama i rukama 
vrata, pa posle ne može ni par volova da ga izvuce. Nikad Milan ne 
unosi u taj posao neku preteranu revnost i zlu cud, borbenu strast ili 
licnu sujetu; zato i svršava stvar tako savršeno dobro i brzo. Minut 
posle izbacivanja, on je vec na svom poslu u kuhinji ili kelneraju, kao 
da ništa nije bilo. A Gustav samo prode, kao slucajno, kroz Extra 
Zimmer i pogledavši Lotiku, koja sedi za nekim stolom sa boljim 
gostima, sklopi kratko oba oka odjednom, što znaci da je nešto bilo, ali 
da je stvar uredena. Tada i Lotika, ne prekidajuci svoj razgovor brzo i 
neprimetno sa oba oka odjednom: to znaci: U redu, hvala, i pazite do 
kraja! 
Ostaje samo još pitanje onoga što je popio ili polupao izbaceni gost; tu 
sumu Lotika otpiše Gustavu kod obracuna dnevnog pazara, koji se vrši 
kasno u noci iza jednog crvenog paravana. 
Ima više nacina na koje onaj nemirni i onako vešto izbacen gost, ako 
ne bude odveden odmah ispred hotela u zatvor, može da se pribere i 
okrepi od neprijatnosti koje su mu se desile. Može da ote tura na 
kapiju i da se tu osveži hladovinom koju donosi vetar sa vode i sa 
okolnih brda. A može da prede i u Zarijevu mehanu, koja je samo 
malo podalje, na opštinskom pijacu, i da tu slobodno i nesmetano 
škripi zubima, preti, i psuje nevidljivu ruku koja ga je onako mucki i 
neodoljivo izbacila iz hotela. 
Tu, posle prvog sumraka, kad se razilaze domacini i ljudi od rada koji 
dolaze samo da popiju svoju »gidu« i da porazgovaraju sa sebi 
ravnima, nema i ne može da bude skandala, jer svak pije koliko hoce i 
koliko ima da plati, i svak radi i govori što mu srce želi. Jer tu se ne 
traži od gostiju da troše i da se opijaju, a da se ponašaju kao trezni.


Na kraju, ako neko prede baš svaku meru, tu je teški, cutljivi Zarije 
koji svojim mrgodnim i zlovoljnim licem razoružava i obeshrabruje i 
najbešnje pijanice i svadalice. On ih umiruje svojim pokretom teške 
ruke i dubokim glasom: 
— 'Ajde, baci to! Prodi se corava posla! 
Pa i u toj drevnoj mehani gde nema zasebnih odeljenja ni kelnera, jer 
poslužuje uvek poneko momce iz Sandžaka, u seoskom odelu, sad se 
cudno mešaju nove navike sa starima. 
Povuceni u najdalje uglove, cute poznati i okoreli rakijaši. Oni vole 
senku i tišinu, gde sede nad rakijom kao nad svetinjom, a mrze vrevu i 
nemir. Sagorelog stomaka, zapaljene jetre, poremecenih živaca, 
naobrijani i zapušteni, ravnodušni prema svemu na svetu, teški sami 
sebi, sede tako i piju, i pijuci cekaju da im u svesti najposle plane ona 
carobna svetlost kojom pice obasjava one koji mu se potpuno predaju, 
rad koje se slatko strada, propada i umire, a koja se, nažalost, 
godinama javlja sve rede i svetli sve slabije. 
Razgovorniji su i glasniji pocetnici, ponajviše gazdinski sinovi, mladici 
u opasnim godinama koji cine prve korake na rdavom putu, odužujuci 
tako arac koji svi oni placaju porocima pica i nerada, ko za krace ko za 
duže vreme. Ali vecina od njih ne ostaje dugo na tom putu, nego se 
vraca s njega, osniva porodicu i predaje se sticanju i radu, 
gradanskom životu ugušenih poroka i osrednjih strasti. A samo 
neznatna manjina prokletih i predodredenih produžuje tim putem 
zauvek, i izabravši umesto života alkohol, najkracu i najvarljiviju iluziju 
u ovom kratkom i varljivom životu, za njega žive i na njemu sagaraju, 
sve dok i oni ne postanu mrki, tupi i podbuli kao oni što sede u senci 
po uglovima. 
Otkako su nastala ova nova vremena života bez stege i obzira, življe 
trgovine i bolje zarade, pored Sumbe Ciganina, koji svojom zurlom 
prati sve kasabalijske terevenke vec tridesetak godina, sada dolazi u 
mehanu cesto i Franc Furlan sa svojim harmonikama. On je mršav i rid 
covek, sa zlatnom mindušom u desnom uhu, drvodelja po zanatu, ali 
suviše veliki ljubitelj muzike i vina. Njega vole da slušaju vojnici i 
strani radnici. 
Cesto se desi da naide guslar, obicno Crnogorac neki, isposnicki 
mršav, sirotinjski odeven, a pravog držanja i svetla pogleda, izgladneo 
a stidljiv, gord a upucen na milostinju. On sedi neko vreme u cošku, 
upadljivo povucen, ne porucuje ništa, gleda preda se i pravi se nevešt i


ravnodušan, pa ipak se vidi da ima drugih i drugacijih misli i namera 
nego što mu izgled kazuje. U njemu se nevidljivo rvu mnoga suprotna 
i nepomirljiva osecanja, a narocito velicina onoga što nosi u duši sa 
bedom i slabošcu onoga što može da izrazi i pokaže pred drugima. 
Zbog toga je uvek pomalo zbunjen i nesiguran pred svetom. On 
ponosno i strpljivo ceka da neko zatraži pesmu, pa i onda sa 
snebivanjem vadi gusle iz torbe, huce u njih, gleda da mu nije odvuklo 
gudalo, udešava strunu, i pri svemu tome ocigledno želi da što manje 
privuce pažnju na te svoje tehnicke pripreme. Kad prvi put prede 
gudalom preko strune, to je još drhtav zvuk, pun neravni kao izlokan 
drum. Ali kako koji put prevuce tako i sam, zatvorenih usta, kroz nos, 
pocinje tiho da prati zvuk gusala, da ga svojim glasom dopunjuje i 
poravnava. I kad se tako oba glasa potpuno sliju u žalan, jednomeran 
zvuk, koji tka zagasitu osnovu za pesmu, onda se ovaj siromah, kao 
carolijom, menja; nestaje mucnog snebivanja; sve se unutrašnje 
protivnosti mire i gase, sve se spoljne teškoce zaboravljaju. Guslar 
naglo podigne glavu, kao covek koji izbacuje masku skromnosti, 
nemajuci više potrebe da krije ko je i šta je, i otpocne neocekivano 
jakim glasom, upravo poklikne uvodne stihove: 
Procviljeo sitan bosioce: 
Tiha roso, što ne padaš na me? 
Gosti, koji su se dotle takode pravili nevešti i razgovarali, odjednom 
svi umuknu. Pri tim prvim stihovima njih sve redom, i Turke i hrišcane, 
prode jedan isti drhtaj neodredene žudnje i žedi za istom rosom, koja 
živi u pesmi kao i u svim njima, bez razlike. Ali kad odmah zatim 
guslar produži tiše: 
To ne bio sitan bosioce... 
i dižuci veo sa svoga poredenja pocne da nabraja turske ili srpske 
stvarne želje i sudbine koje se kriju iza figura o rosi i bosioku, kod 
slušalaca se odmah dele osecanja i razilaze suprotnim putevima, vec 
prema tome šta je ko i šta u sebi nosi, želi i veruje. Pa ipak, po nekom 
nepisanom pravilu, svi oni mirno slušaju pesmu do kraja i, strpljivi i 
uzdržljivi, ne odaju nicim svoje raspoloženje; samo gledaju u cašicu 
pred sobom, gde na sjajnoj površini rakije naziru željene pobede, 
gledaju bojeve i junake i slavu i sjaj kojih u svetu nigde nema. 
Najživlje je u mehani kad se desi da se zapiju varoški mladi gazde i 
gazdinski sinovi. Tada imaju posla i Sumbo i Franc Furlan i Corkan i 
Šaha Ciganka.


Šaha je zrikava Ciganka, drska muškobanja, koja pije sa svakim ko 
može da placa, ali se nikad ne opija. Bez nje i njenih smelih šala ne 
može se zamisliti nijedna terevenka. 
Ljudi koji se sa njima vesele smenjuju se, ali Corkan, Sumbo i Šaha su 
uvek isti. Oni žive od svirke, šale i rakije. Njihov je rad u tudoj dangubi 
i zarada u tudem rasipanju, a njihov pravi život u noci, upravo u onim 
neobicnim casovima kad zdravi i srecni ljudi spavaju, kad rakija i dotle 
sputavani nagoni stvaraju burna i sjajna raspoloženja i neocekivane 
zanose, koji su uvek isti a uvek izgledaju novi i nenadmašni. Oni su 
cutljivi i placeni svedoci pred kojima svako srne da se pokaže onakav 
kakav je, to jest »krvav ispod kože«, a da ne mora posle ni da se kaje 
ni da se stidi; sa njima i pred njima je dopušteno sve ono što bi pred 
svetom bilo zazorno a u rodenoj kuci grešno i nemogucno. Pod 
njihovim imenom i na njihov racun mogu svi ovi imucni, ugledni ocevi i 
sinovi dobrih porodica da budu za trenutak onakvi kakvi ni pred kim ne 
bi smeli da se pokažu, a kakvi u sebi jesu, bar na mahove i bar jednim 
delom svoga bica. Njih mogu svirepi da izvrgavaju podsmehu ili tuku, 
bojažljivi da psuju, darežljivi da darivaju; sujetni kupuju njihova 
laskanja, sumorni i cudljivi njihove šale i nastranosti, razvratnici 
njihove smelosti ili usluge. Oni su vecita i nepriznavana potreba 
kasabalijskog sveta ciji je duhovni život stegnut i izvitoperen. Oni su 
nešto kao umetnici u jednoj sredini u kojoj je umetnost nepoznata. 
Takvih ljudi i žena, pevaca, šaldžija, osobenjaka i lakrdijaša ima uvek 
u kasabi. Kad jedno od njih dotraje i umre, zameni ga drugi, jer pored 
poznatih i cuvenih razvijaju se i dorastaju novi, koji ce prikracivati 
vreme i uveseljavati život novim naraštajima. Ali mnogo ce vremena 
proci dok se javi ovakav kao što je Salko Corkan. 
Kad je posle austrijske okupacije došao u kasabu prvi cirkus, Corkan 
se zagledao u devojku koja je igrala na žici, i zbog nje pocinio toliko 
gluposti i ispada da je bio zatvoren i batinan, a obesne gazde, koje su 
ga zaludivale i nagonile na to, platile visoke globe. 
Otada je prošlo nekoliko godina, sve se navikao na mnoge stvari i 
dolazak stranih sviraca, pelivana i madionicara ne izaziva više onakve 
opšte i zarazne uzbune kao što je bilo sa prvim cirkusom, ali 
Corkanova ljubav prema igracici pominje se još. 
Odavno se on ovako troši služeci danju svima i za svaki posao a nocu 
gazdama i begovima za razbibrigu i džumbus pri picu. I to iz naraštaja 
u naraštaj. Kad se jedni istutnje i povuku, požene i smire, pristižu 
drugi mladi koji valja da svoje provedu. Sad je vec iznuren i prerano


ostareo; mnogo je više u mehani nego na poslu, i živi ne toliko od 
zarade koliko od milostinje i gazdinskog pica i mezeta. 
Za kišnih, jesenjih noci tonu u dosadi ljudi sakupljeni u ovoj Zarijevoj 
mehani. Za jednim stolom sedi nekoliko gazda. Misao je spora i sve 
navraca na tužne i neprijatne stvari; rec teška, zvuci prazno i 
razdražljivo; lica hladna, odsutna i nepoverljiva. Ni rakija ne može da 
oživi i podigne raspoloženje. Na klupi, u uglu mehane, drema Corkan, 
pritiskuje ga san i vlažna toplota i prva rakija; danas je okisao do 
kože, noseci neke stvari cak na Okolišta. 
Tada neko od onih sumornih gostiju za gazdinskim stolom pomenu kao 
slucajno igracicu iz cirkusa i Corkanovu nekadašnju nesrecnu ljubav. 
Pogledaše svi u cošak, ali Corkan je nepomican i pravi se i dalje da 
drema. Neka govore što god hoce; on je tvrdo rešio, i to upravo jutros, 
u jednom teškom mamurluku, da na njihova bockanja i podrugivanja 
ne odgovara i da ne dopusti da se sa njim tera onako bezdušna šala 
kao što su sinoc radile gazde u ovoj istoj mehani. 
— Ja mislim da se oni i sada dopisuju, — kaže jedan. 
— Vidi ti, kurvica, de on pismeno ljubav vodi s jednom, a druga mu 
ovdje sjedi uz koljeno! — dobacuje drugi. 
Corkan se usiljava da ostane nepomican, ali ga taj razgovor o njemu 
dira i uzbuduje, kao da mu sunce golica lice, jedno oko hoce silom da 
se otvori, a svi mišici se razvlace u srecan osmejak. Ne može da izdrži 
nepomicnost i cutanje. Najpre odmahuje kao nehatno i ravnodušno 
rukom, pa onda se ipak javi: 
— Prošlo, prošlo je to. 
— A, prošlo, je li? E, ljudi, cudna haina ovoga Corkana. Jedna vene 
tamo u tudem svijetu zbog njega a druga izlude za njim ovde. Prošlo 
ono, pa ce proci ovo, pa ce doci trece. Đe ce ti duša, jadan ne bio, kad 
tako zanosiš pamet jednoj za drugom? 
Corkan je vec na nogama i prilazi njihovom stolu. Zaboravio je i san i 
umor i svoju jutrošnju odluku da se ne da zavesti na razgovor. Sa 
rukom na srcu, uverava gazde da on nije kriv, da nije baš takav 
ljubavnik i zavodnik kakvim oni hoce da ga prikažu. Odelo je na njemu 
još mokro, a lice i pokislo i prljavo, jer njegov jevtin crveni fes pušta 
boju, ali preliveno osmejkom tronutog blaženstva. On seda pored 
gazdinskog stola:


— Rum za Corkana, — vice Santo Papo, pun i živolazan Jevrejin, sin 
Mente a unuk Morde Pape uglednih gvoždarskih trgovaca. 
Jer, u poslednje vreme Corkan pije, kad god može, rum umesto rakije. 
To novo pice kao da je stvoreno za ovakve kao što je on; jace je, brže 
po dejstvu, i prijatno drugacije od rakije. Ono dolazi u malim flašama 
od dva deci, na etiketi je slika mlade mulatkinje socnih usana i žarkih 
ociju, sa širokim slamnim šeširom na glavi, sa velikim zlatnim 
mindušama u ušima, a ispod nje crven natpis Jamaica. (Ta egzotika za 
Bošnjake u poslednjem stadiju alkoholizma, neposredno pre 
delirijuma, fabrikuje se u Slavonskom Brodu kod firme Eisler, 
Sirowatka & Comp.) Kad ugleda sliku mulatkinje, Corkan vec oseca 
vatru i miris novoga pica, i odmah pomisli da za ovo blago zemaljsko 
ne bi nikad znao da je umro samo pre godinu dana. »A koliko je takve 
ljepote u svijetu!« Razneži se pri toj pomisli i zato uvek zastane 
nekoliko trenutaka, zamišljen, kad otvori flašu ruma. A posle 
zadovoljstva koje ima od te misli dolazi slast od pica samog. 
I sad on drži usku flašu pred licem, kao da joj necujno tepa. A onaj 
koji je otpoceo i uspeo da ga navede na razgovor pita ga strogo: 
— Šta misliš ti, bolan, sa onom djevojkom; da je uzimaš ili da se igraš 
sa njom kao i sa ostalima? 
Rec je o nekoj Paši, iz Dušca. To je najlepša devojka u kasabi, sirota 
bez oca, vezilja kao što joj je i majka. 
Na mnogobrojnim tefericima i pijankama prošloga leta momci su 
mnogo govorili i pevali o Paši i njenoj nepristupacnoj lepoti. Postepeno 
i neprimetno uz njih se oduševljavao i Corkan, ni sam ne zna kako ni 
zašto. Tako su poceli da zbijaju šalu sa njim. Jednog petka poveli su 
ga na ašikovanje u mahalu, gde se iza kapija i mušebaka mogao cuti 
prigušen kikot i šapat nevidljivih devojaka. Iz jedne avlije u kojoj je 
bila i Paša sa drugaricama bacen je struk kalopera pred Corkana. On je 
zastao zbunjen, da ne bi zgazio cvet, ne usudujuci se da ga podigne. 
Momci koji su ga vodili poceli su da ga tapšu po plecima i da mu 
cestitaju što je medu njima tolikima Paša izabrala upravo njega i 
ukazala mu tobože pažnju koju još niko od nje nije doživeo. 
Te noci se pilo na Mezalinu, pored reke, pod orasima, sve do zore. 
Corkan je sedeo pored vatre, usturen i svecan, cas zanesen i 
raspevan, cas brižan i zamišljen. Za tu noc nisu mu dali da poslužuje 
ni da radi oko kafe ili jela.


— Znaš li ti, bolan, šta kazuje struk kalopera, bacen iz djevojacke 
ruke? — govorio mu je jedan od njih. — Kaže da ti Paša porucuje: »Ja 
venem za tobom ko ovaj otkinuti list, a ti nit' me prosiš za sebe nit' me 
puštaš za drugoga.« To kazuje. 
I svi mu govore o Paši, beloj, cednoj, jedinici, koja se previja kao 
dozrela loza preko avlijskog zida i ceka ruku koja ce je uzabrati, a taj 
koga ceka to je glavom on, Corkan. 
Gazde se tobože ljute i glasno vajkaju: otkud na njega da baci oko? 
Drugi ga brane. A Corkan pije. Cas poveruje u to cudo, cas ga odbija 
kao nemogucnost. U razgovoru, brani se od gazdinskih šala, dokazuje 
da to nije za njega, da je siromah, ostareo i neugledan, ali u trenucima 
cutanja i sam mašta o Paši, o njenoj lepoti i sreci koju ona daje, bez 
obzira da li je za njega moguca ili nije. A u toj velikoj letnoj noci, koju 
rakija i pesma i rasplamsala vatra na travi cine beskrajnom, sve je 
mogucno; ništa nije stvarno, ali ništa nije neverovatno ni potpuno 
iskljuceno. Maskare se i sprdaju s njim gazde, zna on to; ne mogu 
gospoda da žive bez smeha, moraju nekog da zadirkuju i s nekim 
džumbus da teraju, to je Oduvek bilo tako i to je i sada. Ali ako je sve 
to i šala, nije šala njegov san o divnoj ženi i nedostižnoj ljubavi o kojoj 
je uvek maštao i mašta i danas, nisu šala ove pesme u kojima je 
ljubav isto tako stvarna i nestvarna, i žena isto tako bliska i nedostižna 
kao u njegovoj mašti. Za gazde je sve pa i to šala, ali za njega je istina 
i svetinja koju nosi oduvek u sebi i koja postoji stvarno i nesumnjivo, i 
to nezavisno od gazdinske zabave, od pica i pesme, nezavisno od 
svega, pa i od Paše same. 
Sve on to dobro zna i sve opet lako zaboravlja. Jer u njemu se duša 
topi i pamet razliva kao voda. 
Tako je Corkan, tri godine posle svoje velike ljubavi i bruke sa 
Švabicom koja igra na žici, pao u novu i mocnu madiju ljubavi i tako 
su dokoni i bogati ljudi pronašli novu igru, dovoljno i svirepu i 
uzbudljivu da ih zasmejava mesecima i godinama. 
To je bilo u polovini leta. Prošla je jesen i nastupila zima a igra sa 
Corkanovom ljubavi prema lepoj Paši ispunjava veceri i skracuje dane 
ljudima iz caršije. Corkana ne zovu drugacije do duvegijom i ašikom. 
Danju, dok mamuran i neispavan svršava sitne i krupne poslove po 
ducanima, posluje i raznosi stvari, Corkan se i cudi i ljuti što ga tako 
zovu i samo stresa ramenima, ali cim padne noc, zapale se lampe u 
Zarijevoj mehani, neko vikne: »Rum za Corkana!«, neko zapeva tiho i 
kao slucajno:


Akšam geldi, sunce zajde: 
Na tvom licu više ne sja. 
Sve se tada odjednom izmeni. Nema više tereta, ni otresanja 
ramenima, nema ni kasabe ni mehane ni Corkana samog ovakvog 
kakav je, prozebao, neobrijan, umotan u krpe i ostatke tudeg odela. 
Postoji samo neki visoki doksat, svetao od sunca koje zalazi, sa lozom 
i devojkom koja gleda i ceka na koga ce da baci struk kalopera. 
Postoji, istina, i grohotan smeh oko njega i svakojake primedbe i gruba 
šegacenja, ali sve je to daleko, kao u magli, a onaj koji peva sasvim je 
blizu njega, tu pored uha: 
Da mi se je ogrijati 
Na sunašcu kraj tebe! 
I on se greje na tom suncu, koje je zašlo, kako se nikad nije ogrejao 
na onom stvarnom što nad kasabom svakodnevno izlazi i zalazi. 
— Rum za Corkana! 
Tako su prolazile zimske noci. Potkraj te zime desi se Pašina udaja. 
Sirota vezilja iz Dušca, sa svojom lepotom i svojih nepunih devetnaest 
godina, udavala se za Hadži-Omera iza Grada, bogatog i uglednog 
coveka od pedeset i pet godina, i to kao inoca. 
Hadži Omer je vec preko trideset godina oženjen. Žena mu je iz velike 
porodice, cuvena sa svoje umešnosti i pameti. Njihovo imanje za 
Gradom, to je citav jedan zaselak, napredan i pun svega, njihovi tvrdi 
ducani u varoši, siguran i velik prihod. I sve to nije toliko zasluga 
mirnog i nepokretnog Hadži-Omera, koji samo projaše po dva puta 
dnevno iza Grada u varoš i natrag, koliko okretne i umne, uvek 
nasmejane Hadži-Omerovice. Za sve turske žene u kasabi i okolini 
njeno je mišljenje glavna mera i poslednja rec u mnogim pitanjima. 
To je po svemu, najuglednija i najbolja porodica, ali ovo dvoje vec 
ostarelih ljudi nemaju dece. Dugo ih je držala nada. Hadži Omer je i na 
Cabu išao, žena mu je delila sirotinji i tekijama, godine su prolazile, 
sve im je raslo i napredovalo, ali u onome što je glavno nije bilo 
blagoslova. Mudro i lepo su snosili svoju zlu srecu i Hadži Omer i 
njegova pametna hanuma, ali nade na porod više nije moglo biti. Žena 
je bila u cetrdeset i petoj godini. 
U pitanju je bilo veliko nasledstvo koje treba da ostane iza Hadži- 
Omera. Tim pitanjem su se bavili ne samo njegovi i ženini mnogobrojni


rodaci nego pomalo i cela varoš. Jedni su želeli da taj brak ostane do 
kraja bez dece, a drugi su opet smatrali da je šteta da takav covek 
umre bez naslednika i da mu imanje razdele i razvuku neki rodaci, i 
zato su ga nagovarali da uzme drugu, mladu ženu, dok je još vreme i 
dok ima izgleda na potomstvo. U tom pitanju su se varoški Turci delili 
na dva tabora. Pitanje je rešila sama Hadži-Omerova žena, nerotkinja. 
Otvoreno, odlucno i iskreno, kao što je sve radila, ona je rekla svome 
neodlucnom mužu: 
— Sve nam je dao dragi Bog, hvala mu i slava, i slogu i zdravlje i 
bogatstvo, ali nam nije dao ono što ima svaki siromah: da vidimo svoj 
evlad i da znamo na kome sve ovo iza nas ostaje. Takva je moja zla 
sudbina. Ali ako ja, po božjoj volji, moram da je snosim, ne moraš ti. 
Vidim da je caršija ustala da te ženi i da brine našu brigu. Eh, kad ce 
te oni ženiti, onda volim da te oženim ja, jer niko ti nije bolji prijatelj 
od mene. 
I žena mu iznese svoj plan: kako nema nikakva izgleda više da bi njih 
dvoje mogli imati dece, potrebno je da on, pored nje, dovede drugu 
ženu, mladu, sa kojom ce još moci imati poroda. Zakon mu daje pravo 
na to. A ona ce, naravno, i dalje ostati u kuci, kao »stara hadžinica«, i 
paziti da se sve svrši u redu. 
Hadži Omer se opirao i tvrdio dugo da on boljeg druga od nje ne traži, 
da njemu druga i mlada žena ne treba, ali je Hadži-Omerovica ne 
samo ostala pri svojoj zamisli nego mu je i saopštila koju mu je ženu 
izabrala. Kad vec mora da se ženi da bi imao dete, najbolje je da uzme 
zdravu, mladu i lepu sirotu devojku, koja ce mu dati zdrav porod i dok 
je živa zahvaljivati svojoj srecnoj sudbini. Njen izbor je pao na lepu 
Pašu, kcer one vezilje iz Dušca. 
I tako se i svršilo. Po volji svoje starije žene i sa njenom pomoci, Hadži 
Omer se oženio lepom Pašom. A jedanaest meseci docnije Paša je 
rodila zdravo muško dete. Time je pitanje Hadži-Omerovog naslednika 
bilo rešeno, uništene mnoge rodacke nade i caršiji zacepljena usta. 
Paša je bila srecna, a »stara hadžinica« zadovoljna, i živele su u Hadži- 
Omerovoj kuci složno kao majka i kci. 
Taj srecan svršetak pitanja Hadži-Omerovog naslednika bio je pocetak 
Corkanovih velikih stradanja. Te zime je glavna zabava dokonih ljudi u 
Zarijevoj mehani bila Corkanova tuga zbog Pašine udaje. Nesrecni 
ljubavnik je pio kao nikad dotad; gazde su ga cašcavale i za svoj novac 
svaki je mogao da se smeje do suza. Obešenjaci su mu dostavljali 
izmišljene poruke od Paše, uveravali ga da ona place dan i noc, da


vene za njim, ne kazujuci nikom pravi uzrok svoga jada. A Corkan je 
ludovao, pevao, plakao, odgovarao ozbiljno i opširno na sva pitanja, 
vajkao se na svoju sudbinu, koja ga je stvorila ovako neuglednim i 
siromahom. 
— Dobro, Corkane, za koliko si ti godina mladi od Hadži-Omera? — 
zapocinjao je neki od gazda razgovor. 
— Šta ja znam? I šta mi vrijedi što sam mladi? — odgovara gorko 
Corkan. 
— Eh, da je po srcu i po mladosti, ne bi Hadži Omer imao što ima i ne 
bi ovaj naš Corkan sjedio de sjedi, — upada neko sa strane. 
A Corkanu ne treba mnogo pa da ga tronu i razneže. Toce mu rum za 
rumom i uveravaju ga da on ne samo da je mladi i lepši i »po srcu« 
daleko bliži Paši, nego da on nije, na kraju krajeva, ni takav siromah 
kao što se misli i kao što to izgleda. Ti dokoni ljudi smislili su u dugim 
nocima, pored rakije, citavu pricu: kako je njegov otac, nepoznati 
turski oficir, koga nikad nije video, ostavio negde u Anadolu velika 
imanja svome nezakonitom sinu u Višegradu, kao jedinom nasledniku, 
ali kako su neki tamošnji rodaci omeli izvršenje toga testamenta; kako 
bi sada samo trebalo da se Corkan pojavi tamo negde u dalekoj i 
bogatoj varoši Brusi i da razbije spletke i prevare tih lažnih naslednika 
i uzme ono što mu pripada. Tada bi on mogao za svoje mekinje da 
kupi i Hadži-Omera i sve njegovo tobožnje bogatstvo. 
Corkan ih sluša, pije i samo uzdiše. Boli ga sve to, ali i milo mu je da 
se ovako oseca i drži kao covek koga su prevarili i pokrali i ovde u 
kasabi i tamo negde u dalekoj, lepšoj zemlji odakle je njegov 
nepoznati otac. A ovi oko njega spremaju tobože njegovo putovanje u 
Brusu. Šale su duge, bezdušne i do sitnica izradene. Jedne noci donose 
gotov tobožnji pasoš za njegovo putovanje, izvode Corkana nasred 
mehane i tu ga okrecu, zagledaju, i unose u pasoš njegov licni opis, uz 
grube šale i grohotan smeh. Drugi put sracunavaju koliko bi mu 
novaca trebalo za put do Bruse, kako ce putovati i gde konaciti. I u 
tome im opet prode dobar deo duge noci. 
Dok je trezven, Corkan se brani; i veruje i ne veruje u sve što mu 
govore; više ne veruje nego što veruje. Upravo, dok je trezan on ne 
veruje ništa, ali cim je pijan, ponaša se kao da veruje. Jer kad ga 
ponese alkohol, onda se više ne pita šta je istina a šta šala i laž. Istina 
je da on vec posle druge flašice ruma oseti mirisni vetar otud od 
daleke, nedostižive Bruse, i vidi, lepo vidi, njene zelene bašte i bele


gradevine. Stvarnost je da je on prevaren, nesrecan od rodenja u 
svemu, u porodici, u imanju, u ljubavi; da mu je ucinjeno krivo, toliko 
krivo da su i bog i ljudi njegovi dužnici. Izvesno je da on nije ovo što 
izgleda i kakvim ga ljudi smatraju. I sa svakom cašom sve ga više 
muci potreba da to kaže ovima oko sebe, iako i sam oseca kako je 
teško dokazivati jednu istinu koja je u njemu jasna i ocigledna, ali 
protiv koje govori sve što je na njemu i oko njega. Pa ipak, vec posle 
prve cašice ruma, on to objašnjava svakom, po svu noc, iskidanim 
recima, grotesknim pokretima, kroz pijane suze. I što on više i življe 
objašnjava, ovi oko njega sve se više smeju i šegace. Smeju se toliko i 
tako slatko da im se nadimaju slabine i pucaju vilice od tog smeha koji 
je zarazan, neutoljiv, i sladi od svakog jela i pica. Smejuci se 
zaboravljaju camotinju zimske noci, i pored Corkana, i sami piju bez 
mere. 
— Ubij se! — kaže mu Mehaga Sarac, koji svojim hladnim i prividno 
ozbiljnim nacinom ume najbolje da izazove i razdraži Corkana. — Kad 
ti nisi bio kadar da otmeš Pašu od onog duturuma Hadži-Omera, onda 
ne treba da živiš. Ubij se, Corkane, to ti je moj savet. 
— Eh, »ubij se, ubij se«, — vajka se Corkan. — Misliš ti da ja nisam na 
to pomišljao? Sto puta sam polazio da sa kapije skocim u Drinu i sto 
puta me nešto vracalo. 
— Šta te vracalo? Strah te vracao. Pun tur, Corkane! 
— E, nije! Nije strah, tako mi boga, nije strah. 
U opštoj graji i smehu, Corkan skace, bije se u grudi, kida komadic od 
hleba koji je pred njim i unosi ga nepomicnom i hladnom Mehagi u 
lice. 
— Vidiš li ovo? E, ovoga mi hljeba i nimeta, nije strah, nego ... 
Tu neko odjednom zapjeva, tanko i iznenada: 
Na tvom licu više ne sja. 
I svi prihvataju pesmu i zaglušuju Mehagu, koji vice prema Corkanu: 
— U-bij-se! 
I tako pevajuci padaju i sami u zanos u koji su hteli da nateraju ovoga 
siromaha, dok se na kraju sve ne pretvori u potpuno ludu terevenku.


Jedne februarske noci su tako osvanuli, mahnitajuci zajedno sa svojom 
žrtvom, Corkanom, i sami žrtve svoga ludovanja. Bilo se vec razdanilo 
kad su svi zajedno izišli iz mehane i onako vruci, vileni i zabreklih 
damara od pica, otišli na most, koji je bio gotovo pust i sav pokriven 
poledicom. 
Sa velikom grajom i grohotnim smehom, ne obaziruci se na retke rane 
prolaznike, kladili su se: ko sme da prede most, ali po uskoj kamenoj 
ogradi, bleštavoj od tankog leda. 
— Smije Corkan, — vice neko od pijanaca. 
— Ne smije! Kakav Corkan! 
— Ko ne smije? Ja? Smijem ja, bolan, što živ covjek ne smije, — vikao 
je Corkan bijuci se gromko u prsa. 
— Ne smiješ! Cik stisni! 
— Smijem, valahi! 
— Smije Corkan! Smije! 
— Ne smije! Laže! 
Tako su se nadvikivali i razmetali pijani ljudi, iako su se i na ovako 
širokom mostu jedva na nogama držali, jer su svi teturali, posrtali i 
hvatali se jedan za drugog. 
Nisu ni primetili kad se Corkan uspeo na kamenu ogradu. Najednom su 
videh da lebdi iznad njih, i onako pijan i raspasan, nastoji da se održi i 
da koraca po plocama na zidu. 
Kamena ograda je široka svega tri pedlja. Corkan se povodi cas levo 
cas desno. Levo je most i na mostu, tu ispod njegovih nogu, gomila 
pijanih ljudi koja ga u stopu prati i dovikuje mu neke reci koje on 
jedva razume, i to kao nerazumljiv šum. A desno praznina, i u toj 
praznini, dole negde duboko, šumi nevidljiva reka; sa nje se puši gusta 
para i kao beo dim diže u studeno jutro. 
Retki prolaznici su zastajali, i uplašeni, raširenih ociju, gledali pijanog 
coveka, koji umesto po mostu ide po njegovoj uskoj i klizavoj ogradi, 
nadnesen nad dubinom, mašuci ocajno rukama da bi održao 
ravnotežu. I od pijanog društva neki, malo trezniji i prisebniji,


zastadoše kao probudeni, i bledi od straha posmatraju opasnu igru. 
Drugi su, ne shvatajuci opasnosti, išli pored ograde i svojim povicima i 
dalje pratili pijanog coveka koji, nišuci se i povodeci poigrava nad 
dubinom. 
Svojim opasnim položajem Corkan se odjednom izdvoji i sad je kao 
neko džinovsko cudovište visoko iznad njih. Prvi koraci su oprezni i 
tromi. Njegove teške kundure svaki cas se okliznu po plocama, 
prevucenim poledicom. Cini mu se da noge beže ispod njega, da ga 
dubina pod njim neodoljivo privlaci, da se mora otisnuti i pasti, da vec 
pada. Ali taj neobicni položaj i blizina velike opasnosti davali su mu 
novu snagu i dotle nepoznate moci. Boreci se da održi ravnotežu, sve 
je življe poskakivao i sve se više lomio u pasu i u kolenima. Umesto da 
koraca, on je, ni sam ne zna kako, poceo da igra, sitno, bezbrižno, kao 
da je na širokoj zelenoj poljani a ne na uskom cenaru i poledici. I 
odjednom je postao lak i vešt, kao što covek biva ponekad u snovima. 
Njegovo zdepasto i iznureno telo sada je bez težine. Pijani Corkan je 
poigravao i lebdeo nad provalijom kao krilat. Osecao je kako iz 
njegovog tela, zajedno sa muzikom po kojoj igra, tece vesela snaga 
koja daje sigurnost i ravnotežu. Igra ga je nosila kud ga hod ne bi 
nikad proneo. I ne pomišljajuci više na opasnost i mogucnost pada, 
cupkao je s noge na nogu i pevao, raširenih ruku kao da se sam prati 
uz šarkiju. 
— Tiridam, tiridam tiridiridiridiridiridam, tiridam ... haj, haj, haj, haj! 
Peva Corkan i sam sebi daje takt po kome sigurno i poigravajuci 
prelazi svoj opasni put. Noge savija u kolenima, a glavu naginje cas 
levo cas desno. 
— Tiridam, tiridam... hajhaj! 
U tom izuzetnom i opasnom položaju, uzvišen iznad svih, on nije više 
onaj veselnik Corkan iz caršije i mehane; nije ni to pod njim klizava i 
uska kamena ograda poznatog mosta na kome je hiljadu puta žvakao 
svoj somun i, misleci o slatkoj smrti u talasima, zaspao u hladovini na 
kapiji. Ne, to je to daleko i neostvarljivo putovanje o kome mu svake 
veceri u mehani govore, sa grubim zadirkivanjem i podsmehom, i na 
koje se sad, evo, najposle krenuo. To je ona svetla željena staza 
velikih podviga, a tamo na dalekom njenom kraju, tamo je carski grad 
Brusa sa istinskim bogatstvom i zakonitim nasledem, a tamo je negde 
i sunce koje je zašlo, i lepa Paša sa muškim detetom, njegova žena sa 
njegovim sinom.


Tako je, igrajuci u zanosu, obišao i onaj istureni deo ograde koji 
okružuje sofu, a zatim i drugu polovinu mosta. Kad je stigao do kraja, 
skocio je na drum i gledao zbunjeno oko sebe, zacuden da se sve 
svršilo opet na tvrdom i dobro poznatom višegradskom putu. Društvo 
koje ga je dotle pratilo sa povicima hrabrenja i šalama, docekalo ga je 
odmah. Pritrcali su i oni koji su, uplašeni, bili zastali. Stali su da ga 
grle, tapšu po ramenima i po izbledelom fesu. Vikali su svi u jedan 
glas. 
— Aferim, Corkane, pile od sokola! 
— Aferim, gazijo! 
— Rum za Corkana! — derao se Santo Papo promuklim glasom, sa 
španskim izgovorom, misleci da je u mehani i šireci ruke kao da ga 
razapinju. 
U toj opštoj gužvi i vrevi neko je vec predložio da se ne rastaju i ne 
odlaze kucama, nego da nastave dalje da piju, u slavu Corkanovog 
podviga. 
Deca koja su tada bila u osmoj ili devetoj godini i toga jutra hitala 
preko zamrzlog mosta ka svojoj udaljenoj školi, zastajala su i gledala 
neobican prizor. Od cudenja su im bila otvorena mala usta iz kojih se 
vila bela para. Onako sitni, umotani, sa tablicama i knjigama pod 
pazuhom, oni nisu mogli da shvate ovu igru odraslih ljudi, ali im je za 
ceo život, zajedno sa linijom njihovog rodnog mosta, ostala u ocima 
slika dobro poznatog Corkana, koji preobražen i lak, poigravajuci 
smelo i radosno, kao madijom nošen, hoda onuda kuda je zabranjeno i 
kud niko ne ide. 
Prošlo je dvadesetak godina od kako su prva austrijska, žuto obojena 
vojna kola prešla most. Dvadeset godina pod okupacijom, to je dug niz 
dana i meseci. Svaki taj dan i mesec, uzet za sebe, izgleda nesiguran i 
privremen, ali svi zajedno sacinjavaju srazmerno najduži period mira i 
materijalnog napretka što ga je kasaba ikad zapamtila, glavni deo 
života onog naraštaja koji je u trenutku okupacije ulazio u godine 
punoletstva. 
To su bile te godine prividnog blagostanja i sigurne, pa ma i male 
zarade, kad su majke, govoreci o svom sinu, dodavale: »Da je živ i 
zdrav i da mu Bog da lak hljeb!«; kad je i žena onog visokog Ferhata, 
vecitog siromaha, koji pali opštinske fenjere po sokacima i prima za to


dvadeset forinti mesecno, govorila sa ponosom: »Šucur dragom Bogu 
kad je i moj Ferhat ajlukcija.« 
Tako su tekle i poslednje godine XIX veka, godine bez uzbudenja i 
krupnih dogadaja, kao što tece mirna i razlivena reka pred neizvesnim 
ušcem. Po njima sudeci izgledalo je kao da nestaje tragicnih akcenata 
u životu evropskih naroda, pa i u kasabi pored mosta. A ukoliko bi se 
ponekad i javili negde u svetu, oni ili nisu dopirali do nas ili su nama 
ovde bili daleki i nerazumljivi. 
Tako je jednog letnjeg dana, posle toliko vremena, iskrsnuo opet na 
kapiji beo, služben oglas. Bio je kratak, ovog puta opervažen jakom 
crnom prugom, i javljao je da je Njeno Velicanstvo carica Jelisaveta 
poginula u ženevi, kao žrtva odvratnog atentata, od ruke italijanskog 
anarhiste Lukenija. Oglas je dalje sadržavao gnušanje i duboku žalost 
svih naroda velike Austro-Ugarske Monarhije i pozivao ih da se u 
podanickoj vernosti još cvršce okupe oko prestola i da tako budu 
najbolja uteha vladaocu koga je sudbina tako teško pogodila. 
Plakat je bio prilepljen ispod bele ploce sa natpisom, kao nekad 
proglas generala Filipovica o okupaciji zemlje, i svet ga je citao s 
uzbudenjem, jer je bila rec o carici, ženi, ali bez pravog razumevanja i 
dubljeg ucešca. 
Nekoliko veceri nije bilo pesme ni glasnog veselja na kapiji, jer je 
sama vlast tako naredila. 
U kasabi je bio samo jedan covek koga je ova vešt teško pogadala. To 
je bio Pjetro Sola, jedini Italijan u varoši, preduzimac i zidar, 
kamenorezac i slikar; ukratko svaštar i veštak naše kasabe. Majstor 
Pero, kako ga je zvala cela kasaba, došao je još uz okupaciju, nastanio 
se ovde, oženivši se nekom Stanom, sirotom devojkom ne baš 
najboljeg glasa. Bila je rida, snažna, dvaput veca od njega, i važila je 
kao žena oštra jezika i teške ruke, sa kojom je bolje ne upuštati se u 
svadu. A majstor Pero bio je sitan, pognut, dobrocudan covek, plavih, 
krotkih ociju i oborenih brkova. Lepo je radio i dobro zaradivao. S 
vremenom je postao pravi kasabalija, samo jezik i izgovor nije mogao 
nikad da savlada, kao ni Lotika. Zbog njegovih zlatnih ruku i dobre 
cudi svi su ga u kasabi voleli, a njegova atletski snažna žena vodila ga 
je kroz život strogo i materinski, kao dete. 
Kad je, vracajuci se s posla, siv od kamene prašine i umrljan bojama, 
majstor Pero procitao oglas na kapiji, on je nabio šešir na oci i grcevito 
stisnuo svoju tanku lulu koju je uvek držao u zubima. I koga god je


sreo od uglednijih i ozbiljnijih ljudi, dokazivao mu je da on, iako je 
Italijan, nema niceg zajednickog sa ovim Lukenijem i njegovim 
odvratnim zlocinom. Ljudi su ga slušali, umirivali ga i uveravali da mu 
veruju, da nisu, uostalom, nikad ni pomislili nešto tako o njemu, ali on 
je i dalje svakom objašnjavao da ga je stid što je živ i da on pile u 
životu nije zaklao, a kamoli da covjeka ubije, i to ženu jednu, i tako 
visoku licnost. Najposle, ta njegova bojazan pretvorila se u pravu 
maniju. Kasabalije su pocele da se podsmevaju majstor-Perinoj brizi i 
revnosti, i njegovim izlišnim uveravanjima da nema veze sa ubicama i 
anarhistima. A kasabalijski decaci su odmah pronašli svirepu igru. 
Skriveni iza ograde, vikali su za majstor-Perom: »Lukeni!« Siromah 
covek se branio od tih povika kao od nevidljivih osica, nabijao šešir na 
oci i bežao kuci da se izjada i isplace u širokom krilu svoje žene. 
— Stid me, stid me — jecao je sitni covek, — u oci nikom ne mogu da 
pogledam. 
— 'Ajde, budalašu, cega te stid? Što je Talijan ubio caricu? Nek se stidi 
talijanski kralj! A ko si ti i šta si da se ti stidiš? 
— Eto, stidim se sto sam ziv, — žalio se majstor Pero ženi koja ga je 
drmusala i nastojala da mu ulije snagu i odlucnost i da ga nauci kako 
ce da prode kroz caršiju slobodno uzdignute glave i ne obarajuci 
pogled ni pred kim. 
Za to vreme na kapiji su sedeli stariji ljudi i nepomicna lica i oborena 
pogleda slušali novinske vesti sa pojedinostima o ubistvu austrijske 
carice. Te vesti su bile samo povod za opšte razgovore o sudbinama 
krunisanih glava i velikih ljudi. Jednom krugu uglednih, ljubopitljivih i 
neukih Turaka caršilija objašnjava višegradski muderis Husein efendija 
šta su i ko su ti anarhisti. 
Muderis je isto onako svecan i krut, cist i negovan kakav je bio nekad, 
pre dvadeset godina, kad je na ovoj kapiji docekivao prve Švabe, 
zajedno sa Mula-Ibrahimom i pop-Nikolom, koji odavno vec pocivaju 
svaki na svom groblju. Brada mu je vec seda, ali isto onako pažljivo 
podrezana i zaobljena; celo lice mirno i glatko, jer ljudi krute pameti i 
tvrda srca sporo stare. Visoko mišljenje koje je uvek imao o samom 
sebi još je poraslo za ovih dvadeset godina. Uzgred budi receno, onaj 
sanduk knjiga, na kome pociva dobrim delom muderisov glas ucena 
coveka, još je neiscrpen i neprocitan, a njegova hronika naše kasabe 
porasla je u ovih dvadeset godina svega još za cetiri dalje stranice, jer 
muderis što biva stariji to sve više ceni sebe i svoju hroniku, a sve 
manje dogadaje oko sebe.


On sada govori tihim glasom i sporo, kao da cita neki nejasan rukopis, 
a dostojanstveno, svecano i strogo, uzimajuci sudbinu kaurske carice 
samo kao povod i ne mešajuci je niukoliko sa pravim smislom svoga 
tumacenja. Po njegovom tumacenju (a ono i nije njegovo, jer ga je on 
našao u dobrim, starim knjigama koje je nasledio od svog nekadašnjeg 
ucitelja, cuvenog Arap-hodže), toga što se sada naziva anarhistima 
bilo je oduvek i bice dok je sveta i veka. Tako je ljudski život udešen 
— i sam Bog jedini tako je hteo — da uz svaki dram dobra idu dva 
drama zla, da na ovoj zemlji ne može biti dobrote bez mržnje ni 
velicine bez zavisti, kao što nema ni najmanjeg predmeta bez senke. 
To narocito važi za izuzetno velike, pobožne i slavne ljude. Uz svakog 
od njih raste, uporedo sa njihovom slavom, i njihov krvnik i vreba 
priliku, pa nekad je uhvati pre a nekad posle. 
— Eto, ovaj naš zemljak Mehmedpaša, koji je odavno rajski stanovnik, 
— kaže muderis i pokazuje na kamenu plocu iznad plakata, — koji je 
tri sultana služio i bio mudriji od Asafa, koji je i ovaj kamen na kome 
sjedimo svojom snagom i svojom pobožnošcu podigo, i on je od toga 
noža poginuo. Pored sve svoje sile i mudrosti, od te dekike nije mogao 
pobjeci. Oni kojima je veliki vezir smetao u njihovim planovima, a to je 
bila velika i jaka stranka, našli su nacina da naoružaju i podgovore 
jednog sumanutog derviša da ga ubije, i to baš kad je išao džumu da 
klanja. Sa izlizanom derviškom hrkom na ledima i brojanicama u 
rukama, derviš je preprijecio put vezirovoj pratnji i pritvorno i ponizno 
zatražio sadaku, a kad je vezir htio da se maši za džep i da mu udijeli, 
on ga je probo. I tako je Mehmed-paša pogino kao šehit. 
Ljudi slušaju i odbijajuci dimove gledaju cas kamenu plocu sa tarihom, 
cas beli plakat optocen crnom linijom. Slušaju pažljivo, iako svaki ne 
razume baš potpuno i svaku rec iz muderisovog tumacenja. Ali, 
gledajuci za dimom svojih cigara, u daljinu, mimo tariha i plakata, 
naslucuju tamo negde u svetu neki drugi i drugaciji život, život velikih 
uspona i dubokih padova, u kome se velicina meša sa tragikom, i koji 
na neki nacin drži ravnotežu ovom njihovom mirnom i jednolicnom 
živovanju na kapiji. 
Pa su i ti dani prošli. Na kapiji se vratio stari red, sa glasnim, obicnim 
razgovorima, šalama i pesmama. Razgovori o anarhistima su prestali. 
A onaj plakat o smrti te svetu slabo poznate i tude carice menjao se 
pod uticajem sunca, kiše i prašine, dok ga najposle nije vetar iskidao i 
sve komad po komad razneo niz vodu i po jaliji. 
Još neko vreme nevaljali decaci su vikali za majstor-Perom: »Lukeni!«, 
ne znajuci ni sami šta to znaci ni zašto to rade, nego prosto po onoj


decijoj potrebi da traže i muce slaba i osetljiva stvorenja. Vikali su, pa 
i prestali, jer su našli drugu zabavu. A tome je doprinela malo i Stana s 
Mejdana time što je dušmanski isprebijala dva najgrlatija decaka. 
A posle mesec-dva niko više nije spominjao caricinu smrt ni anarhiste. 
Taj život potkraj stoleca, koji je izgledao ukrocen i pripitomljen 
zauvek, prikrivao je svojim širokim i jednolicnim tokom sve, i kod ljudi 
ostavljao osecanje da se otvara vek mirne radinosti sve tamo do u 
daleku neku i nedoglednu buducnost. 
Ona neprestana i nezaustavna aktivnost na koju je tudinska uprava 
izgledala osudena i sa kojom se naš svet tako teško mirio, iako je 
upravo njoj imao da zahvali i svoju zaradu i svoje blagostanje, 
izmenila je za dvadesetak godina mnogo štošta u spoljašnjem izgledu 
kasabe, u nošnji i navikama gradana. Bilo je prirodno da se ona nece 
zaustaviti ni kod starinskog mosta sa vecito istim likom. 
Nastupala je godina 1900, kraj toga srecnog stoleca i pocetak novog, 
koje po shvatanju i osecanju mnogih treba da bude još srecnije, kad 
su došli novi inženjeri i poceli da obilaze most. Svet je vec bio navikao 
na njih; i deca su znala šta to znaci kad ti ljudi u kožnim kaputima, sa 
spoljnim džepom punim raznobojnih pisaljki, stanu da kruže oko nekog 
brega ili neke gradevine. Tu ima da se nešto ruši, gradi, prokopava ili 
menja. Samo, niko nije mogao da se doseti šta bi mogli da rade sa 
mostom, koji je za sve živo u kasabi predstavljao stvar vecitu i 
nepromenljivu, kao što su zemlja koju gaze i nebo nad njima. Obilazili 
su dakle inženjeri, premeravali i beležili, pa i otišli, i stvar se 
zaboravila. Ali su polovinom leta, kad je voda najniža, odjednom došli 
preduzimaci i radnici i poceli u blizini mosta da podižu privremene 
barake za ostavu alata. Tek što se proneo glas da ce most biti 
opravijen, a vec su po stubovima isprepletene skele i na mostu samom 
postavljene dizalice na cekrk; pomocu njih su se radnici na pokretnoj 
skeli, kao na nekom uskom, drvenom balkonu, spuštali niz stubove, 
dizali uz njih, i zaustavljali na mestima gde je bilo pukotina ili gde su iz 
sastavaka izrasli cuperci trave. 
Svaka rupica je ispunjena, trava pocupana i pticja gnezda odstranjena. 
Kad su svršili sa tim poceo je rad na opravci podlokanih temelja 
mosta. Zajažena je i odvracena voda tako da se videlo pocrnelo, 
izjedeno kamenje i poneka hrastova greda, izlizana ali skamenjena u 
vodi u koju su je položili pre tri stotine i trideset godina. Neumorne 
dizalice spuštale su cement i šljunak, sanduk za sandukom, i tri 
srednja stuba, koja su bila najviše izložena oštroj matici reke i najviše 
podlokana, popunjena su u temeljima kao kvarni zubi u korenu.


Toga leta nije bilo sedenja na kapiji ni uobicajenog života oko mosta. 
Sve je bilo zakrceno konjima i kolima na kojima se dogonio cement i 
pesak. Svuda su odjekivala dovikivanja radnika i naredbe palira. Na 
kapiji samoj nacinjena je drvena ostava od dasaka. 
Posmatraju kasabalije radove na velikom mostu, cude se i snebivaju, 
neki kaže ponešto šaljivo, neki odmahne samo rukom i ide dalje, a 
svima se cini da stranci rade i ovo, kao i sve ostalo, samo zato što 
moraju nešto da rade, što im to treba, što ne mogu drukcije. Niko to 
ne kaže tako, ali svi osecaju. 
Svi oni koji su navikli da svoje vreme provode na kapiji sad sede pred 
Lotikinim hotelom, Zarijevom mehanom ili na cepencima onih ducana 
koji su u blizini mosta. Tu ispijaju kafe i pricaju, cekajuci da se 
oslobodi kapija i da prode ovaj nasrtaj na most, kao što se ceka kraj 
pljuska ili druge nepogode. 
Na Alihodžinom ducanu koji je tu, stešnjen izmedu Kamenitog hana i 
Zarijeve mehane, tako da se sa njega vidi most u kosoj perspektivi, 
sede vec rano izjutra dvojica Turaka, dva caršijska besposlenjaka, i 
razgovaraju o svemu i svacemu, ponajviše o mostu. 
Alihodža ih sluša cutke i mrzovoljno, gledajuci zamišljeno most na 
kome vrve radnici kao mravi. 
Za ovih dvadesetak godina on se tri puta ženio. Sada ima ženu mnogo 
mladu od sebe, i pakosne caršilije govore da je zbog toga uvek do 
podne zlovoljan. Od te tri žene ima cetrnaestoro žive dece. Od njih mu 
kuca bruji i tutnji po vas dan, a u caršiji se šale da hodža ne zna svu 
svoju decu ni po imenu. Izmislili su cak i pricu, kako ga je jedno od 
mnogobrojne njegove dece srelo na sokaku i prišlo mu ruci, a hodža 
ga pomilovao po glavi i rekao: »Živ bio, živ bio! A ciji si ti?« 
Naoko hodža se nije mnogo izmenio. Samo je puniji i nije više onako 
crven u licu. Ne krece se više onako žustro i nešto sporije ide kuci 
onom uzbrdicom uz mejdan, jer ga vec od nekog vremena srce guši, 
cak i u snu. Odlazio je zbog toga i kod sreskog lekara Dr Marovskog, 
jedinog od došljaka koga on priznaje i poštuje. Od doktora je dobio 
neke kapljice, koje ne lece bolest, ali pomažu coveku da je snosi, od 
njega je naucio i latinsko ime svoje bolesti: angina pectoris. 
On je jedan od retkih varoških muslimana koji nije prihvatio ništa od 
novina i promena koje su stranci doneli, ni u nošnji, ni u shvatanjima, 
ni u govoru, ni u nacinu trgovine i poslovanja. Sa istom onom oštrinom


i upornošcu sa kojom je nekad istupao protiv bezizglednog otpora, on 
je godinama ustajao protiv svega što je švapsko i strano a što je sve 
više hvatalo maha oko njega. Zbog toga je nekada dolazio u sukobe sa 
ljudima i placao globe kod policijske vlasti. Sad je pomalo zamoren i 
razocaran. U suštini, on je po naravi isti kakav je bio kad je ono sa 
Karamanlijom vodio pregovore na kapiji: covek svoje glave i 
odvojenog mišljenja, uvek i u svemu. Samo što se njegova poslovicna 
uocljivost pretvara u jetkost i njegova borbenost u mracno ogorcenje 
kome ni najsmelije reci nisu dovoljne kao izraz i koje se gari i smiruje 
samo u tišini i samoci. 
S vremenom, hodža sve više pada u neku smirenu zamišljenost u kojoj 
mu niko nije potreban i u kojoj su mu, naprotiv, svi ljudi teški i na 
smetnji, i dokone caršilije i mušterije, i njegova mlada žena, i onaj 
buljuk dece od koga mu kuca odjekuje. Još pre sunca beži od kuce u 
ducan i otvara pre svih ostalih trgovaca. Tu klanja sabah. Tu mu 
donose i rucak. A kad mu preko dana dosade razgovori, prolaznici i 
poslovi, on pritvori cepenak i povuce se u jedan mali sobicak pozadi 
ducana, koji on zove tabut. To je skrovita prostorija, uska, niska i 
mracna; hodža je ispuni gotovo celu, kad se uvuce u nju. Tu je mala 
secija na koju može da sedne podvijenih nogu, nekoliko rafova sa 
praznim kutijama, starim tegovima i svakojakim sitnicama za koje u 
ducanu nema mesta. Iz te mracne, tesne prostorije hodža sluša kroz 
tanki ducanski zid šum života u caršiji, konjski bat, viku prodavaca. I 
sve to dopire do njega kao sa drugoga sveta. Cuje i pojedine 
prolaznike koji zastaju pred njegovim pritvorenim ducanom i prave 
pakosne primedbe i šale na njegov racun. Ali on ih sluša mirno, jer za 
njega su ti ljudi pokojnici koji se još nisu smirili; cuje ih i zaboravlja u 
istom trenutku. Jer on je, sklonjen medu tih nekoliko dasaka, potpuno 
zašticen svojim mislima od svega što može da donese ovaj život koji 
se, po njegovom shvatanju, odavno pokvario i krenuo stranputicom. 
Tu hodža nalazi sebe i svoju misao o sudbini sveta i hodu ljudskih 
stvari, i u isto vreme zaboravlja sve ostalo: caršiju, brige o dugovima i 
rdavim kmetovima, svoju suviše mladu ženu, cija se mladost i lepota 
naglo pretvaraju u glupu, paklenu džandrljivost, a onaj dželep dece 
koji bi i carskoj hazni bio težak a na koji on pomišlja samo sa užasom. 
Kad se tu pribere i odmori, hodža opet spušta cepenak i otvara ducan 
kao da se vratio odnekud. 
Tako i sada sluša prazan razgovor ove dvojice komšija. 
— Vidiš ti što je zeman i božje davanje; i kamen nagrize; sve'dno, vala 
ko kundura carapu. Ali ne da Švabo, nego odmah krpi što je naprslo,


— filozofira prvi, jedan poznat neradnik iz caršije, i srce Ali-hodžinu 
kafu. 
— 'Ajde, jadan, dok je Drina Drina i cuprija bi bila cuprija; i da je 
darnuli nisu, trajala bi koliko joj je pisano. Samo džaba ovoliki trošak i 
bijuzur, — kaže drugi gost, koji se bavi istim poslom kao i prvi. 
Nadugacko bi oni otegli svoju dokonu raspru da ih Alihodža ne prekide. 
— A ja vama kažem da ne valja što diraju u cupriju; i nece izdobriti 
ovo popravljanje, vidjecete; kao što je danas popravljaju, tako ce je 
sutra rušiti. Meni je rahmetli Mula Ibrahim kazivo da je on nalazio u 
knjigama da je velika grehota dirati u živu vodu, odvracati je i menjati 
joj tijek, pa makar samo za dan ili za sat. Ama ne zna Švabo da je živ 
dok ne kucka i ne ceprka oko neceg. U oko bi dirnuli! Zemlju bi 
prevrnuli da mogu. 
Prvi od dvojice dokonih ljudi dokazuje da na kraju krajeva nije zgoreg 
što Švabe opravljaju cupriju. Svakako, ako joj ne produže vek, od toga 
joj nece biti ništa. 
— A otkud ti znaš da joj nece ništa biti? — upada mu hodža ljutito u 
rec. — Ko ti to kaže? Znaš li ti da rijec jedna ruši gradove, a kamoli 
ovoliki ršum. Na rijeci je sazdan sav ovaj božji dunjaluk. Ti da si 
pismen i ilumli, kao što nisi, ti bi znao da ovo nije gradevina kao što su 
druge, nego od onih što se za božju ljubav i božjom voljom podižu; 
jedno vrijeme i jedni ljudi je grade, a druga vremena i drugaciji ljudi 
ruše. Ti znaš šta su stariji ljudi pricali, kakav je bio Kameniti han; nije 
ga bilo u carevini; pa ko njega poruši? Da je bilo po gradi i majstoriji, 
hiljadu bi godina trajao; pa opet se istopio kao da je od voska, a sad 
na onom mestu na kom je han bio krmad rokcu i švapska borija izvija. 
— Ama, ja kao velim, kao racunam... — brani se onaj. 
— Rdavo racunaš, — prekida ga hodža. — Da je po takvoj pameti kao 
što je tvoja, niti bi se šta gradilo ni rušilo. Ne ide to u tvoju glavu. 
Samo, ja vam kažem da sve ovo ne valja i ne sluti na dobro, ni po 
cupriju, ni po kasabu, ni po nas koji sve to ocima gledamo. 
— Tako je, tako. Zna hodža bolje šta je cuprija — upada onaj drugi 
gost, podsecajuci pakosno na nekadašnje Alihodžino stradanje na 
kapiji.


— I nemoj mislit' da ne znam — kaže hodža ubedeno i pocinje, vec 
sasvim umiren, da prica jednu od onih svojih prica kojima se ljudi i 
podsmevaju i vole da ih slušaju i po nekoliko puta. 
— Nekad je moj rahmetli otac slušao od šeh Dedije i meni kao djetetu 
pricao: otkud cuprija na ovom svijetu i kako je prva cuprija postala. 
Kad je Alah dželešanuhu, biva, stvorio ovaj svijet, zemlja je bila ravna 
i glatka ko najljepša savatli tepsija. To je bilo krivo šejtanu koji je 
zavidio covjeku na tom božjem daru. I dok je zemlja bila još onakva 
kakva je ispod božje ruke izišla, mokra i mehka ko nepecena casa, on 
se prikradi i noktima izgrebi lice božje zemlje, koliko je god mogao 
više i dublje. Tako su, kako prica kazuje, postale duboke rijeke i 
provalije što odvajaju kraj od kraja i dijele ljude jedne od drugih i 
smetaju im da putuju po zemlji koju im je Bog dao kao bašcu za 
njihovu hranu i izdržavanje. Žao bi Alahu kad vide šta onaj prokletnik 
uradi, ali kako nije mogao da se vraca na posao koji je šejtan svojom 
rukom opoganio, on posla svoje melece da pomognu i olakšaju 
ljudima. Kad meleci videše kako jadni ljudi ne mogu da predu one 
haluge i dubine ni da svršavaju svoje poslove, nego se muce i uzalud 
gledaju i dovikuju s jedne obale na drugu, oni iznad tih mjesta raširiše 
krila i svijet stade da prelazi preko njihovih krila. Tako ljudi nauciše od 
božjih meleca kako se grade cuprije. E zato je, poslije cesme, najveci 
sevap sagraditi cupriju i najveca grehota dirati u nju, jer svaka cuprija, 
od onog brvna preko planinskog potoka pa do ove Mehmedpašine 
gradevine, ima svoga meleca koji je cuva i drži, dok joj je od Boga 
sudeno da stoji. 
— Ih, jarabi, jarabi! — cude se uctivo ona dvojica. 
Tako oni prekracuju vreme u razgovoru, dok dan prolazi i radnja 
napreduje tamo na mostu, sa koga do njih dopire škripa kolica i lupa 
mašine koja meša cement i pesak. 
Kao uvek, hodža je i u ovoj prepirci zadržao poslednju rec jer niko nije 
hteo ni mogao da se sa njim pregoni do kraja, a ponajmanje ova dva 
dokona i praznoglava coveka, koji piju njegovu kafu i znaju da treba i 
sutra da provedu jedan deo svog dugog dana i na njegovom ducanu. 
Tako je Alihodža govorio svakome ko bi poslom ili u prolazu svratio na 
njegov cepenak. Svi su ga slušali sa podsmešljivim ljubopitstvom i 
prividnom pažnjom, ali niko u kasabi nije delio njegovo mišljenje ni 
imao razumevanja za njegov pesimizam ni njegove zle slutnje koje ni 
on sam nije umeo da objasni i potkrepi dokazima. Uostalom, svi su 
odavno navikli da hodžu smatraju jogunicom i osobenjakom, koji sada,


pod uticajem zrelih godina, teških prilika i mlade žene, sve crno vidi i 
svemu daje narocito i zloslutno znacenje. 
Svet u kasabi bio je, u vecini, ravnodušan prema ovim poslovima na 
mostu kao i prema svemu ostalom što stranci vec godinama rade po 
varoši i oko nje. Mnogi su zaradivali vukuci pesak, drvo ili hranu za 
radnike. Jedino su deca bila razocarana kad se videlo da radnici, preko 
drvenih skela, ulaze kroz onaj crni otvor na srednjem stubu, u »sobu« 
u kojoj po opštem decjem verovanju živi Arapin. Iz te prostorije radnici 
su iznosili i prosipali u reku bezbrojne koševe pticjeg dubreta. I to je 
bilo sve. Arapin se nije pojavio. I decaci su uzalud zadocnjavali u 
školu, cekajuci satima na obali kad ce crni covek izici iz svoga mraka i 
prvog radnika koji naide udariti u prsa, tako snažno da u velikom luku 
odleti sa svoje pomicne skele dole u reku. Kivni što se to nije desilo, 
neki su od mališana pokušali da pricaju kao da se desilo, ali to nije 
zvucalo ubedljivo. Decaci su ih ismejali. Ni zakletve nisu pomagale. 
Tek što je posao oko opravke mosta bio svršen, poceli su radovi na 
vodovodu. Kasaba je dosada imala drvene cesme od kojih su samo 
dve na Mejdanu bile cista izvorska voda; sve ostale, dole u nizini, bile 
su u vezi sa recnom vodom iz Drine ili iz Rzava i mutile su se cim se 
koja od dve reke zamuti, a presahnule bi za vreme letnjih vrucina, kad 
reke opadnu. Sad su inženjeri pronašli da je ta varoška voda nezdrava. 
Nova voda je dovedena cak sa planine, iznad Kabernika, sa one strane 
Drine, tako da je vodovod morao biti proveden preko mosta u varoš. 
I opet je na mostu nastala vreva i lupa. Dizane su ploce i kopano 
ležište za vodovodne cevi. Gorele su vatre na kojima je kuvan katran i 
topljeno olovo. Raspredala se kudelja. Svet je opet gledao radove, sa 
nepoverenjem i ljubopitstvom kao i sve ranije. Alihodža se mrštio od 
dima koji je dopirao preko pijaca do njegovog ducana i prezrivo 
govorio o novoj »poganoj« vodi koja ide kroz gvozdene cunkove, tako 
da nije ni za pice ni za avdest i koju ni konji ne bi pili da još ima konja 
stare dobre pasmine, kakvih je nekad bilo. Podsmevao se Lotiki koja je 
uvela vodu u hotel. I svakome ko je hteo da ga sluša dokazivao da je i 
vodovod samo jedno od znamenja za nepredvidena zla koja ce pre ili 
posle naici na kasabu. 
Medutim, u leto sledece godine vodovod je sproveden kao što su 
ostvareni i dovršeni svi raniji radovi. Cista i obilna voda, koja nije više 
zavisila ni od suše ni od poplava, tekla je na novim gvozdenim 
cesmama. Mnogi su uveli vodu u avliju, neki i u kucu.


Još iste jeseni pocelo je gradenje željeznicke pruge. To je bio mnogo 
duži i važniji posao. Istina, on na prvi pogled nije imao veze sa 
mostom. Ali to je bilo samo prividno. 
To je ta pruga uskog koloseka koja se u novinskim clancima i 
zvanicnoj prepisci zvala »istocna železnica«. Ona treba da veže 
Sarajevo sa granicom Srbije, kod Vardišta, i granicom turskog 
Novopazarskog Sandžaka, kod Uvca. Ta pruga prolazi kroz samu 
kasabu, koja je najvažnija stanica na njoj. 
U svetu se mnogo pisalo i govorilo o politickom i strategijskom znacaju 
te pruge, o predstojecoj aneksiji Bosne i Hercegovine, o daljim 
ciljevima Austro-Ugarske, preko Sandžaka ka Solunu, i o svima 
zamršenim problemima koji se postavljaju u vezi sa tim. Ali ovde, u 
kasabi, sve se još pojavljivalo pod posve bezazlenim, cak privlacnim 
vidom. Novi preduzimaci, nove gomile radnika, novi izvori zarade za 
mnoge. 
Ovoga puta sve je bilo naveliko. Cetiri godine trajalo je gradenje pruge 
od 166 kilometara, na kojoj je bilo oko stotinu mostova i vijadukata, 
oko 130 tunela, i koja je državu stala 74 miliona kruna. Svet je 
izgovarao taj veliki broj miliona i pri tome gledao negde neodredeno u 
daljinu, kao da se uzalud napreže da tamo sagleda to brdo novca koji 
se izmice svakom racunu i pregledu. »Sedamdeset i cetiri miliona!« 
izgovarao je mnogi kasabalija samosvesno i znalacki, kao da su ih 
njemu na dlan brojali. Jer, cak i u ovoj zabacenoj kasabi, gde je život 
u dve trecine svojih pojava bio još potpuno istocnjacki, ljudi su poceli 
da robuju brojkama i da veruju u statistiku. »Sedamdeset i cetiri 
miliona«. »Nešto manje od pola miliona, upravo 445.782,12 kruna, po 
kilometru«. Tako je svet ispirao usta velikim brojkama, ali od toga nije 
bio ni bogatiji ni pametniji. 
Za vreme gradenja pruge, svet je prvi put osetio da to nije više ona 
laka, sigurna i bezbrižna zarada iz prvih godina posle okupacije. Vec 
nekoliko poslednjih godina skacu cene robi i svakodnevnim potrebama. 
Skacu, a nikad se ne vracaju, nego posle kraceg ili dužeg vremena 
skacu ponovo. Istina, ima i zarade, i nadnice su visoke, ali su uvek bar 
za dvadeset od sto niže od stvarnih potreba. To je neka luda i 
podmukla igra, koja sve vecem broju ljudi sve cešce zagorcava život, 
ali protiv koje se ne može ništa, jer dolazi odnekud iz daleka, iz istih 
onih nedokucljivih i nepoznatih izvora iz kojih su dolazile i blagodeti 
prvih godina. I mnoge gazde, koje su se obogatile odmah posle 
okupacije, pre petnaestak-dvadeset godina, sada su siromasi, i sinovi 
im za tud racun rade. Istina, ima novih ljudi koji su stekli, ali i u


njihovim rukama poigrava novac kao živa, kao neka vradžbina posle 
koje covek može lako da se nade praznih ruku i crna obraza. Sve se 
više pokazuje da zarada i lakši život koji ona donosi imaju svoje 
nalicje, da su i novac i onaj ko ga ima samo ulog u nekoj velikoj 
cudljivoj igri kojoj niko ne zna sva pravila i ne može da predvidi ishod. 
I ne sluteci, svi mi u toj igri igramo, neko sa manjim neko sa vecim 
ulogom, ali svi sa stalnim rizikom. 
U leto cetvrte godine prošao je kroz kasabu prvi voz, okicen zelenilom 
i zastavama. Bilo je veliko narodno veselje. Radnicima je služen rucak 
sa buretima piva. Inženjeri su se fotografisali oko prve lokomotive. 
Vožnja je toga dana bila besplatna. (»Jedan dan džaba, a cijelog vjeka 
za pare«, rugao se Alihodža onima koji su iskoristili taj prvi voz.) 
Tek sada kad je železnica ostvarena i proradila, videlo se šta to znaci 
za most, njegovu ulogu u životu kasabe i njegovu sudbinu uopšte. 
Pruga je išla niz Drinu, onom strminom ispod Mejdana, usecena u 
breg, opasivala varoš i spuštala se u ravnicu kod poslednjih kuca, na 
obali Rzava. Tu je bila stanica. Ceo saobracaj za ljude i robu, sa 
Sarajevom i preko njega sa ostalim zapadnim svetom, ostao je sada 
na desnoj obali Drine. Leva obala, i sa njom most, potpuno su 
umrtvljeni. Preko mosta je prelazio samo još svet iz sela sa leve obale 
Drine; seljaci sa svojim malim, pretovarenim konjima i volovskim 
kolima, ili konjske zaprege koje vuku drvo iz udaljenih šuma na 
železnicku stanicu. 
Drum koji se od mosta penjao preko Lijeske na Semec i otud vodio 
preko Glasinca i Romanije za Sarajevo, i koji je nekad odjekivao od 
kocijaškog pevanja i od bronza na kiridžijskim konjima, poceo je da 
zarasta u travu i onu sitnu, zelenu mahovinu koja prati lagano 
umiranje pojedinih puteva i gradevina. Nije se više putovalo ni 
ispracalo preko mosta, nije se na kraju opraštalo, uzjahivalo, ni 
ispijala, onako s konja, rakija »za pohodnju«. 
Kiridžije, konji, natkrivene arabe i staromodni mali fijakeri kojima se 
nekad putovalo u Sarajevo ostali su bez posla. Putovanje nije trajalo 
dva puna dana, sa konakom u Rogatici, kao dosada, nego svega cetiri 
sata. I to su bili oni brojevi od kojih svetu pamet staje, ali svet govori 
o njima i dalje, bez pameti, sa uzbudenjem, racunajuci sve dobitke i 
uštede koje brzina donosi. Kao cudo su gledani prvi gradani koji su 
istog dana otišli u Sarajevo, svršili neki posao i uvece se vracali kuci. 
Izuzetak je cinio Alihodža, nepoverljiv, svojeglav, uocljiv i »mimo 
svijet« u tome kao uvek i u svemu ostalom. Onima koji su se hvalili


brzinom kojom sada svršavaju poslove i racunali koliko se uštedi 
vremena, napora i novca, on je zlovoljno odgovarao da nije važno 
koliko covek vremena uštedi, nego šta s tim uštedenim vremenom 
radi; ako ga na zlu upotrebi, onda bi bilo bolje da ga nema. Dokazivao 
je da nije glavno pitanje da li covek brzo ide, nego kud ide i po 
kakvom poslu, i da, prema tome, brzina ne znaci uvek i preimucstvo. 
— Ako ideš u džehenem, bolje ti je da ideš polako, — govorio je jetko 
jednom mladom trgovcicu; — ti si budala kad misliš da je Švabo pare 
trošio i mašinu proveo samo zato da bi ti mogao brže putovati i 
poslove svršavati. Ti vidiš samo da se voziš, a ne pitaš se šta mašina 
odvlaci i dovlaci osim tebe i takvih kao što si ti. Ali to u tvoju glavu ne 
može stati. Vozaj se ti, živ bio, vozaj kud god hoceš, ama sve se bojim 
da ce ti to vozanje jednog dana na nos udariti. Doci ce vrijeme pa ce 
te Švabo voziti i tamo gdje ti nije milo i gdje nikad pomislio nisi da 
ideš. 
I kad god bi cuo pisak lokomotive, koja popreko prolazi onom 
strminom iznad Kamenitog hana, Ali-hodža bi namrštio celo, usne bi 
mu zaigrale nerazumljivim šapatom i, gledajuci sa svoga cepenka 
kameni most u vecno istoj kosoj perspektivi, on bi produžio da ispreda 
svoju staru misao: da su najvece gradevine zasnovane na jednoj reci, i 
mir i opstanak citavih varoši i njihovih stanovnika, može biti, na 
jednom pisku. Ili da bar tako nemocnom coveku, koji mnogo pamti i 
naglo stari, izgleda. 
Ali u tome, kao i svemu ostalom, Alihodža je bio usamljen, kao 
osobenjak i zavrzlama-covek. Istina, i seljaci su se teško privikavali na 
željeznicu. Služili su se njome, ali nisu mogli da se srode s njom i da 
joj uhvate cud i naviku. U ranu zoru oni se spuštaju s brda, sa suncem 
stignu u kasabu i vec kod prvih ducana uzbudeno pitaju svakog koga 
sretnu: 
— Je li otišla mašina? 
— Da si ti živ i zdrav, rodace, otišla je odavno, — lažu bezdušno 
dokone ducandžije sa cepenaka. 
— Ama, boga ti? 
— Sutra ce druga. 
Sve to pitaju ne zaustavljajuci se, žureci i dalje i navikujuci na žene i 
decu, koji zaostaju.


Tako stignu trkom na stanicu. Tu ih neko od osoblja umiri i kaže im da 
su prevareni i da ima još tri dobra sata do polaska voza. Tada odahnu, 
posedaju uza zid stanicne zgrade, rasprte torbe, doruckuju, 
razgovaraju ili kunjaju, ali su stalno na oprezu i cim neka teretna 
lokomotiva negde pisne, oni poskacu i pocnu da prte svoje rasturene 
stvari vicuci: 
— Ustajte! Ode mašina! 
Službenik na peronu ih grdi i gura napolje: 
— Ama, jesam li vam rekao da ima više od tri sata do polaska voza? 
Kud ste nasrnuli? Jeste li vi pametni? 
Oni se vracaju na svoje staro mesto, sedaju ponovo, ali ih sumnja i 
neverica ne napuštaju. I kod prvog piska ili samo sumnjivog šuma oni 
ce ponovo poskakati na noge i navaliti na peron, da ponovo budu 
vraceni da strpljivo cekaju i pažljivo osluškuju. Jer, ma koliko da im se 
govori i dokazuje, u dnu svesti oni tu »mašinu« ne mogu drugacije da 
shvate do kao neku brzu, zagonetnu i podmuklu švapsku ujdurmu, 
koja neopreznom coveku izmakne dok on okom trepne i koja samo to i 
gleda: kako da prevari seljaka putnika i da ode bez njega. 
Samo, sve su to bile sitnice, i te seljacke nespretnosti i Alihodžina 
mrštenja i gundanja. Svet je sa njima terao šalu a u isto vreme brzo 
se navikavao na železnicu kao i na sve ostalo što je novije, lakše i 
prijatnije. Odlazio je i sada na most i sedeo na kapiji, kao što se 
oduvek radilo, prelazio ga u svojim svakodnevnim poslovima, ali je 
putovao pravcem i nacinom na koji su ga upucivala nova vremena. I 
brzo i lako se pomirio sa mišlju da put preko mosta ne vodi više u svet 
i da most nije ono što je nekad bio: veza Istoka sa Zapadom. Bolje 
receno, svet nije, u svojoj vecini, ni mislio na to. 
A most je i dalje stajao, onakav kakav je oduvek bio, sa svojom 
vecitom mladošcu savršene zamisli i dobrih i velikih ljudskih dela koja 
ne znaju šta je starenje ni promena i koja, bar tako izgleda, ne dele 
sudbinu prolaznih stvari ovoga sveta. 
Ali tu pored mosta, u kasabi sa kojom ga je sudbina vezala, dozrevali 
su plodovi novih vremena. Došla je godina 1908. i sa njom veliko 
uznemirenje i neka mukla pretnja koja od tada više nije prestajala da 
pritiskuje kasabu.


U stvari, pocelo je to mnogo ranije; nekako sa gradenjem pruge i sa 
prvim godinama novog stoleca. Uporedo sa dizanjem cena i sa onom 
neshvatljivom ali osetnom igrom skakanja i padanja hartija, dividendi i 
novca, pocelo je sve više da se govori o politici. 
Dotada su se ljudi u kasabi bavili iskljucivo onim što im je blizo i 
poznato, svojom zaradom, svojim razonodama, uglavnom samo 
pitanjima svoje porodice i svoje mahale, varoši ili verske zajednice, ali 
uvek neposredno i ograniceno, ne gledajuci mnogo napred ni suviše 
nazad. Sad su se pak sve više pojavljivala u razgovorima pitanja koja 
leže negde dalje, izvan toga kruga. U Sarajevu su osnivane verske i 
nacionalne stranke i organizacije, srpske i muslimanske, a odmah 
zatim osnivani su njihovi pododbori u kasabi. U kasabu su stizali novi 
listovi koji su pokretani u Sarajevu. Osnivane su citaonice i pevacka 
društva. Prvo srpska pa muslimanska i, na kraju, i jevrejska. Đaci iz 
gimnazija i studenti sa univerziteta u Becu i Pragu stizali su kucama o 
raspustu i donosili nove knjige, brošure i nov nacin izražavanja. Svojim 
primerom oni su pokazivali mladim kasabalijama da jezik ne mora biti 
stalno za zubima i rec uvek zaostajati daleko iza misli kao što su stariji 
stalno verovali i tvrdili. Iskrsla su imena novih organizacija, verskih i 
nacionalnih, na širim osnovama, sa smelijim ciljevima, zatim i 
radnickih. Prvi put se tada u kasabi cula rec »štrajk«. Mlade kalfe su se 
uozbiljile. Uvece, na kapiji, oni su vodili izmedu sebe drugima 
nerazumljive razgovore i izmenjivali male brošure bez korica, sa 
naslovima »Šta je socijalizam?«, »Osam sati rada, osam sati odmora, 
osam naobrazbe«, »Ciljevi i putevi svjetskog proletarijata«. 
Seljacima je govoreno o agrarnom pitanju, o kmetovskom odnosu, o 
begluckim zemljama. Seljaci su slušali gledajuci malo u stranu, micuci 
jedva primetno brkovima i mršteci celo, kao da se trude da sve to 
zapamte i da o tome posle razmišljaju nasamo ili razgovaraju sa 
svojima. 
Bilo je dosta gradana koji su i dalje oprezno cutali ili suzbijali takve 
novine i te smelosti misli i jezika. Ali ih je bilo još više, narocito medu 
mladima, siromašnijima i dokonijima, koji su sve to primali kao 
radosne nagovesti koje odgovaraju njihovim dotad ucutkavanim i 
suzbijanim unutarnjim potrebama i unose u njihov život ono nešto 
veliko i uzbudljivo što mu je dotle nedostajalo. Pri citanju govora i 
clanaka, protesta i memoranduma verskih ili stranackih organizacija, 
svaki od njih je imao osecanje da se nešto razvezuje u njemu, da mu 
se vidik širi, misli oslobadaju i snage vezuju sa drugim, udaljenim 
ljudima i snagama na koje dotada nije mislio. Sad su i jedan na drugog 
poceli da gledaju sa neke tacke sa koje se dosada nisu nikad


posmatrali. Ukratko, cinilo im se, i u tome, da život postaje prostraniji, 
bogatiji, da se granice nedopuštenog i nemoguceg pomeraju i da se 
otvaraju izgledi i mogucnosti kakvih dosada nije bilo, i za onoga ko ih 
dosada nije imao. U stvari, nisu oni ni sada niceg novog imali ni šta 
bolje videli, ali su mogli da bace pogled iznad svoje kasabalijske 
sadašnjice, da imaju uzbudljivu iluziju širine i snage. Njihove navike se 
nisu menjale, nacin života i oblici medusobnog opštenja bili su isti, 
samo što su u drevni ritual dokonog sedenja uz kafu, duvan i rakiju 
ulazile idejne prepirke, smele reci i nov nacin razgovora. Ljudi su 
poceli da se dele i okupljaju, odbijaju i privlace po novim merilima i na 
novim osnovama, a snagom starih strasti i drevnih nagona. 
Sad su poceli dogadaji i spolja da nalaze odjeka u kasabi. Došla je 
promena na prestolu u Srbiji, 1903. godine, a zatim promena režima u 
Turskoj. Kasaba, koja je na samoj granici Srbije i nedaleko od turske 
granice, a dubokim vezama vezana za jednu ili drugu od ove dve 
zemlje, osetila je te promene, preživljavala ih i tumacila, iako se o 
njima nije javno govorilo ni otvoreno kazivalo sve što se misli i oseca. 
U kasabi je poceo da se oseca življi rad i pritisak vlasti; najpre civilnih 
a zatim i vojnih. I to u posve novom obliku: ranije se gledalo šta ko 
radi i kako se vlada, a sad se raspitivalo šta ko misli i kako se 
izražava. Sve se više povecavao broj žandarma po okolnim selima uz 
granicu. U komandu mesta stigao je narocit obaveštajni oficir, Licanin. 
Policija je hapsila i kažnjavala globom mladice zbog neopreznih izjava 
ili zabranjenih srpskih pesama. Proterivani su sumnjivi stranci. I medu 
samim gradanima dolazilo je do svade i tuce zbog razlika u 
mišljenjima. 
Sa uvodenjem železnicke veze nije samo putovanje postalo krace i 
prevoz robe lakši; nekako u isto vreme i dogadaji su ubrzali svoj tok. 
Ljudi u kasabi nisu to ni primecivali, jer je ubrzanje bilo postepeno i jer 
su svi bili njime obuhvaceni. Svet se navikavao na uzbudenja; 
uzbudljive vesti nisu više bile retkost i izuzeci, nego svagdanja hrana i 
prava potreba. Celokupni život se nekud ustremio, naglo ubrzao kao 
što potocna voda ubrzava svoj tok neposredno pre nego što se 
prelomi, obori niz strme stene i pretvori u slap. 
Bile su prošle svega cetiri godine od prolaska prvog voza kroz kasabu, 
kad je pred podne jednog oktobarskog dana prilepljen na kapiji, ispod 
same ploce sa turskim natpisom, velik beo plakat. Prilepio ga je 
služitelj Kotarskog ureda, Drago. Najpre su se iskupila deca i dokoni 
ljudi, a zatim su poceli da stižu i ostali. Pismeni su citali naglas, sricuci 
i zastajkujuci kod stranih izraza i neobicnih kovanica. Ostali su slušali


cuteci i oborenih ociju, i pošto bi culi i malo postojali, odlazili bi, ne 
dižuci pogleda sa zemlje, prelazeci dlanom preko brkova i brade kao 
da brišu rec koju umalo što nisu izgovorili. 
Kad je klanjao podne, došao je i Alihodža, pošto je samo sohu 
preprecio na ducanskim vratima, u znak da je ducan zatvoren. Ovoga 
puta proglas nije bio i na turskom jeziku i hodža nije umeo da ga cita. 
Jedno momce citalo je naglas, potpuno mehanicki, kao u školi: 
PROGLAS 
na narod Bosne i Hercegovine 
»Mi Franjo Josip I, Car Austrijski, Kralj ceški itd. i Apo-apostolski Kralj 
Ugarski, stanovnicima Bosne i Hercegovine: 
»Kad je ono prije jednog po-pokoljenja Naša vojska prekoracila 
granice Vašijeh zemalja...« 
Alihodža oseti kako ga zabride desno uho ispod bele ahmedije, i kao 
da je juce bilo, izide mu pred oci svada sa Karamanlijom, ono nasilje 
koje je tada nad njim izvršeno, pa crven krst kako pliva u suzama, dok 
njega švapski vojnik pažljivo otkiva, pa beo plakat sa ondašnjim 
proglasom na narod. 
Momce je citalo dalje: 
»... dano Vam je uv-uv-jerenje da nijesu došli kao dušmani, nego kao 
Vaši prijatelji s cvrstom voljom da uklone sva zla koja su Vašu dodom-
domovinu godinama teško pritiskala. 
»Ova rijec, dana Vam u onom oz-ozbiljnom tre-nut-nut-ku...« 
Svi zagrajaše na neveštog citaca koji se, zbunjen i pocrveneo, izgubi 
medu svetom, a na njegovo mesto dode neki nepoznat covek u 
kožnom kaputu, kao da je cekao na to, i stade da cita brzo i tecno, kao 
molitvu koju zna odavno napamet: 
»Ova rijec, dana Vam u onom ozbiljnom trenutku, pošteno je odista 
održana. Naša vlada se uvijek ozbiljno trudila da, u miru i zakonitosti 
marljivo radeci, Vašu domovinu privede srecnijoj buducnosti. 
»I Mi, na Našu veliku radost, smijemo slobodno reci: sjeme što je 
baceno u brazde podrivanog tla, bogatom je nikli istjerano. I Vi isti


morate to kao blagodat osjecati: da su namjesto sile i zuluma stupili 
red i sigurnost, da se rad i život nalaze u stalnom razvitku, da se 
oplemenjujuci uticaj umnožene obrazovanosti pokazao i da se pod 
zaštitom uredene uprave može svak plodovima svoga rada veseliti. 
»Sviju nas je ozbiljna dužnost da ovijem putem neumorno naprijed 
koracamo. 
»Imajuci tu metu pred ocima držimo da je došlo vrijeme da 
stanovnicima obiju zemalja ukažemo nov dokaz naše vjere u njihovu 
politicku zrelost. Da bi Bosnu i Hercegovinu podigli na viši stepen 
politickog života, odlucili smo Se podijeliti objema zemljama 
konstitucionalne ustanove — koje ce odgovarati njihovijem prilikama i 
zajednickijem interesima — i stvoriti na taj nacin zakonsku podlogu za 
predstavništvo njihovih želja i koristi. 
»Neka se sluša i Vaša rijec, kad se unaprijed uzodlucuje o stvarima 
Vaše domovine, koja ce kao i dosada imati svoju zasebnu upravu. 
»No prvi je neophodni uslov za uvadanje ove zemaljske ustavnosti: 
opredjeljenje jasna i nesumnjiva pravnog položaja obiju zemalja. S 
toga razloga, a i držeci na pameti one veze koje su u starijim 
vremenima postojale izmedu Našijeh dicnijeh Predaka na ugarskom 
prestolu i ovijeh zemalja, protežemo Mi prava Naše suverenosti na 
Bosnu i Hercegovinu i hocemo da se i na ove zemlje primjenjuje red 
nasljedstva, koji vrijedi za Našu kucu. 
»Tako ce stanovnici obiju zemalja postati ucesnici u svijem onijem 
dobrocinstvima, što ih može pružiti trajno ucvršcenje njihove 
dosadanje veze. Novi ce poredak biti jamstvo da ce kultura i 
blagostanje u Vašoj domovini naci sigurno ognjište. 
»Bosanci i Hercegovci! 
»Medu mnogijem brigama, koje Naš presto okružuju nece unaprijed 
biti posljednja ona za Vaše materijalno i duhovno dobro. Viša misao 
jednakoga prava sviju pred zakonom: sudjelovanje pri donošenju 
zakona i u upravi zemlje; jednaka zaštita sviju vjeroispovijesti, jezika i 
nacionalne svojstvenosti — sva ova visoka dobra uživacete u punoj 
mjeri. 
»Sloboda pojedinca i dobro cjeline bice zvijezda vodilja Naše vlade za 
obadvije zemlje__


Malo otvorenih usta i nagnute glave, Alihodža je slušao te u vecini 
neobicne ili nepoznate reci, a i one koje mu same po sebi nisu strane 
dolaze mu u ovom sklopu nekako cudne i nerazumljive: »Sjeme... 
baceno u brazde podrivanog tla«, »neophodni uslov za uvadanje ove 
zemaljske ustavnosti: opredjeljenje jasna i nesumnjiva pravnog 
položaja...«, »Zvijezda vodilja Naše vlade ...« Da, to su opet te 
»carske rijeci!« A kod svake pojedine od njih pred unutarnjim 
pogledom hodžinim cas se otvori neki dalek, neobican i opasan vidik, 
cas se spusti neka zavesa, crna i olovna, pred samim zenicama. Tako 
naizmence; ili ne vidi ništa ili vidi nešto što ne razume i što ne sluti na 
dobro. — U ovom životu ništa nije iskljuceno i svako je cudo mogucno. 
Evo gde covek može pažljivo da sluša, a da ništa ponaosob ne 
razabire, i da sve zajedno potpuno shvati i pravilno razume! To seme, 
ta zvezda, te brige prestola, sve bi to moglo biti i na stranom nekom 
jeziku, a hodža bi ipak, cini mu se, razumeo šta se njima hoce da kaže 
i želi da postigne. Ovo se carevi, evo vec trideset godina dovikuju 
preko zemalja i gradova i preko glava svojih naroda. A teška je svaka 
rec u svakom proglasu svakog cara. Zemlje se kidaju, glave lete od 
njih. Tako se to kaže »seme ... zvezda... brige prestola« da se ne bi 
moralo nazvati pravim imenom i kazati što jeste: da i zemlje i 
pokrajine, a sa njima i živi ljudi i njihova naselja, idu od ruke do ruke 
kao sitna para, da pravoveran i dobronameran covek ne nalazi na 
zemlji mira, ni onoliko koliko mu za njegov kratki vek treba, da se 
njegovo stanje i imanje menja nezavisno od njega i protivno njegovim 
željama i najboljim namerama. 
Sluša Alihodža i sve mu dolazi kao da su to one iste reci od pre 
trideset godina, ista olovna težina u grudima, ista poruka da je njihovo 
svršeno, da je »turska svijeca dogorila«, samo što to mora da im se 
ponavlja, jer nece da shvate ni uvide, nego se sami zavaravaju i prave 
nevešti. 
»Vi cete se zato podsigurno pokazati dostojni povjerenja, koje se u 
Vas polaže, da ce plemeniti sklad izmedu vladara i naroda, taj 
najdragocjeniji zalog svega državnog napredka, Naš zajednicki rad 
uvijek pratiti. 
»Dano u Našem kraljevskom glavnom i prestonom gradu Budim-Pešti. 
Franjo Josip, s. r.« 
Tako je završio citanje covek u kožnom kaputu i odjednom se 
neocekivano i jako prodrao:


— Živilo Njegovo Velicanstvo naš Car! 
— Živiooo! — viknu onaj dugacki Ferhat što pali opštinske fenjere, kao 
porucen. 
Svi se ostali u istom trenutku cutke razidoše. 
Još nije dobro ni pala noc toga dana kad je veliki beli proglas pocepan i 
bacen u Drinu. Sutradan je uhapšeno nekoliko srpskih mladica pod 
sumnjom da su oni to ucinili, a na kapiji je ponovo prilepljen beli 
plakat i pored njega postavljen opštinski stražar. 
Cim jedna vlada oseti potrebu da svojim gradanima obecava putem 
plakata mir i blagostanje, treba biti na oprezu i ocekivati obrnuto od 
toga. Vec krajem oktobra stala je da stiže vojska, i to ne samo 
vozovima nego i starim, napuštenim putem. Kao pre trideset godina, 
spuštala se strmim drumom od Sarajeva i preko mosta ulazila u 
kasabu, sa orudima i komorom. Bilo ih je svih rodova i oružja, osim 
konjice. Sve su kasarne bile pune. Logorovalo se pod šatorima. 
Neprestano su stizale nove jedinice, zadržavale se po nekoliko dana u 
varoši, a zatim su rasporedivane po selima uzduž granice prema Srbiji. 
Vojnici su bili u vecini rezervisti, raznih narodnosti, sa dosta novca. 
Kupovali su svoje sitne potrebe po ducanima i voce i šecerleme po 
coškovima. Cene su skakale. Sena i zobi nestade potpuno. Na 
bregovima oko varoši poceše da grade utvrdenja. I na samom mostu 
poce cudan posao. Na sredini, odmah kad se prede kapija, iduci iz 
varoši na levu obalu Drine, poceše narocito odeveni radnici da buše u 
jednom stubu neku jamu u velicini jednog cetvornog metra. Mesto na 
kome se radilo bilo je prekriveno zelenim šatorom ispod koga se culo 
stalno kucanje koje se spuštalo sve dublje. Iskopani kamen bacan je 
odmah preko ograde u reku. Ma koliko da se posao krio, u kasabi se 
znalo da se to most minira, to jest da se kopa dubok otvor kroz jedan 
stub mosta, sve do dna, i da ce u njegov temelj biti položen eksploziv 
za slucaj da dode do rata i da bude potrebno razaranje mosta. U 
izbušeni otvor su spuštane dugacke železne merdevine i kad je sve 
bilo gotovo, na otvor je postavljen poklopac od železa. A vec posle 
nekoliko dana ta železna ploca izjednacila se sa kamenjem i prašinom i 
preko nje su išla kola, gazili konji i hitali pešaci za poslom i ne 
pomišljajuci na minu i eksploziv. Samo bi se decaci koji idu u školu 
zaustavljali na tom mestu, kuckali ljubopitljivo u ta železna vrata, 
nagadali šta se krije iza njih, maštali o nekom novom Arapinu koji je 
skriven u mostu, prepirali se o tome šta su eksplozivi, kako je njihovo 
dejstvo i da li se uopšte može ovolika gradevina razoriti.


Od odraslih jedini je Alihodža Mutevelic obilazio i zagledao mrko i 
podozrivo i onaj zeleni šator, dok se radilo, i gvozdeni kapak koji je 
posle toga ostao na mostu. Slušao je šta se govori i šapuce: da je u 
tom stubu izbušena rupa kao bunar i u nju postavljen eksploziv i da je 
vezan elektricnom žicom sa obalom, tako da komandant može u svako 
doba dana ili noci razoriti most posred srede, kao da je od šecera a ne 
od kamena. Slušao je hodža, vrteo glavom, razmišljao o tome i danju, 
kad bi se povukao u svoj tabut, i nocu u postelji, kad je vreme 
spavanju; cas je verovao, cas odbijao takvu mogucnost kao suviše 
ludu i bezbožnu, ali je stalno o tome brinuo, tako da su mu i na san 
izlazili njegovi stari, nekadašnji mutevelije Mehmed-pašina vakufa i 
pitali ga strogo: šta je to, i kakav je to poso sa cuprijom. Sam je 
preturao tu brigu po glavi. Nije hteo nikoga u caršiji da pita, smatrajuci 
da pametan covek vec odavno nema s kim da se posavetuje ni ljudski 
porazgovori u ovoj kasabi, jer su svi ljudi ili izgubili obraz i pamet ili i 
sami zbunjeni i ogorceni, ovako kao i on. 
Pa ipak, jednog dana pružila mu se prilika da se i o tome obavesti. 
Jedan od begova Brankovica iz Crnce, Muhamed, služio je vojsku u 
Becu, ostao tamo kao Langediener, i doterao do feldvebela. (To je bio 
unuk onog šemsibega koji se posle okupacije zatvorio u svoju Crncu i 
presvisnuo od jada, i koji se i danas pominje medu starim Turcima kao 
nedostižan primer moralne velicine i doslednosti.) Muhamedbeg je te 
godine došao na odsustvo. Bio je rid, visok i pun covek, u 
besprekornoj modroj uniformi, sa žutim gajtanima, crvenim 
kicankama, na srebrnim zvezdicama pod vratom, kao behar belim 
kožnim rukavicama na rukama i crvenim fesom na glavi. Ugladen, 
nasmejan, besprekorno cist i doteran, šetao je po caršiji, kuckao 
svojom dugom sabljom diskretno po kaldrmi, i svakome se javljao 
ljubazno i sigurno, kao covek koji jede carski hleb i niti sumnja u sebe 
niti ima šta da se pribojava od drugih. 
Kad je taj Muhamedbeg došao i hodži na ducan, upitao se sa njim za 
zdravlje i seo da popije kafu, iskoristio je Alihodža priliku da od njega 
kao od carskog coveka koji živi daleko od kasabe potraži objašnjenje 
za brigu koja ga mori. Kazao mu je u cemu je stvar, šta se radilo na 
mostu i šta se u kasabi govori, i zapitao ga da li je mogucno i to cudo: 
da se s planom sprema rušenje jedne zadužbine od opšte koristi, kao 
što je ova. 
Cim je cuo o cemu je govor, feldvebel se naglo uozbilji. Nestalo 
širokog osmejka i njegovo ride, izbrijano lice dobi neki drven izraz kao 
da je na paradi, u trenutku kad se komanduje: mirno! Pocuta malo, 
kao u neprilici, i onda nekim stišanim glasom odgovori.


— Ima od toga svega ponešto. Ali, ako hoceš pravo da ti kažem, 
najbolje je ne raspitivati i ne govoriti o tome, jer to spada u ratne 
pripreme, službene tajne, i tako dalje, i tako dalje. 
Hodža je mrzeo sve nove izraze, a narocito to »itakodalje«. Nije samo 
stoga što mu je paralo uši, nego što je jasno osecao da sama ta rec u 
govoru stranaca stoji umesto precutane istine, kao i da sve ono što je 
ispred nje receno ne znaci ništa. 
— Ama, nemoj ti meni, bog ti dao, to njihovo: »... i dalje i dalje«, 
nego ti meni kaži i protumaci, ako možeš, šta se to radi sa cuprijom. 
To ne more biti tajna. I kakva ti je to tajna koju znaju i deca iz 
mekteba? — upada hodža ljutito. — I šta ima, bog te veselio, cuprija 
sa njihovim ratovanjem? 
— Ima, Alihodža, još kako ima, — kaže Brankovic, sad opet nasmejan. 
I objašnjava mu ljubazno i onako malo s visoka kao što se govori deci, 
kako je sve to predvideno u pravilima službe, kako postoje za to pioniri 
i pontoniri, kako u carskoj vojsci svaki zna samo svoj posao i nema 
ništa da brine ni da se meša u tudu »branžu«. 
Sluša ga hodža, i sluša i gleda, ali slabo razume i ne može dugo da 
izdrži. 
— Ama, sve je to lijepo, dobar si covjece, ali znaju li oni da je ovo 
vezirov hair, da je za dušu i za božji hator gradeno i da je haram i 
kamen sa njega odbiti? 
Feldvebel samo raširi ruke, sleže ramenima, stište usne i sklopi oci, 
tako da mu lice dobi neki lukav i uctiv izraz, nepomican, slep, gluh, 
kakav ljudi mogu da steknu samo dugogodišnjim radom u drevnim i 
trulim administracijama, u kojima se diskrecija odavno izrodila u 
bezdušnost a poslušnost u kukavicluk. List bele, neispisane hartije još 
je recit prema nemom oprezu toga lica. A odmah zatim carski covek 
otvori oci, opusti ruke, izgladi lice, i uze na sebe svoj stalni izgled one 
sigurne, nasmejane vedrine u kojoj se becka dobrocudnost i turska 
uctivost sastaju i mešaju kao dve vode. I promenivši razgovor, i 
hvaleci biranim recima hodžino zdravlje i njegov mladenacki izgled, 
oprosti se sa istom onom neiscrpnom ljubaznošcu sa kojom je i prišao. 
A hodža ostade zbunjen i pokoleban u sebi, ali ništa manje brižan nego 
što je bio ranije. Izgubljen u tim brižnim mislima, on je gledao sa 
cepenka u bleštavu lepotu prvog martovskog dana. Prema njemu je, u 
kosoj perspektivi, stajao veciti i vecito jednaki most; kroz njegove bele


lukove nazirala se zelena, obasjana i nemirna površina Drine, tako da 
je izgledao kao neobican derdan u dve boje, koji trepti na suncu. 
Ta zategnutost koja se u svetu zvala »aneksiona kriza« a koja je ovde 
bacila svoju zloguku senku i na most i na kasabu pored njega, naglo je 
popustila. Tamo negde u prepisci i pregovorima izmedu zainteresiranih 
prestonica nadeno je za nju mirno rešenje. 
Granica, ta oduvek lako zapaljiva granica, nije ovoga puta planula. 
Vojska koja je u onolikom broju ispunila varoš i sela po granici, pocela 
je sa prvim proletnjim danima da se povlaci i smanjuje. Ali, kao što je 
uvek bivalo, promene koje je ta kriza izazvala ostale su i posle nje. 
Stalni garnizon u varoši mnogo je veci nego što je bio ranije. Most je i 
dalje miniran. Na to više niko i ne misli, osim Alihodže Mutevelica. Ono 
zemljište na levom zaravanku pored mosta, iznad starinskog zida, na 
kome se nalazi sreska bašta, preuzele su sada vojne vlasti. Sredinom 
bašte posecene su vocke i na tom mestu sagradena lepa kuca na 
sprat. To je nova oficirska kasina, jer je dotadašnja, jedna prizemna 
mala zgrada, gore na Bikavcu, postala tesna za povecan broj oficira. 
Tako je sada sa desne strane mosta bio Lotikin hotel a sa leve oficirska 
kasina, dve bele, gotovo jednake zgrade; izmedu njih pijac, okružen 
ducanima, a iznad pijaca na maloj uzvisini velika kasarna koju narod 
zove Kameniti han, u secanju na Mehmedpašin karavan-seraj, koji je 
nekad bio na tom mestu pa nestao bez traga. 
Cene koje su prošle jeseni skocile, usled prisustva toliko vojske, ostale 
su nepromenjene, sa mnogo više izgleda na dalje dizanje nego na 
vracanje na staro. Te godine otvorene su dve banke, srpska i 
muslimanska. Svet se služi menicom, kao lekom. Sad se svak lakše 
zadužuje. Ali što god više ima novca, više ga treba. Samo onima koji 
troše bez racuna, više nego što privreduju, izgleda život još nekako lak 
i lep. Ali trgovci i ljudi od posla zabrinuti su. Kreditni rokovi za placanje 
robe bivaju sve kraci. Dobra i sigurna mušterija biva reda. Sve je veci 
broj artikala koji su po ceni iznad kupovne snage vecine sveta. 
Pazaruje se namalo i sve se više traže jevtinije vrste robe. Obilnije 
kupuju još samo nesigurne platiše. Jedini siguran i dobar posao jesu 
liferacije za vojsku ili neku državnu ustanovu, ali to ne može svakome 
da zapane. I državni porezi i opštinski nameti bivaju sve veci i 
mnogobrojniji; strogost pri uterivanju raste. Iz daljine se oseca 
nezdravo ljuljanje na berzama. Dobici koji nastaju od toga idu u 
nevidljive ruke, a štete se protežu do u najudaljenije krajeve 
monarhije i rasporeduju po sitnoj trgovini, sve do prekupca i 
potrošaca.


I opšte raspoloženje duhova u kasabi nije ni vedrije ni mirnije. Ono 
naglo popuštanje zategnutosti nije donelo istinsko smirenje duhova ni 
kod Srba ni kod muslimana u kasabi; ostavilo je samo skriveno 
razocaranje kod jednih a talog nepoverenja i straha od buducnosti kod 
drugih. Išcekivanje velikih dogadaja pocinje ponovo da raste, bez 
vidljiva razloga i neposrednog povoda. Nada se narod necemu i 
strahuje od necega (upravo, jedni su koji se nadaju a drugi koji 
strahuju), i sve prima i posmatra samo pod tim vidom i s tim u vezi. 
Proste, srce se uznemirilo u coveku, i u onom neukom i najprostijem, 
narocito kod mladeg sveta, i nikome nije dovoljan njegov jednolicni 
život, kakav je dotle vukao godinama. Svak želi više, traži bolje, ili 
strepi od goreg. Stariji ljudi još žale za onom »slatkom tišinom« koja 
je u tursko vreme smatrana kao krajnji cilj i najsavršeniji oblik javnog 
i privatnog života, i koja je vladala još i u prvim decenijima austrijske 
vlasti. Ali takvih je malo. Sav ostali svet traži glasan, uzbudljiv i 
nemiran život. Hoce doživljaj ili odjek tudih doživljaja, ili bar šarenilo, 
huku i uzbudenje, koji daju iluziju doživljaja. A to menja ne samo 
stanje u duhovima nego i sam spoljni izgled varoši, cak i onaj drveni i 
ustaljeni život na kapiji, život tihih razgovora i mirnog razmišljanja, 
vedrih šala i sevdalijskih pevanja, izmedu vode, neba i planina, pocinje 
da se menja. 
Kafedžija nabavio gramofon, glomaznu drvenu kutiju sa velikom 
limenom trubom u obliku svetlo-modrog cveta. Njegov sin menja ploce 
i igle i navija neprestano tu grlatu spravu od koje trešti kapija i 
odjekuje na obe obale. A morao je da ga nabavi, da ne bi zaostao za 
ostalim svetom, jer gramofon se cuje ne samo po društvima i 
citaonicama nego i po najskromnijim kafanicama u kojima se nekad 
sedelo pod lipom, na travi ili na svetlom doksatu, i razgovaralo 
sniženim glasom i sa malo reci. Svuda gramofoni stružu i krešte turske 
marševe, srpske rodoljubive pesme ili arije iz beckih opereta, vec 
prema gostima za koje sviraju. Jer, gde nema huke, sjaja i pokreta, 
tamo svet ne ide i ne pazaruje. 
Novine se citaju pohlepno i mnogo ali površno i nadohvat: svak traži 
samo one koje na prvoj strani donose senzacionalne natpise, ispisane 
krupnim slovima. Sitno štampane i sabijene clanke malo ko cita. Sve 
što se dešava, praceno je šumom i bleskom krupnih reci. Mladi svet ne 
smatra da je živeo toga dana, ako mu uvece, pre spavanja, ne zvone 
uši i ne blešte oci od onoga što je preko dana cuo i video. 
Na kapiju dolaze varoške age i efendije, ozbiljni i naoko ravnodušni, da 
cuju novinske vesti o tursko-italijanskom ratu u Tripolisu. Lakomo 
slušaju šta se piše po novinama o mladom i junackom turskom majoru


Enverbegu, koji bije Italijane i brani sultanovu zemlju kao da je 
potomak Sokolovica ili Cuprilica. Mršte se na glasnu muziku 
gramofona, koja ih smeta u mislima, i neprimetno ali duboko i iskreno 
strepe za sudbinu daleke turske pokrajine u Africi. 
Desi se da u to vreme, vracajuci se sa posla, prode preko mosta onaj 
Petar Talijan, majstor Pero, u svom platnenom odelu belom od kamene 
prašine i umazanom bojama i terpentinom. Ostareo je i još više 
pognut, skroman i bojažljiv. Kao i prilikom Lukenijevog atentata na 
caricu, po nekoj njemu nerazumljivoj logici, i opet je on kriv za nešto 
što su negde u svetu uradili njegovi zemljaci Italijani sa kojima on vec 
odavno nema nikakve veze. Tada neko od turskih mladica vikne: 
— 'Oceš, kurvo, Tripolis? Evo ti, na! 
I vicuci odmeraju za njim »od šake do lakta« i cine druge nepristojne 
pokrete. 
A majstor Pero, onako umoran i poguren, sa alatom pod pazuhom, 
nabije samo šešir jace na oci, stisne grcevito lulu zubima, i pohita 
svojoj kuci uz Mejdan. 
Tu ga ceka njegova Stana, i ona vec ostarela i popustila u snazi, ali još 
oštra i grlata žena. On joj se gorko žali na tursku momcad koja govori 
što ne treba i traže od njega Tripolis za koji on do neki dan nije znao ni 
da postoji. A Stana, kao Stana, nece da ga shvati i požali, nego još 
tvrdi da je sam kriv i da je i zaslužio da mu dovikuju koješta. 
— Ti da si muško, ko što nisi, raspalio bi ga tim dlijetom ili cekicem po 
civerici, pa ne bi balijama više na um palo da te zadijevaju, nego bi 
skakali na noge kad ti prodeš preko cuprije. 
— Eh, Stana, Stana, — kaže dobrocudno i malko žalosno majstor Pero, 
— kako može cojek cojeka cekicem po civerici? 
Tako su tekle sve te godine u sitnim i krupnim uzbudenjima i u stalnoj 
potrebi za njima. I tako je došla jesen 1912. godine, a zatim 1913. 
godina, sa balkanskim ratovima i srpskim pobedama. A po nekom 
cudnom izuzetku, upravo to što je bilo od tolike važnosti po sudbinu 
mosta i kasabe i svega što je živelo u njoj, došlo je cutke, gotovo 
neopazice. 
Rumeni na pocetku i na kraju, a zlatni u sredini, oktobarski dani su 
prošli nad kasabom koja je ocekivala branje kukuruza i novu rakiju.


Još je lepo moglo da se sedi na podnevnom suncu na kapiji. Vreme je, 
izgleda, zaustavilo dah nad kasabom. I upravo tada se desilo. 
Pre nego što su pismeni ljudi mogli da se razaberu u protivrecnim 
novinskim vestima, rat izmedu Turske i cetiri balkanske države vec je 
izbio i krenuo svojim drevnim putevima preko Balkana. A pre nego što 
je svet pravo shvatio smisao i zamašaj rata, on je stvarno završen 
pobedama srpskog i hrišcanskog oružja. I sve se to svršilo daleko 
odavde, bez ognjeva po granici, bez jeke topova i bez odsecenih glava 
na kapiji. Kao što je bio slucaj u novcu i u trgovini, i u ovim 
najkrupnijim stvarima sve se dešava na daljinu i neshvatljivo brzo. 
Tamo negde daleko u svetu igra se kocka ili bije boj i tamo se rešava i 
sudbina svakoga od nas. 
Ali ako je spoljni izgled kasabe bio miran i nepromenjen, u duhovima 
su ti dogadaji izazvali citave oluje najvecih zanosa i najdubljih 
potištenosti. Jer, kao sve što se dešavalo u svetu poslednjih godina, i 
to je u kasabi primljeno sa potpuno suprotnim osecanjima kod Srba i 
kod muslimana; jedino po snazi i dubini njihova su osecanja bila 
možda jednaka. Dogadaji su prevazišli sve nade jednih, a sva 
strahovanja drugih izgledala su opravdana. Želje koje su stotinama 
godina letele pred sporim hodom istorije, sad nisu više mogle da je 
prate i stižu u njenom fantasticnom letu na putu najsmelijih 
ostvarenja. 
Sve što je kasaba mogla da vidi i neposredno oseti od toga 
sudbonosnog rata, odigralo se strelovito brzo i neobicno jednostavno. 
Na Uvcu, gde granica izmedu Austro-Ugarske i Turske ide recicom 
Uvac i gde drveni most deli austrijsku žandarmsku kasarnu od turske 
karaule, prešao je turski oficir, zajedno sa malom posadom, na 
austrijsku stranu. Tu je teatralno prelomio svoju sablju o ogradu na 
mostu i predao se austrijskim žandarmima. U tom trenutku s brda je 
silazila siva srpska pešadija. Ona je zamenila nesavremeni asker duž 
cele granice izmedu Bosne i Sandžaka. Nestalo je tromede izmedu 
Austrije, Turske i Srbije. Turska granica, koja je još juce bila na 
petnaestak kilometara od kasabe, povukla se odjednom za više od 
hiljadu kilometara, cak negde tamo iza Jedrena. 
Tolike i tako krupne promene, izvršene u tako kratkom vremenu, 
potresle su kasabu u temeljima. 
Za most na Drini ova je promena bila presudna. Železnicka veza sa 
Sarajevom umrtvila je, kao što smo videli, sve njegove veze sa


Zapadom, a sad je naprecac prestala i veza sa Istokom. Upravo, taj 
Istok, koji ga je i stvorio i koji je do juce još bio tu, istina prodrman i 
nacet, ali stalan i stvaran kao nebo i zemlja, sad je išcezao kao 
prividenje, i sad most zaista ne vezuje drugo do dva dela kasabe i ono 
dvadesetak sela sa jedne i sa druge strane Drine. 
Veliki kameni most, koji je po zamisli i pobožnoj odluci vezira iz 
Sokolovica trebalo da spaja, kao jedan od beocuga imperije, dva dela 
carevine, i da »za bolju ljubav« olakšava prelaz od Zapada na Istok, i 
obrnuto, bio je sada stvarno odsecen i od Istoka i od Zapada i 
prepušten sebi kao nasukani brodovi i napuštene bogomolje. Za tri 
puna veka on je izdržao i nadživeo sve i, nepromenjen, verno služio 
svome zadatku, ali su se ljudske potrebe okrenule i stvari u svetu 
promenile: sad je njegov zadatak njega izneverio. Po njegovoj velicini, 
trajnosti i lepoti, vojske bi mogle preko njega da prelaze i karavani da 
se nižu još stolecima, ali eto, vecnom i nepredvidljivom igrom ljudskih 
odnosa vezirova zadužbina se našla odjednom odbacena i kao 
vradžbinom stavljena izvan glavne struje života. Sadašnja uloga mosta 
nije se podudarala nikako sa njegovim vecno mladim izgledom i 
džinovskim a skladnim srazmerama. Ali on je stajao još isti onakav 
kakvog ga je video veliki vezir pred unutarnjim pogledom sklopljenih 
ociju i kakvog ga je ostvario njegov neimar: mocan, lep i trajan, iznad 
svih promena. 
Sve ono što je dremalo u ljudima, drevno kao ovaj most i nemo i 
nepomicno kao on, sad je odjednom oživelo i pocelo da utice na 
svakodnevni život, opšte raspoloženje i licnu sudbinu svakog 
pojedinca. 
Prvi letnji dani 1913. godine, kišoviti i mlaki. Na kapiji sede danju 
potišteni varoški muslimani, stariji ljudi, po desetak njih oko jednog, 
mladeg, koji im cita novine, tumaci strane izraze i neobicna imena i 
objašnjava geografiju. Svi mirno puše i nepokolebljivo gledaju preda 
se, ali se ne da potpuno sakriti da su brižni i potreseni. Prikrivajuci 
uzbudenje, naginju se nad geografskom kartom na kojoj je oznacena 
buduca podela Balkanskog Poluostrva. Gledaju u hartiju i ne vide ništa 
u tim krivudavim linijama, ali znaju i shvataju sve, jer oni nose svoju 
geografiju u krvi i biološki osecaju sliku sveta. 
— Kome bi dopao Ušcup? — pita jedan starac, prividno ravnodušno, 
mladica koji cita. 
— Srbiji.


— Uh! 
— A ciji je Selanik? 
— Grcki. 
— Uh! Uh! 
— A Jedrene? — pita drugi tiho. 
— Bugarsko, belcim. 
— Uh! Uh! Uh!... 
Nisu to glasna ni žalovi ta othukivanja, kao kod žena i slabica, nego 
mukli i duboki uzdasi, koji se gube zajedno sa duvanskim dimom kroz 
guste brkove u letnjem vazduhu. Mnogi od tih staraca je prešao 
sedamdesetu godinu. U njihovom detinjstvu turska vlast se pružala od 
Like i Korduna pa do Stambola, a od Stambola sve do neodredenih 
pustinjskih granica dalekog i neprohodnog Arabistana. (A »turska 
vlast« to je velika, nedeljiva i neuništiva zajednica Muhamedove vere, 
sav onaj deo zemnog šara »gde ezan uci«.) Oni to dobro pamte, ali 
pamte i to kako se posle, u toku njihovog života, turska vlast povlacila 
iz Srbije u Bosnu, pa iz Bosne u Sandžak. I sada, evo su doživjeli da je 
ta vlast kao neka fantasticna morska oseka odjednom otplasnula i 
povukla se negde u nedogled, a oni su ostali ovde, kao vodeno bilje na 
kopnu, prevareni i ugroženi, prepušteni sebi i svojoj zloj sudbini. Sve 
je božje davanje, i sve je to, nesumnjivo, obuhvaceno odredbama 
božjeg promisla, ali je teško coveku da shvati sve ovo; dah mu staje i 
svest se muti, a jednako oseca kako ispod njega podmuklo izvlace 
zemlju, kao cilim, i kako granice koje bi trebalo da su trajne i cvrste 
postaju tecne i promenljive, pomeraju se, udaljuju, i gube, kao cudljivi 
proletnji potoci. 
Sa takvim secanjima i mislima sede starci na kapiji i slušaju slabo i 
rasejano šta pišu o svemu tome novine. Slušaju cutke, iako im reci 
kojima se u novinama govori o carevima i državama izgledaju drske, 
lude i neumesne i ceo nacin pisanja kao nešto bezbožno, protivno 
vecnim zakonima i logici života, nešto što »nece izdobriti« i sa cim se 
castan i razuman covek ne može pomiriti. Nad njihovim glavama vije 
se duvanski dim. Nebom visoko brode beli, iskidani oblaci kišovitog 
leta a zemljom brze i široke senke.


A nocu, do u kasne sate, sede na toj istoj kapiji mladici iz srpskih kuca 
i pevaju glasno i prkosno pesmu o srpskom topu, a niti ih ko globi ni 
kažnjava. Medu njima cesto se primecuju studenti i daci srednjih 
škola. To su vecinom bledi i mršavi mladici, sa dugom kosom i crnim, 
plitkim šeširom širokog oboda. Oni dolaze ove jeseni vrlo cesto, iako je 
školska godina vec otpocela. Dodu vozom od Sarajeva, sa 
preporukama i lozinkama, omrknu ovde na kapiji, ali ne osvanu 
sutradan u kasabi, jer ih višegradski mladici prebacuju utvrdenim 
kanalima u Srbiju. 
A sa letnjim mesecima, kad nastupi vreme školskog raspusta, ožive 
varoš i kapija od daka i studenata, koji su rodom odavde i koji dolaze 
kucama. Oni tada uticu na ceo život u kasabi. 
Krajem juna meseca stižu u grupi sarajevski gimnazisti, a u prvoj 
polovini jula meseca, jedan po jedan, pravnici, medicinari, filozofi sa 
univerziteta iz Beca, Praga, Graca i Zagreba. Sa njihovim dolaskom 
menja se i sam spoljni izgled kasabe. Po caršiji i na kapiji vide se 
njihovi mladi likovi, izmenjeni i strani, i odudaraju držanjem, govorom 
i odelom od ustaljenih navika i vecno iste nošnje kasabalijskog sveta. 
Na njima su odela ugasitih boja i poslednjeg kroja. To je onaj 
»Glockenfagon« koji u celoj Srednjoj Evropi važi kao poslednja rec 
mode i vrhunac dobrog ukusa. Na glavama nose šešire od meke 
panamske slame, sa oborenim obodom i sa vrpcom u šest raznih 
diskretnih boja. Na nogama amerikanske cipele široke i sa jako 
uzdignutim kapicama. Vecina ima štap od bambusa neobicne debljine. 
U rupici kaputa metalna znacka Sokola ili nekog studentskog 
udruženja. 
Studenti donesu u isto vreme i nove reci i pošalice, nove pesme, nove 
igre sa zimušnjih balova, a narocito nove knjige i brošure, srpske, 
ceške i nemacke. 
I ranije za prvih dvadesetak godina austrijske okupacije, bivalo je da 
mladici iz kasabe odlaze na studije, ali niti su bili u ovolikom broju ni 
nadahnuti ovim duhom. Nekolicina je za ta prva dva decenija svršila 
uciteljsku školu u Sarajevu, a dvojica, trojica pravo ili filozofiju u Becu, 
ali sve su to bili retki izuzeci, skromni mladici koji su tiho i neprimetno 
polagali svoje ispite, a po svršenim studijama gubili se u sivoj i 
nepreglednoj vojsci državne birokratije. Ali od nekog vremena broj 
studenata iz kasabe naglo se uvecao. Uz pomoc nacionalnih prosvetnih 
društava sada vec odlaze na univerzitete i seljacki sinovi i deca sitnih 
zanatlija. Još više se promenio duh i karakter samih studenata.


To više nisu oni nekadašnji studenti iz prvih godina posle okupacije, 
krotki i bezazleni mladici, predani svaki svojim studijama u najužem 
smislu reci. A nisu ni obicni kasabalijski meraklije ni nekadašnji 
momci, buduce gazde i esnaflije, koji su u odredeno doba života trošili 
suvišak snage i mladosti na kapiji i za koje se u porodici govorilo: 
»Oženi ga da ne pjeva!« To su novi ljudi, koji se školuju i vaspitavaju 
po raznim gradovima i državama i pod razlicitim uticajima. Iz velikih 
gradova, sa univerziteta i gimnazija na kojima uce, ti mladici dolaze 
zasenjeni osecanjem gorde smelosti kojim prvo i nepotpuno znanje 
ispunjava mladog coveka, i poneseni idejama o pravu naroda na 
slobodu i coveka pojedinca na uživanje i dostojanstvo. Sa svakim 
letnjim raspustom oni donose slobodoumna shvatanja društvenih i 
verskih pitanja i zanos oživelog nacionalizma, koji je u poslednje 
vreme, narocito posle srpskih pobeda u balkanskim ratovima, porastao 
do opšteg verovanja, a kod mnogih mladica do fanaticne želje za 
delom i licnim žrtvovanjem. 
Kapija je glavno mesto njihovih sastanaka. Tu se iskupljaju posle 
vecere. I u mraku, pod zvezdama ili na mesecini, u mirnoj noci, nad 
hucnom rekom, odjekuju njihove pesme, šale, glasni razgovori i 
beskrajne prepirke, nove, smele, naivne, iskrene i bezobzirne. 
Sa dacima su tu redovno i njihovi drugovi iz detinjstva koji su zajedno 
s njima ucili ovde osnovnu školu pa posle ostali u kasabi kao šegrti, 
trgovacki pomocnici, sitni pisari u opštini ili nekom preduzecu. Njih ima 
dve vrste. Jedni su zadovoljni svojom sudbinom i životom kasabe u 
kojoj ce ostati da vek vekuju. Oni sa ljubopitstvom i simpatijom 
gledaju svoje školovane drugove, dive im se, ne poredeci se nikad sa 
njima; i bez najmanje surevnjivosti ucestvuju u njihovom razvitku i 
usponu. Drugi su nepomireni sa životom u kasabi na koji su sticajem 
prilika osudeni, željni neceg što smatraju višim i boljim a što im se 
izmaklo i što im sa svakim danom postaje sve dalje i nedostižnije. Iako 
i dalje druguju sa svojim drugovima studentima, ti mladici obicno se 
odvajaju od ovih svojih školovanih vršnjaka, bilo svojom grubom 
ironijom, bilo neprijatnim cutanjem. Oni ne mogu kao jednaki da 
ucestvuju u svima njihovim razgovorima. Zato muceni stalno 
osecanjem svoje nedoraslosti, oni cas preterano i neiskreno podvlace u 
govoru svoju prostotu i neukost, u poredenju sa srecnijim drugovima, 
cas se opet jetko svemu podsmevaju sa visine svoga neznanja. I u 
jednom i u drugom slucaju, zavist odiše iz njih kao gotovo vidna i 
osetna snaga. Ali mladost još lako podnosi prisustvo i najgorih nagona 
i živi i krece se slobodno i bezbrižno izmedu njih.


Bilo je i bice zvezdanih noci nad kasabom, i raskošnih sazvežda i 
mesecina, ali nije bilo i bogzna da li ce još biti takvih mladica koji u 
takvim razgovorima sa takvim mislima i osecanjima bdiju na kapiji. To 
je naraštaj pobunjenih andela, u onom kratkom trenutku dok još imaju 
i svu moc i sva prava andela i plamenu gordost pobunjenika. Ovi sinovi 
seljaka, trgovaca ili zanatlija iz zabacene bosanske kasabe dobili su od 
sudbine, bez svoga narocitog napora, otvoren izlaz u svet i veliku 
iluziju slobode. Sa svojim urodenim kasabalijskim osobinama oni su 
odlazili u taj svet, birali manje-više sami, prema svojim sklonostima, 
trenutnim raspoloženjima ili cudima slucaja, predmet svojih studija, 
vrstu svojih zabava i krug svojih poznanstava i prijatelja. U vecini oni 
nisu mogli ni umeli da obuhvate i zagrabe mnogo od onoga što su 
uspevali da vide, ali nije bilo nijednoga koji nije imao osecanje da 
može da zahvati gde god hoce i da je sve što prigrli njegovo. Život (ta 
rec je dolazila vrlo cesto u njihovim razgovorima, kao i u književnosti i 
politici toga vremena, gde se pisala sa velikim pocetnim slovom), život 
je stajao pred njima kao objekt, kao poprište za njihova oslobodena 
cula, za njihova umna ljubopitstva i osecajne podvige, koji nisu 
poznavali granica. Svi su putevi pred njima, otvoreni, pukli do u 
beskraj; na vecinu od tih puteva nece oni nikad ni nogom stupiti, pa 
ipak opojna slast života bila je u tome što su mogli (bar u teoriji) 
slobodno da biraju koji hoce i smeli da posrcu od jednog do drugog. 
Sve ono što su drugi ljudi, druge rase, u drugim zemljama i 
vremenima, postigli i stekli u nizu naraštaja, u toku vekovnih napora, 
po cenu života, ili odricanja i žrtava, vecih i skupljih od života, sve je 
to ležalo pred njima kao slucajno nasledstvo i opasan dar sudbine. 
Izgledalo je fantasticno i neverovatno, pa ipak je bilo istinito: oni su 
mogli da cine sa svojom mladošcu šta hoce, u jednom svetu gde su 
zakoni društvenog i licnog morala, sve tamo do daleke granice 
kriminala, bili upravo tih godina u punoj krizi, slobodno tumaceni, 
primani ili odbacivani od svake skupine ljudi i svakog pojedinca; oni su 
mogli da misle kako hoce, da sude o svemu, slobodno i neograniceno; 
oni su smeli da govore šta hoce, i za mnoge od njih te reci su bile isto 
što i dela, one su zadovoljavale njihove atavisticke potrebe za 
junaštvom i slavom, silovitošcu i razaranjem, a nisu povlacile za 
sobom obavezu na delanje ni neku vidljivu odgovornost zbog 
izrecenog. Najdarovitiji medu njima prezirali su ono što je trebalo da 
uce i potcenjivali ono što mogu da urade, a ponosili se onim što ne 
znaju i zanosili onim što je izvan njihove moci. Teško je zamisliti 
opasniji nacin da se ude u život i sigurniji put ka izuzetnim delima i ka 
potpunom slomu. Samo najbolji i najjaci medu njima bacali su se 
zaista sa fanatizmom fakira u akciju i tu sagarali kao mušice, da bi od 
svojih vršnjaka odmah bili slavljeni kao mucenici i svetitelji (jer nema


naraštaja koji nema svoje svetitelje) i podizani na pjedestal 
nedostižnih uzora. 
Svaki ljudski naraštaj ima svoju iluziju u odnosu prema civilizaciji; 
jedni veruju da ucestvuju u njenom raspaljivanju, a drugi da su 
svedoci njenog gašenja. U stvari, ona uvek i plamsa i tinja i gasne, vec 
prema tome sa koga mesta i pod kojim uglom je posmatramo. Ovaj 
naraštaj, koji sada pretresa filozofska, društvena i politicka pitanja na 
kapiji, pod zvezdama, iznad vode, samo je bogatiji iluzijama; inace u 
svemu slican drugima. I on ima osecanje i da pali prve vatre jedne 
nove civilizacije i da gasi poslednje plamenove druge, koja dogoreva. 
Ono što bi se za njih narocito moglo kazati, to je: da nije bilo odavno 
pokoljenja koje je više i smelije maštalo i govorilo o životu, uživanju, i 
slobodi, a koje je manje imalo od života, gore stradalo, teže robovalo i 
više ginulo nego što ce stradati, robovati i ginuti ovo. Ali za tih letnjih 
dana 1913. godine sve je to bilo još u smelim ali neodredenim 
nagoveštajima. Sve je izgledalo kao uzbudljiva i nova igra na ovom 
drevnom mostu koji se na mesecini julskih noci belasao cist, mlad i 
nepromenljiv, a savršeno lep i jak, jaci od svega što vreme može da 
donese i ljudi da smisle i ucine. 
Kako jedna topla noc u mesecu avgustu lici na drugu, tako su i 
razgovori ovih kasabalijskih daka i studenata uvek isti ili slicni. 
Odmah posle brze i slatke vecere (jer dan je prošao u kupanju i 
suncanju), jedan po jedan stižu na kapiju. Janko Stikovic, sin jednog 
abadžije sa Mejdana, koji studira vec cetiri semestra prirodne nauke u 
Gracu. To je mršav mladic sa oštrim profilom i glatkom crnom kosom, 
sujetan, osetljiv, nezadovoljan samim sobom, ali još više svim oko 
sebe. Cita mnogo i piše clanke, pod vec poznatim psevdonimom, u 
revolucionarnim omladinskim listovima koji izlaze u Pragu i Zagrebu. 
Ali on piše i pesme i objavljuje ih. pod jednim drugim psevdonimom. 
Spremio je vec zbirku, koju treba da izda »Zora« (»Izdavacko 
preduzece za nacionalisticke edicije«). Osim toga on je dobar govornik 
i vatren debater na dackim sastancima. Velimir Stevanovic, zdrav i 
krupan mladic, podsvojce bez odredenog porekla; ironican, realan, 
štedljiv i marljiv; završava medicinu u Pragu. Jakov Herak, sin 
dobrocudnog i popularnog višegradskog pismonoše, crn, sitan, 
pravnik, oštrog pogleda i brze reci, socijalista, polemican duh koji se 
stidi svoga dobrog srca i krije svako osecanje. Ranko Mihailovic, cutljiv 
i dobrocudan mladic, koji studira pravo u Zagrebu, pomišlja vec sada 
na cinovnicku karijeru i slabo i mlako ucestvuje u drugarskim 
prepirkama i razgovorima o ljubavi, politici, i pogledima na život i 
društveno uredenje. On je, po majci, praunuk onog prote Mihaila cija


je glava, sa cigaretom u ustima, bila nataknuta na kolac i izložena na 
ovoj istoj kapiji. 
Tu je i nekoliko sarajevskih gimnazista koji lakomo slušaju starije 
drugove i njihova pricanja o životu u velikim gradovima, i maštom, 
koju šibaju decacka sujeta i pritajene želje, zamišljaju sve kao još 
mnogo vece i lepše nego što jeste i što može da bude. Tu je i Nikola 
Glasincanin, bled i krut mladic koji je zbog siromaštva, tankog zdravlja 
i slabog uspeha morao da napusti gimnaziju, posle cetvrtog razreda, 
da se vrati u kasabu i primi mesto pisara kod nemacke firme koja 
izvozi drvo. On je iz propale gazdinske porodice sa Okolišta. Njegov 
deda Milan Glasincanin umro je nekako ubrzo posle okupacije, u 
sarajevskoj ludnici, pošto je u mladosti prokockao veci deo imetka. 
Odavno je umro i otac mu, gazda Petar, bolešljiv covek bez volje, 
snage i ugleda. Sad ovaj Nikola provodi po ceo dan na obali reke, 
pored radnika koji valjaju i splave teške borove balvane, beleži kubike 
merenog drveta, a posle ih u kancelariji sabira i unosi u spiskove. Taj 
jednolicni posao, medu sitnim ljudima, bez poleta i šireg vidika, on 
oseca kao muku i poniženje, a odsustvo svakog izgleda da bi mogao ili 
promeniti svoj društveni položaj ili napredovati u njemu, stvorilo je od 
osetljivog mladica prerano zrelog, žucnog i cutljivog coveka. On cita 
mnogo u slobodnim casovima ali ga ta duševna hrana ne snaži i ne 
podiže jer sve to prozukne u njemu. Njegova zla sudbina, samoca i 
patnja otvorile su mu oci i izoštrile duh za mnoge stvari, ali i najlepše 
misli i najdragocenija saznanja mogu samo da ga još više obeshrabre i 
ogorce, jer mu još jace osvetljavaju njegov neuspeh i njegov 
bezizgledan život u kasabi. 
Tu je, najposle, i Vlado Maric, bravar po zanimanju, veseljak i 
dobricina, koga njegovi drugovi sa visokih škola vole i prizivaju, koliko 
zbog njegovog jakog i lepog baritona toliko zbog njegove 
prostosrdacnosti i dobrote. Taj snažni mladic sa »šloserskim« 
kacketom na glavi spada medu one skromne ljude koji su dovoljni 
sami sebi, ni sa kim se ne mere i ne uporeduju, zahvalno i mirno 
primaju ono što im život pruža i jednostavno daju od sebe sve što 
imaju i mogu. 
Tu su i dve varoške uciteljice, Zorka i Zagorka, obe rodom iz kasabe. 
Za njihovu naklonost otimaju se svi ovi mladici i pred njima i oko njih 
igraju ljubavnu igru, naivnu, zamršenu, bleštavu, mucnu. Pred njima 
se vode diskusije, kao turniri pred damama ranijih stoleca; zbog njih 
se, posle sedi na kapiji i puši u mraku i samoci, ili peva sa društvom 
koje je dotle negde pilo; zbog njih su medu drugovima potajne mržnje, 
nevešto skrivane ljubomore, i otvoreni sukobi. Oko deset sati one


odlaze. Mladici ostaju još dugo, ali raspoloženje na kapiji opada, 
borbena recitost popušta. 
Stikovic, koji obicno vodi glavnu rec, veceras cuti i puši. On je 
poremecen i nezadovoljan u sebi, ali krije to kao što krije uvek sva 
svoja istinska osecanja, i nikad ne uspeva da ih potpuno sakrije. On je 
danas posle podne imao prvi sastanak sa uciteljicom Zorkom, 
zanimljivom devojkom punih oblika tela, bleda lica i žarkih ociju. Oni 
su, na Stikovicevo veliko navaljivanje, ostvarili ono što je u kasabi 
najteže: da se mladic i devojka sastanu na skrovitom mestu a da to 
niko ne vidi i ne sazna. Našli su se u njenoj školi koja je sada, preko 
raspusta, potpuno pusta. On je ušao iz jedne ulice, kroz baštu, a ona 
iz druge, na glavni ulaz. Našli su se u jednoj polumracnoj, prašnoj 
prostoriji u kojoj su sve do plafona bile naslagane dacke klupe. Tako je 
ljubavna strast cesto prisiljena da traži zabacena i ružna mesta. Nisu 
mogli ni da sednu ni da legnu. Bili su oboje zbunjeni i nespretni. I 
suviše željni i plahoviti, oni su se grlili i savijali na jednoj od onih 
istrošenih klupa koje je ona tako dobro poznavala, ne gledajuci i ne 
primecujuci ništa oko sebe. Prvi se otreznio on. I grubo, bez prelaza, 
kao što rade mladi ljudi, stao je da popravlja odelo na sebi i da se 
prašta. Ona se rasplakala. Razocaranje je bilo obostrano. Kad je koliko 
toliko umirio devojku, izišao je, gotovo pobegao, na sporedni ulaz. 
Kod kuce je zatekao poštara koji mu je doneo omladinski casopis sa 
njegovim clankom »Balkan, Srbija i Bosna i Hercegovina«. Ponovno 
citanje svoga clanka odvratilo mu je misli od malopredašnjeg 
doživljaja. Ali i u tome je nalazio uzroke nezadovoljstvu. U clanku je 
bilo štamparskih grešaka, neke recenice su mu izgledale smešne; 
sada, kad se ništa više nije dalo promeniti, cinilo mu se da bi se 
mnoge stvari mogle kazati lepše, jasnije a sažetije. 
A veceras, evo, celo vece sede na kapiji i pred tom istom Zorkom 
diskutuju o njegovom clanku. Njegov glavni protivnik je govorljivi i 
borbeni Herak, koji sve posmatra i kritikuje sa ortodoksnog 
socijalistickog gledišta. Ostali ucestvuju u debati samo s vremena na 
vreme. A dve uciteljice cute i spremaju nevidljiv venac pobedniku. 
Stikovic se slabo brani; prvo, što sada odjednom i sam vidi mnoge 
slabosti i nelogicnosti u svome clanku, iako to nipošto ne bi pred 
drugima priznao; drugo, što ga muci secanje na današnje poslepodne 
u prašnoj i sparnoj školskoj sobi, na scene koje mu sada dolaze i 
smešne i ružne a koje su bile dugo predmet njegovih najvrelijih želja i 
najživljih nastojanja oko lepe uciteljice. (Ona sada sedi tu u letnjem 
mraku i posmatra ga svojim sjajnim ocima.) Oseca se kao dužnik i kao 
krivac i mnogo bi dao da danas nije bio u školi i da ona sada nije ovde.


U takvom raspoloženju ovaj mu Herak dolazi kao neka nasrtljiva zolja 
od koje se teško odbraniti. Cini mu se da mora da odgovara ne samo 
za svoj clanak nego i za ono što se danas posle podne u školi dogodilo. 
A najviše bi voleo da može sada da je sam, daleko negde odavde i da 
može mirno da misli o necem što nije ni clanak ni devojka. Ali 
samoljublje ga je teralo da se brani. Stikovic je citirao Cvijica i 
Štrosmajera, a Herak Kauckog i Bebela. 
— Vi mecete kola pred rudu, — vikao je Herak, analizirajuci Stikovicev 
clanak. — Ne može se sa balkanskim seljakom, koji je ogrezao u 
siromaštvu i svakoj bijedi, nigdje i ni u kom slucaju osnivati trajna i 
dobra državna formacija. Samo prethodno ekonomsko oslobodenje 
eksploatisanih klasa, seljaka i radnika, dakle ogromne vecine naroda, 
može stvoriti realne uslove za formiranje samostalnih država. To je 
prirodan proces i put kojim treba ici, a nipošto obrnuto. Stoga se i 
nacionalno oslobodenje i ujedinjenje moraju izvršiti u duhu socijalnog 
oslobodenja i preporoda. Inace, desice se da ce seljak, radnik i sitan 
gradanin unijeti i u nove državne formacije, kao smrtonosnu zarazu, 
svoj pauperizam i svoju ropsku cud, a malobrojni eksploatatori svoj 
parazitski, reakcionarni mentalitet i sve svoje antisocijalne nagone. A 
od toga ne može da bude ni trajne države ni dobrog društva. 
— Sve je to tudinska, knjiška mudrost, dragi moj, — odgovarao je 
Stikovic, — koja išcezava pred živim zamahom probudenih nacionalnih 
snaga, u prvom redu kod Srba, a zatim i kod Hrvata i Slovenaca, koje 
sve teže ka jednom cilju. Stvari se ne razvijaju prema predvidanjima 
njemackih teoreticara, ali zato idu u potpunoj saglasnosti sa dubokim 
smislom naše istorije i našeg rasnog pozvanja. Od Karadordevog 
poziva: »Svaki svoga ubijte subašu!« rješavaju se socijalna pitanja na 
Balkanu putem nacionalnih oslobodilackih pokreta i ratova. I sve ide 
savršeno logicno: od manjega ka vecem, od regionalnog i plemenskog 
ka nacionalnom i državotvornom. Zar nisu naše pobjede na Kumanovu 
i Bregalnici u isto vrijeme najvece pobjede napredne misli i socijalne 
pravde? 
— To cemo još vidjeti, — upada Herak. 
— Ko ne vidi sada, taj nece nikad vidjeti. Mi vjerujemo... 
— Vi vjerujete, a mi ne vjerujemo ništa, nego želimo da se uvjerimo 
stvarnim dokazima i cinjenicama, — odgovarao je Herak. 
— Zar nestanak Turaka i slabljenje Austro-Ugarske, kao prvi stepen ka 
njenom uništenju, nisu u stvari pobjede malih, demokratskih naroda i


porobljenih klasa, u njihovoj težnji da zauzmu svoje mjesto pod 
suncem? — nastavljao je Stikovic svoju misao. 
— Kad bi ostvarenja nacionalistickih težnja donosila i ostvarenje 
socijalne pravde, onda u državama Zapadne Evrope, koje su vecinom 
ostvarile sve svoje nacionalne ideale i u tom pogledu zadovoljene, ne 
bi trebalo da bude više ni velikih socijalnih problema, ni pokreta ni 
sukoba. A mi vidimo da nije tako. Naprotiv. 
— A ja ti i opet kažem, — odgovara malo umorno Stikovic, — da bez 
kreiranja samostalnih država na bazi nacionalnog jedinstva i 
savremenih shvatanja licne i društvene slobode ne može biti ni govora 
o »socijalnom oslobodenju«. Jer, kao što je rekao onaj Francuz, 
politika ima prvenstvo__ 
— Stomak ima prvenstvo, — upade Herak. 
Tu zagrajaše ostali. Naivna studentska diskusija se pretvori u 
mladenacku svadu u kojoj su svi govorili i upadali jedan drugom u rec i 
koja se kod prve dosetke raspršta i izgubi u smehu i dovikivanju. 
Za Stikovica to je bio dobrodošao povod da prekine raspru i da zacuti, 
a da to ne izgleda kao poraz i povlacenje. 
Posle Zorke i Zagorke, koje su oko deset sati otišle kuci, u pratnji 
Velimira i Ranka, poceli su i ostali da se razilaze. Najposle, ostali su 
samo Stikovic i Nikola Glasincanin. 
Njih dvojica su vršnjaci. Nekad su zajedno pošli u gimnaziju i zajedno 
stanovali u Sarajevu. Znaju jedan drugog do u sitnice i upravo stoga 
ne mogu jedan drugog ni pravo da ocene ni istinski da vole. S 
godinama razmak je izmedu njih bivao, prirodno, sve veci i sve 
mucniji. O svakom raspustu oni se nalaze ovde u kasabi i mere jedan 
drugog i posmatraju kao nerazdvojni drugovi-neprijatelji. Sad je 
izmedu njih došla još i ova lepa i nemirna uciteljica Zorka. Jer, za 
vreme dugih meseci poslednje zime ona se družila sa Glasincaninom 
koji niti je krio ni mogao sakriti koliko je u nju zaljubljen. On se bio 
uhvatio za tu ljubav sa svim onim žarom koji mogu da unesu u te 
stvari ogorceni i nezadovoljni ljudi. Ali cim su došli letnji meseci i 
pojavili se studenti, osetljivom Glasincaninu nije mogla da izmakne 
pažnja koju uciteljica posvecuje Stikovicu. Zbog toga je ona stara i 
pred svetom uvek skrivana zategnutost izmedu njih dvojice u 
poslednje vreme porasla. Ovog raspusta nisu se još nijedanput našli 
ovako nasamo.


Sad, kad su slucajno ovako ostali, prva pomisao i kod jednog i kod 
drugog bila je: da se što pre rastanu bez razgovora, koji može biti 
samo neprijatan. Ali neki besmisleni obzir, koji samo mladost poznaje, 
nije im dao da to što žele i ucine. U toj neprilici pomogao im je slucaj i 
bar za trenutak olakšao teško cutanje koje ih je pritiskivalo. 
U mraku se zacuše glasovi dvojice šetaca, koji su išli polagano i bili 
zastali tu pored same kapije, iza oštrog ugla, tako da ih Stikovic i 
Glasincanin sa svojih sedišta na sofi nisu mogli da vide, kao ni oni njih. 
Ali su culi svaku rec i ti glasovi su im bili dobro poznati. To su dvojica 
njihovih nešto mladih drugova. Toma Galus i Fehim Bahtijarevic. Njih 
dvojica se drže malo postrani od one grupe u kojoj je velika vecina 
daka i studenata i koja se svake veceri iskuplja na kapiji oko Stikovica 
i Heraka, jer, iako mladi, Galus je i kao pesnik i kao nacionalisticki 
govornik suparnik Stikovicu, koga ne voli i ne ceni, a Bahtijarevic je 
neobicno cutljiv, gord i povucen kao pravo begovsko unuce. 
Toma Galus je visok mladic rumenih obraza i plavih ociju. Njegov otac, 
Alban Galus (Alban von Gallus), poslednji potomak jedne stare 
porodice iz Burgenlanda, došao je kao cinovnik, odmah posle 
okupacije, u kasabu. Tu je bio dvadesetak godina »šumski upravitelj« i 
sada živi u kasabi kao penzioner. U samom pocetku on se oženio ovde 
cerkom jednog od prvih gazda, Hadži-Tome Stankovica, jednom 
pouselom i snažnom devojkom crne masti i jake volje. Sa njom je 
izrodio decu, dve kceri i jednog sina, koja su sva krštena u srpskoj 
crkvi i odrasla kao prava kasabalijska deca i Hadži-Tomina unucad. 
Stari Galus, visok i nekada lep covek sa blagorodnim osmejkom, i 
bujnom, potpuno belom kosom, odavno je postao pravi kasabalija, 
»gospodin Albo«, za koga mladi naraštaji i ne pomišljaju da bi mogao 
biti stranac i došljak. On ima dve strasti, koje nikome ne smetaju, to 
su: lov i lula. Po celom kotaru on ima stare i dobre prijatelje, kako 
medu Srbima, tako i medu muslimanima seljacima, sa kojima ga 
vezuje lovacka strast. Kao da je roden i odrastao sa njima, potpuno je 
usvojio mnoge njihove osobine, narocito onaj nacin veselog cutanja i 
mirnog razgovora, tako karakteristican za ljude koji su strasni pušaci i 
koji vole lov, šumu i život na vazduhu. 
Mladi Galus je ove godine završio gimnazijalnu maturu u Sarajevu i 
najesen treba da ide u Bec na studije. U pitanju njegovih studija 
postoji u porodici podvojenost. Otac bi želeo da mu sin studira tehniku 
ili šumarstvo, a sin bi hteo da ide na filozofiju. Jer, ovaj Toma Galus je 
samo svojim spoljnim izgledom nalik na oca a sve njegove urodene 
težnje idu u sasvim protivnom pravcu. To je jedan od onih dobrih 
daka, cednih i primernih u svemu, koji sa velikom lakocom i kao


uzgred polažu sve predmete, a celo svoje iskreno i stvarno zanimanje 
posvecuju svojim pomalo cudljivim i nesredenim duhovnim 
sklonostima, izvan škole i njenog zvanicnog programa. To su oni daci 
vedra i jednostavna srca, ali nemirna i ljubopitljiva duha. Njima su 
gotovo nepoznate one teške i opasne krize culnog i osecajnog života 
kroz koje prolaze toliki drugi mladici njihovih godina, ali zato oni teško 
nalaze smirenje svojih duhovnih nemira i vrlo cesto ostaju za ceo život 
svaštari, zanimljivi osobenjaci, bez stalnog dela i bez odredenog 
pravca uopšte. Kako svaki mlad covek mora ne samo da ispuni vecne, 
prirodne zahteve mladosti i sazrevanja nego pored toga i da plati harac 
savremenim strujanjima duha, pa i modi i navikama svoga vremena, 
koje trenutno vladaju medu omladinom, i Galus je pisao stihove i bio 
aktivan clan revolucionarnih nacionalistickih dackih organizacija. Pored 
toga on je pet godina ucio francuski jezik kao neobavezan predmet, 
bavio se književnošcu i, narocito, filozofijom. Bio je strastven i 
neumoran u citanju. Glavna strana lektira tadašnjih mladih ljudi u 
sarajevskoj gimnaziji sastojala se od dela iz poznate i ogromne 
nemacke izdavacke kuce Reclam's Universal-Bibliothek. Te male, 
jevtine svešcice sa žutim koricama i neobicno sitnom štampom bile su 
glavna duhovna hrana pristupacna dacima toga vremena; iz njih su 
mogli da upoznaju ne samo nemacku književnost nego sva krupnija 
dela svetske književnosti u nemackim prevodima. Iz njih je i Galus 
crpeo svoje poznavanje nemackih modernih filozofa, narocito Nicea i 
Štirnera, i mogao je o njima da vodi, na šetnjama pored Miljacke, 
beskrajne diskusije sa nekom hladnom i veselom strašcu, ne vezujuci 
ni najmanje svoja znanja sa svojim licnim životom, kao što to inace 
mladici tako cesto rade. Tip takvog prerano zrelog i raznovrsnim a 
nesredenim znanjima preopterecenog maturanta nije bio redak medu 
tadašnjim gimnazistima. Cedan mladic i dobar dak, Galus je slobodu i 
neobuzdanost mladosti poznavao samo u smelostima misli i 
preteranostima lektire. 
Fehim Bahtijarevic je samo po majci kasabalija. Otac mu je 
Rogaticanin i sada je kadija u Rogatici, ali majka mu je iz velike 
ovdašnje porodice Osmanagica. Od najranijeg detinjstva on provodi 
jedan deo letnjeg raspusta zajedno sa majkom kod njenih u kasabi. To 
je vitak mladic gracilnih i vretenastih oblika, nežnih ali snažnih 
zglobova. Na njemu je sve odmereno, ugašeno i prigušeno. Fini oval 
lica kao pecen, koža potpuno zagasita, smeda, sa lakim prelivima neke 
tamne modrine, pokreti kratki i retki; crne oci sa modro osencenom 
beonjacom; pogled vreo, ali bez sjaja; jake, sastavljene obrve; tanka 
crna naušnica nad povijenim usnama. Takvi se muški likovi vidaju na 
persijskim minijaturama.


I on je ovoga leta položio maturu i sada ocekuje da dobije državnu 
stipendiju da bi studirao orijentalne jezike u Becu. 
Ova dva mladica nastavljaju neki ranije zapoceti razgovor. Rec je o 
Bahtijarevicevom izboru studija. Galus mu dokazuje da ce pogreški 
ako uzme orijentalistiku. Uopšte Galus govori mnogo više i življe, jer je 
navikao da ga slušaju i jer voli da propoveda, dok Bahtijarevic govori 
kratko i malo kao covek koji ima svoje stalno uverenje, a nema 
potrebe da drugog ubeduje. Galus govori, kao vecina mladih i 
nacitanih ljudi, sa onim naivnim zadovoljstvom od reci, slikovitih izraza 
i poredenja i sa sklonošcu ka uopštavanju, a Bahtijarevic suvo, kratko, 
gotovo nemarno. 
Skriveni u senci i zavaljeni na kamenim sedištima, Stikovic i 
Glasincanin cute, kao da su se bez reci sporazumeli da neprimeceni 
slušaju razgovor dvojice drugova na mostu. 
Završavajuci tu diskusiju o studijama, Galus govori vatreno: 
— Tu se vi muslimani, begovski sinovi, cesto varate. Zbunjeni novim 
vremenima, vi više ne osjecate pravo i potpuno svoje mjesto u svijetu. 
Vaša ljubav prema svemu što je orijentalno samo je jedan savremeni 
izraz vaše »volje za moci«; za vas su istocnjacki nacin života i 
mišljenja najuže vezani sa jednim društvenim i pravnim poretkom koji 
je bio osnov vašeg vjekovnog gospodstva. I to je razumljivo. Ali to ne 
znaci nipošto da vi imate smisla za orijentalistiku kao nauku. Vi ste 
orijentalci, ali se varate kad mislite da ste pozvani da budete 
orijentalisti. Vi uopšte nemate zvanja ni prave sklonosti za nauku. 
— Vidi! 
— Ne, nemate. I kad to tvrdim, ja ne kažem ništa uvredljivo i 
nepovoljno. Naprotiv. Vi ste jedina gospoda u ovoj zemlji, ili ste bar 
bili to; vi ste kroz stoljeca širili, utvrdivali ili branili to svoje 
gospodstvo, macem i knjigom, pravno, vjerski i vojnicki; to je od vas 
stvorilo tip ratnika, upravljaca i vlasnika, a ta klasa ljudi nigdje u 
svijetu ne njeguje apstraktne nauke, nego to prepušta onima koji ništa 
drugo nemaju i ne mogu. Za vas su pravne studije i privreda, jer vi ste 
ljudi konkretnih znanja. Takvi su uvijek i svuda ljudi iz gospodujuce 
klase. 
— Znaci da mi treba da ostanemo neprosvijeceni.


— Ne, ne znaci to, nego znaci da morate da ostanete ono što ste ili, 
ako hoceš, ono što ste bili; morate, jer niko ne može da bude i ono što 
jeste i protivno od toga. 
— Pa mi danas nismo gospodujuca klasa. Danas smo svi jednaki, — 
upada opet Bahtijarevic sa lakom ironijom u kojoj ima i gorcine i 
ponosa. 
— Niste, razumije se da niste. Prilike koje su od vas nekad nacinile to 
što ste izmijenile su se odavno, ali to ne znaci da se i vi možete 
mijenjati istom brzinom. To nije prvi ni posljednji slucaj da jedna 
društvena klasa izgubi svoju podlogu, a da ona ostane ista. Pogodbe 
života se mijenjaju, a jedna klasa ljudi ostaje ono što je, jer samo 
takva može da postoji, i takva i propada. 
Govor dvojice nevidljivih mladica prekide se za trenutak, ugašen 
Bahtijarevicevim cutanjem. 
Na vedrom nebu, iznad crnih planina u dnu vidika, pojavio se krnj, 
brodoloman mesec. Bela ploca sa turskim natpisom, na izdignutom 
zidu, zasja odjednom kao neki slabo osvetljeni prozor u modrom 
mraku. 
Bahtijarevic je sada govorio nešto, ali tako slabim glasom da su samo 
pojedine nepovezane i nerazumljive reci dopirale do Stikovica i 
Glasincanina. Govor je, kao što uvek biva u mladalackim razgovorima 
u kojima su asocijacije smele i brze, bio vec prešao na drugu temu. Od 
studija orijentalnih jezika došli su na sadržinu natpisa na beloj ploci 
pred njima i govorili i o mostu i o onom koji ga je podigao. 
Galusov glas je bio mnogo jaci i izrazitiji. Nadovezujuci na 
Bahtijareviceve hvale Mehmedpaši Sokolovicu i tadašnjoj turskoj 
upravi koja je podizala ovakve gradevine, on je sada živahno razvijao 
svoje nacionalisticke poglede na prošlost i buducnost naroda i njegove 
kulture i civilizacije. (Jer, u tim dackim razgovorima svaki ide za 
svojom misli.) 
— Ti imaš pravo, — govorio je Galus, — to je morao biti genijalan 
covjek. Nije on prvi ni posljednji covjek naše krvi koji se istakao 
služeci tude carstvo. Mi smo dali na stotine takvih ljudi, državnika, 
vojskovoda i umjetnika, Carigradu, Rimu i Becu. Smisao našeg 
narodnog ujedinjenja u jednu veliku i mocnu, modernu nacionalnu 
državu i jeste u tome što ce tada naše snage ostajati u zemlji i


razvijati se tu i davati svoj doprinos opštoj kulturi pod našim imenom, 
a ne iz tudinskih centara. 
— A ti misliš da su ti »centri« nastali slucajno i da se mogu stvarati 
novi, po želji, kad ko hoce i gdje ko hoce? 
— Slucajno ili ne, to danas nije više pitanje; nije važno kako su oni 
nastali, nego je važno da njih danas nestaje, da su ocvjetali i 
degenerisali se i da treba da ustupe mjesto drugim, novim centrima, 
preko kojih ce moci neposredno da se izraze mladi, slobodni narodi, 
koji stupaju na pozornicu istorije. 
— I ti misliš da bi Mehmedpaša Sokolovic, da je ostao kao seljacko 
dijete tamo gore u Sokolovicima, postao ono što je postao i da bi 
izmedu ostaloga podigao i ovu cupriju na kojoj mi sada razgovaramo? 
— U ono vrijeme, naravno, ne bi. Ali na kraju krajeva, nije Carigradu 
ni bilo teško podizati ovakve gradevine kad je nama, kao i tolikim 
ostalim pokorenim narodima, uzimao ne samo imetak i zaradu nego i 
najbolju snagu i najcistiju krv. Ako pomislimo šta nam je i koliko nam 
je kroz stoljeca uzimano, sve su ove gradevine samo mrvice. Ali kad 
mi jednom stecemo svoju narodnu slobodu i državnu samostalnost, 
onda ce naš novac i naša krv biti samo za nas i ostajati nama. Sve ce 
biti samo i jedino za podizanje nacionalne kulture koja ce nositi naš 
pecat i naše ime i koja ce imati u vidu srecu i blagostanje najširih 
slojeva našega naroda. 
Bahtijarevic je cutao, i to cutanje, kao da je najživlji i najrecitiji otpor, 
izazivalo je Galusa i nagonilo ga da podigne i pooštri notu. On je 
živošcu koja mu je bila urodena i recnikom koji je tada vladao u 
omladinskoj nacionalistickoj literaturi nabrajao planove i zadatke 
revolucionarne omladine. Sve žive snage rase bice probudene i 
stavljene u dejstvo. Pod njihovim udarcima raspašce se Austro- 
Ugarska Monarhija, ta tamnica naroda, kao što se raspala evropska 
Turska. Sve antinacionalne i reakcionarne sile koje danas sputavaju, 
dele i uspavljuju naše nacionalne snage bice pobedene i potisnute. Sve 
ce to moci biti izvedeno, jer je duh vremena u kome živimo naš 
najbolji saveznik, jer su i napori ostalih malih i porobljenih naroda sa 
nama. Savremeni nacionalizam trijumfovace nad konfesionalnim 
razlikama i zastarelim predrasudama, oslobodice narod stranih 
nenarodnih uticaja i tudinske eksploatacije. I tada ce se roditi 
nacionalna država.


Galus je zatim opisivao preimucstva i lepote te nove nacionalne države 
koja ce oko Srbije kao Pijemonta okupiti sve Južne Slovene na osnovu 
potpune plemenske ravnopravnosti, verske snošljivosti i gradanske 
jednakosti. U njegovom govoru mešale su se smele reci neodredenog 
znacenja sa izrazima koji su tacno kazivali potrebe savremenog života; 
najdublje želje jedne rase, kojima je ponajcešce sudeno da zauvek 
ostanu samo želje, sa opravdanim i dostižnim zahtevima svakodnevne 
stvarnosti; velike istine koje sazrevaju kroz pokolenja, ali koje samo 
omladina može da unapred oseti i sme da iskaže, sa vecnim iluzijama 
koje se nikad ne gase ali nikada i ne stižu do ostvarenja, jer ih jedan 
pas omladine predaje drugome kao onu mitološku buktinju. U 
mladicevom govoru bilo je, naravno, mnogo tvrdenja koja ne bi mogla 
izdržati kritiku stvarnosti i mnogo pretpostavki koje možda ne bi 
podnele probu iskustva, ali u njemu je bilo i svežeg daha, dragocenog 
soka kojim se održava i podmladuje stablo covecanstva. 
Bahtijarevic je cutao. 
— Vidiceš, Fehime, — uveravao je zaneseni Galus svoga druga, kao da 
je to stvar ove noci ili sutrašnjeg dana, — vidiceš, ostvaricemo državu 
koja ce biti najdragocjeniji prilog napretku covjecanstva, u kojoj ce 
svaki napor biti blagosloven, svaka žrtva sveta, svaka misao 
samonikla, nošena našom rijeci, i svako djelo sa pecatom našeg 
imena. Tada cemo stvarati djela koja ce biti produkt našeg slobodnog 
rada i izraz našeg rasnog genija, djela prema kojima ce sve što je 
ucinjeno u stoljecima tude uprave izgledati kao nedostojne igracke. 
Premosticemo vece rijeke i dublje ponore. Sagradicemo nove, vece i 
bolje mostove, i to ne da vezuju tude centre sa pokorenim 
pokrajinama, nego da spajaju naše krajeve medu sobom i našu državu 
sa cijelim ostalim svijetom. Jer, o tom više nema sumnje, nama je 
sudeno da ostvarimo ono cemu su svi naraštaji prije nas težili: državu, 
rodenu u slobodi i zasnovanu na pravdi, kao jedan dio božje misli, 
ostvaren na zemlji. 
Bahtijarevic je cutao. A i Galusov glas je poceo da se spušta. Kako se 
njegov govor dizao svojim smislom, tako je njegov glas bivao sve niži i 
promukliji, pretvarao se u jak i strastven šapat, i najposle izgubio u 
velikoj tišini noci. Sad su cutala oba mladica. Pa ipak, u noci je ležalo, 
izdvojeno, teško i uporno Bahtijarevicevo cutanje, dizalo se, osetno i 
stvarno, kao neprelazan zid u tami, i samom težinom svoga postojanja 
poricalo odlucno sve što je onaj drugi govorio, i objavljivao svoj nemi, 
jasni i nepromenljivi smisao:


»Temelji sveta i osnovi života i ljudskih odnosa u njemu utvrdeni su za 
vekove. To ne znaci da se oni ne menjaju, ali mereni dužinom ljudskog 
života izgledaju vecni. Odnos izmedu njihovog trajanja i dužine 
ljudskog veka isti je kao odnos izmedu nemirne, pokretne i brze 
površine reke i njenog stalnog i cvrstog dna cije su izmene spore i 
neprimetne. I sama pomisao o promeni tih »centara« nezdrava je i 
neizvodljiva. To je isto kao kad bi neko zaželeo da menja i pomera 
izvore velikih reka i ležišta planina. Želja za naglim promenama i 
pomisao o njihovom nasilnom izvodenju javljaju se cesto medu 
ljudima, kao bolest, i hvataju maha ponajviše u mladicskim glavama; 
samo, te glave ne misle kako treba, ne postižu na kraju ništa i obicno 
se ne drže dugo na ramenima. Jer, nije ljudska želja ono što raspolaže 
i upravlja stvarima sveta. Želja je kao vetar, premešta prašinu sa 
jednog mesta na drugo, zamracuje ponekad njome ceo vidik, ali na 
kraju stišava se i pada i ostavlja staru i vecnu sliku sveta iza sebe. 
Trajna dela na zemlji ostvaruju se božjom voljom, a covek je samo 
njeno slepo i pokorno orude. Delo koje se rada iz želje, covekove želje, 
ili ne doživi ostvarenje ili nije trajno; u svakom slucaju nije dobro. Sve 
ove bujne želje i smele reci pod nocnim nebom, na kapiji, nece 
promeniti u osnovi ništa; proci ce iznad velikih i stalnih stvarnosti 
sveta i izgubiti se tamo gde se smiruju želje i vetrovi. A zaista veliki 
ljudi, kao i velike gradevine, nicu i nicace tamo gde im je božjim 
promislom odredeno mesto, nezavisno od praznih, prolaznih želja i 
ljudske sujete.« 
Ali Bahtijarevic nije izgovorio nijednu od tih reci. Oni koji, kao ovaj 
muslimanski mladic, begovski unuk, nose svoju filozofiju u svojoj krvi, 
žive i umiru po njoj, ali ne umeju da je iskažu recima niti osecaju 
potrebe za tim. Posle dužeg cutanja Stikovic i Glasincanin videše samo 
kako neko od one dvojice nevidljivih drugova iza zida baci dogorelu 
cigaretu i kako ona, kao kresnica, pada u velikom luku s mosta u 
Drinu. U isto vreme culo se kako su cutke i polagano krenuli dalje 
prema pijacu. Sa njima se brzo gubila i jeka njihovih koraka. 
Ostavši opet sami, Stikovic i Glasincanin prenuše se i pogledaše kao da 
su se tek sada našli. 
Njihova lica na slaboj mesecini pokazuju osvetljene i tamne površine 
koje se oštro lome i presecaju, i izgledaju mnogo starija nego što jesu. 
Žar od njihovih cigareta dobio je fosforan sjaj. Obojica su potišteni. 
Razlozi su posve razlicni, ali potištenost jednaka. U obojici jedna ista 
želja: da se digne i ide kuci. Ali obojica su kao prikovani na kamenim 
sedištima, još mlakim od suncanog dana. Razgovor one dvojice mladih 
drugova, kome su slucajno i neopaženi prisustvovali, bio im je dobro


došao kao odlaganje njihovog medusobnog razgovora i objašnjavanja. 
Ali sad se to više nije moglo izbeci. 
— Jesi li video Heraka i njegovu argumentaciju? — otpoce Stikovic 
prvi, vracajuci se na svoju vecerašnju diskusiju, i odmah oseti u tome 
izvesnu svoja bolest. 
Glasincanin, koji je opet Osecao trenutno preimucstvo svoga položaja 
kao sudija, ne odgovori odmah. 
— Molim te, — nastavljao je nestrpljivo Stikovic, — danas govoriti o 
klasnoj borbi i preporucivati sitan rad, kad je posljednjem našem 
covjeku jasno da su nacionalno ujedinjenje i oslobodenje, izvršeni 
revolucionarnim sredstvima, najpreci zadaci zajednice! Pa to je 
smiješno! 
U Stikovicevom glasu bilo je pitanja i poziva na razgovor. Ali 
Glasincanin i opet ne odgovori. U tišini toga osvetnickog i pakosnog 
cutanja do njih je dopirala muzika koja se sada javila iz oficirske 
kasine na obali. U prizemlju su bili osvetljeni i širom otvoreni prozori. 
Svirala je violina, pracena klavirom. To svira vojni lekar, 
Regimentsarzt, Dr. Balaš, a prati ga žena komandanta garnizona, 
pukovnika Bauera. (Vežbaju drugi deo Šubertove sonatine za klavir i 
violinu. Polaze dobro i složno, ali pre nego što stignu do polovine, 
klavir istrcava napred. Violina prekida svirku. Posle krace tišine u kojoj 
valjda raspravljaju o tom spornom mestu, pocinju stav iznova.) Oni 
gotovo redovno vežbaju ovako i sviraju do u neko doba noci, dok 
pukovnik u drugoj sobi igra svoje beskonacne partije preferansa ili 
prosto kunja uz mostarsko vino i švapsku cigaru, a mladi oficiri prave 
medu sobom šale na racun zaljubljenih muzikanata. 
Izmedu gospode Bauer i mladog lekara zaista se plete vec mesecima 
jedna složena i teška istorija. Pravu prirodu njihovih odnosa ne umeju 
da odrede ni najoštroumniji medu oficirima. Jedni tvrde da je ta veza 
cisto duhovna (i naravno smeju se tome), a drugi da u svemu tome i 
telo ima deo koji mu pripada. Tek njih dvoje je nerazdvojno, sa 
potpunim ocinskim pristankom pukovnika, koji je dobricina covek, vec 
dobro otupeo od službe, godina, vina i duvana. 
Cela kasaba je znala ovo dvoje kao par. Inace je celo to oficirsko 
društvo živelo potpuno odvojeno, svojim zasebnim životom, bez ikakve 
veze ne samo sa domacim narodom i gradanstvom nego i sa 
cinovnicima strancima. Na ulasku u njihove parkove, pune okruglih i 
zvezdolikih leja sa neobicnim cvecem, pisalo je zaista na istoj tabli i da


je pse zabranjeno puštati po parku i da civilistima nije dozvoljen ulaz. 
Njihove zabave i njihovi plesovi bili su nepristupacni svima koji ne 
nose uniformu. Ceo njihov život bio je zaista život ogromne i u sebe 
zatvorene kaste, koja neguje svoju iskljucivost kao najvažniji deo 
svoje snage, i pod bleštavim i ukocenim spoljnim izgledom krije u sebi 
sve što inace život daje ostalim ljudima od velicine i bede, slasti i 
gorcine. 
Ali ima stvari koje su po svojoj prirodi takve da ne mogu da ostanu 
skrovite i koje probijaju svaki i najkruci okvir i prelaze svaku i 
najstrožu granicu. (»Imaju tri stvari koje se ne daju sakriti«, govorili 
su Osmanlije, »a to su: ljubav, kašalj i siromaštvo.«) To je bio slucaj 
sa ovim parom zaljubljenih ljudi. Nema u kasabi starca ni deteta, 
ženska ni muška, koje nije naišlo na njih na nekoj od njihovih šetnji, 
kad izgubljeni u razgovoru, potpuno slepi i gluvi za sve oko sebe, idu 
usamljenim putevima oko kasabe. Cobani su se navikli na njih kao na 
one parove buba koji se u maju mesecu vidaju po lišcu pored puta; 
sve dve i dve, priljubljene jedna uz drugu. Svuda su ih vidali: oko 
Drine i Rzava, ispod ruševina Starog grada, na drumu koji vodi iz 
varoši, oko Stražišta. U svako doba dana. Jer, ljubavnicima je vreme 
uvek kratko i nijedna staza nije im dovoljno dugacka. Jahali su na 
konjima, vozili se lakim kolima, ali najviše su pešacili, i to onim hodom 
kojim idu dvoje ljudi koji postoje samo jedno za drugo i onim 
karakteristicnim korakom koji vec sam po sebi kazuje da im je 
ravnodušno sve na svetu osim onoga što jedno drugom imaju da kažu. 
On je pomadareni Slovak, cinovnicki sin, siromah, školovan o 
državnom trošku, mlad, zaista muzikalan, ambiciozan, suviše osetljiv, 
narocito zbog svoga porekla koje mu smeta da se smatra kao potpuno 
ravnopravan sa oficirima Nemcima ili Madarima iz uglednijih ili 
bogatijih porodica. Ona je žena u cetrdesetim godinama, osam godina 
starija od njega. Visoka i plava, vec malo uvela, ali savršeno bele i 
ružicaste kože, velikih, sjajnih modrih ociju, ona lici izgledom i 
držanjem na one portrete kraljica koji ocaravaju mlade devojke. 
Svako od ovo dvoje ljudi ima svoje licne, stvarne ili uobražene, ali 
duboke razloge nezadovoljstva sa životom. A osim toga i veliki 
zajednicki razlog: oboje se osecaju nesrecni i kao prognani u ovoj 
kasabi i u društvu oficira, vecinom praznoglavih i ništavnih ljudi. Zato 
se njih dvoje drže grcevito kao dva brodolomca. Poniru jedno u drugo, 
gube se i zaboravljaju u dugim razgovorima ili, ovako kao sada, u 
muzici.


Takav je bio nevidljivi par cija je muzika ispunjavala mucnu tišinu 
izmedu dvojice mladica. 
U jednom trenutku, muzika koja se razlivala u mirnoj noci pomrsi se 
opet i prekide za neko vreme. U tišini koja je nastala Glasincanin 
progovori nekim drvenim glasom, nadovezujuci na Stikoviceve 
poslednje reci. 
— Smiješno!? Pa smiješno je mnogo štošta u ovoj diskusiji, ako cemo 
pravo. 
Stikovic izvadi naglo cigaretu iz usta, a Glasincanin nastavi polagano 
ali odlucno da izlaže svoju misao za koju se vidi da nije od veceras, 
nego da ga je dugo mucila. 
— Ja pažljivo slušam sve ove diskusije; i vas dvojicu i druge školovane 
ljude u kasabi; citam i novine i casopise. I što vas više slušam sve se 
više uvjeravam da vecina tih usmenih ili pismenih diskusija i nema 
veze sa životom i njegovim stvarnim zahtjevima i problemima. Jer 
život, pravi život, ja posmatram iz najbliže blizine, vidim ga na 
drugima i osjecam na sebi. Može biti da se ja varam, a ne umijem ni 
da se izrazim dobro, ali meni se cesto namece misao da su tehnicki 
napredak i relativni mir u svijetu stvorili jednu vrstu zatišja, jednu 
narocitu atmosferu, vještacku i nestvarnu, u kojoj jedna klasa ljudi, 
takozvanih inteligenata, može slobodno da se preda dokonoj i 
zanimljivoj igri sa idejama i »pogledima na život i svijet«. Jednu vrstu 
staklenih bašta duha, sa vještackom klimom i egzoticnom florom, a 
bez ikakve veze sa zemljom, stvarnim a tvrdim tlom po kome se krecu 
mase živih ljudi. Vi mislite da raspravljate o sudbini tih masa i njihovoj 
upotrebi u borbama za postizanje viših ciljeva koje im vi postavljate, a 
u stvari, kotaci koji se okrecu u vašim glavama nemaju nikakve veze 
sa životom mase, ni sa životom uopšte. Tu vaša igra postaje opasna, 
ili bar može da postane opasna, i za druge i za vas same. 
Glasincanin zastade. Stikovic je bio toliko iznenaden ovim dugim i 
smišljenim izlaganjem da nije ni pomišljao da ga prekine i da mu 
odgovori. Tek kad je cuo rec »opasno«, on ucini jedan ironican pokret 
rukom. To razdraži Glasincanina koji nastavi življe: 
— Dabogme, kad vas covjek sluša mogao bi pomisliti da su sva pitanja 
sretno riješena, sve opasnosti zauvijek otklonjene, svi putevi poravnati 
i otvoreni, i samo treba njima krenuti. A kad tamo, u životu nije ništa 
riješeno niti se lako rješava, niti ima izgleda na potpuno rješenje, nego 
je sve teško i zamršeno, skupo i vezano sa nesrazmjerno velikim


rizikom; nigdje traga ni od Herakovih smjelih nada ni od tvojih velikih 
vidika. Muci se covjek dovijeka a nikad nema ni ono što mu treba a 
kamoli ono što želi. A teorijama kao što su vaše zadovoljava samo 
vjecnu ljudsku potrebu za igrom, laska svojoj sujeti, vara samo i sebe i 
druge. To je istina, bar kako se meni cini. 
— Nije tako. Treba samo da uporediš razne istorijske epohe pa da vidiš 
takozvani progres i smisao covjekove borbe, pa prema tome i 
»teorija« koje daju pravac borbi. 
Glasincanin odmah pomisli da je to aluzija na njegovo prekinuto 
školovanje i kao uvek u takvom slucaju, zadrhta u sebi. 
— Ja ne studiram istoriju, — poce on. 
— Eto vidiš, a da studiraš ti bi vidio... 
— Ali ne studiraš je ni ti. 
— Kako? To jest... ovaj, pa dabogme da studiram. 
— Pored prirodnih nauka? 
Glas je drhtao pakosno. Stikovic se zbuni za trenutak a onda rece 
nekim mrtvim glasom: 
— E pa, kad hoceš baš da znaš, tako je: pored prirodnih nauka, ja se 
bavim i politickim i istorijskim i socijalnim pitanjima. 
— Dobro je kad stižeš. Jer, koliko znam, ti si pored toga i govornik i 
agitator, i pjesnik i ljubavnik. 
Stikovic se nasmeja neprirodno. Kao daleka ali mucna stvar prode mu 
kroz secanje današnje poslepodne u zabacenoj školskoj sobi i tek tada 
se priseti da su se Glasincanin i Zorka lepo gledali do njegovog dolaska 
u kasabu. Covek koji ne voli nije sposoban da oseti velicinu tude 
ljubavi ni snagu ljubomore ni opasnost koja se u njoj krije. 
I razgovor dvojice mladica pretvori se, bez prelaza, u žucnu licnu 
svadu koja je od samog pocetka lebdela u vazduhu izmedu njih. A 
mladi ljudi ne beže od svade, kao što i mlade životinje lako zamecu 
medu sobom besne i grube igre.


— Šta sam ja i cime se bavim to se, na kraju krajeva, nikoga ne tice. 
Ne pitam ni ja tebe za tvoje kubike ni balvane. 
Onaj grc koji se uvek stegne u Glasincaninu pri pomenu njegovog 
položaja zabole ga narocito. 
— Ostavi ti moje kubike. Ja od njih živim, ali ne hohštaplerišem njima, 
ne varam nikoga, ne zavodim ... 
— Koga ja zavodim? — odade se Stikovic 
— Svakoga ili svaku koja se da zavesti. 
— To nije istina! 
— To je istina. I sam znaš da je istina. I kad si me povukao za jezik, 
onda hocu da ti kažem. 
— Nisam ljubopitljiv. 
— Ali ja hocu da ti kažem, jer i preskacuci po vas dan balvane može 
covjek nešto da vidi i nauci, da smisli i osjeti. Hocu da ti kažem šta 
mislim o tvojim mnogobrojnim zanimanjima i sposobnostima i tvojim 
smjelim teorijama, pa i o tvojim stihovima i tvojim ljubavima. 
Stikovic ucini pokret kao da ce ustati, ali ostade na mestu. Klavir i 
violina iz kasine nastavili su odavno svirku (treci, veseli i živahni dio 
sonatine) i njihova muzika se gubila u noci, u šumu reke. 
— Hvala, cuo sam od drugih, pametnijih od tebe. 
— Ne, ne. Drugi ili te ne znaju ili ti lažu ili misle isto što i ja, ali šute. 
Sve tvoje teorije, sva tvoja mnogobrojna duhovna zanimanja, kao i 
tvoje ljubavi i tvoja prijateljstva, sve to proizlazi iz tvoje ambicije, a 
tvoja ambicija je lažna i nezdrava, jer dolazi od tvoje sujete, samo i 
jedino od sujete. 
— Ha, ha! 
— Jeste. I ta nacionalisticka ideja koju sada tako vatreno ispovijedaš, i 
to je samo jedan narociti oblik tvoje sujete. Jer ti ne možeš da voliš ni 
svoju majku ni svoje sestre ni rodenog brata, a kamoli jednu ideju. I ti 
bi jedino iz sujete mogao da budeš dobar, darežljiv, požrtvovan. Jer 
tvoja sujeta to je glavna snaga koja te pokrece, tvoja jedina svetinja,


jedina stvar koju voliš više nego sebe samoga. Onaj ko te ne zna 
mogao bi lako da se prevari gledajuci tvoju radinost i borbenost, tvoju 
predanost nacionalistickom idealu, nauci, poeziji, ili ma kakvom višem 
cilju koji je iznad licnosti. Ali ti ne možeš nicem dugo služiti i ni uz 
koga trajno ostati, jer ti to tvoja sujeta ne da. I onog trenutka kad ne 
bude u pitanju tvoja sujeta, sve ce to za tebe postati tude i daleke 
stvari za koje ti neceš htjeti neceš moci ni prstom maknuti. I samog 
sebe ti ceš iznevjeriti zbog nje, jer si ti i sam samo rob svoje sujete. Ti 
sam ne znaš koliko si sujetan. Ja te poznajem u dušu i samo ja znam 
kakvo si ti cudovište od sujetna covjeka. 
Stikovic nije odgovarao ništa. U prvi mah on je bio iznenaden 
smišljenim i strasnim govorom svoga druga koji se sada odjednom 
javljao pred njim u neocekivanoj ulozi i novoj svetlosti. Zatim mu je 
taj jetki, jednomerni govor, koji ga je u pocetku vredao i izazivao, 
poceo da biva zanimljiv, gotovo prijatan. Pojedine reci su ga, istina, 
ujedale za srce i bolele, ali sve zajedno — celo to oštro i duboko 
ulaženje u njegov karakter — laskalo mu je i godilo na jedan narocit 
nacin. Jer, reci mladom coveku kao što je ovaj da je cudovište, to 
znaci samo zagolicati prkos i samoljublje u njemu. I stvarno, on je 
želeo da Glasincanin produži to svirepo rovanje po njegovoj 
unutrašnjosti, tu jarku projekciju njegove skrivene licnosti, jer je u 
tome nalazio samo još jedan dokaz svoje izuzetnosti i nadmocnosti. 
Njegov ukocen pogled pocivao je na beloj ploci u zidu preko puta, koja 
se na mesecini isticala iz crvenog kamena. Netremice je gledao u taj 
nerazumljivi turski natpis kao da iz njega cita i odgoneta dublji, pravi 
smisao onoga što mu oštro i smišljeno govori ovaj zli drug pored 
njega. 
— Ni do cega tebi nije stalo, i ti stvarno niti voliš niti mrziš, jer i za 
jedno i za drugo treba bar za trenutak izici iz sebe, izložiti se, 
zaboraviti, prevazici sebe i svoju sujetu. A ti to ne možeš; niti ima 
stvari za koju bi ti to ucinio, sve i kad bi mogao. Tebe tudi jad ne može 
ni da dirne a kamoli da zaboli; pa ni tvoj rodeni, samo ako laska tvojoj 
sujeti. Ti ništa i ne želiš i nicemu se ne raduješ. Ti cak nisi ni zavidljiv, 
ali ne od dobrote, nego od bezgranicne samoživosti, jer ne primjecuješ 
tudu srecu kao ni tudu nesrecu. Tebe ne može ništa ganuti ni 
pokrenuti. Ti se ne zaustavljaš ni pred cim, ne što si hrabar, nego što 
su u tebi zakržljali svi zdravi nagoni, što za tebe, pored tvoje sujete, 
ne postoje ni krvne veze ni urodeni obziri, ni bog ni svijet, ni rod ni 
drug. Ti ne cijeniš ni svoje rodene sposobnosti. Umjesto savjesti tebe 
može da pece samo povrijedena sujeta, jer jedino ona uvijek i u 
svemu progovara iz tebe i diktira tvoje postupke.


— Je li to zbog Zorke? — progovori Stikovic odjednom. 
— Pa, baš ako hoceš, da govorimo i o tom. Jest, i zbog Zorke. Ni do 
nje tebi nije stalo, ni ovoliko. I to je samo tvoja nemoc da se zaustaviš 
i uzdržiš ma pred cim što ti se slucajno i trenutno nudi i što laska 
tvojoj sujeti. Jest, ti osvajaš sirote, zbunjene i neiskusne uciteljice, kao 
što pišeš clanke i pjesme, držiš govore i predavanja. I još ih nisi 
potpuno ni osvojio, a vec su ti teške, jer vec tvoja sujeta zja i 
pohlepno gleda dalje. Ali to je i tvoje prokletstvo da se nigdje ne 
možeš zaustaviti i nikad nasititi i zadovoljiti. Ti sve potcinjavaš svojoj 
sujeti, ali ti si njen prvi rob i najveci mucenik. Može biti da ceš ti još 
mnogo slave i uspjeha imati, i vecih uspjeha nego što je slabost 
zaludenih žena, ali ni u jednom neceš naci zadovoljstva, jer ce te tvoja 
sujeta šibati da ideš dalje, jer ona guta sve, i najvece uspjehe, i 
zaboravlja ih odmah, ali svaki i najmanji neuspjeh i uvredu pamti 
dovijeka. A kad sve obrsti, polomi, ukalja, unizi, rastjera ili uništi oko 
tebe, tada ceš u toj pustinji ostati sam, lice u lice sa svojom sujetom, i 
neceš imati ništa da joj pružiš, i tada ceš jesti sam sebe, ali ti to nece 
pomoci, jer ce te tvoja sujeta, navikla na bolje zalogaje, prezreti kao 
hranu i odbaciti. Takav si ti, iako izgledaš drugaciji u ocima vecine 
ljudi, iako i sam o sebi drugacije misliš. Ali ja te znam. 
Tu Glasincanin naglo ucuta. 
Na kapiji se vec osecala svežina noci i širila tišina pracena vecnim 
šumom vode. Nisu ni primetili kad je muzika sa obale prestala. Oba 
mladica bila su potpuno zaboravila gde su i šta rade, zaneseni svaki 
svojim mislima, kako samo mladost može da se zanese. Ljubomorni i 
nesrecni »kubikaš« govorio je ono o cemu je toliko puta strasno, 
duboko i živo mislio, ali za što nikad nije uspevao da nade 
odgovarajuce reci i izraze, govorio je sada lako i recito, gorko i 
poneseno. A Stikovic je slušao, nepomican i zagledan u belu plocu sa 
natpisom, kao u bioskopsko platno. Njega je pogadala svaka rec, 
osecao je svaku oštricu, ali u onom što mu je govorio taj nevidljivi 
drug kraj njega on nije više nalazio uvrede ni video opasnosti. 
Naprotiv, cinilo mu se da sa svakom Glasincaninovom reci raste i da na 
nevidljivim krilima leti, necujno a brzo, smelo i uzbudljivo, da leti 
visoko iznad svih ljudi na zemlji i njihovih veza, zakona i osecanja, 
sam, gord i velik, i srecan ili nešto slicno kao srecan. Leti iznad svega. 
I taj glas i te protivnikove reci, to je romon voda i šum nevidljivog, 
nižeg sveta negde duboko ispod njega, za koji mu je svejedno šta je i 
kakav je, šta misli i šta govori, jer ga on prelece kao ptica predeo.


Trenutak Glasincaninovog cutanja kao da otrezni obojicu. Nisu smeli 
da se pogledaju. Bog sam zna u kom bi se pravcu svada nastavila, da 
se na mostu, dolazeci sa pijaca, ne pojaviše neki pijani ljudi, sa 
isprekidanim pesmama i glasnim dozivanjem. Sve ih je nadvikivao 
jedan tenor koji je isprekidano i suviše visoko pevao starinsku pesmu: 
Mudra li si, lijepa li si, 
Lijepa Fato Avdagina! 
Vec po tim glasovima oni raspoznaše nekoliko mladih trgovaca i 
gazdinskih sinova. Jedni su išli pravo i polako, drugi krivudali i posrtali. 
Iz glasnih šala moglo se razabrati da dolaze »ispod topola«. 
U toku ranijeg pricanja zaboravili smo da kažemo za još jednu novinu 
u kasabi. (Izvesno ste i vi primetili kako covek lako zaboravlja da kaže 
ono o cem ne voli da govori.) 
Ima više od petnaest godina, još pre nego što je pocelo gradenje 
pruge, doselio se u kasabu neki Madar sa ženom. On se preživao 
Terdik, a žena mu se zvala Julka i govorila je srpski, jer je bila rodom 
iz Novog Sada. Odmah se saznalo da su došli sa namerom da u kasabi 
otvore radnju za koju u narodu nije bilo imena. I otvorili su je tamo na 
kraj varoši, ispod visokih topola koje rastu na podnožju Stražišta, u 
jednoj staroj begovskoj kuci koju su potpuno pregradili. 
To je bilo stidno mesto kasabe. Na toj kuci su po ceo dan zastrti 
prozori. A sa mrakom pali se nad ulazom bela karbitska svetlost koja 
gori po svu noc. Iz prizemlja je odjekivala pesma i zvuci automatskog 
pianina. Medu mladicima i raspusnim ljudima izgovarala su se imena 
devojaka koje je Terdik doveo i držao u svojoj radnji. U pocetku su bile 
cetiri: Irma, Ilona, Frida i Aranka. 
Svakog petka mogle su se videti »Julkine djevojke« kako u dva 
fijakera odlaze do bolnice na nedeljni pregled. Bile su nabeljene i 
narumenjene, sa cvecem na šeširima, sa dugackim suncobranima na 
kojima su lepršali volani od cipaka. Pred tim fijakerima kasabalijske 
žene su sklanjale svoju žensku decu i okretale glavu sa pomešanim 
osecanjima gadenja, stida i sažaljenja. 
Kad su poceli radovi na pruzi i naišao priliv novca i radništva, broj 
devojaka se povecao. Terdik je pored stare, turske kuce sazidao novu 
zgradu »pod plan«, sa krovom od crvenog crepa, koji se nadaleko 
video. Tu su bila tri odeljenja. Opšta sala, Extra-Zimmer i 
Offizierssalon. U svakoj od tih prostorija bile su razne cene i razni


gosti. Tu, »ispod topola«, kako se u kasabi govorilo, sad su mogli da 
ostavljaju svoj nasledeni ili steceni novac sinovi i unuci onih koji su 
nekad pili u Zarijevoj mehani ili docnije kod Lotike. Tu su se odigravale 
najkrupnije šale i najslavnije tuce, strasne pijanke i sentimentalne 
drame. Tu su imale svoj koren i mnoge licne i porodicne nesrece u 
kasabi. 
Središte ovog pijanog društva koje je prvi deo noci provelo »Pod 
topolama« i sada došlo da se rashladi na kapiji, bio je neki Nikola 
Pecikoza, blesav mladic i dobricina, koga gazdinski sinovi opijaju da bi 
sa njim terali šale. 
Pre nego što su pijanci došli do kapije, zastadoše kraj ograde. Cula se 
pijana i glasna prepirka. Nikola Pecikoza se kladio u dva litra vina da 
ce preci po kamenoj ogradi do kraj mosta. Prekidoše opkladu i mladic 
se ispe na ogradu i pode, raširenih ruku, oprezno mecuci nogu pred 
nogu kao mesecar. Kad je stigao do kapije, spazi dva kasna gosta, ali 
im ne rece ništa, nego pevušeci nešto i povodeci se onako pijan, 
nastavi svoj opasni put, dok je veselo društvo išlo za njim. Njegova 
velika senka na slaboj mesecini poigravala je po mostu i lomila se na 
ogradi s protivne strane. 
Prodoše i pijanci sa svojim neobuzdanim klicanjem i besmislenim 
primedbama. Dva mladica se tada digoše i bez pozdrava krenuše, 
svaki za sebe, svojim kucama. 
Glasincanin zamace u mrak, ka levoj obali Drine, kuda je vodio put 
njegovoj kuci, gore na Okolištu. Stikovic se uputi laganim korakom na 
protivnu stranu, ka pijacu. Išao je sporo i neodlucno. Nije mu se 
napuštalo ovo mesto na kome je bilo svetlije i svežije nego u varoši. 
Zastade pored ograde mosta. Osetio je potrebu da se za nešto uhvati, 
na nešto nasloni. 
Mesec je bio legao za Vidovu Goru. Naslonjen na kamenu ogradu na 
samom kraju mosta, mladic je posmatrao dugo velike senke i retke 
svetlosti svoga rodnog mesta, kao da ga sada prvi put gleda. Na kasini 
su bila osvetljena samo još dva prozora. Svirka se više nije javljala. Tu 
je valjda onaj par nesrecnih ljudi, lekar i pukovnikovica, vodio svoje 
razgovore o muzici i ljubavi ili o svojim licnim sudbinama koje niti su 
se dale smiriti svaka u sebi ni složiti medusobno. 
Sa tacke na kojoj je Stikovic sada stajao videlo se da i na Lotikinom 
hotelu svetli još jedan prozor. Mladic je gledao u te osvetljene prozore 
sa obe strane mosta, kao da od njih ocekuje nešto. Bio je iznuren i


tužan. Vratolomna šetnja ovoga bezumnika Pecikoze podsetila ga je 
odjednom na najranije detinjstvo, kad je iduci u školu gledao u magli 
zimskog jutra zdepastog Corkana kako igra po ovoj istoj ogradi. A 
svako secanje na detinjstvo izazivalo je u njemu tugu i nelagodnost. 
Onaj osecaj kobne a zanosne velicine i vasionskog leta iznad svega i 
svakoga, koji su u njemu izazvale Glasincaninove vatrene i tvrde reci, 
sad se izgubio. Izgledalo mu je da se naglo spustio i da sa naporom 
gamiže po mracnoj zemlji kao i svi ostali. Muci ga i secanje na sve ono 
što je bilo sa uciteljicom i što nije trebalo da bude (kao da je neko 
drugi u njegovo ime to ucinio!), na clanak u casopisu koji mu je 
izgledao i slab i pun nedostataka (kao da ga je drugi za njega pisao i 
protiv njegove volje a pod njegovim imenom objavio!), na dugi govor 
Glasincaninov, koji mu se sad odjednom ukazivao pun zlobe i mržnje, 
krvavih uvreda i stvarnih opasnosti. 
Tu zadrhta od unutarnje jeze i svežine koja je dolazila sa reke. Kao da 
se prenuo, tek tada primeti da su oba prozora na kasini ugašena. Iz 
zgrade su izlazili poslednji gosti. Preko mracnog pijaca su im kuckale 
dugacke sablje i odjekivao glasan, izveštacen govor. Tada se mladic 
teško odvoji od zida i pogledavši još jednom osvetljeni prozor na 
hotelu kao poslednju svetlost zamrle kasabe krenu sporim korakom 
svojoj sirotinjskoj kuci, gore na Mejdan. 
Jedini osvetljeni prozor na hotelu, koji je ostao kao poslednji znak 
budnog života te noci u kasabi, bio je onaj mali, na prvom spratu, gde 
se nalazi Lotikina soba. Tamo Lotika i nocas sedi za svojim pretrpanim 
stolicem. Isto kao nekad, pre dvadeset i više godina, kad je dolazila u 
ovu sobicu da bar za trenutak odahne od vreve i navale u hotelu. 
Samo što je sada dole sve mirno i mracno. 
Još oko deset sati Lotika se povukla u svoju sobu i spremala za 
spavanje. Pre nego što ce da legne, prišla je prozoru da još jednom 
udahne svežine sa vode i bacila pogled na onaj posljednji luk mosta na 
slaboj mesecini, koji je jedini i vecito isti vidik sa njenog prozora. Tada 
se setila nekog starog racuna i sela za stolic da ga potraži. Ali kad je 
jednom pocela da pregleda svoje racune, ona se zanela, zaboravila na 
vreme i svoju potrebu za snom, i ostala više od dva sata za stolom. 
Ponoc je davno prošla, a Lotika, rasanjena i zanesena, niže brojku na 
brojku i prevrce list za listom. 
Lotika je umorna. Preko dana, u razgovorima i poslovima, ona je još 
jednako živa i okretna i recita, ali ovako u noci, kad ostane sama, 
oseca svu težinu svojih godina i svoga umora. Lotika je oronula. Od


njene nekadašnje ljepote ostali su samo tragovi. Mršava je, žuta u 
licu; kosa bez sjaja i retka na temenu; a zubi,njeni sjajni i nekad kao 
grad tvrdi zubi, proredili se i požuteli. Pogled crnih, još sjajnih ociju 
tvrd, i na mahove tužan. 
Lotika je umorna, ali ne onim blagoslovenim i slatkim umorom od 
mnogog posla i velike zarade, koji je nekad nagonio da u ovoj istoj 
sobi traži odmora i predaha. Stigla starost i naišla vremena koja nisu 
dobra. 
Ne bi mogla recima da izrazi, ni sama sebi ne može dobro da objasni, 
ali oseca na svakom koraku da su se vremena pokvarila, bar za onoga 
ko ima pred ocima samo svoj dobitak i svoju porodicu. Kad je ona, pre 
trideset godina, došla u Bosnu i otpocela rad, život je izgledao kao da 
je iz jednog komada. Svi su išli u istom pravcu u kome i ona: za 
poslom i sa porodicom. Svak je bio na svom mestu i za svakoga je bilo 
mesta. A nad svima je bio jedan red i jedan zakon; tvrd red i strog 
zakon. Takav je onda Lotiki izgledao svet. A sada, sve se pomerilo i 
ispremeštalo. Ljudi se dele i izdvajaju, i to, kako njoj izgleda, bez reda 
i vidljivog smisla. Zakon dobitka i gubitka, divni zakon koji je uvek 
upravljao ljudskim postupcima kao da više ne važi jer toliki rade, 
govore i pišu stvari kojima ona ne vidi cilj ni smisao i od kojih mogu da 
imaju samo nezgode i štete. Život se kida, mrvi i osipa. Uopšte, 
izgleda da je ovom sadašnjem naraštaju više stalo do njegovog 
shvatanja o životu nego do života samog. To izgleda ludo i to je njoj 
potpuno neshvatljivo, ali je tako. I zbog toga život gubi od vrednosti i 
sav se troši u recima. To Lotika jasno vidi i oseca na svakom koraku. 
Poslovi, koji su nekad poigravali pred njenim ocima kao stado veselih 
jaganjaca, sad leže, mrtvi i teški kao ono veliko nadgrobno kamenje 
na jevrejskom groblju. Ima vec desetak godina kako hotel slabo radi. 
Šuma oko kasabe je isecena i seca se odmice sve dalje i dalje a sa 
njom i najbolja hotelska mušterija i zarada. Onaj drski i bestidni 
prostak Terdik otvorio je svoju »kucu« pod topolama i privukao mnoge 
od Lotikinih gostiju, pružajuci im lako i neposredno ono što u njenom 
hotelu nisu nikad ni za kakav novac mogli da imaju. Lotika se dugo 
bunila protiv te nelojalne i sramotne konkurencije i tvrdila da su došla 
poslednja vremena u kojima više nema ni zakona ni reda ni 
mogucnosti poštene zarade. U svom ogorcenju ona je jednom, još u 
pocetku, nazvala Terdika »kuplerom«. On je tužio sudu i Lotika je 
osudena i platila je globu zbog uvrede casti. Ali ona ga ni danas ne 
naziva drugacije; samo pazi malo pred kim govori. Nova oficirska 
kasina ima svoj restoran, svoj podrum dobrih pica i svoje sobe za 
prenocišta, gde odsedaju ugledni stranci. Gustav, mrgodni i potuljeni


ali vešti i pouzdani Gustav, napustio je posle toliko godina njen hotel, 
otvorio sam kafanu u caršiji, na najprometnijem mestu, i postao od 
saradnika bezobzirnim konkurentom. Pevacka društva i razne citaonice 
koje su, kao što smo videli, nastale u kasabi poslednjih godina, imaju 
svoje kafane i privlace mnoge goste. 
Nema onog nekadašnjeg života ni u velikoj sali, ni pogotovu u Extra- 
Zimmeru. Tu sada rucava poneki neženjen cinovnik, citaju se novine i 
pije kafa. Svakog dana posle podne navrati Alibeg Pašic, cutljivi i 
vatreni drug Lotikine mladosti. On je i sada odmeren i diskretan u 
govoru i pokretima, uredan i pažljivo odeven, ali je potpuno posedeo i 
otežao. Zbog jakog diabetesa od koga boluje vec godinama, služe mu 
kafu sa saharinom. Mirno puši i, cuteci po svom obicaju, sluša Lotikino 
pricanje. A kad dode vreme, diže se isto tako mirno i cutke, i odlazi 
svojoj kuci u Crncu. Tu je svakodnevno i Lotikin komšija gazda Pavle 
Rankovic. Odavno ne nosi više narodno odelo, nego »tijesno«, 
gradansko, samo je zadržao plitki crveni fes. Na njemu je uvek košulja 
sa štirkanim grudima, tvrdom kragnom i okruglim manšetama na 
kojima beleži brojeve i privremene racune. On je vec odavno uspeo da 
zauzme prvo mesto u višegradskoj caršiji. Njegov je položaj sada 
utvrden i osiguran, ali ni on nije bez briga i teškoca. Kao sve starije i 
imucnije ljude, i njega zbunjuju nova vremena i hucna navala novih 
ideja i nov nacin života, mišljenja i izražavanja. Za njega je sve to 
obuhvaceno jednom reci: »politika«. I ta »politika«je ono što ga 
zbunjuje i srdi i što mu zagorcava ove godine koje bi trebalo da su 
godine pokoja i zadovoljstva posle tolikih godina rada, štednje i 
odricanja. Jer, on ne bi hteo nipošto da se odvaja ili tudi od vecine 
svojih sunarodnika, ali isto tako on ne želi da dolazi u sukobe sa 
vlastima, sa kojima bi hteo da je uvek u miru i bar formalno u skladu. 
A to je teško, gotovo nemoguce postici. Ni sa svojim rodenim sinovima 
ne može da se razume kako treba. Oni su za njega, kao i sva ostala 
omladina, prosto neshvatljivi i neuracunljivi. (A za omladinom idu iz 
potrebe ili slabosti i mnogi stariji.) Po svome držanju i ophodenju i 
svima svojim postupcima ovaj mladi svet izgleda gazda-Pavlu kao da 
se odmetnuo, kao da i ne pomišlja da mu valja u ovom redu stvari 
živeti i umreti, nego da ce kao pustahije u planini vek provesti. Ovaj 
mlad svet ne pazi šta ce da kaže, ne gleda šta radi, ne broji koliko 
troši, najmanje se bavi svojim licnim poslom, jede hleb ne misleci 
otkud mu dolazi, i govori, govori, govori, »na zvijezde laje«, kako se 
gazda Pavle izražavao u svojim prepirkama sa sinovima. 
Taj nacin mišljenja bez granica, govor bez mere i život bez racuna i 
protiv racuna, to njega, koji je celog veka radio sa racunom i prema 
racunu, dovodi do besa i ocaja. Kad ih sluša i gleda, strah ga hvata,


cini mu se da neoprezno i lakoumno diraju u same osnove života, u 
ono što je njemu najmilije i najsvetije. A kad traži od njih objašnjenja 
koja bi ga ubedila i umirila, oni mu odgovaraju prezrivo i sa visoka, 
krupnim i mutnim recima: sloboda, buducnost, istorija, nauka, slava, 
velicina. A njemu se od apstraktnih reci koža ježi. Zato voli da posedi i 
popije kafu sa Lotikom, sa kojom se može razgovarati o poslovima i 
dogadajima, a sve na osnovu jednog utvrdenog i priznatog racuna, 
daleko od »politike« i opasnih velikih reci koje sve dovode u pitanje a 
ništa ne objašnjavaju i ne potvrduju. Pri razgovoru on cesto vadi svoju 
sitnu olovku koja nije ona od pre dvadeset i pet godina, ali je ista 
onakva izlizana i nevidljivo mala, i ono što govore stavlja na 
nepogrešnu i neumitnu probu cifara.Još ožive, u pricanju, neki 
davnašnji doživljaji, ili neku šalu ciji su ucesnici u vecini pokojnici, i 
onda i gazda Pavle, pognut i zabrinut, prede u svoj ducan na pijacu. A 
Lotika ostane sama, sa svojim brigama i racunima. 
Ništa bolje od hotelske zarade ne stoje stvari sa Lotikinim 
spekulacijama. Prvih godina posle okupacije dovoljno je bilo kupiti ma 
koje akcije ma koga preduzeca, i covek je bio siguran da je novac 
dobro uložio i da u pitanju može da bude samo velicina dobitka. Ali 
tada je hotel bio tek proradio i Lotika niti je raspolagala sa dovoljno 
gotovog novca niti je imala kredit koji je docnije stekla. A kad je stekla 
i novac i kredit, stanje se na tržištima bilo vec izmenilo. Jedna od 
najvecih ciklickih kriza bila je zahvatila krajem XIX i pocetkom XX veka 
Austro-Ugarsku Monarhiju. Lotikine hartije pocele su da igraju kao 
prašina na vetru. Ona je plakala od besa citajuci svake nedelje becki 
Merkur sa poslednjim kursevima. Svi prihodi od hotela, koji je tada još 
dobro radio, bili su potpuno nedovoljni da popune praznine koje su 
nastajale usled opšteg padanja svih vrednosti. U to vreme, ona je 
pretrpela težak živcani slom koji je trajao pune dve godine. Bila je kao 
luda od bola. Razgovara s ljudima, a ne sluša šta kažu niti misli na ono 
što sama govori. Gleda ih pravo u lice, ali ne vidi njih, nego sitne 
rubrike Merkura koje treba da donesu njenu srecu ili nesrecu. Tada je 
pocela da kupuje lozove. Kad je vec ionako sve samo kocka i igra 
slucaja, onda neka bude do kraja. U to vreme ona je držala sve 
moguce lozove svih zemalja. Uspela je da nabavi i jednu cetvrtinu 
velike španske božicne lutrije, ciji glavni zgoditak iznosi 15.000.000 
peseta. Drhtala je pre svakog vucenja, plakala nad listama izvucenih 
lozova. Molila je od Boga da se desi cudo i da njen loz izvuce glavni 
zgoditak. Ali nikad nije dobivala. 
Pre sedam godina Lotikin zet Caler udružio se sa dvojicom imucnih 
penzionera i osnovali su u kasabi »Modernu mlekarsku zadrugu«. Tri 
petine osnovnog kapitala dala je Lotika. Posao je bio zamišljen


naveliko. Racunalo se da ce prvi uspesi, koji nisu mogli izostati, privuci 
pažnju kapitalista izvan kasabe, pa i izvan Bosne. Medutim, upravo 
kad se preduzece našlo u tom prelaznom i kriticnom stadiju, nastupila 
je aneksiona kriza. To je uništilo svaku nadu na privlacenje novih 
kapitala. Ovi krajevi na granici postali su tako nesigurni da su i vec 
investirani kapitali poceli da beže. Zadruga je likvidirana posle dve 
godine sa potpunim gubitkom celog uloženog kapitala. Lotika je 
morala da otudi najbolje i najsigurnije papire, kao što su akcije 
Sarajevske pivare d. d. i tuzlanske fabrike sode Solvaj, da bi pokrila 
gubitak. 
Uporedo sa ovim finansijskim nedacama, kao da su vezane za njih, išle 
su i porodicne brige i razocaranja. Istina, jedna Calerova cerka, Irena, 
udala se neocekivano dobro. (Lotika je dala miraz.) Ali je starija kci 
Mina ostala. Ozlojedena udajom mlade sestre, nesrecna u svojim 
verenicima, ona se pre vremena izvrgla u oštru i gorku usedelicu koja 
je i život u kuci i posao u hotelu cinila težim i nepodnošljivijim nego što 
je sam po sebi bio. Caler, koji nije nikad ni bio živ i okretan, još je teži 
i neodlucniji, i živi u kuci kao nem i dobrocudan gost od koga nema ni 
štete ni koristi. Calerova žena Debora rodila je, onako bolešljiva i u 
poodmaklim godinama, muško dete, ali nerazvijeno i sakato. Sad mu 
je vec deseta godina a još ne može razgovetno da govori ni da stane 
na noge, nego se izražava neodredenim zvukovima i puže na rukama 
po kuci. A tako je dobro i umiljato to jadno stvorenje i tako se grcevito 
drži svoje tetke Lotike, koju voli mnogo više nego rodenu majku, da se 
Lotika, pored svih svojih briga i poslova, brine i o njemu, hrani ga, 
oblaci, uspavljuje. Gledajuci svaki dan pred sobom tu nakazu od 
deteta, duša je boli što poslovi ne idu bolje i što nema više novaca da 
ga pošalje u Bec kod velikih lekara, u neki zavod, ili što se ne dešavaju 
cuda i što uzeti ne ozdravljuju božjom voljom, od ljudskih dobrih dela i 
molitava. 
I oni Lotikini šticenici iz Galicije, koje je školovala ili poudavala u toku 
dobrih godina, zadavali su joj dosta brige i donosili razocaranja. Bilo je 
medunjima i takvih koji su osnovali svoju porodicu, razvili posao i 
stekli imetak. Od njih je Lotika primala redovno cestitke, pisma puna 
poštovanja i zahvalnosti, i redovne izveštaje o stanju u porodici. Ali ti 
Apfelmajeri koje je Lotika izvela na put, školovala ili udomila, nisu 
pomagali ni prihvatili nove siromašne rodake koji su se radali i 
dorastali u Galiciji, nego su, naseljeni u tudim varošima, brinuli samo o 
sebi i svojoj deci. Za njih kao da je najveci deo njihovog uspeha bio u 
tome da što pre i što potpunije zauvek zaborave Tarnov i usku, bednu 
sredinu iz koje su ponikli i koje su se srecno oslobodili. A Lotika sama 
nije više mogla da odvaja kao nekad i da onu crnu sirotinju iz Tarnova


izvodi na put. I nikad nije ni legla ni ustala a da je nije kao bol prožela 
pomisao da sada neko njen tamo u Tarnovu grezne beznadno i zauvek 
u neznanju i prljavštini, u sramnoj bedi koju ona dobro poznaje i protiv 
koje se celog veka bori. 
Pa i medu onima koje je ona podigla bilo je dosta uzroka žalosti i 
nezadovoljstva. Upravo najbolji medu njima skrenuli su ili posrnuli 
posle prvih uspeha i lepih nada. Jedna sestricna, darovita pijanistkinja, 
koja je Lotikinom pomocu i nastojanjem svršila Becki konzervatorij, 
otrovala se pre nekoliko godina, u vreme svojih prvih i najlepših 
uspeha; niko ne zna zašto. 
Jedan od sinovaca, Albert, nada porodice i ponos Lotikin, svršio je sve 
studije i u gimnaziji i na univerzitetu sa odlicnim uspehom i samo 
stoga što je Jevrejin nije promovisan »sub auspiciis regis« ni dobio 
carev prsten, kao što se Lotika potajno nadala. Ipak, Lotika ga je 
zamišljala bar kao uglednog advokata u Becu ili Lavovu, kad vec kao 
Jevrejin ne može da bude visoki cinovnik, što bi njenim ambicijama 
najviše odgovaralo. I u tome je nalazila nagradu za sve svoje žrtve 
oko njegovog školovanja. Ali tu je morala da doživi bolno razocaranje. 
Mladi doktor prava otišao je u novinare i postao clan socijalisticke 
stranke, i to onog ekstremnog krila koje se istaklo prilikom beckog 
generalnog štrajka 1906. godine. I Lotika je morala svojim ocima da 
procita u beckim novinama da je »prilikomcišcenja Beca od 
prevratnickih, tudinskih elemenata proteran i poznati jevrejski bukac 
Dr. Albert Apfelmajer, pošto je prvo odležao dosudenu mu kaznu od 
dvadeset dana zatvora«. To je, govoreci jezikom kasabe, isto kao da je 
otišao u hajduke. Posle nekoliko meseci Lotika je primila od svog 
dragog Alberta pismo kojim joj se javlja kao emigrant iz Buenos 
Ajresa. 
Tih dana nije ni u ovoj svojoj sobici nalazila mira. Sa pismom u ruci 
odlazila je kod sestre i zeta, i ocajna, izbezumljena unosila se u lice 
sestri Debori, koja je umela samo da place, i vikala gnevno: 
— Šta ce biti od nas? Pitam te šta ce biti od nas, kad niko ne ume da 
se digne ni da koraca sam. Cim ga ne podržavaš ispod pazuha, on 
pada. Šta može da bude od nas? Prokleti smo, eto, to je! 
— Gott, Gott, Gott! — uzdisala je sirota Debora, lijuci krupne suze, i 
naravno nije mogla da odgovori ništa na Lotikino pitanje. Lotika sama 
nije nalazila odgovora, nego je sklapala ruke i dizala oci put neba, ali 
ne placljivo i uplašeno kao Debora, nego gnevno i ocajno.


— Socijalista je postao! So-ci-ja-li-sta! Nije nam dosta što smo Jevreji, 
nego još i to! O, veliki jedini Bože, šta sam ti zgrešila da me tako 
kazniš? Socijalista! 
Ožalila je Alberta kao pokojnika i nije više o njemu govorila. 
Tri godine posle toga jedna od sinovica, sestra toga istog Alberta, 
udala se vrlo dobro u Peštu. Lotika se pobrinula za devojacku spremu i 
vodila glavnu rec u moralnoj krizi koju je ta udaja izazvala u velikoj 
porodici tarnovskih Apfelmajera, bogatih samo decom i neokaljanom 
verskom tradicijom. Covek za koga je ta sinovica trebalo da se uda bio 
je bogat berzijanac, ali hrišcanin, kalvinist, i stavio je kao uslov da 
devojka prede u njegovu veru. Roditelji su se opirali, ali je Lotika, 
imajuci jednako u vidu interes cele porodice, tvrdila da je teško ploviti 
bez krivudanja sa tolikim svetom na brodu i da za spas svih treba 
ponekad nešto od tereta i u more baciti. Ona je podržavala devojku.I 
njena je rec bila presudna. Devojka se pokrstila i udala. Lotika se 
nadala da ce pomocu toga zeta uspeti da uvede u peštanski poslovni 
svet bar još nekog od sestrica i sinovaca koji su dorasli. Ali zla sreca je 
htela da je bogati peštanski berzijanac umro vec u prvoj godini braka. 
Od žalosti mlada žena je pomerila pamecu. Meseci su prolazili i njena 
velika potištenost nije popuštala. I sada, evo vec cetvrta godina kako 
mlada udovica živi u Pešti, predana svojoj neprirodnoj žalosti koja je 
isto što i mirno ludilo. Veliki, bogato uredeni stan zastrla je crnom 
cojom. A svakog dana odlazi na groblje, sedi pored muževljevog groba 
i cita mu tiho i predano listu berzanskih kurseva toga dana, od pocetka 
do kraja. Na sva nastojanja da je odvrate od toga i trgnu iz letargije u 
koju je zapala, ona odgovara krotko da je to pokojnik voleo iznad 
svega i da mu je to bila najslada muzika za koju je znao. 
Tako se mnogo raznih sudbina nagomilalo u ovoj maloj sobi. Mnogo 
racuna, mnogo dubioza, mnogo zauvek otpisanih i brisanih pozicija u 
velikom i razgranatom Lotikinom knjigovodstvu. Ali princip radnje je 
ostao isti. Umorna je Lotika, ali nije obeshrabrena. Posle svakog 
gubitka i neuspeha, ona se pribere, stegne zube i produži da se brani. 
Jer, sav njen rad poslednjih godina svodi se na odbranu, ali ona se 
brani sa istim ciljem pred ocima i sa istim uporstvom sa kojim je 
nekad sticala i podizala. U ovom hotelu ona je »muška glava« i za celu 
kasabu »tetka Lotika«. Ima ih još dosta i ovde i po svetu koji ocekuju 
njenu pomoc, njen savet ili bar dobru rec, i ne pitaju, i ne pomišljaju 
da li je Lotika umorna. A ona je zaista umorna; više nego što iko sluti i 
više nego je i sama svesna.


Mali drveni casovnik sa zida iskuca jedan sat. Lotika se teško diže, 
držeci se rukama za krsta. Pažljivo ugasi veliku, zelenu lampu na 
drvenom stalku i sitnim starackim korakom, kakvim hoda samo kad je 
u svojoj sobi i samo ovako pred spavanje, pode da legne. 
Nad zaspalom kasabom ujednaci se potpuni mrak. 
Najposle došla je i godina 1914, poslednja godina hronike o mostu na 
Drini. Ona je došla kao i sve ranije godine mirnim hodom zemnog 
vremena, ali uz potmulu huku sve novih i sve neobicnijih dogadaja koji 
su se kao talasi propinjali jedan iznad drugog. 
Toliko je božjih godina prešlo preko kasabe pored mosta i toliko ce ih 
još preci. Bilo ih je i bice ih svakojakih, ali ce godina 1914. uvek ostati 
izdvojena. Tako bar izgleda onima koji su je preživeli. Njima izgleda da 
se nikad, ma koliko se pricalo i pisalo o tome, nece moci ili nece smeti 
kazati sve ono što se tada sagledalo tamo u dnu ljudske sudbine, iza 
vremena i ispod dogadaja. Ko da izrazi i prenese (tako misle oni!) one 
kolektivne drhtaje koji su odjednom zatresli masama i koji su sa živih 
bica stali da se prenose na mrtve stvari, na predele i gradevine? Kako 
da se opiše ono talasanje u ljudima, koje je išlo od nemog životinjskog 
straha do samoubilackog oduševljenja, od najnižih nagona krvološtva i 
podmukle pljacke do najviših podviga svetackog žrtvovanja u kome 
covek prevazilazi sebe i dodiruje za trenutak sfere viših svetova sa 
drugim zakonima? Nikad to nece moci biti kazano, jer onaj ko to 
sagleda i preživi, taj zanemi, a mrtvi ionako ne mogu da govore. To su 
stvari koje se ne kazuju, nego zaboravljaju. Jer da se ne zaboravljaju, 
kako bi se mogle ponavljati? 
Toga leta 1914. godine, kad su gospodari ljudskih sudbina poveli 
evropsko covecanstvo sa igrališta opšteg prava glasa u vec ranije 
spremljenu arenu opšte vojne obaveze, kasaba je pružala malen ali 
recit obrazac prvih simptoma jednog oboljenja koje ce s vremenom 
postati evropsko, pa svetsko i opšte. To je bilo vreme na granici dveju 
epoha ljudske povesnice, a otud se mnogo jasnije video kraj one 
epohe koja je tu završavala nego što se nazirao pocetak nove koja se 
otvarala. Tada se još za nasilja tražilo opravdanje i za zverstva nalazilo 
neko ime, pozajmljeno iz duhovne riznice prošlog veka. Sve što se 
dešavalo imalo je izgled prividnog dostojanstva i draž prvine, onu 
strahovitu, kratkotrajnu i neizrecivu draž koja je docnije tako išcilela 
da je ni oni koji su je tada tako živo osetili ne mogu više u secanju da 
izazovu.


Ali sve su to stvari koje samo uzgred napominjemo i koje ce pesnici i 
naucnici iducih epoha ispitivati, tumaciti, i vaskrsavati sredstvima i 
nacinima koje mi ne slutimo, a sa vedrinom, slobodom i smelošcu 
duha koji ce biti daleko iznad našega. Njima ce verovatno poci za 
rukom da i za ovu cudnu godinu nadu objašnjenje i da joj odrede 
pravo mesto u istoriji sveta i razvoju covecanstva. Ovde, ona je za nas 
jedino i pre svega godina koja je bila sudbonosna po most na Drini. 
Leto 1914. godine ostace u secanju onih koji su ga ovde preživeli kao 
najsvetlije i najlepše leto koje se pamti, jer u njihovoj svesti ono sja i 
plamti na citavom jednom džinovskom i mracnom horizontu stradanja i 
nesrece, koji se proteže do u nedogled. 
A to je leto zaista otpocelo dobro, bolje nego tolika ranija. Šljiva je 
rodila, kao što odavno nije, a žita lepo ponela. Posle desetak godina 
trzavica i potresa, svet se odnekud nada bar zatišju i dobroj godini, 
koja bi u svakom pogledu popravila štetu i nezgode ranijih. 
(Najbednija i najtragicnija od svih covekovih slabosti nesumnjivo je 
njegova potpuna nesposobnost predvidanja, koja je u oštroj 
protivnosti sa tolikim njegovim darovima, veštinama i znanjima.) 
Dode ovako izuzetna godina sa narocito srecnim i povoljnim 
uzajamnim dejstvom sunceve toplote i zemljine vlage, kad ova 
višegradska široka dolina zatrepti od obilja snage i sveopšte potrebe za 
radanjem. Zemlja nabuja i sve što je u njoj još živo isklija, napupi, 
olista, procvate, i ponese stostrukim rodom. Lepo se vidi taj dah 
plodnosti, kako trepti kao topla modrikasta maglica iznad svake brazde 
i svakog busena. Krave i koze rasturaju zadnjim nogama i teško idu od 
nadošlog i zabreklog vimena. Riba bjelica, koja svake godine sa 
pocetkom leta dolazi u jatima niz Rzav da se ovde na ušcu mresti, 
navali u tolikoj množini da je deca iz plicaka vedricama zgrcu i izbacuju 
na obalu. I porozni kamen u mostu odvugne i najedra, kao živ, od 
neke snage i obilja koje bije iz zemlje i lebdi nad celom kasabom kao 
radosna jara u kojoj sve brže diše i življe buja. 
Nisu cesta ovakva leta u višegradskoj dolini. Ali kad jedno od njih 
dode, onda ljudi zaboravljaju svekoliko zlo što je bilo, i ne pomišljaju 
na ono što može još doci, žive utrostrucenim životom ove doline na 
koju je sišla blagodet plodnosti, i sami samo deo u ovoj igri vlage i 
toplote i navrelih sokova. 
I seljak, koji uvek nalazi povoda da se na nešto požali, mora da prizna 
da je godina dobro ponela, samo uz svaku pohvalnu rec dodaje: »Ako 
ovako podrži ...« Caršilije se tada strmoglavce bacaju i strasno


zagnjuruju u poslove kao pcele i bumbarevi u cvetne caške. Razidu se 
po selima oko kasabe da kaparisavaju žito na klasu i šljivu u zametku. 
Seljak, zbunjen ovom navalom lukavih mušterija kao i velikim i 
neobicnim rodom, stoji pored vocke, koja se vec savija od ploda, ili 
pored njive, koja se talasa, i ne može da bude dovoljno oprezan i 
uzdržljiv pred kasabalijom koji se zamucio do njega. A taj oprez i ta 
uzdržanost daju njegovom licu napregnut i brižan izraz koji lici kao 
brat blizanac, na onu pecalnu masku koju nose seljacka lica u 
godinama nerodice. 
Vecim i jacim gazdama dolazi seljak na noge. Ducan gazda-Pavla 
Rankovica pun je pazarnim danom seljaka kojima treba novca. Isto 
tako i radnja gazda-Sante Pape, koji je odavno prvi medu 
višegradskim Jevrejima. (Jer i pored toga što vec odavno postoje 
banke i mogucnosti kredita na hipoteku, seljaci, narocito oni stariji, 
vole da se zadužuju na ovaj starinski nacin, kod varoških gazda kod 
kojih kupuju robu i kod kojih su im se i ocevi zaduživali.) 
Gazda-Santina magaza je jedna od najviših i najtvrdih u višegradskoj 
caršiji. Zidana je od tvrdog kamena, sa debelim zidovima i podom od 
kamenih ploca. Teška vrata i kapci na prozorima od kovanog su 
gvožda, a na visokim i uskim prozorima debele i guste rešetke. 
Prednji deo magaze služi kao ducan. Po zidovima su duboki drveni 
rafovi puni emajliranog posuda. Na plafonu, koji je neobicno visok, 
tako da se gubi u tami, povešana lakša roba: fenjeri u svim 
velicinama, kafene džezve, zatim krletke, mišolovke i drugi predmeti 
pleteni od žice. Sve to visi povezano u velike grozdove. Oko dugacke 
tezge gomile sanduka sa klincima, džakovi sa cementom, gipsom i 
raznim bojama; motike, lopate i trnokopi, bez držalica, nanizani na žici 
u teške derdane. U uglovima veliki limeni sudovi sa petroleumom, 
lakom, terpentinom i firnajzom. Tu je usred leta hladovina i u po dana 
sumrak. 
Ali veci deo robe nalazi se u prostorijama koje su pozadi ducana i u 
koje vodi nizak otvor sa gvozdenim vratima. Tu je teška roba: 
gvozdene peci, šine, traverze, lemeši, cuskije i druge krupne alatke. 
Sve naslagano u visokim gomilama tako da se izmedu robe prolazi 
samo uskim putevima, kao izmedu visokih zidova. Tu vlada veciti mrak 
i ne ulazi se bez fenjera. 
Iz teških zidova, kamenog poda i naslagane gvoždarije bije studen i 
ljut dah kamena i metala, koji ništa ne može rasterati ni zagrejati. Taj 
dah stvara od rumenih živahnih šegrta za nekoliko godina cutljive,


blede i podbule, ali vešte, štedljive i dugovecne kalfe. On je 
nesumnjivo težak i Štetan i naraštajima sopstvenika, ali u isto vreme 
on im je i sladak i drag kao osecanje svojine i pomisao na zaradu i 
izvor bogatstva. 
Covek koji sada sedi u prednjem delu te hladovite i sumracne magaze 
za malim stolicem, pored velike celicne kase marke Verthajm, ne lici 
nimalo na onog bujnog i živahnog Santu koji je nekad, pre trideset 
godina, umeo onako svojski da vikne »Rum za Corkana!« Izmenile ga 
godine i rad u magazi. Pun je i težak, žut u licu; oko ociju tamni 
kolutovi koji se spuštaju do polovine obraza; vid mu je oslabio; 
njegove crne i jako izbuljene oci, koje gledaju iza naocara sa debelim 
staklima i metalnim okvirom, imaju neki strog i uplašen izraz. Još nosi 
fes višnjeve boje, kao jedini ostatak nekadašnje turske nošnje. Njegov 
otac, gazda Mento Papo, sitan i beo starcic u osamdesetim godinama, 
još se prilicno drži, samo ga je vid izdao. On navrati kad je suncan dan 
u magazu. Svojim suznim ocima, koje iza debelih naocara izgledaju 
kao da ce sad rastociti, pogleda sina kod kase i unuka za tezgom, 
udahne onaj dah magaze i vrati se opet polaganim hodom kuci, 
pridržavajuci se desnom rukom za rame desetogodišnjeg praunuceta. 
Santo ima šest kceri i pet sinova od kojih je vecina poudavana i 
poženjena. Najstariji mu sin Rafo, ima vec odraslu decu i pomaže ocu 
u radnji. Jedan od Rafinih sinova, koji nosi dedino ime, ide vec u 
sarajevsku gimnaziju. To je bled, kratkovid i tankovijast decak koji još 
od svoje osme godine savršeno deklamuje Zmaj-Jovine pesme na 
školskim zabavama, inace rdavo uci, ne voli da ide u sinagogu ni da 
pomaže preko raspusta u dedinoj magazi, a prica da ce otici u glumce 
ili postati tako nešto drugo slavno i neobicno. 
Sedi gazda Santo, pognut nad velikim, vec prilicno izlizanim i masnim 
tefterom, sa alfabetskim registrom, a pored njega na praznom 
sanduku od eksera cuci seljak Ibro Cemalovic, iz Uzavnice. Gazda 
Santo sabira koliko Ibro vec duguje i koliko bi prema tome, i pod 
kakvim uslovima, mogao da dobije sada, na ime novine. 
— Sinkuenta, sinkuenta i oco ... sinkuenta i oco, sesienta i tres... — 
šapuce gazda Santo sabirajuci na španskom. 
A seljak gleda u njega sa zabrinutim išcekivanjem, kao da se radi o 
vradžbini, a ne o racunu koji on zna do u paru, i u snu nosi u glavi. 
Kad Santo sabere i kaže iznos dugovanja sa interesom, seljak sporo 
procedi kroz zube »Hoce li biti tako?«, samo da bi time dobio vremena 
da u sebi uporedi svoj racun sa Santinim.


— Tako, Ibraga, i nikako drugacije, — odgovara Santo svojom 
osveštanom formulom u ovakvim slucajevima. 
Pošto tako sporazumno utvrde stanje dosadašnjeg dugovanja, treba 
da seljak zatraži novu pozajmicu i da se Santo izjasni o svojim 
mogucnostima i uslovima. Samo to ne biva ni lako ni brzo. Izmedu njih 
se tada razvije razgovor koji do u sitnice lici na razgovore koje je pre 
pedesetak godina, ovako pred žetvu, vodio na ovom istom mestu otac 
ovoga Ibre iz Uzavnice sa Santinim ocem Mentom. Pravi i glavni 
predmet razgovora treba da dode na bujici reci koje same po sebi ništa 
ne znace i koje izgledaju potpuno izlišne, gotovo besmislene. 
Neupucen covek, koji bi ih gledao i slušao sa strane, mogao bi cesto 
pomisliti da razgovor i nije o zajmu i novcu. Tako bar na mahove 
izgleda. 
— Rodila je šljiva i ponijela miva u nas, kao ni u jednom drugom 
kotaru, — kaže Santo, — bice godina kakva odavno nije bila. 
— Jeste, šucur, prilicno je ponijelo; pa ako da Alah te podrži ovako, 
bice i mivke i hljeba; nije da nece biti. Samo, ko ce mu znati cijenu, — 
kaže zabrinuto seljak, trljajuci palcem šav na cakširama od grubog 
zelenog sukna i gledajuci ispod oka Santu. 
— Sad mu se ne zna, ali kad sneseš u Višegrad, znace se. Znaš što se 
kaže: cijena je u sahibijinoj ruci. 
— Ono jeste. Akobogda te podrži i dospije, — uslovljava opet seljak. 
— Ama bez božjeg emera, bezbeli, nit se bere nit se žanje; pa sve da 
covjek lebdi nad onim što je posijo, ništa mu ne vrijedi, ako božjeg 
blagostanja nema, — upada Santo i pokazuje rukom u visinu sa koje 
treba da dolazi taj blagoslov, negde iznad onog visokog i crnog 
ducanskog šišeta na kom vise limeni seoski fenjeri svih velicina i druga 
sitna roba u snopovima. 
— Ne vrijedi, vala, pravo kažeš, — uzdiše Ibro. — Posadi co'jek i 
posije, a svejedno je, tako mi velikog i jedinog Boga, ko da ga niz 
vodu pusti; i okopavaš ga i plijeviš i podrezuješ i trijebiš. A, jok! Ako 
nije pisano, neceš od njega haira vidjeti. Nego ako da Bog te letina 
donese nece krivati nikom, moci ce insan i da se razduži i da se opet 
zaduži. Samo zdravlja, Bože! 
— Aaa, zdravlje je prije svega. Sa zdravljem se ništa uporedilo nije. 
Takav je ovaj pusti insan: sve mu daj a uzmi mu zdravlje, pa ko da


mu ništa dao nisi, — uverava Santo, skrecuci govor potpuno u tom 
pravcu. 
Tada i seljak iznese svoje poglede na zdravlje, koji su isto toliko opšti i 
poznati kao i Santini. I za trenutak izgleda kao da ce se ceo razgovor 
izgubiti u beznacajnim stvarima i opštim mestima. Ali u podesnom 
trenutku on se ipak, kao po nekom drevnom ceremonijalu, vraca na 
polaznu tacku. Tek tada nastaje pogadanje za nov zajam, za visinu 
sume, interes, rok i nacin otplate. Objašnjavaju se dugo, cas živo, cas 
tiho i zabrinuto ali se na kraju sporazume i pogode. Tada Santo 
ustane, potegne iz džepa kljuceve na lancu i ne odvajajuci ih od lanca 
otkljuca njima kasu koja najpre škljocne a zatim se otvara sporo i 
svecano i, kao sve velike kase, zatvara se sa onim finim metalnim 
šumom, kao uzdahom. Izbroji seljaku novac, sve do u bakrene helere, 
i sve podjednako brižno i pažljivo, nekako tužno i svecano. A onda 
vikne, ali mnogo življe, izmenjenim glasom: 
— E, je li pravo ovako i je l' ti slatko, Ibraga? 
— Jeste, vala — kaže tiho i zamišljeno seljak. 
— Dabogda, hairli i bericetli bilo! Pa u zdravlju i dosluku da se opet 
vidimo, — kaže Santo, vec sasvim živo i veselo i šalje unuce da poruci 
kod kafedžije Prekoputa dve kafe, »jednu gorku, jednu sladu«. 
A drugi seljak vec ceka pred ducanom da dode na red, za isti posao i 
slicne racune. 
Sa tim seljacima i njihovim racunima o buducoj žetvi i berbi prodire do 
u sumracno dno Santine magaze topli i teški dah izuzetno plodne 
godine. Od njega se oznoji celicna, zelena kasa, a Santo širi 
kažiprstom košulju oko ugojenog, žutog i mekog vrata, i briše 
maramicom zahuknuta stakla na naocarima. 
Takvo je bilo to leto na pomolu. 
Pa ipak, na sam pocetak toga blagoslovenog leta pala je kratka senka 
straha i žalosti. Sa prvim ranim prolecem pojavila se na Uvcu, malom 
mestu, na bivšoj tursko-austrijskoj a sada srpsko-austrijskoj granici 
epidemija trbušnog tifusa. Kako je mesto na granici a dva slucaja 
tifusa su bila i u samoj žandarmerijskoj kasarni, krenuo je višegradski 
vojni lekar Dr. Balaš sa jednim bolnicarem i potrebnim lekovima na 
Uvac. Lekar je odmah vešto i odlucno preduzeo sve što treba da se 
bolesnici izdvoje, i sam je nadzirao njihovu negu. Tako je od


petnaestak obolelih lica umrlo samo dvoje, a zaraza je ogranicena na 
selo Uvac i ugušena u samim pocecima. Poslednji koji se razboleo bio 
je sam Dr. Balaš. Neobjašnjiv nacin kako se upravo on zarazio, 
kratkoca bolovanja, neocekivane komplikacije i nagla smrt — sve je to 
nosilo na sebi pecat izuzetne tragike. 
Zbog opasnosti od zaraze mladi lekar je morao da bude sahranjen na 
Uvcu. Gospoda Bauer je sa mužem i još nekoliko oficira prisustvovala 
pogrebu. Ona je dala da se na lekarevom grobu podigne spomenik od 
grubo tesanog kamena. A odmah posle toga napustila je kasabu i 
muža. U kasabi se govorilo da je otišla u neki sanatorijum kraj Beca. 
Upravo, to se šaputalo medu kasabalijskim devojkama, a stariji svet 
je, cim je prošla svaka opasnost i ukinute sve mere zbog epidemije, 
zaboravio i lekara i pukovnikovicu. Neiskusne i neškolovane, naše 
devojke nisu znale tacno ni šta znaci rec sanatorijum, ali su znale 
dobro šta je to kad dvoje ljudi hodaju po stazama i obroncima onako 
kako su doskora hodali lekar i pukovnikova žena. I izgovarajuci tu 
stranu rec u svojim poverljivim devojackim razgovorima o nesrecnom 
paru, one su volele da to što se zove sanatorijum zamišljaju kao neko 
tajanstveno, daleko i tužno mesto na kome lepe i grešne žene 
ispaštaju svoju nedozvoljenu ljubav. 
A to izuzetno bogato i sjajno leto raslo je i dozrevalo nad poljima i 
glavicama oko kasabe. Uvece su prozori na oficirskoj kasini nad 
rekom, pored mosta, osvetljeni i širom otvoreni kao i lanjskog leta, 
samo kroz njih ne prodire svirka violine i klavira. Za svojim stolom, 
medu nekoliko starijih oficira, sedeo je pukovnik Bauer, dobrocudan, 
nasmejan, oznojen od letnje sparine i crnog vina. 
Na kapiji sede u toploj noci i pevaju varoški mladici. Bliži se kraj juna 
meseca i ocekuju se daci i studenti, kao svakog leta. U ovakvim 
nocima izgleda na kapiji da vreme stoji, a život tece i buja 
beskonacan, bogat i lak, da se dogledati ne može dokle ce tako trajati 
i rasti. 
Glavne ulice su i u to doba noci osvetljene, jer još od proleca ove 
godine kasaba ima elektricno osvetljenje. Pre godinu dana podignuta 
je pored reke, na dva kilometra od varoši, elektricna strugara i pored 
nje fabrika koja preraduje otpatke smrceva drveta, vadi iz njih 
terpentin i u isto vreme proizvodi kalofonium. Fabrika je napravila 
ugovor sa opštinom da iz svoje centrale osvetljava i varoške ulice. 
Tako je nestalo zelenih fenjera sa petroleumskim lampama i visokog 
Ferhata koji ih je cistio i palio. Glavna ulica, koja se proteže duž cele 
varoši, od mosta do nove mahale, osvetljena je krupnim lampama od


mlecnobelog stakla, a sporedne ulice, koje se granaju levo i desno od 
nje i krivudaju oko Bikavca ili se penju na Mejdan i Okolišta, sitnim 
obicnim sijalicama. Izmedu tih nizova jednakih svetlosti prostiru se 
mracne nepravilne površine. To su avlije ili prostrane bašte po 
obroncima. 
U jednoj od tih mracnih bašta sede Zorka, uciteljica, i Nikola 
Glasincanin. 
Poremecaj koji je nastao izmedu njih dvoje, lane, kad se za vreme 
školskog raspusta pojavio Stikovic, trajao je dugo, sve do pocetka 
nove godine. Tada je otpocelo u Srpskom domu, kao svake zime, 
spremanje za svetosavsku zabavu sa koncertom i pozorišnim 
komadom. U tim pripremama ucestvovali su i Zorka i Glasincanin, i 
vracajuci se kuci sa tih proba oni su progovorili, prvi put od prošlog 
leta. Ti su razgovori u pocetku bili kratki, uzdržljivi i prkosni. Ali oni 
nisu prestali da se vidaju i razgovaraju, jer mlad svet voli više ljubavne 
svade, pa i najgorce i najbeznadnije, nego samocu i camotinju bez 
ljubavnih igara i pomisli. Negde u toku tih beskrajnih prepirki oni su se 
izmirili a da ni sami nisu primetili kada ni kako. Sad vec, u ovim toplim 
letnjim nocima, sastaju se redovno. Još ponekad iskrsne medu njima 
lik odsutnog Stikovica i plane ponovo ceo spor bez rešenja, ali ih on ne 
udaljuje i ne rastavlja dok ih svako mirenje uvek još više zbliži. 
Sada sede u toploj tami, na jednom starom, oborenom orahovom 
deblu i iduci svako za svojim mislima gledaju u krupne i sitne svetlosti 
dole u varoši, pored reke koja jednolicno šumi. Glasincanin, koji je 
dugo govorio, zacutao je za trenutak. Zorka, koja je cutala celo vece, 
cuti jednako kako samo žene umeju da cute kad u sebi rasplicu svoju 
ljubavnu brigu koja je za njih važnija i preca od svega u životu. 
Lane u ovo doba godine, kad se pojavio Stikovic, ona je pomislila da se 
pred njom zauvek otvara nedogledni raj ljubavne srece, u kome 
potpuna srodnost osecanja i podudarnost želja i misli imaju slast 
poljupca a dužinu ljudskog veka. Ali ta iluzija nije trajala dugo. Ma 
koliko da je bila neiskusna i opijena, nije mogla da ne primeti da se taj 
covek naglo pali ali isto tako naglo gasi, i to po nekim njegovim 
sopstvenim zakonima, bez ikakva obzira prema njoj i bez veze sa onim 
što je ona smatrala vecim i važnijim i od sebe i od njega. I otputovao 
je gotovo bez oproštaja. Ostala je u teškoj nedoumici od koje je 
bolovala kao od skrivene rane. Pismo koje je stiglo od njega bilo je 
savršeno sroceno, jedan mali uzorak literarne veštine, ali odmereno 
kao advokatsko mišljenje i jasno i prozirno kao prazan sud od stakla. U 
njemu se govorilo o njihovoj ljubavi, ali tako kao da oboje vec sto


godina pocivaju svako u svom grobu, kao slavni pokojnici. Na njeno 
živo i toplo pismo, koje mu je poslala kao odgovor, došla je njegova 
karta. »U poslovima i brigama koje me rastržu i lome, mislim na tebe 
kao na mirnu višegradsku noc, punu recnog šuma i mirisa nevidljivih 
trava.« I to je sve. Uzalud je nastojala da se seti kad je cula taj recni 
šum i osetila miris nevidljivih trava. To postoji samo u njegovoj karti. 
Svakako, ona se ne seca toga kao što se on, izgleda, ne seda svega 
ostalog što je bilo izmedu njih. Svest joj se mracila od pomisli da se 
prevarila i da je prevarena, pa se onda opet tešila necim što ni sama 
ne zna šta je manje verovatno od cuda. »Neshvatljiv je«, govorila je 
sebi, »tud i hladan, sebican, cudljiv i sracunat, ali možda su svi 
izuzetni muškarci takvi.« Svakako, sve ovo više lici na patnju nego na 
ljubav. Po tome kako se savijala u sebi i lomila u najdubljoj dubini 
svojoj, osecala je da sav teret ljubavi, koju je on izazvao, leži na njoj a 
da se on gubi negde u magli i daljini koju ona ne sme da nazove 
pravim imenom. Jer, zaljubljena žena i kad je potpuno razocarana, voli 
svoju ljubav kao nesudeno dete. Stegla je srce i nije odgovorila na tu 
kartu. Ali posle dužeg cutanja od dva meseca stigla je opet karta. 
Pisao je sa neke visoke planine u Alpima. »Na visini od dve hiljade 
metara, okružen svetom raznih jezika i narodnosti, gledam beskrajnost 
vidika i mislim na tebe i minulo leto.« To je i za njene godine i za 
njeno malo iskustvo bilo dovoljno. Da je bilo napisano: »Nit sam te 
voleo, niti te volim, niti cu te ikad moci voleti«, njoj ne bi bilo jasnije ni 
bolnije. Jer, na kraju krajeva, o tome se radi, o ljubavi, a ne o dalekim 
secanjima ni o tome sa koje visine nad morem covek piše i kakvi se 
ljudi oko njega krecu i jezici govore. A ljubavi nema! 
Siroce, bez oca i majke, Zorka je odrasla ovde, u kuci svojih rodaka. A 
kad je završila u Sarajevu uciteljsku školu, dobila je mesto u Višegradu 
i vratila se u tu istu kucu imucnih, ali jednostavnih ljudi sa kojima je 
nije vezivalo ništa. 
Zorka je ubledela i oslabila, uvukla se u sebe, ali se nije poveravala 
nikom, niti je odgovorila na njegovu božicnu cestitku, isto tako kratku, 
hladnu i stilski besprekornu. Htela je sama sa sobom da raspravi svoju 
krivicu i sramotu, bez icije pomoci i utehe, ali se, ovako slaba, 
poražena, mlada, neuka i neiskusna, zaplitala sve više u tu 
nerazmrsivu mrežu od stvarnih doživljaja i velikih želja, svojih misli i 
njegovih nerazumljivih i necovecnih postupaka. Da je mogla ikoga da 
pita ili ma s kim da se posavetuje, bilo bi joj nesumnjivo lakše, ali stid 
joj to nije dopuštao. I ovako joj se cesto cinilo da cela varoš zna za 
njeno razocaranje i da je peku zluradi i podrugljivi pogledi dok prolazi 
kroz caršiju. Nigde objašnjenja, ni kod ljudi ni u knjigama. A sama ne 
ume ništa da objasni. Ako je zaista nije voleo, cemu onda cela


komedija strasnih reci i uveravanja za vreme lanjskog raspusta? Cemu 
onda onaj prizor u školskim klupama, koji se jedino ljubavlju može 
pravdati i braniti, a bez nje pada u blato nepodnošljivog poniženja? Je 
li mogucno da ima ljudi koji toliko malo poštuju i sebe i druge da se 
olako upuštaju u takvu igru? Šta ih goni ako nije ljubav? Šta su onda 
bili oni njegovi žarki pogledi, njegov vreo, isprekidan dah i burni 
poljupci? Šta je sve to ako nije ljubav? A ljubav nije! To vidi, bolje i 
jasnije nego što bi želela. Ali s tim opet ne može trajno i istinski da se 
pomiri. (Ko se ikad s time potpuno pomirio?) Prirodni završetak svih 
tih unutrašnjih trzavica bila je misao o smrti koja vreba uvek na svima 
krajnjim izdancima svakog našeg sna o sreci. Umreti, mislila je Zorka, 
omaknuti se tu sa kapije u reku, kao slucajno, bez pisma i oproštaja, 
bez priznanja i poniženja. »Umreti!« mislila je u poslednjoj sekundi pre 
sna i sa prvim bleskom budenja, usred najživljeg razgovora i pod 
maskom svakog osmejka. Sve u njoj govori i ponavlja uvek to isto — 
umreti! umreti! — ali se ne umire, nego se živi sa tom nepodnošljivom 
mišlju u sebi. 
Olakšanje je došlo odonud otkud se najmanje smela nadati. Negde oko 
božicnog raspusta njena skrivena muka došla je u njoj do vrhunca. 
Takve misli i takva pitanja bez odgovora truju coveka i ruše gore nego 
bolest. Svi su primetili na njoj zle promene i svi su se zabrinuli zbog 
nje i savetovali je da se leci, i rodbina, i njen upravitelj, vedar covek 
sa mnogo dece, i drugarice. 
Srecan slucaj je hteo da su upravo tada došle one probe za zabavu i 
da je, posle više meseci, prvi put ponovo progovorila sa 
Glasincaninom. Dotle, on je izbegavao svaki susret i razgovor sa njom. 
Ali, ona toplina koja obicno vlada kod tih naivnih ali iskrenih pozorišnih 
i muzickih priredaba u malim mestima, zatim svetle i hladne noci po 
kojima su se vracali kucama, sve je to ucinilo da se i ovo dvoje mladih 
i zavadenih ljudi približilo jedno drugom. Nju je gonila na to njena 
potreba da olakša svoju muku, a njega njegova ljubav koja, kad je 
ovako iskrena i duboka, lako prašta i zaboravlja. 
Prve reci bile su naravno hladne, prkosne, dvosmislene, i prvi 
razgovori duga, bezizlazna objašnjavanja. Pa i to je devojci donosilo 
olakšanje. Prvi put je sada mogla da razgovara sa živim covekom o 
svojoj unutarnjoj stidnoj bedi, a da ne mora da je prizna do u 
najstidnije i najbolnije pojedinosti. Glasincanin joj je govorio o tome 
dugo i živo, ali obazrivo i toplo, štedeci njen ponos. Ni o Stikovicu nije 
se izražavao oštrije nego što je bilo neminovno. Njegovo objašnjenje 
bilo je onakvo kakvo smo ga culi one noci na kapiji. Kratko, sigurno i 
nepoštedno. Stikovic je rodeni egoista i cudovište, covek koji ne može


da voli nikog i koji ce dok je živ, sam mucen i nezadovoljan, muciti sve 
one koji se prevare i približe mu se. O svojoj ljubavi Glasincanin nije 
mnogo govorio, ali ona je izbijala iz svake reci, svakog pogleda i 
pokreta. Devojka ga je slušala ponajviše cuteci. Sve joj je godilo u tim 
razgovorima. Posle svakog takvog razgovora osecala je kako se vedri i 
smiruje u njoj. Prvi put posle toliko meseci ona je imala casove 
odmora od svoje unutarnje bure i prvi put je uspevala da ne gleda na 
sebe kao na nedostojno stvorenje. Jer, mladiceve reci, pune ljubavi i 
poštovanja, pokazivale su joj da nije nepovratno izgubljena i da je i 
njen ocaj samo jedna varka kao što je varka bio i njen letošnji ljubavni 
san. One su je odvracale od onog mracnog sveta u kome je bila vec 
pocela da se gubi, i vracale je živoj ljudskoj stvarnosti u kojoj svemu ili 
gotovo svemu ima leka i pomoci. 
Razgovori su se produžili i posle svetosavske proslave. Prošla je zima a 
za njom i prolece. Oni su se vidali svakodnevno. S vremenom, devojka 
se pribrala, ojacala, ozdravila i preobrazila se, brzo i prirodno kako 
samo mladost može. Tako je došlo i ovo plodno i nemirno leto. Svet se 
vec navikao da Zorku i Glasincanina smatra kao dvoje ljudi koji se 
»gledaju«. 
Istina, sad su joj duga pricanja Glasincaninova, koja je pre pažljivo 
slušala i pila kao lek, bila manje zanimljiva. Na mahove je osecala kao 
teret tu potrebu za medusobnim poveravanjem i ispovedanjem. Sa 
strahom i iskrenim cudenjem ona se pitala otkuda ova bliskost izmedu 
njih, ali onda bi se setila da joj je on zimus »dušu spasio« i savladujuci 
dosadu slušala bi ga, kao dobar dužnik, što god može pažljivije. 
U ovoj letnjoj noci on je držao svoju ruku na njenoj. (To je bila krajnja 
granica njegove cedne smelosti.) Kroz taj dodir toplo bogatstvo ove 
noci ulazilo je u njega. U ovakvim trenucima potpuno mu je jasno 
koliko se blago krije u ovoj ženi, a u isto vreme oseca kako se gorcina i 
nezadovoljstvo njegova života pretvaraju u plodne snage, dovoljne da 
dvoje ljudi provedu i do najdaljeg cilja, samo ako ih ljubav poveže i 
podrži. 
Ispunjen tim osecanjima, u ovoj tami, on i nije onaj dnevni 
Glasincanin, mali cinovnik velikog preduzeca u Višegradu, nego neki 
drugi covek, siguran i jak, koji upravlja svojim životom slobodno i 
dalekovidno, jer se coveku koga potpuno ispunjava prava, velika i 
nesebicna ljubav, pa ma bila i jednostrana, otvaraju vidici, ukazuju 
mogucnosti i putevi, koji su tolikim veštim, ambicioznim i sebicnim 
ljudima nepoznati i zauvek zatvoreni.


On govori ženi pored sebe. 
— Mislim da se ne varam. Ako ni zbog cega drugog, a ono zbog toga 
jer tebe ne bih mogao prevariti. Dok jedni govore i buncaju a drugi 
posluju i sticu, ja sve pratim i posmatram i sve bolje uvidam da ovdje 
nema života. Zadugo nece ovdje biti mira ni reda ni korisna rada. Ni 
Stikovici ni Heraci nece ih stvoriti. Naprotiv, bice sve gore. Treba 
bježati odavde, kao od kuce koja se ruši. Ovi mnogobrojni i zbunjeni 
spasioci koji se javljaju na svakom koraku najbolji su znak da idemo u 
susret katastrofi. Kad se ne može pomoci treba se bar spasavati. 
Devojka je cutala. 
— Ja ti nisam nikad o tome govorio, ali sam cesto i mnogo mislio, i 
ponešto i radio. Ti znaš da je Bogdan Đurovic, moj drug sa Okolišta, 
vec trecu godinu u Americi. Još od lanjske godine ja se sa njim 
dopisujem. Pokazivao sam ti i njegovu fotografiju koju mi je poslao. 
On me zove sebi i obecaje mi siguran posao i dobru zaradu. Znam da 
nije lako ni jednostavno to izvesti, ali mislim da nije nemoguce. Ja sam 
o svemu razmišljao i sve sracunao. Prodao bih ovo što imam na 
Okolištima. Ako bi ti pristala, treba da se vjencamo što prije i ne 
kazujuci nikome ništa da otputujemo u Zagreb. Tamo ima kompanija 
koja otprema iseljenike u Ameriku. Tu bismo sacekali mjesec-dva, da 
mi Bogdan pošlje affidavit. A za to vrijeme ucili bismo engleski. Ako tu 
ne bismo uspjeli, zbog moje vojne obaveze, prešli bismo u Srbiju pa 
otuda krenuli. Sve bih uredio tako da za tebe bude što lakše. A tamo, 
u Americi, tamo bismo radili ti i ja. Tamo ima naših škola na kojima 
treba uciteljica. I ja bih našao rada, jer tamo su svi poslovi svima 
otvoreni i pristupacni. Bili bismo slobodni i srecni. Sve bih to ja izveo, 
samo ako ti hoceš ... ako pristaješ. 
Tu mladic zastade. Umesto odgovora, ona položi obe ruke na njegove. 
On u tome oseti izraz velike zahvalnosti. Ali njen odgovor nije bio ni da 
ni ne. Zahvaljivala mu je na tolikoj brizi i pažnji, na njegovoj 
beskrajnoj dobroti i u ime te iste dobrote tražila je svega mesec dana 
vremena pre nego što mu da konacan odgovor: do završetka školske 
godine. 
— Hvala ti, Nikola, hvala! Ti si dobar, — šaputala je stišcuci njegove 
ruke. 
Odozdo sa kapije dopiralo je do njih mladicsko pevanje. To su 
višegradski momci, možda vec i sarajevski daci. Kroz petnaestak dana 
stici ce i studenti sa univerziteta. Dotle ne bi ona mogla doneti nikakvu


odluku. Boli je sve, a ponajviše dobrota ovoga coveka, ali u ovom 
trenutku ne bi mogla kazati da, pa da je seku na komade. Nicemu se 
ne nada, ali samo još jednom da vidi »coveka koji ne može da voli 
nikog«. Još jednom, pa onda neka bude šta hoce. Nikola ce cekati, to 
zna. 
Oni se digoše i držeci se za ruke stadoše strmim putem polagano da se 
spuštaju prema mostu sa koga je dopirala pesma. 
Na Vidovdan priredila su srpska društva, kao svake godine, teferic na 
Mezalinu. Tu, na sastancima dveju reka, Drine i Rzava, na zelenoj, 
visokoj obali pod gustim orasima, podignute su šatre u kojima se 
krcmilo pice i pred kojima su okretana jagnjad na tihoj vatri. U 
hladovini su posedale porodice koje su iznele rucak na Mezalin. Ispod 
hladnika od svežeg granja svirala je vec gromka muzika. Na utabanoj 
cistini igra kolo još od pre podne. Igraju samo najmladi i najdokoniji, 
oni koji su odmah posle službe pravo iz crkve krenuli na Mezalin. Pravi 
opšti teferic pocece tek posle podne. Ali kolo je vec živo i zagrejano, 
lepše i življe nego što ce biti docnije kad navali svet pa stanu da se 
hvataju i udate žene i nesmireni udovci i nejaka deca, i kad se sve 
pretvori u jednu veselu i dugacku ali nepovezanu i neskladnu ljesu. 
Ovo kratko kolo, u kom je više mladica nego devojaka, razigrano je i 
leti kao bacena niska. Sve je oko njih u pokretu sve se talasa: vazduh 
u ritmu svirke, guste krune drveca, beli letnji oblaci, bistra voda dveju 
reka. Zemlja se krece pod njima i oko njih, a oni samo nastoje da 
pokrete svoga tela prilagode tome opštem kretanju. Mladici su još sa 
druma trcali da se uhvate u kolo, a devojke bi se savladivale i stajale 
jedno vreme Posmatrajuci igru, kao da odbrojavaju taktove i cekaju na 
neki tajni otkucaj u sebi, a onda bi odjednom uskakale u kolo, malo 
povijenih kolena i oborene glave, kao da se žudno bacaju u hladnu 
vodu. Mocna struja je prelazila iz letnje zemlje u razigrane noge i širila 
se kroz lanac vrelih ruku; na tom lancu treslo se kolo kao jedno 
jedinstveno bice, zagrejano istom krvlju, nošeno istim ritmom. Mladici 
su igrali zabacene glave, bledi, nemirnih nozdrva, a devojke sa 
rumenim kolutovima krvi na licu, stidno oborenih ociju, od bojazni da 
pogledom ne odaju slast kojom ih ispunjava igra. 
U tom trenutku, kad je teferic tek pocinjao, pojavili su se na ivici 
mezalinske ravni žandarmi, crni i bleštavi od coje i oružja na 
podnevnoj svetlosti. Bilo ih je više nego obicno u jednoj patroli koja 
obilazi vašare i teferice. Išli su pravo ka hladniku sa muzikom. 
Neskladno i jedan po jedan umukoše instrumenti. Kolo se pokoleba pa 
stade. Zacuše se mladicski glasovi negodovanja. Svi su se držali još za 
ruke. Neki su bili tako poneseni i puni ritma da su i dalje poigravali u


mestu, cekajuci da muzikanti produže svirku. Ali su sviraci naglo 
ustajali i zavijali svoje trube i cemaneta u mušemu. A žandarmi su išli 
dalje, ka šatrama i rasturenim porodicama u travi. Svuda bi narednik 
izgovorio svoju rec, tihu i oštru, i njome kao nekom carobnom 
formulom odmah gasio veselje, zaustavljao igru, prekidao razgovor. I 
kako bi se kome primakli, svaki je napuštao položaj u kome je dotada 
bio, ostavljao sve i gledao da što pre sakupi što je njegovo i ode. 
Poslednje se rasturi kolo mladica i devojaka. Njima se nije napuštala 
igra u zelenilu, i nikako im nije išlo u glavu da je zaista kraj veselju i 
zabavi. Ali pred bledim licem i zakrvavljenim pogledom 
žandarmerijskog narednika ustuknuše i najuporniji. 
Razocaran i još u nedoumici, svet se vracao sa Mezalina belim, širokim 
drumom i kako je dublje ulazio u varoš sve je više nailazio na 
neodreden i uplašen šapat o atentatu koji je jutros izvršen u Sarajevu, 
o ubistvu nadvojvode Franca Ferdinanda i njegove žene, o progonima 
Srba, koji se ocekuju na sve strane. Pred Konakom sretoše prve 
vezane ljude, medu njima i mladog popa Milana; žandarmi su ih vodili 
u zatvor. 
Tako se druga polovina toga letnjeg dana, koji je trebalo da bude 
svecan i veseo, pretvori u zabunu, ogorcenje ili uplašeno išcekivanje. 
Na kapiji, umesto praznicnog raspoloženja i živahnosti dokonih ljudi, 
mrtva tišina. Tu je vec postavljena straža. Vojnik u novoj opremi šeta 
sporo od sofe do onog mesta na kom gvozdeni kapak pokriva ulaz u 
miniran stub, i neumorno ponavlja tih pet-šest koraka, a svaki put kad 
se okrene blesne mu bajonet na suncu, kao signal. Vec sutradan 
osvanuo je na zidu, ispod same ploce sa turskim natpisom, beo 
službeni oglas, štampan krupnim slovima, i okružen jakom crnom 
prugom. U njemu se saopštava narodu vest o atentatu koji je u 
Sarajevu izvršen na prestolonaslednika i izražava negodovanje zbog 
toga zlog dela. Ali niko se od prolaznika ne zaustavlja i ne cita, nego 
svi prolaze pored oglasa i pored straže oborene glave i što brže mogu. 
Od toga dana ostade straža na mostu. Ostade i ceo život kasabe 
prekinut i zaustavljen jednim mahom kao ono kolo na Mezalinu i kao 
ceo onaj junski letnji dan, koji je trebalo da bude svecan i veseo. 
Sad su prolazili cudni dani, u nemom, napregnutom citanju novina, 
sašaptavanju, prkosu i strahovanju, u hapšenjima Srba i sumnjivih 
putnika, u ubrzanom pojacavanju vojnih mera na granici. Prolazile su 
letnje noci, ali bez pesme, bez mladicskih sedenja na kapiji, bez 
šaputanja parova u tami. Po gradu se vidaju najviše vojnici. A kad, u


devet sati uvece, trubaci po barakama na Bikavcu i u velikoj kasarni 
kod mosta odsviraju tužnu melodiju austrijskog povecerja, opuste ulice 
gotovo potpuno. Rdava vremena za one koji se vole i žele da se vide i 
nevideni porazgovore. Svako predvece Glasincanin prode ispred 
Zorkine kuce. Ona je na otvorenom prozoru u visokom prizemlju. Tu 
porazgovaraju, ali kratko, jer on hita da pre potpunog mraka prede 
most i vrati se na Okolišta. 
Tako je došao i veceras. Bled, sa šeširom u ruci, zamolio je devojku da 
izide na kapiju, jer ima nešto da joj kaže posve tiho. Oklevajuci, ona je 
sišla. Stojeci na avlijskom pragu, bila je iste visine sa mladicem koji je 
govorio uzbudeno, jedva cujnim šapatom. 
— Odlucili smo da bježimo. Veceras. Vlado Maric, sa još dvojicom. 
Mislim da je sve osigurano i da cemo preci. Ali ako to ne bi... ako bi se 
što desilo. Zorka! 
Mladicev šapat se prekide. U njenim raširenim ocima video je strah i 
nepriliku. I sam je bio zbunjen, kao da se pokajao što joj je uopšte 
govorio i dolazio da se oprosti. 
— Mislio sam da je bolje da ti kažem. 
— Hvala! Ništa od naše ... ništa od Amerike! 
— Ne, nije »ništa«. Da si ti pristala kad sam ti, prije mjesec dana, 
predlagao da odmah svršimo stvar, možda bismo sada bili daleko 
odavde. Ali možda je bolje da je tako bilo. Sada vidiš kako je. Ja 
moram sa drugovima. Rat je tu, i nama je svima sada mjesto u Srbiji. 
Mora se, Zorka, mora, jer je dužnost. A ako izidem živ iz ovoga i ako 
se oslobodimo, nece trebati možda ni ici u onu Ameriku preko mora, 
jer cemo imati ovdje svoju Ameriku, zemlju u kojoj se mnogo i 
pošteno radi a dobro i slobodno živi. U njoj ce biti i za nas dvoje 
života, ako ti budeš htjela. Od tebe ce zavisiti. Ja cu ... misliti na tebe, 
a ti... ponekad ... 
Tu mladic, kome su ponestajale reci, podiže naglo ruku i prede brzo 
preko njene bogate smede kose. To je bila njegova najveca želja, 
oduvek, i sad mu je, kao osudeniku, dozvoljeno da je ostvari. Devojka 
uplašeno ustuknu a on ostade sa rukom u vazduhu. Kapija se zatvori 
necujno i vec iduceg trena pojavi se na prozoru Zorka, bleda, raširenih 
ociju, grcevito prepletenih prsta. Mladic prode ispod samog prozora, 
zabaci glavu i pokaza nasmejano lice, bezbrižno, gotovo lepo. Kao da


se boji da vidi šta ce dalje biti, devojka se povuce u sobu u kojoj je 
vec bilo mracno. Tu sede na minder, obori glavu, i zaplaka. 
Plakala je najpre tiho, pa sve jace, sa osecanjem teške, opšte 
bezizlaznosti. I što je više plakala, sve je više nalazila razloga za plac i 
sve joj je beznadnije izgledalo sve oko nje. Nikad izlaza ni rešenja: 
nikad nece ona moci pravo i po zasluzi zavoleti ovog dobrog i cestitog 
Nikolu koji odlazi; nikad nece doživeti da onaj drugi, koji ne može da 
voli nikog, zavoli nju; nikad se više nece vratiti lepi i veseli dani kakvi 
su još lane osvitali nad kasabom; nikad niko od naših nece uspeti da 
se spase iz ovog kruga mrkih bregova, ni da vidi tu Ameriku, ni da 
ovde ostvari zemlju u kojoj se, kako kažu, mnogo radi ali se dobro i 
slobodno živi. Nikada! 
Sutradan se proculo da su Vlado Maric, Glasincanin i još neki mladici 
prebegli u Srbiju. Svi ostali Srbi, sa porodicama i svim što imaju, ostali 
su u ovoj uzavreloj kotlini, kao u klopci. Sa svakim danom osetno se 
zgušnjavala nad kasabom atmosfera opasnosti i pretnje. A onda se, 
jednog od poslednjih dana meseca jula, prolomi tu na granici oluja 
koja ce se s vremenom proširiti na ceo svet i postati sudbinom tolikih 
zemalja i gradova, pa i ovoga mosta na Drini. 
U kasabi je tek tada otpocela prava hajka na Srbe i sve što je sa njima 
u vezi. Ljudi se podelili na progonjene i na one koji gone. Ona gladna 
životinja koja živi u coveku i ne sme da se pojavi dok se ne uklone 
prepreke dobrih obicaja i zakona, sad je oslobodena. Znak je dat, 
prepreke su uklonjene. Kao što se cesto u ljudskoj povesnici dešava, 
precutno su dopušteni nasilje i pljacka, pa i ubijanje, pod uslovom da 
se vrše u ime viših interesa, pod utvrdenim parolama, nad 
ogranicenim brojem ljudi, odredenog imena i ubedenja. Covek cista 
duha i otvorenih ociju, koji je tada živeo, mogao je da vidi kako se vrši 
to cudo i kako se celo jedno društvo preobražava u jednom danu. Za 
nekoliko trenutaka zbrisana je caršija koja je pocivala na vekovnoj 
tradiciji, u kojoj je uvek bilo i pritajene mržnje, i surevnjivosti i verske 
netrpeljivosti i osveštanih grubosti i svirepstava ali i cojstva i 
merhameta i osecanja za red i meru, osecanja koje je sve te zle 
nagone i grube navike držalo u snošljivim granicama i, na kraju, mirilo 
ih i podvrgavalo opštim interesima zajednickog života. Ljudi koji su 
cetrdeset godina vodili rec u caršiji nestali su preko noci, kao da su svi 
odjednom pomrli zajedno sa navikama, shvatanjima i ustanovama 
koje su oni olicavali. 
Vec sutradan posle objave rata Srbiji pocela je po varoši da krstari 
ceta šuckora. Ta ceta, koja je, naoružana na brzu ruku, trebalo da


pomaže vlastima u gonjenju Srba, bila je sastavljena od Cigana, 
pijanica i drugih besposlicara, uglavnom ljudi koji su odavno u zavadi 
sa dobrim društvima i u sukobu sa zakonom. Neki Huso Kokošar, 
Ciganin bez casti i odredenog zanimanja, kome je sramna bolest još u 
prvoj mladosti izjela nos, predvodio je desetinu golaca, naoružanih 
starinskim puškama sistema Werndl, sa dugackim bajonetima, i vodio 
glavnu rec u caršiji. 
Pred tom pretnjom gazda Pavle Rankovic, kao predsednik srpske 
crkveno-školske opštine, otišao je sa još cetvoricom uglednih opštinara 
do kotarskog predsednika Sabljaka. To je bio pun i bled covek, 
potpuno celav, rodom iz Hrvatske i odskora na ovom položaju u 
Višegradu. Sad je bio uzbuden i neispavan; ocni kapci mu pocrveneli, a 
usne beskrvne i sasušene. Na nogama je imao cizme, a u rupici 
zelenog lovackog kaputa neki znak u dve boje: crno i žuto. Primio ih je 
stojeci a ne ponudivši ih da sednu. Gazda Pavle, žut u licu, a oci mu 
došle kao dve crne kose pruge, progovori muklim tudim glasom: 
— Gospodine predstojnice, vi vidite šta se radi i šta se sprema i vi 
znate da mi, višegradski gradani Srbi, nismo bili radi ovome. 
— Ništa ja ne znam, gospodine, — prekide ga odjednom jetkim glasom 
predstojnik, — i ništa necu da znam. Sad ja imam drugih, važnijih 
poslova nego da slušam govore. To je sve što imam da vam kažem. 
— Gospodine predstojnice, — nastavljao je gazda Pavle mirno kao da 
svojim mirom želi da umiri i ovog jetkog i uzbudenog coveka, — mi 
smo došli da vam ponudimo svoje usluge i da vas uvjerimo... 
— Ništa meni ne trebaju vaše usluge i ništa nemate da me uvjeravate. 
Vi ste u Sarajevu pokazali šta znate. 
— Gospodine predstojnice, — nastavljao je gazda Pavle 
nepromenjenim glasom i sve upornije, — mi bismo željeli da u 
granicama zakona... 
— Jeste, sad se sjecate zakona! Na kakve se zakone vi usudujete 
pozivati? 
— Na državne zakone, gospodine predstojnice, koji važe za sve. 
Predstojnik se odjednom uozbilji i kao malo umiri. Gazda Pavle odmah 
iskoristi to zatišje kod uzbudenog coveka.


— Gospodine predstojnice, mi smo slobodni da vas upitamo jesmo li 
mi sigurni, sa porodicama, za naš život, i imetak i, ako nismo, šta nam 
valja ciniti? 
Predstojnik tada raširi ruke, okrecuci dlanove prema gazda-Pavlu, 
sleže ramenima, zaklopi oci i grcevito steže blede, tanke usne. 
Gazda Pavle je dobro poznavao taj karakteristicni izraz, nemilosrdan, 
slep-gluv-nem, koji državna uprava uzima u važnim trenucima i 
odmah uvide da posle ovoga nema više koristi od razgovora. A 
predstojnik, pošto spusti ruke, otvori oci, ispravi glavu, rece nešto 
blaže: 
— Vojna vlast ce svakog uputiti šta treba ciniti. 
Sad gazda Pavle raširi ruke, sklopi oci, sleže ramenima za trenutak, i 
onda progovori nekim dubokim, izmenjenim glasom: 
— Hvala vam, gospodine predstojnice! 
Ona cetvorica opštinara se pokloniše kruto i nespretno. I svi izidoše 
kao osudenici. 
Caršija puna zbunjenih pokreta i tihog dogovaranja. 
Na Alihodžinom ducanu sedi nekoliko uglednih varoških Turaka, 
Nailbeg Turkovic, Osmanaga Šabanovic, Suljaga Mezildžic. Bledi i 
zabrinuti sa onim teškim i ukocenim izrazom na licu koji se uvek javlja 
kod ljudi koji imaju šta da izgube, kad se nadu pred nenadanim 
dogadajima i krupnim promenama. I njih su pozvale vlasti da se stave 
na celo šuckora. Sad su se, kao slucajno sastali ovde da se na 
neupadljiv nacin dogovore šta da rade. Jedni su za to da se ide, a 
drugi su za uzdržljivost. Alihodža, uzbuden, sa rumenilom na licu i 
starim sjajem u ocima, odbija odlucno svaku pomisao, o ma kakvom 
ucešcu u šuckoru. On se narocito okomio na Nailbega, koji je za to da 
se primi oružje i da se umesto Cigana oni kao ugledni ljudi stave na 
celo muslimanskih dobrovoljackih odreda. 
— Ja živ u te poslove necu. A da imaš pameti, ne bi ni ti. Zar ti ne 
vidiš da se vlasi preko nas biju i da ce se na kraju sve o našu glavu 
obiti?


I sa istom onom recitošcu sa kojom je nekad na kapiji pobijao Osmanefendiju 
Karamanliju, on dokazuje da za »tursko uho« nema dobra ni 
na jednoj strani i da svako njihovo mešanje može biti samo štetno. 
— Odavno vec nas niko ni za što ne pita i ni u što ne racuna. Ušao je 
Švabo u Bosnu, a ni Sultan ni Cesar ne upita nas: je li izun, begovi i 
turska gospodo? Pa se digoše Srbija i Crna Gora, dojucerašnja raja, i 
uzeše pola Turske Carevine, a nas niko i ne pogleda. I sada, udari 
Cesar na Srbiju, a nas opet niko ništa ne pita, nego nam daju neke 
puške i benevreke da budemo Švabi hajkaci i da mu nagonimo 
Srbijance, kako ne bi on morao tur derati po Šarganu. Pa zar tebi, 
bolan, ne dolazi u pamet ovo: kad nas za tolike krupne stvari, kroz 
tolike godine, ni za što ne upitaše, otkud sada ova milost od koje rebra 
pucaju? A ja ti kažem, da su ovo krupni racuni i najbolje ce biti onome 
ko se u njih ne umiješa više nego što mora. Ovdje je na granici pocelo 
da se para, ali ko zna dokle ce otici. Ima neko iza ove Srbije. Drukcije 
ne može biti. Samo, u tebe je, tamo u Nezukama, brdo pred 
pendžerom pa ti dalje od onog kamenjaka i ne vidiš. Nego batali ti to 
što si poceo; niti idi u šuckore nit' nagovaraj druge. Bolje ti je da 
muzeš ono desetak kmetova što ti je ostalo, i dok još daju ponešto. 
Svi cute, nepomicni i ozbiljni. Cuti i Nailbeg, ocigledno uvreden, iako to 
krije, i bled kao mrtvac pretura neku odluku u glavi. Osim Nailbega 
Alihodža ih je sve pokolebao i rashladio. Puše i nemo gledaju kako 
preko mosta mili neprekidna povorka vojnih kola i natovarenih konja. 
A zatim se jedan po jedan digoše i oprostiše. Poslednji je bio Nailbeg. 
Na njegov mrki pozdrav, Alihodža mu još jednom pogleda u oci i rece 
gotovo tužno: 
— Ja vidim da si ti naumio da ideš. I tebi se gine; strah te da te ne 
preteknu Cigani. Ali zapamti da su stari ljudi davno rekli: Nije vrijeme 
došlo da ginemo, nego da se vidi ko je kakav. I ovo su takva vremena. 
Pijac koji deli hodžin ducan od mosta zakrcen je kolima, konjma, 
vojnicima svih rodova oružja, rezervistima koji odlaze da se prijave. S 
vremena na vreme provedu žandarmi grupu vezanih seljaka ili 
gradana, Srba. Vazduh je pun prašine. Svi govore glasnije i krecu se 
brže nego što zahteva ono što kažu ili što rade. Lica su znojna i 
zajapurena, cuju se psovke na svim jezicima. Oci sjaju od alkohola, 
nespavanja i onog mucnog nemira koji uvek vlada u blizini opasnosti i 
krvavih dogadaja. 
Nasred pijaca, upravo prema mostu, madarski rezervisti u novim 
uniformama tešu neke grede. Užurbano kucaju cekici i struže testera.


Pijacom ide šapat: to se podižu vešala. Oko njih se kupe deca. 
Alihodža gleda sa svog cepenka kako se uspraviše prve dve grede, a 
zatim kako se ispe jedan brkat rezervist i veza ih trecom, vodoravnom, 
po vrhu. Svetina navalila kao da se halva deli i napravila živ krug oko 
vešala. Ponajviše vojnici, ali izmešani sa turskom seoskom sirotinjom i 
varoškim Ciganima. U neko doba nacini se put i odnekud donesoše sto 
sa dve stolice za oficira i njegovog pisara, a zatim šuckori dovedoše 
prvo dvojicu seljaka a zatim jednog gradanina. Seljaci su bili seoski 
kmetovi iz granicnih sela Pozdercica i Kamenice, a gradanin neki Vajo, 
Licanin, koji je davno došao u kasabu, kao preduzimac, i tu se oženio. 
Sva trojica su bili vezani, unezvereni i prašni. Vojnik dobošar stade da 
bije snažno u svoj bubanj. U opštoj vrevi i nemiru glas bubnja je 
dolazio kao grmljavina izdaleka. Nastade tišina u onom krugu oko 
vešala. Oficir, jedan rezervni porucnik, Madar, citao je oštrim glasom 
smrtne presude na nemackom, a za njim je prevodio jedan narednik. 
Sva trojica su bili od prekog suda osudeni na smrt, jer su svedoci pod 
zakletvom izjavili da su ih videli kako u noci daju svetlosne signale 
prema srpskoj granici. Vešanje treba da se izvrši javno, na pijacu, 
pored mosta. Seljaci su cutali, trepcuci kao u neprilici. A onaj Vajo 
Licanin brisao je znoj sa lica i mekim tužnim glasom uveravao da je 
nevin i velikim kao izludenim ocima tražio oko sebe kome bi još to 
mogao da kaže. 
Trebalo je da se pristupi izvršenju presude, kad se kroz onaj krug 
sakupljenog sveta probi jedan vojnik, rid, malen, sa nogama 
raskrecenim kao slovo X. To je bio Gustav, nekadašnji calkelner u 
Lotikinom hotelu, a sada kafedžija u donjoj caršiji. Bio je u novoj 
uniformi, sa kaplarskim cinom, crven u licu i zakrvavljenih ociju, još 
više nego obicno. Nastalo je objašnjavanje. Onaj narednik je nastojao 
da ga udalji, ali se ratoborni kafedžija nije dao. 
— Ja sam ovde petnaest godina obaveštajni organ, poverljiva licnost 
najviših vojnih krugova, — vikao je nemacki, pijanim glasom, — i meni 
je još preklane u Becu obecano da cu moci svojim rukama obesiti dva 
Srbina kad tome dode vreme. Vi ne znate s kim imate posla. Ja sam 
stekao pravo na to. I vi sad mene... 
U svetini nastade romor i šapat. Narednik je stajao u neprilici. Gustav 
je bivao sve nasrtljiviji i tražio je po svaku cenu da se dvojica osudenih 
prepuste njemu da ih on svojom rukom obesi. Tada se diže onaj 
porucnik, mršav i mrk covek gospodskog izgleda, ocajan kao da je i 
sam osudenik, bez kapi krvi u licu. Ako je i pijan, Gustav uze stav 
mirno, ali su mu tanki ridi brkovi poigravali i oci šarale cas levo cas


desno. Oficir pride sasvim blizu, unese se u to crveno lice kao da ce ga 
pljunuti. 
— Ako se iz tih stopa ne izgubiš, naredicu da te vezana odvedu u 
zatvor. A sutra ceš se javiti na raport. Jesi li razumeo? A sad odstupi! 
Marš! 
Porucnik je govorio nemacki sa madarskim naglaskom posve tiho, ali 
tako oštro i ogorceno da se pijani kafedžija odjednom smanji i izgubi u 
svetini, ponavljajuci neprestano reci izvinjavanja. 
Tek tada se opšta pažnja svrati ponovo na osudenike. Dvojica seoskih 
domacina imali su potpuno isto držanje. Treptali su i mrštili se od 
suncane jare i od zapare koja udara iz onog sabijenog sveta, kao da je 
to sve što ih muci. A Vajo je slabim i placevnim glasom uveravao da je 
nevin, da ga je njegov konkurent uzeo na dušu, a da on nit' je služio 
vojsku nit' je ikad u životu cuo da se svetlošcu mogu davati signali. 
Znao je ponešto nemacki i ocajnicki nizao rec na rec, trudeci se da 
nade neki ubedljiv izraz kojim bi zaustavio ovu izludelu maticu koja ga 
je ponela od juce i koja preti da ga ni kriva ni dužna odnese sa sveta. 
— Herr Oberleutnant, Herr Oberleutnant, um Gottes willen ... Ich, 
unschuldiger Mensch... viele Kinder... Unschuldig! Lüge! Alles Lüge! — 
birao je reci Vajo kao da traži koja je prava i spasonosna. 
Vojnici su vec prišli prvom seljaku. On skide brzo šubaru, okrene se 
prema Mejdanu na kome je crkva i dva puta se živo prekrsti. Pogledom 
oficir im naredi da svrše prvo s Vajom. Tada ocajni Licanin, videci da je 
red na njega, podiže ruke ka nebu i stade da preklinje i vice iz glasa. 
— Nein! Nein! Nicht, um Gottes willen! Herr Oberleutnant, Sie wissen 
... alles ist Lüge ... Gott... alles Lüge! — vikao je Vajo, a vojnici su ga 
vec hvatali za noge i oko pasa, i dizali na drveno postolje pod 
konopcem. 
Bez daha, svet je pratio sve to kao neku igru izmedu nesrecnog 
preduzimaca i porucnika, drhteci od ljubopitstva ko ce dobiti a ko 
izgubiti. 
Alihodža, koji je dotle slušao nerazumljive glasove i nije ni slutio šta se 
dešava u onom krugu sabijene svetine, ugleda odjednom Vajino 
izbezumljeno lice iznad svih glava, i odmah skoci i stade da zatvara 
ducan, iako je postojala izricna naredba vojne vlasti da sve radnje 
moraju da budu otvorene.


U kasabu su stizale sve nove trupe i za njima municija, hrana i 
oprema, i to ne samo prugom, koja je bila pretrpana, nego i starim 
kolskim putem, preko Rogatice. Danju i nocu su preko mosta prelazila 
i kola i konji, a prvo što bi ih sretalo na ulasku sa mosta u varoš bila 
su tri obešena coveka na pijacu. I kako se celo kolone obicno 
zaglavljivalo u prepunim ulicama, to je svaka kolona morala da odstoji 
tu na mostu ili na pijacu, pored vešala, dok tamo napred ne oduši. 
Prašni, zajapureni, promukli od vike i besa, narednici su na konjima 
prolazili izmedu kola i natovarenih konja, davali ocajne znakove 
rukom, psovali na svim jezicima Austro-Ugarske Monarhije sve 
svetinje svih priznatih konfesija. 
Cetvrtog ili petog dana u rano jutro, kad je most opet tako bio 
pretrpan komorom koja je sporo oticala kroz tesnu caršiju, zacu se 
oštar i neobican fijuk iznad kasabe, i nasred mosta, pored same 
kapije, udari granata u kamenu ogradu. Parcad železa i kamena zasu 
konje i ljude, nastade gužva, propinjanje konja i opšte bežanje. Jedni 
su bežali napred, u caršiju, a drugi natrag, drumom kojim su došli. 
Odmah padoše još tri granate, dve u vodu a jedna opet na most, medu 
sabijene ljude i konje. Za tren oka most ostade prazan; na cistim koja 
je nastala videla su se, kao mrke pege, preturena kola, mrtvi konji i 
ljudi. Sa Butkovih Stijena javi se i austrijska poljska artiljerija i stade 
da traži tu srpsku brdsku bateriju koja je sada gadala šrapnelom 
rasturenu komoru sa obe strane mosta. 
Od toga dana ta brdska baterija sa Panosa gadala je stalno most i 
kasarnu pored njega. Posle nekoliko dana, opet jednog jutra, zacu se 
sa istoka nov zvuk, negde od Goleša. Glas topa je bio udaljeniji ali 
dublji, a ispaljene granate gudile su teže nad kasabom. To su bile 
haubice; u svemu dve. Prvi meci padoše u Drinu, zatim na prazan 
prostor pred mostom, gde oštetiše okolne kuce, Lotikin hotel i oficirsku 
kasinu, a onda stadoše u pravilnim razmacima da gadaju sigurnije i to 
samo most i kasarnu. Vec posle jednog sata kasarna je gorela. Vojnike 
koji su pokušali da gase, tukla je brdska baterija sa Panosa šrapnelom. 
Najposle prepustiše kasarnu njenoj sudbini. Na vrelom danu gorelo je 
sve što je drveno, a u dogorele ruševine padale su s vremena na 
vreme granate i rušile ponutricu zgrade. Tako je i po drugi put porušen 
Kameniti han i od njega ponovo nacinjena gomila kamenja. 
Dve haubice sa Goleša gadale su posle toga jednomerno i stalno most, 
i to ponajviše srednji stub. Granate su padale cas u reku, levo i desno 
od mosta, cas se rasprskavale o masivne kamene stubove, a cas opet 
udarale u most sam, ali nijedna nije pogodila železni poklopac nad


otvorom koji vodi u unutrašnjost srednjeg stuba u kome se nalazi 
eksploziv za miniranje mosta. 
Od celog tog desetodnevnog bombardiranja nije ni inace na mostu 
nastala nikakva veca šteta. Granate su udarale o glatke stubove i oble 
svodove, odskakale od njih i eksplodirale u vazduhu ne ostavljajuci na 
kamenim zidovima drugog traga do lakih, belih, jedva primetnih 
ogrebotina. A parcad od šrapnela odbijala se od glatkih, cvrstih zidova 
kao zrna grada. Jedino su granate koje su pogadale sam kolovoz na 
mostu ostavljale u nabijenom šljunku plitke rupe i razrivena mesta, ali 
to se nije moglo ni primetiti dok se ne stupi na sam most. Tako je u 
celoj toj novoj oluji koja se srušila na kasabu i pokretala iz korena i 
preturala drevne navike, žive ljude i mrtve stvari, most stajao i dalje 
beo, tvrd i neranljiv, kakav je bio oduvek. 
Zbog stalnog bombardovanja obustavljen je po danu svaki veci 
saobracaj preko mosta: civili prelaze slobodno, pa i vojnici pretrcavaju 
pojedinacno, ali cim krene malo veca grupa, sa Panosa je zaspu 
šrapnelom. Posle nekoliko dana stvorila se izvesna pravilnost. Svet je 
uocio kad je paljba življa, kad je slabija, a kad se potpuno obustavlja, i 
prema tome se krece i svršava najnužnije poslove, ukoliko ga 
austrijske patrole u tom ne sprecavaju. 
Brdska baterija sa Panosa puca samo danju, ali haubice iza Goleša 
javljaju se i nocu i pokušavaju da ometaju premeštanje trupa i prenos 
komore sa jedne i sa druge strane mosta. 
Gradani cije su kuce u središtu varoši, u blizini mosta i druma, prešli 
su sa porodicama na Mejdan ili u druge zaklonjene i udaljene mahale, 
kod rodaka ili poznanika, da bi se sklonili od bombardovanja. To 
bežanje sa decom i najnužnijim stvarima podseca na one teške noci 
kad bi na kasabu naišao »veliki povodanj«. Samo što ovoga puta ljudi 
raznih vera nisu pomešani ni vezani osecanjem solidarnosti i 
zajednicke nesrece, i ne sede zajedno, tražeci u razgovoru pomoci i 
olakšanja kao nekad. Turci su po turskim kucama a Srbi, kao okuženi, 
po srpskim. Ali i tako rastavljeni i podeljeni, oni žive manje-više 
jednako. Zbijeni po tudim kucama, ne znajuci šta da rade sa dugim 
vremenom i sa svojim brižnim i zbunjenim mislima, dokoni i 
praznoruki kao pogorelci, u strahu za život, u neizvesnosti za imanje, 
muceni suprotnim nadama i željama koje, naravno, i jedni i drugi kriju. 
Kao nekad za vreme velikih poplava, i kod jednih i kod drugih stariji 
ljudi nastoje da razvedre sve oko sebe šalama i pricama, usiljenim 
mirom i veštackom vedrinom. Ali izgleda da za ovu vrstu nesrece ne


pomažu stare šale ni zabašurivanja, da su sve nekadašnje price 
izbledele i sve pošalice izgubile ukus i smisao a mucno i sporo se 
stvaraju nove. 
Nocu se svi pretvaraju da spavaju, iako u stvari ne može niko oka da 
stisne. Govore šapatom, iako ni sami ne znaju cemu taj oprez kad i 
onako svakog casa grune top cas srpski cas austrijski. Ušao u svet 
strah od »davanja znaka neprijatelju«, iako niko ne zna ni kako se ti 
znakovi daju ni šta to zapravo znaci. Ali strah je toliki da nigde niko ne 
srne ni šibicu da zapali. Vatra se i ne loži. Muškarci, kad hoce da puše, 
zatvaraju se u zagušljive sobicke bez prozora ili se pokrivaju jorganom 
po glavi i tako puše. Omorina pritište i davi. Svi se kupaju u znoju, ali 
su sva vrata zakljucana i svi prozori zatvoreni i zastrti. Kasaba lici na 
nesrecnika koji pred udarcima od kojih ne može da se odbrani prekrije 
oci rukama, i tako ceka. Sve kuce izgledaju kao da su mrtvim kocem 
zatvorene. Jer, ko hoce da ostane živ mora da se pravi mrtav; pa ni to 
uvek ne pomaže. 
U muslimanskim kucama je nešto življe i slobodnije. Tu ima mnogo 
starih ratnickih nagona, ali probudenih u nevreme, zbunjenih i 
obezglavljenih u ovom dvoboju u kome se iznad njihovih glava 
nadbijaju dve artiljerije, obe hrišcanske. Ali ima i brige, velike i 
skrivene, ima i nesreca bez izlaza i vidljivog rešenja. 
U Alihodžinoj kuci ispod Grada pravi mekteb. Na toliku njegovu decu 
došlo je još i devetoro dece Mujage Mutapdžica; od toga samo troje 
odrasle, a sva ostala sitna i nejaka, sve jedno drugome do uha. Da ne 
bi morali da ih cuvaju i svaki cas dozivaju po avliji, zatvarali su ih, 
zajedno sa Alihodžinom decom, u hladoviti i široki alvat i tu se njihove 
majke i starije sestre nose sa njima, u opštoj i neprestanoj vrevi i 
pisci. 
Ovaj Mujaga Mutapdžic, zvani Užicanin, doseljenik je u kasabi. (Malo 
niže vidicemo zašto i kako.) To je visok covek pedesetih godina, 
potpuno sed, orlovskog nosa i lica izbrazdanog borama, duboka glasa, 
oštrih, vojnickih pokreta. Izgleda stariji od Alihodže, iako je desetak 
godina mladi od njega. Sedi sa Alihodžom u kuci, puši bez prestanka, 
retko i malo govori, zanesen mislima cija mu se težina ogleda na licu i 
u svakom pokretu. Ne drži ga mesto. Malo, malo, pa se digne, izide 
pred kucu i iz bašte posmatra bregove oko kasabe, s jedne i s druge 
strane reke. Stoji tamo uzdignute glave i gleda ispitivacki kao da se 
radi o nevremenu. Alihodža, koji ga nikako ne ostavlja sama, nastojeci 
neprestano da ga razgovori i umiri, izlazi za njim.


Tu u bašti, malo strmoj, ali lepoj i velikoj, vlada mir i zrelost letnjih 
dana. Luk je vec oboren i povaljan; suncokreti u punoj snazi, oko 
njihovih crnih i teških glava zuje pcele i bumbari. Po krajevima sitno 
cvece koje vec pocinje da se semeni. Sa tog uzvišenog mesta vidi se 
dole razasuta kasaba izmedu dve reke, Drine i Rzava, i venac brda 
nejednake visine i raznog oblika. U nizini oko kasabe i po strmim 
stranama brežuljaka izmenjuju se krpe i pojasevi zrelog jecma sa 
površinama zelenih kukuruza. Blešte bele kuce i crne se šume koje 
pokrivaju visove. Umerena topovska paljba sa jedne i sa druge strane 
cini se odavde svecana i bezazlena, toliko je prostranstvo zemlje i 
neba nad njom, u vedrini letnjeg dana koji tek pocinje da raste. 
Tu se i brižnom Mujagi razvezuje jezik. On odgovara Alihodži na 
njegove dobre reci i prica mu svoju sudbinu, ne što je hodža ne bi 
znao, nego što ovde na suncu mora nekako da razdreši i olakša taj 
uzao koji ga steže i guši pod grlom, i što se ta sudbina rešava upravo 
tu i sada, u svakom pojedinom od ovih trenutaka letnjeg dana, pri 
svakom pucnju topa sa jedne ili sa druge strane. 
Nije mu bilo punih pet godina kad su Turci morali da napuste gradove 
po Srbiji. Osmanlije su otišle u Tursku, ali njegov otac, Suljaga 
Mutapdžic, još mlad covek, ali vec ugledan i jedan od prvih užickih 
Turaka, rešio je da prede u Bosnu, odakle su i bili starinom. Natrpao je 
decu u krošnje i sa ono novaca što se u tim prilikama moglo izvuci iz 
zemlje i kuca napustio zauvek Užice. Sa onih nekoliko stotina užickih 
muhadžira prešao je u Bosnu, gde je bila još turska vlast, i nastanio se 
s porodicom u ovoj kasabi, gde je odranije živela jedna grana 
Mutapdžica-Užicana. Ovde je proveo desetak godina i upravo je bio 
poceo da osigurava svoje mesto u caršiji, kad je došla austrijska 
okupacija. Oštar i nepomirljiv covek, on je smatrao da nije vredelo 
bežati od jedne hrišcanske vlasti da bi se živelo pod drugom. Godinu 
dana posle odlaska Austrijanaca, on je opet sa celom porodicom 
napustio Bosnu, zajedno sa još nekoliko porodica koje nisu htele da 
vek provode u zemlji »gde zvono kuca«, i preselio se u Novu Varoš, u 
Sandžaku. (Ovaj Mujaga je tada bio momce od nešto više od 
petnaestak godina.) Tu se Suljaga Mutapdžic zatrgovcio, tu su mu se 
izrodila i ostala deca. Ali nikad nije mogao da preboli ono što je ostavio 
u Užicu ni da se prilagodi novim ljudima i drukcijem životu u 
Sandžaku. To je i bio razlog njegove prerane smrti. Kceri, sve lepe i na 
dobru glasu, dobro su se poudale. Sinovi su prihvatili i raširili ono malo 
ocevine. I upravo kad su se poženili i stali da dublje puštaju koren u 
novoj sredini, došao je Balkanski rat 1912. godine. U otporu koji je 
turska vojska oko Nove Varoši dala srpskoj i crnogorskoj vojsci, 
ucestvovao je i Mujaga. Otpor je bio kratak, i ne može se kazati ni da


je bio slab ni bezuspešan sam po sebi, pa ipak, kao nekim cudom, kao 
da se sva sudbina rata i tolikih hiljada živih ljudi rešava ne tu nego 
negde daleko, nezavisno od svakog otpora, jaceg ili slabijeg, turska 
vojska je ispraznila Sandžak. Ne moguci sacekati protivnika od koga je 
kao dete bežao iz Užica, i kome se i sada bez uspeha odupro, a 
nemajuci kuda na drugu stranu. Mujaga se rešio da beži natrag u 
Bosnu, pod onu istu vlast od koje mu je otac pobegao. I tako je, po 
treci put izbeglica, prešao sa celom porodicom u ovu kasabu u kojoj je 
proveo detinjstvo. 
Sa nešto gotovine i uz pomoc višegradskih Turaka, medu kojima je 
imao i rodaka, on je za ove dve godine nastojao da stvori neki posao. 
Ali stvar nije bila laka, jer su, kao što smo videli, vremena bila 
oskudna i nesigurna i zarada teška i za one koji su odavno zakopitili. 
Uglavnom je, cekajuci bolja i mirnija vremena, živeo od gotovine. I 
sad, evo, posle svega dve godine toga teškog izbeglickog života u 
kasabi, naišla je ova oluja u kojoj on više ne može i ne ume ništa; 
jedino što mu ostaje to je da, zabrinut, prati njen tok i strepi od 
njenog ishoda i završetka. 
O tome razgovaraju sada njih dvojica, tiho, isprekidano i bez veze, kao 
što se govori o stvarima koje su i suviše dobro poznate i koje se mogu 
razmatrati s kraja, s pocetka ili sa ma koje tacke u sredini. Alihodža, 
koji neobicno voli i ceni Mujagu, nastoji da nade neku rec koja teši ili 
umiruje, ne što veruje da može išta pomoci, nego što ima potrebu, i 
oseca dužnost da na neki nacin uzme ucešca u zloj sudbini ovoga 
cestitog, nesrecnog coveka i istinskog muslimana. Mujaga sedi i puši: 
prava slika coveka koga je sudbina suviše opteretila. Po celu i 
slepoocnicama izbijaju mu krupne graške znoja, stoje neko vreme, dok 
ne porastu i otežaju, a onda blesnu na suncu i krenu kao mlaz niz 
naborano lice. Ali Mujaga ih ne oseca i ne briše. Zamucenim ocima 
gleda u travu pred sobom i zanesen osluškuje ono što se dešava u 
njemu i što je jace i glasnije od svake utešne reci, od najživlje 
kanonade. S vremena na vreme samo odmahne lako rukom i 
progovori pokoju rec koja je mnogo više deo unutrašnjeg razgovora 
nego neki odgovor na ono što mu se govori ili što se dešava oko njega. 
— Ovo je došlo, moj Alihodža, da se nema kud. Bog jedan vidi da smo 
i otac mi rahmetli i ja sve cinili da ostanemo u cistoj vjeri i pravom 
turcijatu. Đed mi je ostavio kosti u Užicu; danas mu belcim nema 
traga od mezara. Oca sam ukopao u Novoj Varoši i ne znam da do 
danas i njegov mezar nije vlaška stoka pogazila. Mislio sam da cu bar 
ja umrijeti ovdje, gdje još ezan uci, ama evo mi se cini da je pisano da 
nam se sjeme zatre i nikome za grob ne zna. Božja volja tako hoce,


šta li? Samo vidim da se više nema kud. Došlo ono vrijeme o kome se 
kaže da prava vjera nece imati puta ni izlaza, do jednog: da svisne. 
Jer, kud sam prist'o? Da podem sa Nailbegom i sa šuckorima i da 
poginem sa švapskom puškom u ruci, osramocen i ovog i onog svijeta, 
ili da sjedim ovako i cekam da Srbija zastupi i ovdje i da docekam ono 
od cega smo pedeset godina bježali po muhadžirluku, iz mjesta u 
mjesto? 
Alihodža zausti da kaže nešto što ohrabruje i otvara malo nade, ali ga 
prekide salva austrijske baterije sa Butkovih Stijena, na koju odmah 
stadoše da odgovaraju topovi sa Panosa. Javiše se i oni iza Goleša. 
Preturali su tacno iznad njihovih glava, i to dosta nisko, tako da su im 
nad glavom neprestano tkale u oba pravca granate raznih kalibara sa 
onim turobnim zvukom koji podiže utrobu u coveku naviše i steže 
krvne sudove do bola. Alihodža se diže i predloži da se sklone bar pod 
strehu, a Mujaga pode za njim kao mesecar. 
U srpskim kucama, koje su sabijene oko crkve na Mejdanu, naprotiv, 
nema ni žalbi na prošlost ni bojazni od buducnosti; samo strah i 
tegoba sadašnjice. Tu vlada neko narocito, nemo zaprepaštenje koje 
uvek ostaje kod ljudi iza prvih udaraca velikog terora, hapšenja i 
ubijanja bez reda i suda. Ali ispod toga zaprepašcenja sve je isto, kako 
je bilo ranije i oduvek; isto pritajeno slukcenje kao nekad, pre više od 
sto godina, kad su na Panosu gorele ustanicke vatre, ista nada, isti 
oprez, i ista rešenost da se sve podnese, ako drugacije ne može da 
bude, i ista vera u dobar kraj, tamo negde na kraju svih krajeva. 
Unuci i praunuci onih koji su se sa tog brega, isto ovako zatvoreni po 
kucama, brižni i zaprepašceni, ali potreseni do dna duše, naprezali sluh 
ne bi li culi slabu jeku Karadordeva topa gore od Veletova, slušaju 
sada kako im u toploj tami iznad glava tutnje i grme teška haubicka 
zrna, nagadaju po zvuku koja su srpska a koja švapska, tepaju im ili ih 
kunu, izdevaju im imena i nadimke. Sve to dok zrna lete visoko i 
gadaju po okolini, ali kad se paljba spusti do mosta i varoši, oni 
zamuknu odjednom, presece im se rec, jer im izgleda, i zakleli bi se, 
da u onoj potpunoj tišini, kod tolikog prostora, i jedna i druga strana 
gada samo njih i kucu u kojoj su. A tek pošto se razide jeka od bliske 
eksplozije, oni progovaraju promenjivim glasom i uveravaju jedan 
drugog da je ta granata pala posve blizu i da je od neke narocite 
pogane vrste, mimo sve ostale granate. 
U Ristica kuci, koja je odmah iznad parohove, veca i lepša od nje, a 
sklonjena i zašticena od topovske vatre sa obe strane strmim 
šljivicima, sklonilo se najviše našeg sveta iz caršije. Malo ima ljudi ali


dosta žena kojima su muževi pohapšeni ili odvedeni kao taoci, a one 
se savile ovde sa decom. 
Kuca je prostrana i bogata; u njoj živi samo gazda Mihailo Ristic sa 
ženom i sa snahom, udovicom koja nije htela da se preuda ni vrati 
kuci kad je obudovila, nego je ostala tu da podiže decu, pored ovo 
dvoje starih ljudi. Njen najstariji sin prebegao je pre dve godine u 
Srbiju i poginuo kao dobrovoljac na Bregalnici. Bilo mu je osamnaest 
godina. 
Stari gazda Mihailo, njegova baba i snaha, služe ove neobicne goste 
kao na slavi. Narocito je starac neumoran. Gologlav je, što je 
neobicno, jer on inace nikada ne skida svoj crveni fes, gusta seda kosa 
pada mu oko ušiju i na celo, a srebrni jaki brkovi, pri dnu žuti od 
duvana, okružuju usta kao stalan osmejak. Cim primeti da je neko 
uplašen ili rastužen više od ostalih, on mu prilazi, razgovara ga i nudi 
rakijom, kafom i duvanom. 
— Ne mogu, kum' Mihailo, hvala ti ko ocu, ne mogu, ev' ovde me 
steglo, — brani se jedna još mlada žena pokazujuci rukom svoje oblo i 
belo grlo. 
Ona je žena Petra Gatala sa Okolišta. Petar je nekidan otišao u 
Sarajevo po trgovini. Tu ga je zatekao rat, i od tada žena od njega 
nema glasa. Vojska ih je isterala iz kuce i sad se ona sklonila sa decom 
ovde kod gazda-Mihaila, sa kojim je po muževljevoj porodici veže 
kumstvo od starine. Utucena je od brige za mužem i napuštenom 
kucom. Krši ruke i naizmence jeca i uzdiše. 
Gazda Mihailo je ne pušta s oka i stalno je oko nje. Jutros se saznalo 
da je Petar na povratku iz Sarajeva, u vozu, uzet za taoca, da je 
odveden u Vardište i tu, prilikom jedne pogrešne uzbune, omaškom 
streljan. To još kriju od nje, a gazda Mihailo se stara da joj to ne bi 
kogod naglo i neobazrivo saopštio. Žena se svaki cas diže, hoce da 
izide u avliju i pogleda na Okolišta, ali je gazda Mihailo zaustavlja i 
zagovara na sve moguce nacine, jer on dobro zna da Gatalovica kuce 
na Okolištima vec gore, i hoce ovu nesrecnu ženu da poštedi bar od 
toga prizora. Šali se i smeška i nudi je neumorno. 
— Dede, kuma-Stanojka, dede, janje moje. Jednu cašicu samo. Ovo je 
melem i razbibriga a ne rakija. 
I žena pokorno ispija. Gazda Mihailo nudi redom i svojom neodoljivom 
i neumornom srdacnošcu primorava svakog da se okrepi. Zatim se


opet vraca ženi Petra Gatala. Njoj se zaista razvezao onaj bolni uzao u 
grlu. Sad je mirnija, samo zamišljeno gleda preda se. Ali je gazda 
Mihailo ne napušta, nego joj prica kao detetu kako ce i ovo proci i njen 
Petar se vratiti iz Sarajeva, zdrav i živ, i kako ce opet svi uci u svoju 
kucu na Okolištima. 
— Znam ja Petra, na krštenju sam mu bio. O tom krštenju se dugo 
pricalo. A ja ko danas pamtim: bio sam momak za ženidbu, kad sam 
sa pokojnim ocem, koji je kumovao gazda-Jankovoj djeci, išao na 
Okolišta da krstimo ovog istog tvoga Petra. 
I on prica tu pricu o krštenju Petra Gatala koju svi znaju, ali koja im u 
ovim neobicnim nocnim casovima dolazi kao nova. 
Ljudi i žene prilaze bliže, slušaju i slušajuci zaboravljaju opasnost i ne 
obracaju pažnju na topovsku jeku a gazda Mihailo prica. 
U dobra i mirna vremena, kad je cuveni pop Nikola bio paroh u kasabi, 
nade se gazda-Janku Gatalu sa Okolišta sin, posle toliko godina braka i 
citavog niza ženske dece. Prve iduce nedelje ponesu dete da krste i 
pored radosnog oca i kuma podu još neki rodaci i komšije. Još iduci niz 
Okolišta, zastajali su cesto i iz velike kumove ploske natezali ljutu 
rakiju. A kad su, prelazeci most, stigli na kapiju, sednu tu da se malo 
odmore i još jednom potegnu. Bio je hladan dan i kasna jesen, na 
kapiji nije više bilo kafedžije nit' su varoški Turci dolazili da piju kafu i 
sede. Zato Okolištani posedaju kao kod kuce, otvore torbe sa jelom i 
nacnu novu plosku rakije. I nazdravljajuci jedan drugom, recito i od 
srca, zaborave i na dete i na popa koji je posle službe trebalo da ga 
krsti. Kako u ta vremena — sedamdesetih godina XIX veka — nije još 
bilo, ni smelo biti, zvona na crkvi, veseli ljudi nisu ni primecivali da 
vreme prolazi i da je služba davno gotova. U njihovim razgovorima, u 
kojima se smelo i nadaleko mešala buducnost deteta sa prošlošcu 
roditelja, nije vreme bilo važno ni imalo mere. Nekoliko puta se 
javljala savest kod kuma koji je opominjao da se krece, ali su ga ostali 
odmah ucutkavali. 
— Ama, da idemo, ljudi, da svršavamo, biva, što je zakon i hrišcanski 
red, — zamuckuje kum. 
— De, što si navalio, tako ti boga, niko još nije u ovoj parohiji ostao 
nekršten, — odgovaraju drugi i nude ga svaki iz svoje ploske. 
I otac je jedno vreme požurivao da se ide, ali rakija je najposle sve 
ucutkala i sjedinila. Žena, koja je dotle držala dete na ozeblim i


pomodrelim rukama, položi ga na kameno sedište i umota šarenicom, 
a ono je mirovalo kao da je u kolevci, cas spavalo, cas otvaralo 
ljubopitljivo oci, kao da ucestvuje u opštem veselju. (»Vidi se da je 
kasabalija« kaže kum, »voli društvo i tefericli mjesto«). 
— Zdrav si, Janko, — vice jedan komšija, — da ti je sretan i 
dugovjecan sin; dabogda ti bio dika medu domacinima i jedan po 
jedan u srpskom uhu, u casti i cesti, u svakom dobru i izobilju. 
Dabogda... 
— Ama, kako bi bilo da to s krštenjem svršimo? — prekida otac. 
— Lako cemo za krštenje, — vicu svi uglas i obreduju se rakijom. 
— Nije ni Ragib efendija Borovac kršten pa eno ga koliki je: konj se 
pod njim savija, — kaže jedan od komšija, uz opšti smeh. 
Ali ako je za ove ljude na kapiji vreme izgubilo meru, nije za popa 
Nikolu, koji je cekao donekle pred crkvom, pa onda se naljutio, 
prigrnuo svoj curak od lisicine i sišao s Mejdana u varoš. Tu mu je 
neko kazao da su ljudi sa detetom na kapiji. Otišao je tamo da ih 
izgrdi, kako on ume, ali su ga oni docekali sa toliko radosne i iskrene 
odanosti, sa tako svecanim izvinjavanjima i tako toplim željama i 
dobrim recima, da je i pop Nikola, koji je bio oštar i strog covek, ali 
pravi kasabalija po srcu, popustio i prihvatio za plosku i meze. Nadneo 
se nad mališana i opsovao mu baku, od milošte, a dete je mirno 
gledalo njegovo krupno lice sa velikim plavim ocima i širokom, ridom 
bradom. 
Nije baš istina što se pricalo da je mali i kršten na kapiji, ali je tacno 
da su se tu zametnuli dugi razgovori, sa teškim picem i mnogim 
zdravicama. Tek dockan posle podne ispelo se celo veselo društvo na 
Mejdan i otvorilo crkvu, gde se kum, zaplicuci jezikom i štucajuci, 
odrekao davola u ime novog kasabalije. 
— Tako mi krstimo kum-Petra, i eto, nek je živ i zdrav, prešao je 
cetrdesetu i ništa mu ne fali, — završava svoje pricanje kum Mihailo. 
Svi se obreduju još po jednom rakijom i kafom, zaboravljajuci 
stvarnost da bi mogli da je podnesu, i svi lakše i slobodnije govore i 
svima im nekako biva jasno da u životu ima i drugih stvari, covecnijih i 
radosnijih od ovog mraka, straha i ubilacke pucnjave.


Tako im prolazi noc i sa njom život, sav od opasnosti i stradanja ali 
jasan, nepokolebljiv i prav u sebi. Vodeni drevnim i nasledenim 
nagonima, oni ga cepkaju i dele na trenutne utiske i neposredne 
potrebe, gubeci se potpuno u njima. Jer jedino tako, živeci svaki 
trenutak odvojeno i ne gledajuci ni napred ni natrag, može se ovakav 
život podneti i živ covek sacuvati za bolje dane. 
Pa onda svice. To znaci samo da paljba postaje življa i da se na 
suncevoj svetlosti nastavlja nerazumljiva i nedogledna igra rata. Jer 
sami po sebi dani nemaju više imena ni smisla, vreme je izgubilo 
znacenje i vrednost. Ljudi umeju samo da cekaju i strepe. Inace, 
misle, rade, govore i krecu se kao automati. 
Tako, i slicno, živi narod po strmim mahalama ispod Grada i na 
Mejdanu. 
A dole, u caršiji samoj, malo je gradanskog sveta ostalo. Još prvog 
dana rata naredeno je da radnje moraju biti otvorene, kako bi vojska 
koja prolazi mogla da kupuje sitne potrebe, ali još više zato da bi se 
pokazalo gradanstvu kako je neprijatelj daleko i kako ne postoji 
nikakva opasnost po kasabu. Ta naredba je ostala odnekud na snazi i 
sada pod bombardovanjem, ali svak nastoji da pod zgodnim izgovorom 
drži svoj ducan zatvoren veci deo dana. Radnje koje su posve blizu 
mosta i Kamenitog hana, kao ducani gazda-Pavla Rankovica i Alihodže, 
zatvorene su po vas dan, jer su suviše izložene bombardovanju. Isto 
tako je potpuno ispražnjen i zatvoren Lotikin hotel; na njemu je krov 
oštecen granatom i zidovi išarani zrnima šrapnela. 
Alihodža side samo jednom ili dvaput preko dana sa svog brega da 
pogleda je li sve na mestu, pa se opet vraca kuci. 
Lotika je sa celom porodicom napustila hotel, još prvoga dana, kad je 
pocelo bombardovanje mosta. Prešli su na levu obalu Drine i sklonili se 
u jednu novu i prostranu tursku kucu. Zgrada je bila podalje od 
druma, sklonjena u jednoj udolini i utonula u gustom vocnjaku iz koga 
joj je virio samo crven krov. Njen sopstvenik je sa celom porodicom 
bio na selu. 
Hotel su napustili sa prvim mrakom, kad obicno vlada potpuno zatišje. 
Od posluge je ostao sa njima jedino verni i nepromenljivi Milan, stari 
neženja, ali uvek nalickan lepotan, koje vec odavno nije imao više 
koga da izbacuje iz hotela; ostali su se, kao što se u ovakvim prilikama 
cesto dešava, razbegli cim je prvi top pukao nad kasabom. Kao uvek i 
u svemu, i pri ovoj seobi Lotika je upravljala i rasporedivala, iskljucivo


i bez pogovora. Ona je odredivala šta treba kao najnužnije i 
najvrednije poneti sa sobom a šta ostaviti; šta ce ko obuci; ko ce 
nositi Deborino sakato i maloumno dete, ko voditi Deboru samu, onako 
bolesnu i placljivu, a ko Minu, izbezumljenu od straha, pregojenu i 
pouselu devojku. Tako su, koristeci se mrakom sparne letnje noci, 
prešli most, sa nešto stvari i bolesnim decakom na rucnim kolicima, sa 
kuferima, i zavežljajima u rukama, Lotika, Caler, Debora i Mina. Posle 
trideset godina sada je prvi put hotel bio potpuno zatvoren i ostao bez 
žive duše u njemu. Mracan, nacet još od prvih granata, on je vec 
izgledao kao davnašnja ruševina. A oni su vec posle prvih koraka 
preko mosta, onako prestareli i nejaki, sakati ili ugojeni, krivonogi i 
nenavikli pešacenju, dobili odjednom izgled jevrejske sirotinje, jadnih 
begunaca koji od pamtiveka obijaju drumove po svetu. 
Tako su prešli na drugu obalu i stigli u prostranu tursku kucu na 
konak. I tu je Lotika sve smestila i rasporedila, izbeglicki prtljag i svoju 
celjad. Ali kad je trebalo da i sama legne, u polupraznoj tudoj sobi, bez 
svojih stvari i hartija sa kojima je vek provela, pretrgla se duša u njoj i 
prvi put od kako zna za sebe izdala je snaga, i to sva odjednom. 
Pustom turskom kucom prolomio se njen jauk; nešto što nikad niko 
nije video ni cuo ni slutio da može da postoji: Lotikin plac, grozan, 
težak i prigušen kao muški, a nezadržavan i nezadržljiv. U porodici je 
na to nastalo zaprepašceno, gotovo pobožno cutanje, pa zatim opšti 
lelek i ridanje. Za njih je slom tetka-Lotikine snage bio teži udarac 
nego i rat i bežanija i gubitak kuce i kucišta, jer sa njom se dalo sve 
prebroditi i savladati a bez nje se nije moglo ništa uraditi ni zamisliti. 
Kad je sutra osvanuo sjajan letnji dan, pun pticjeg pevanja, rumenih 
oblaka i obilne rose, on je umesto nekadašnje Lotike, koja je sve do 
sinoc upravljala sudbinama svih svojih, zatekao sklupcanu na zemlji 
jednu staru i nemocnu Jevrejku, koja nije mogla ni umela ni o samoj 
sebi da brine, koja je samo drhtala od nerazumljivog straha i plakala 
kao dete, ne znajuci da kaže cega se plaši ni šta je boli. Tada se desilo 
drugo cudo. Onaj stari, teški, dremljivi Caler, koji ni u mladosti nije 
imao ni svoje volje ni svoga mišljenja, nego je puštao da ga, kao i celu 
porodicu, vodi Lotika, koji upravo nije nikad ni bio mlad, sad se 
odjednom pokazao kao istinska glava kuce, sa mnogo mudre 
rešenosti, sa sposobnošcu da donese potrebne odluke i sa dovoljno 
snage da ih u delo privede. On je tešio i negovao svoju svastiku kao 
bolesno dete i brinuo o svima kao što je to ona do juce cinila. Odlazio 
je za vreme zatišja u varoš i donosio iz napuštenog hotela potrebnu 
hranu, stvari i odelo. On je našao negde i lekara i doveo ga bolesnici. 
Lekar je konstatovao kod premorene i ostarele žene potpun živcani 
slom, preporucio da se bolesnica što pre udalji odavde, iz domašaja


ratnih operacija, prepisao neke kapljice, i otišao za transportom 
ranjenika. Caler je sa vojnim vlastima sve uredio da dobije kola i da 
celu porodicu prebaci prvo u Rogaticu a zatim u Sarajevo. Trebalo je 
samo sacekati dan-dva da se Lotika bar toliko pribere da može da 
putuje. Ali Lotika leži kao uzeta, place na sav glas i na svom slikovitom 
i mešanom jeziku izgovara nepovezane reci krajnjeg ocaja, straha i 
gnušanja. Oko nje puže po golom podu Deborin nesrecni decak, gleda 
ljubopitljivo u tetkino lice i doziva je onim nerazumljivim grlenim 
uzvicima koje je Lotika tako dobro razumevala a na koje sada ne 
odgovara. Ona nece ništa da okusi i ne može nikog da vidi. Strahovito 
pati od cudnih predstava cisto fizickih stradanja. Cas joj se cini da se 
dve podnice pod njom odjednom rasklapaju, kao podmukla klopka, i 
da ona propada izmedu njih u nepoznatu dubinu, a nema, osim svog 
rodenog vriska, niceg cime bi se odbranila i zadržala. Cas dolazi sama 
sebi nekako velika a laka i mocna, kao da ima i džinovske noge i jaka 
krila i ko da tako trci, slicna ptici noju, ali trci koracima koji su duži 
nego što je odavde do Sarajeva. Tako pod njenim stopalima pljuskaju 
reke i mora kao male barice i pršte gradovi i naselja kao šljunak i 
staklo. Od toga joj silno bije srce i treperi dah. Ne zna gde ce se 
zaustaviti ni kuda je vodi ta krilata trka, ali zna da se oslobada i 
spasava od onih prividno i podlo sastavljenih dasaka koje se izmicu 
ispod coveka brzinom munje. Zna da gazi i ostavlja iza sebe zemlju na 
kojoj se nije dobro zadržavati i da opkoracuje, kao prljave lokve, 
naselja i velike varoši u kojima se ljudi varaju i lažu recima i 
brojevima, a kad se reci izigraju i brojevi zamrse, oni odjednom 
menjaju igru, kao madionicar okrecu scenu i, protivno svemu onome 
što se govori i racuna, isturaju napred topove i puške i neke druge, 
nove ljude zakrvavljenih ociju, sa kojima nema razgovora, pogadanja 
ni sporazuma. Pred tom najezdom ona odjednom nije više silna i 
divovska ptica koja trci, nego nemocna, oborena sirota starica na 
tvrdom podu. A ti ljudi se roje, u hiljadama, milionima; pucaju, kolju, 
dave, sve redom, uništavaju bez milosrda i razuma. Jedan od njih je 
nagnut nad njom; ne vidi mu lica, ali oseca kako joj pritište vrh od 
bajoneta na samu ožicicu, tu gde se rebra razdvajaju, gde je covek 
najmekši. 
— Ah, aaah! Ne, ne dajte! Ne dajte! — s vriskom se budi Lotika i kida 
rese na sivom, lakom šalu kojim su je pokrili. 
Onaj mali kreten cuci, naslonjen uza zid, i samo je gleda svojim 
velikim crnim ocima u kojima je više ljubopitstva nego straha ili 
sažaljenja. Iz druge sobe upada Mina, umiruje Lotiku, briše joj hladan 
znoj s lica i zapaja je vodom u koju prvo pažljivo odbroji kapljice 
valerijane.


A dug letnji dan nad zelenom udolinom izgleda beskonacan, da covek 
ne pamti kad je svanulo i ne pomišlja da ce se ikad smrknuti. I tu je 
toplo, ali se ne oseca žega. Kuca odzvanja od koraka. Dolaze i drugi 
gradani iz varoši. Zaluta poneki vojnik ili oficir. Ima hrane i voca u 
izobilju. Milan neprestano pece kafu. Sve bi moglo da izgleda kao neki 
praznicki duži boravak na selu, da se s vremena na vremena ne 
prolama Lotikin ocajni jauk, i da nema potmule grmljavine koja u ovu 
guduru dopire kao ljutito režanje i koja odaje da nešto u svetu nije u 
redu i da je opšta i svacija nesreca mnogo bliža i mnogo veca nego što 
po širokoj i bezazlenoj vedrini ovoga dana može da izgleda. 
To je ucinio rat od Lotikinog hotela i njegovih stanovnika. 
Ducan gazda-Pavla Rankovica bio je takode zatvoren. Gazda Pavle je 
vec drugog dana rata uzet sa još nekoliko uglednijih Srba u taoce. 
Jedni su od njih na stanici, gde svojim životom jemce za red, i mir, i 
pravilan saobracaj, a drugi su nedaleko od mosta, na dnu pijaca, u 
maloj drvenoj baraci u kojoj je pazarnim danom bio opštinski kantar i 
naplacivana baždarina. Tu opet taoci jemce životom da niko nece 
razoriti ili oštetiti most. 
Tu na nekoj kafanskoj stolici sedi gazda Pavle. Sa rukama na kolenima 
i oborenom glavom, on lici na coveka koji se, sav iscrpen, posle nekog 
velikog napora, spustio tu samo da se malo odmori, ali sedi tako 
nepomican vec satima u istom stavu. Kod vrata, na gomili praznih 
džakova sede dva vojnika, rezervista. Vrata su zatvorena i u baraci 
vlada polumrak i teška zapara. Kad sa Panosa ili Goleša prohuji 
granata, gazda Pavle proguta pljuvacku, i osluhne gde je udarila. On 
zna da je most još odavno miniran, i stalno pomišlja na to i pita se da 
li ovakva jedna granata može da upali eksploziv, u slucaju da prodre 
do njega. A kod svake smene on sluša kako podoficir daje uputstva 
vojnicima koji cuvaju stražu. I svaki put ta uputstva završavaju 
recima: »Kod najmanjeg pokušaja da se nanese šteta mostu, ili kod 
ma kakvog sumnjivog znaka da se takvo štogod sprema, ovaj covek 
treba odmah da bude ubijen«. Gazda Pavle se vec navikava da sluša te 
reci mirno kao da se ne odnose na njega. Više ga uznemiruju granate i 
šrapneli koji ponekad eksplodiraju tako blizu barake da uzdignuti 
šljunak i parcad celika zašobonje po daskama. Ali ono što ga najviše 
muci to je dugo, beskonacno vreme i nepodnošljive misli. 
Misli gazda Pavle šta ovo bi sa njim, njegovom kucom i njegovim 
tolikim imanjem. I što više misli, sve mu više sve ovo lici na ružan san. 
Jer, kako drugacije da objasni sebi sve ovo što se na njega i njegove 
srucilo za ovih nekoliko poslednjih dana. Dva sina, studenta, odveli su


žandarmi vec prvog dana. Kod kuce je žena, sama sa cerkama. Velika 
kacara u Osojnici izgorela je na njegove oci. Kmetovi po okolnim 
selima verovatno popaljeni i rastureni. Tolika veresija po celom kotaru 
— izgubljena. Njegov ducan, najljepši ducan u kasabi, tu na nekoliko 
koraka od njega, zatvoren i verovatno ce biti opljackan ili ce izgoreti 
od neke granate. A on sam sedi u ovoj polumracnoj baraci kao talac, 
odgovoran glavom za nešto što niukoliko ne zavisi od njega: za 
sudbinu ovoga mosta. 
Bujno i neuredno kao nikad do tada navirale su mu u glavi misli, 
ukrštavale se i gasile. Kakve veze ima sa mostom on, koji je celog 
života samo svoj posao i svoju kucu gledao? Nije ga on minirao, niti ga 
on bombarduje. Ni kad je bio kalfa i neženjen on nije sedeo na kapiji ni 
provodio vreme u pevanju i dokonim šalama, kao višegradski mladici. 
Sav njegov život izlazi mu pred oci, sa pojedinostima koje je davno 
vec zaboravio. 
Seca se kako je došao iz Sandžaka kao cetrnaestogodišnji decak u 
podrtim opancima i gladan. Pogodio se kod gazda-Petra da služi za 
jedne haljine, hranu i dva para opanaka godišnje. Nosio je decu, 
pomagao u radnji, vukao vodu, timario konje. A spavao je pod 
basamacima, u jednoj uskoj i mracnoj pregradi bez prozora, gde nije 
mogao ni da se ispruži celom dužinom. Izdržao je taj teški život i u 
osamnaestoj godini prešao potpuno u radnju, »pod placu«, a na 
njegovo mesto uzet je nov seoski momcic iz Sandžaka. Tada je 
upoznao i shvatio veliki smisao štednje, osetio ljutu a divnu slast i 
veliku snagu koju štednja daje. Pet godina je spavao u jednoj maloj 
sobici, iza ducana. Za tih pet godina nikad nije ni vatru naložio ni pri 
sveci legao. Bile su mu dvadeset i tri godine kad ga je sam gazda 
Petar oženio dobrom i imucnom devojkom iz Cajnica. I ona je bila 
trgovacka kci. Štedeli su sada udvoje. Došla je okupacija i sa njom 
življa trgovina i lakša zarada, sa lakšim troškom. On je iskoristio 
zaradu, izbegavajuci trošenje. Tako je i on zaducanio i poceo da stice. 
Tada nije bilo teško steci. Mnogi su tada lako sticali i još lakše gubili. 
Ali je steceno bilo teško braniti. On ga je branio i tako svakog dana 
ponovo sticao. I kad su došle ove poslednje godine, i sa njima nemir i 
»politika«, on je, iako vec u godinama, sve cinio da shvati novo 
vreme, da mu se i odupre i prilagodi, i da tako prode i bez štete i bez 
sramote. Bio je potpredsednik gradske opštine, predsednik crkvene 
opštine, predsednik srpskog pevackog društva »Sloga«, glavni 
akcionar Srpske banke, clan upravnog odbora Zemaljske banke. Mucio 
se da po pravilima caršijskog reda, mudro i pošteno pliva izmedu 
protivnosti koje su se sa svakim danom gomilale i rasle, i da kroz sve 
te teškoce pronese svoj interes neokrnjen, a da se pri tom ne zameri


vlastima i ne osramoti kod naroda. Važio je u ocima svih kasabalija 
kao nedostižan primer vrednoce, umešnosti i opreznosti. Tako je više 
od polovine ljudskog veka radio, štedeo, paštio se i dovijao, pazio je 
mrava da ne zgazi, uklanjao se svakom, gledao samo preda se, cuteci 
i sticuci išao svojim putem. I evo kud ga je taj put odveo: da sedi 
medu dva vojnika, kao poslednji razbojnik i da ceka kad ce neka 
granata ili neka paklena mašina oštetiti most i kad ce ga zbog toga 
preklati ili streljati. Coveku dode da pomisli (i to ga najviše boli) da se 
uzalud mucio i zlopatio, da je uopšte bio na pogrešnom putu, da su 
njegovi sinovi i ostala »mladarija« u pravu i da zaista dolaze vremena 
bez mere i racuna ili nekih novih mera i racunanja; u svakom slucaju, 
da se njegov racun pokazao netacnim a njegova mera kratkom. 
Tako je to, kaže gazda Pavle sam sebi, tako je to: sve te uci i nagoni 
da radiš i štediš, i crkva i vlast i tvoj rodeni razum. I ti slušaš i oprezno 
ideš i pravedno živiš, upravo i ne živiš, nego radiš i štediš i brineš, i 
vek ti u tome prode. A onda, odjednom, izokrene se i izopaci cela ta 
igra; nastupe vremena kad svet stane da se ruga razumu, kad se 
crkva zatvori i umukne, a vlast zameni golom silom, kad oni koji su 
pošteno i krvavo sticali gube a dangube i siledžije sticu. I niko ne 
priznaje tvoje napore i nikog nema da te pomogne i posavetuje kako 
da braniš zaradeno i uštedeno. — Može li to biti? Zar to može biti? pita 
se gazda Pavle neprestano i ne nalazeci odgovora vraca se ponovo na 
pocetak svoje misli o gubitku svega. 
Ma koliko nastojao da misli ma što drugo, ne uspeva. Tako se 
neprestano vraca uvek ista misao. A vreme mili smrtonosno polako. I 
cini mu se da mu ovaj most preko koga je hiljadama puta prešao, ali 
koji nikad dobro nije pogledao, leži sada celom težinom na plecima, 
kao neobjašnjiva i sudbonosna tajna, kao mora u nekom snu, ali snu 
bez budenja. 
Zato gazda Pavle sedi tako pogružen, sa oborenom glavom i povijenim 
ledima. Oseca kako ga znoj probija na sve pore ispod tvrde, štirkane 
košulje, kragne i manšeta. Ispod fesa tece znoj u mlazevima. On ga ne 
briše, nego pušta da sa lica pada u teškim kapljama na pod, a cini mu 
se da to život sam gine i otice iz njega. 
Ona dvojica vojnika, madarski seljaci, ljudi u godinama; cute i jedu 
hleb i slaninu, posutu paprikom; jedu polagano, režuci malom britvom 
cas zalogaj hleba cas režanj slanine, kao da su na njivi. Zatim trgnuše 
po gutljaj vina iz limene cuturice, pa zapališe svoje kratke lule. 
Puckajuci, jedan od njih rece tiho:


— E, ja nikad nisam video da se neko tako znoji. 
Zatim su u potpunoj tišini pušili dalje. 
Ali nije se samo gazda Pavle znojio tim krvavim znojem i gubio se u 
snu iz koga nema budenja. U te letnje dane, na tom komadicu zemlje 
izmedu Drine i suhe granice, u kasabi, po selima, putevima i šumama, 
svuda su ljudi u znoju lica svoga tražili smrt, svoju i tudu, i u isto 
vreme bežali i branili se od nje svim sredstvima i svim svojim 
snagama. Ta cudna ljudska igra koja se zove rat hvatala je sve više 
maha, širila se i podvrgavala svojoj vlasti žive stvorove i mrtve stvari. 
Nedaleko od te opštinske barake ležao je toga jutra odred neobicne 
vojske. Bili su u belim uniformama, sa belim, tropskim šlemovima na 
glavi. To je bila nemacka vojska, takozvani Skadarski odred. Oni su 
pre rata bili poslani u Skadar, gde je trebalo da, zajedno sa odredima 
drugih država, kao medunarodna vojska, održavaju red i mir. Kad je 
buknuo rat, oni su dobili naredenje da napuste Skadar i da se stave na 
raspoloženje najbližoj komandi austrijskih trupa na granici Srbije. 
Stigli su nocas i sad se odmaraju u onoj udolini koja deli pijac od 
caršije. Tu, u mrtvom uglu, cekaju naredenje da krenu u napad. Ima 
ih oko sto i dvadeset. Njihov kapetan, rid i ugojen covek, koji teško 
podnosi vrucinu, upravo sada grdi žandarmerijskog narednika Danila 
Repca, grdi ga kako samo starešine u nemackoj vojsci mogu da grde, 
glasno, bezobzirno i pedantski. Kapetan se žali da on i njegovi vojnici 
umiru od žedi, da nemaju ni najnužnije, dok su oko njih zatvoreni 
ducani, verovatno puni svega, iako postoji naredenje da se ducani 
otvore. 
— Šta ste vi ovde? Žandarmi ili lutke? Ja treba ovde da skapavam sa 
mojim ljudima! Ili da obijam valjda ducane kao razbojnik? Odmah da 
pronadete sopstvenike i da nam osigurate potrebne namirnice i zdravo 
pice! Odmah! Razumete li što je: odmah? 
Sa svakom reci kapetanu sve više udara krv u glavu. U beloj uniformi, 
sa kao mak crvenom, do kože ošišanom glavom, on kao buktinja gori 
od neke gnevne sile. 
Narednik Repac, sav ukocen, trepce i samo ponavlja: 
— Razumem, gospodine kapetane. Bice odmah. Razumem. Odmah. 
I onda, prelazeci naglo iz svoje katalepticke ukocenosti u neki ludacki 
pokret, on se okrenu i jurnu uz caršiju. Izgledalo je kao da je,


približivši se suviše onom kapetanu koji bukti od nekog gneva, 
odjednom i narednik zahvacen tim plamenom koji ga goni da trci, grdi, 
preti i bije oko sebe. 
Prvo živo stvorenje na koje je u svom trku naišao bio je Alihodža. On 
je upravo bio sišao iz svoje mahale da prigleda ducan. Gledajuci dobro 
poznatog »vakmajstora« Repca kako potpuno izmenjen juri prema 
njemu, hodža se iznenaden pitao da li je taj podivljali, usplahireni 
covek zaista onaj isti »vakmajstor« koga je godinama gledao kako, 
miran, dostojanstven i uljudan, prolazi ispred njegovog ducana. Sad 
ga mrki i koštunjavi Repac gleda nekim novim ocima koje ne 
raspoznaju više nikog i ne vide ništa osim svog rodenog straha. 
Narednik stade odmah da vice, kao da ponavlja ono što je malocas 
video i cuo od nemackog kapetana. 
— Povješati vas treba sve, sunce vam nebesko! Zar vam nije naredeno 
da ducane držite otvorene! Nego da ja zbog vas ... 
I pre nego što je zbunjeni hodža mogao rec da izgovori pljesnu ga po 
desnom obrazu da mu je ahmedija poletela sa desnog uha na levo. 
I narednik je, onako izbezumljen, otrcao dalje da otvara druge ducane. 
A hodža je popravio svoju ahmediju, spustio cepenak i seo na njega, 
još jednako izvan sebe od cuda. Oko ducana su stali da se roje vojnici 
stranog izgleda, u belim uniformama kakve nikad nije video. Sve ovo 
dolazi hodži kao kad covek sniva. Ali on se više nicem ne cudi u ovom 
vremenu kad šamari s neba padaju. 
Tako je prošao ceo mesec u povremenom bombardovanju mosta i u 
puškaranju po okolnim brdima, u patnjama i nasiljima svake vrste, i u 
ocekivanju gorih nevolja. Još za prvih dana veci deo gradanstva 
napustio je varoš koja je stajala izmedu dve vatre. A krajem 
septembra otpoce potpuna evakuacija kasabe. I poslednji cinovnici su 
povuceni, nocu, i to drumom, preko mosta, jer je pruga bila vec 
presecena. Zatim je postepeno povucena i vojska sa desne obale 
Drine. Ostale su samo neznatne zaštitnice, pa manji pionirski odredi i 
rasturene patrole žandarmerije. Dok nije došao red i na njih. 
Most je stajao kao osuden, ali još u suštini nedirnut i ceo, izmedu dva 
zaracena sveta. 
U toku noci naoblacilo se, i kao da je jesen: vezali se oblaci za planine, 
a po nebu medu sobom. Austrijanci su iskoristili mracnu noc za 
povlacenje i poslednjih odreda. Još pre svitanja sve je bilo ne samo na


drugoj obali Drine nego vec i na visovima iza Liještanske kose, izvan 
pogleda i domašaja srpskih topova. 
U osvit dana udarila je sitna kiša, kao jesenja. Po toj kiši poslednje 
patrole obilazile su kuce i ducane u blizini mosta da vide da se u njima 
nije zadržao kogod. Sve je bilo kao izumrlo: oficirska kasina, Lotikin 
hotel, porušena kasarna, i ona tri-cetiri ducana na ulasku u caršiju. 
Jedino pred Alihodžinim ducanom zatekoše hodžu koji je upravo stigao 
od kuce i spuštao cepenak. Žandarmi, koji su poznavali hodžu kao 
osobenjaka, opomenuše ga najozbiljnije da odmah zatvori ducan i 
napusti pijac, jer je najstrože zabranjeno i »po život opasno« svako 
dalje zadržavanje u blizini mosta. Hodža ih je gledao kao pijane ljude 
koji ne znaju šta govore, i vec je hteo da im odgovori da je ovde život 
vec odavno u opasnosti i da smo svi ionako mrtvi, samo se redom 
sahranjujemo, ali se predomisli, poucen rdavim iskustvom poslednjih 
dana, i rece im mirno i prirodno da je došao samo da uzme nešto iz 
ducana i da se odmah vraca kuci. Žandarmi, kojima se ocigledno 
žurilo, opomenuše ga još jednom da se što prije udalji iz ovoga kraja i 
uputiše se preko pijaca ka mostu. Alihodža ih je gledao kako odlaze 
necujnim koracima po prašini od koje je prva kiša nacinila mokar 
debeo cilim. Gledao ih je još i kako idu preko mosta, zaklonjeni 
kamenom ogradom da im se vide samo ramena i glave i dugacki 
bajoneti na puškama. Na vrhovima Butkovih Stijena javi se suncev 
sjaj. 
Sve su njihove naredbe takve, stroge, važne, i u osnovi besmislene, 
mislio je Alihodža i smeškao se u sebi kao dete koje prevari ucitelja. 
Podiže cepenak koliko mu je trebalo da se uvuce, pa da ga onda samo 
prisloni, tako da je ducan spolja izgledao zatvoren. Ostavši u mraku, 
povuce se u onaj mali sobicak pozadi, gde se toliko puta sklonio od 
nasrtljivog sveta, od razgovora koji truju i zamaraju, od porodice i od 
svojih rodenih briga. Seo je na tvrdu, kratku seciju, podavivši noge 
poda se, i odahnuvši. Još mu se unutrašnjost talasala od spoljnih 
utisaka, a zatim se umiri i ujednaci kao dobre terazije. Uski prostor 
tabuta se brzo ispuni toplinom njegovog tela i hodža oseti onu slast 
samoce, mira i zaborava koja od tesnog, mracnog i prašnog sobicka 
stvara nepregledne rajske vrtove sa zelenim obalama i nevidljivim 
vodama blagog šuma. 
Još u mraku i teskobi ovog uskog prostora osecala se spolja svežina 
kišnog jutra i suncevog izlaska. I napolju je vladala neobicna tišina 
koju — za cudo! — nije prekidao nijedan pucanj, ni ljudski glas ni 
korak. Alihodža je bio ispunjen osecanjem srece i zahvalnosti. Eto, 
mislio je u sebi, ovih nekoliko dasaka dovoljno je, uz božju pomoc, da


pravovremeno coveka zakloni i spase kao cudotvorna lada od svake 
bede i napasti, i od bezizlaznih briga i od ognjenih topova kojima se 
iznad njegove glave biju dva dušmanina, oba nevernika, i to jedan grdi 
od drugog. Otkako se zaratilo nije bilo ovakve tišine, mislio je dalje 
radosno hodža, a tišina je slatka i dobra; u njoj se vraca, bar za 
trenutak, bar nešto od onog istinskog, ljudskog života koga vec 
odavno biva sve manje i manje, a koga je pod grmljavinom kaurskih 
topova potpuno nestalo. Tišina je za molitvu; i sama kao molitva. 
U tom trenutku hodža oseti kako secija pod njim suknu uvis i odiže i 
njega kao igracku; kako se njegova »slatka« tišina prolomi i sva 
odjednom pretvori u tutanj i gromku lomljavu koja ispuni vazduh, 
porazi sluh, i postade sveopšta i uhom nemerljiva; kako rafovi na 
protivnom zidu zaškripaše i one stvari sa njih poleteše prema njemu a 
on prema njima. — Ah! jeknu hodža. Upravo, to je jeknula misao u 
njemu, jer on sam nije imao više ni glasa ni sluha, kao što nije imao 
mesta na zemlji. Sve je bilo nadvikano, zaglušeno, iz korena izvaljeno i 
zavitlano zajedno s njim. Nekako najverovatnije izgleda da je onaj 
jezicak zemlje izmedu dve reke, na kome leži kasaba, išcupan sa 
strahovitim urlikom iz zemlje i bacen u prostor u kom još jednako leti; 
da su obe reke izletele iz korita, posuvracene put neba, i da sada 
padaju u prazninu svom težinom svojih vodenih masa, kao dva slapa 
koja se još nisu zaustavila ni razbila. Da nije kijamet-dan, onaj sudnji 
cas o kome govore knjige i uceni ljudi, u koji ce izgoreti ovaj lažljivi 
svet za tren oka, kao što se iskra gasi? Ali šta ce Bogu, koji pogledom 
zažiže i gasi svetove, ovoliki urnebes? Nije ovo božje. Ali otkud onda 
ljudskoj ruci ovolika sila? Kako da na to odgovori, ovako iznenaden, 
prevaren, zgaden od ovog muckog udarca koji hoce da obori, polomi i 
zagluši sve, do misli u coveku? Ne zna šta je ovo što ga nosi, ne zna 
kuda leti ni gde ce se zaustaviti, ali zna da je on, Alihodža, imao uvek i 
u svemu pravo. — Ah, jeknu još jednom hodža, i to bolno, jer ga ta 
ista sila koja ga je podigla vrati grubo i žestoko natrag, ali ne na isto 
mesto, nego na pod, izmedu drvenog zida i prevrnute secije. Oseti tup 
udarac u glavu i bol pod kolenima i u ledima. Još je samo mogao da 
razabere sluhom, kao izdvojen zvuk od opšte grmljavine, kako nešto 
teško udari u ducanski krov i kako tamo iza pregrada stade zveket i 
prasak metalnih i drvenih predmeta, kao da su sve stvari u ducanu 
oživele, poletele, i sudarile se u letu. Za tim udarcem išla je kiša sitnog 
kamenja po krovu i kaldrmi. Ali on je vec izgubio svest i ležao 
nepomican u svome tabutu. 
Napolju se bilo posve razdanilo.


Ne bi mogao ni približno kazati koliko je tako ležao. Ono što ga je trglo 
iz duboke nesvesti bili su u isto vreme i neka svetlost i neki glasovi. 
Teško se pribrao. Zna dobro da je tu sedeo u potpunoj tami, a sada 
kroz uski prolaz dopire iz ducana svetlost. Seca se da je svet bio 
ispunjen zvukom, treskom od koga sluh išcezava i utroba premire u 
coveku. A sad je tišina, ali ni nalik na onu tišinu kojom se on 
nasladivao pre lomljave koja ga je ovdje oborila, nego kao neka zla 
sestra njena. Koliko je duboka ova tišina, to oseca najbolje po nekom 
slabom glasu, koji, kao iz daleke daljine, vice nešto kao njegovo ime. 
Razabravši da je živ i još u svom tabutu, hodža se iskobelja iz onih 
stvari koje su mu se sa rafova srucile na glavu, diže se, jednako 
stenjuci i ponavljajuci svoje bolno: ah! — Sad je jasno cuo glasove i 
dozivanja sa ulice. Sagnu se i udenu u onaj niski otvor koji vodi u 
ducan. Tu je bilo sve zakrceno od popadalih i porazbijanih stvari i sve 
u punoj danjoj svetlosti. Ducan je širom otvoren, jer je cepenak koji je 
on bio samo prislonio pao od potresa. 
U onom kršu i neredu od rasturene robe i razbacanih predmeta ležao 
je nasred ducana težak kamen u velicini ljudske glave. Hodža podiže 
pogled. I odozgo je prodirala svetlost dana. Ocigledno, kamen je 
uleteo provalivši slabi krov i drveno šiše. Zatim pogleda opet kamen, 
beo, porozan, sa dve strane gladak i otesan, inace oštar i grubo 
odvaljen. — »Ah, cuprija!« pomisli hodža, ali ga onaj glas sa ulice 
doziva sve oštrije i jace i ne da mu da misli dalje. 
Onako izubijan i još slabo razbuden, hodža se nade pred gomilom od 
pet-šest ljudi, mladih, neobrijanih i prašnih, odevenih u sure uniforme, 
sa šajkacama na glavama i opancima na nogama. Svi su bili oružani i 
opasani unakrst redenicima, punih sitnih svetlih metaka. Sa njima je 
bio Vlado Maric, bravar, ali bez svoga »šloserskog« kacketa, sa 
šubarom na glavi i redenicima preko prsiju. Jedan od tih ljudi, 
ocigledno starešina, mlad covek sa crnim tankim brkovima, pravilna 
lica, oštrih crta i zapaljenih ociju, uputi se odmah prema hodži. Pušku 
je nosio prebacenu po lovacki a u desnoj ruci tanak leskov štap. Covek 
opsova ljutito i odmah podiže glas. 
— Je li, ti? Zar se ovako ostavlja radnja širom otvorena? Pa posle kad 
ti nešto nestane, kazaceš da su ti moji vojnici opljackali ducan. Ja da ti 
cuvam robu? 
Lice toga coveka bilo je mirno, gotovo nepomicno, ali glas ljut, a štap 
u njegovoj ruci dizao se preteci. Uto mu pride Vlado Maric i nešto tiho 
kaza.


— Lepo, lepo, neka je dobar i pošten, ali ako još jednom nadem da mu 
ducan zija bez nadzora, nece ovako lako proci. 
I oružani ljudi podoše dalje. 
»Ovo su oni drugi«, govorio je hodža sam sebi i gledao za njima. »Kad 
prije udoše i kad na mene naidoše? E, baš nikakva promjena u ovoj 
kasabi ne može biti a da se meni ne obije o glavu!« 
Tako je stajao kod svog oštecenog ducana, zabezeknut, sa teškom 
glavom i izlomljenim telom. Pred njim se pružao pijac koji je, u prvoj 
svetlosti jutarnjeg sunca, izgledao kao razbojište, posuto sitnim i 
krupnim kamenjem, crepom i komadima polomljenog drveca. Pogled 
mu prede na most. Kapija je bila na svom mestu, ali odmah iza kapije 
most je bio prekinut. Sedmog stuba na mostu nije bilo: izmedu šestog 
i osmog zijala je praznina kroz koju se u kosoj perspektivi nazirala 
zelena recna voda. Od osmog stuba dalje most se opet nastavljao i 
išao do druge obale, gladak, pravilan, beo, kakav je bio juce i oduvek. 
Hodža trepnu nekoliko puta u neverici, pa zažmuri. Pred unutarnjim 
pogledom javi se secanje na vojnike koje je pre pet-šest godina gledao 
kako pokriveni zelenim cadorom, nešto kopaju u tom istom stubu, 
iskrsnu slika onog gvozdenog kapka koji je docnije godinama pokrivao 
ulaz u miniranu unutrašnjost stuba, a pored nje zagonetno a recito lice 
feldvebela Brankovica, gluvo, slepo i nemo. On se trže i otvori oci 
ponovo, ali u njegovom vidnom polju opet je bilo sve isto: pijac posut 
krupnim i sitnim kamenjem, i most bez jednog stuba, a izmedu dva 
grubo prelomljena luka zja praznina. 
Samo u snovima mogu da se dožive i vide takve stvari. Samo u 
snovima. Ali kad se okrenuo od neverovatnog prizora, pred njim je 
stajao njegov ducan, s velikim kamenom, jednim delicem sedmog 
stuba, medu razbacanom robom. Ako je san, on je svuda. 
Niz caršiju se zacu neko dozivanje, glasna srpska komanda i užurbani 
koraci koji su se približavali. Alihodža brzo podiže cepenak, proturi 
veliki katanac kroz mandal i uputi se svojoj kuci, uzbrdo. 
I ranije se dešavalo da mu, dok ide ovako uza stranu, ponestane daha 
i da oseti srce kako igra tamo gde mu nije mesto. Vec poodavno, još 
od njegove pedesete godine, biva ovaj rodni breg nekako sve strmiji i 
strmiji, a put do kuce sve duži. Ali nikad kao danas kad bi hteo da se 
što pre udalji iz caršije i da što pre stigne kuci. Srce bije kako ne 
treba, zaptiva mu dah i nagoni ga da stane.


Tamo dole, izgleda, pevaju. Tamo dole je i razoreni most, grozno, 
dušmanski presecen po polovini. Ne treba mu da se okrene (i ne bi se 
ni za šta na svetu okrenuo) pa da vidi ceo prizor: pri samom dnu 
glatko odsecen stub, kao džinovsko deblo, i raznesen u hiljadu komada 
po okolini, a lukovi levo i desno od toga stuba grubo prekinuti. Izmedu 
njih zja praznina od petnaestak metara. A izlomljene strane prekinutih 
lukova bolno teže jedna ka drugoj. 
Ne, ni za što na svetu ne bi se okrenuo! Ali ne može ni napred, uzbrdo, 
jer ga sve više guši njegovo rodeno srce i noge otkazuju poslušnost. 
Stade da diše što može dublje, lagano, jednomerno, svaki put sve 
dublje. To je uvek i ranije pomagalo. To pomaže i sada. U grudima se 
nekako razgaljuje. Izmedu jednomernog dubokog daha i otkucaja srca, 
stvara se ravnoteža. Koraca ponovo, a misao na kucu i na postelju 
goni ga i podstice. 
Koraca mucno i sporo, a pred ocima mu je neprestano, kao da se 
krece pred njim, ceo prizor sa razorenim mostom. Nije dovoljno jednoj 
stvari leda okrenuti pa da prestane da nas goni i muci. I da zaklopi oci, 
on bi samo to video. 
Jeste, mislio je življe hodža, vec malo lakše dišuci, sad se vidi šta je 
bila i cemu je stvarno služila sva njihova zgoda i naprava, sva ta hitnja 
i radinost. (Uvek je on bio u pravu, uvek, u svemu i protiv svih. Ali 
sada ni to više ne može da ga ispuni zadovoljstvom. Ovo je prvi put da 
mu ni do toga nije stalo. I suviše je bio u pravu!) Toliko godina on 
gleda kako ruku ne skidaju sa cuprije, cistili su je, doterivali, 
popravljali u temeljima, vodovod su kroz nju sproveli, elektriku na njoj 
zapalili, i onda su sve to jednog dana digli u lagum kao da je stena u 
planini a ne zadužbina, hair i lepota. Sad se vidi šta su i za cim idu. On 
je to oduvek znao, ali sad, to može i poslednja budala da uvidi. Od 
najtvrdeg i najtrajnijeg poceli su da odbijaju, od božjeg uzimaju. I ko 
zna gde ce se zaustaviti! Evo je i sama vezirova cuprija pocela da se 
osipa kao derdan; a kad jednom pocne, niko ga više ne zadrža. 
Hodža opet zastade. Dah ga je izdavao i uzbrdica naglo rasla pred 
njim. I opet je morao dubokim disanjem da stišava srce. I opet je 
uspeo da ukarari dah, živahnuo i brže krocio. 
Ali neka, mislio je on dalje, ako se ovde ruši, negde se gradi. Ima 
valjda još negde mirnih krajeva i razumnih ljudi koji znaju za božji 
hator. Ako je Bog digao ruke od ove nesrecne kasabe na Drini, nije 
valjda od celog sveta i sve zemlje što je pod nebom? Nece ni ovi ovako 
doveka. Ali ko zna? (Oh, da mu je malo dublje i malo više vazduha


udahnuti!) Ko zna? Može biti da ce se ova pogana vera što sve 
ureduje, cisti, prepravlja i doteruje da bi odmah zatim sve proždrla i 
porušila, raširiti po celoj zemlji; možda ce od vascelog božjeg sveta 
napraviti pusto polje za svoje besmisleno gradenje i krvnicko rušenje, 
pašnjak za svoju nezajažljivu glad i neshvatljive prohteve? Sve može 
biti. Ali jedno ne može: ne može biti da ce posve i zauvek nestati 
velikih i umnih a duševnih ljudi koji ce za božju ljubav podizati trajne 
gradevine, da bi zemlja bila lepša i covek na njoj živeo lakše i bolje. 
Kad bi njih nestalo, to bi znacilo da ce i božja ljubav ugasnuti i nestati 
sa sveta. To ne može biti. 
U tim mislima koraca hodža sve teže i sporije. 
Sad se jasno cuje da u caršiji pevaju. Kad bi samo mogao da udahne 
više vazduha, kad bi put bio manje strmen, i kad bi mogao stici do 
kuce, da legne u svoj dušek i da vidi i cuje nekoga od svojih! To je 
jedino što još želi. Ali ne može. Ne može više ni da održi pravi odnos 
izmedu disanja i srca; srce je potpuno zaptilo dah, kao što se ponekad 
u snu dešava. Samo ovde nema spasonosnog budenja. Otvori široko 
usta i oseti da mu oci izviru iz glave. Strmina koja je i dotle 
neprestano rasla primace se potpuno njegovom licu. Celo vidno polje 
ispuni mu tvrdi, ocediti drum, koji se pretvarao u mrak i obuhvatio ga 
svega. 
Na uzbrdici koja vodi na Mejdan ležao je Alihodža i izdisao u kratkim 
trzajima.