Informacija se danas svugde u svetu smatra resursom koji igra kljucnu ulogu u životu i poslovanju organizacija svih vrsta i velicina. Važnost i neophodnost kao atributi uz pojam informacija isticu ulogu otkrivanja, organizovanja, memorisanja i rukovanja saznanja (podataka – informacija). Informacije se mogu obezbediti i pomocu racunara uz pomoc softverskog proizvoda koji se zove informacioni sistem. Razvoj informacionog sistema je složen i mukotrpan proces koji pored zavidnog nivoa strucnosti na polju informatike traži i druge sposobnosti: otvorenost prema problemima drugih, agilnost i istrajnost u otkrivanju i rešavanju problema i, svakako, komunikativnost.

KARAKTERISTIKE POSLOVANJA SAVREMENIH PREDUZECA

Poslovanje današnjih preduzeca je izrazito teško. Moglo bi se reci da je današnje poslovanje teže, dinamicnije i rizicnije nego ikada. Ubrzani tehnološki razvoj, globalizacija svetskog tržišta i sve intenzivnije korišcenje Interneta naprosto tera poslovne ljude, a pogotovo upravljace, clanove poslovodnog organa organizacija, da pronadu nove ideje, nove logike, nove pristupe u poslovanju. Zadatak upravljacko-poslovodnog organa jeste da obezbedi efikasno funkcionisanje preduzeca. U tom cilju je neophodno obezbediti uslove u kojima ce organizacija biti u stanju da neprekidno poboljša kvalitet svojih proizvoda i/ili usluga uz neprestano smanjenje troškova poslovanja.

Postati i ostati konkurentan na tržištu je slogan i moto savremenih organizacija. To ujedno znaci, da organizacije moraju obezbediti neprestanu kontrolu kvaliteta svojih proizvoda i usluga, a da bi mogli suditi o svom položaju, moraju posmatrati i svet oko sebe. Neminovno je ažurno pracenje konkurenata, dobavljaca, kooperanata, zakonskih propisa i regulativa i, naravno, potrošaca. Validirano je i opšte prihvaceno tvrdenje, da buducnost preduzeca odreduju najviše potrošaci, odnosno tržište. Realizacija cak i najgenijalnijih ideja je osudena na propast, ako je tržište ne prihvata. Za obezbedivanje potrebnih informacija o uslovima na tržištu, o granskim (srodnim) preduzecima, o komintentima se troše sve veca sredstva, jer su poslovodni organi uvideli znacaj i neophodnost tih informacija. Obim tih relevantnih informacija raste zajedno sa razvojem preduzeca, odnosno proširenjem asortimana, ili, generalno proširenjem oblasti (grane) funkcionisanja. Relevantne informacije se mogu obezbediti jedino intenzivnijom komunikacijom izmedu organizacije i okoline i izmedu organizacionih celina unutar preduzeca.

Poslovanje današnjih preduzeca odreduju prvenstveno promene koje se odigravaju u spoljašnjem i unutrašnjem okruženju. Sposobnost reagovanja ili brzine reakcije firmi na promene odreduje njihovu efikasnost i uspešno poslovanje. Mobilnost i dinamika u poslovanju predstavljaju potreban uslov za uspeh današnjih preduzeca. To iziskuje kvalitetne i brze komunikacije, kao i efikasnu i brzu automatsku obradu podataka. U cilju razvoja poslovanja se vrši analiza proizvodnje: da li dobro funkcioniše sve u proizvodnom lancu, da li se i šta može poboljšati efikasnost ili nešto u kvalitetu? Da li bi se mogli proizvodi ili usluge poboljšati sa necim? Kako bi se mogli osvojiti nova tržišta odnosno potrošaci? Odakle kupovati sirovine, gde proizvoditi, na kojem tržištu prodavati, razmišljajuci globalno u geografskim lokacijama, pa cak i u kontinentima u cilju minimiziranja cene koštanja proizvoda i u maksimiziranju prodajne cene uz pomno pracenje kvaliteta proizvoda.

Sa tog aspekta se posmatra i informacioni sistem u organizaciji: da li efikasno prati poslovne procese i da li potpomaže te procese? Da li se može informacioni sistem brzo prilagoditi novonastalim uslovima uz prihvatljive troškove, i uopšte, da li se informacije koriste za strateško, takticko i svakodnevno odlucivanje u poslovanju? Da li su informacije koje obezbeduje informacioni sistem dovoljne, odgovarajuce i tacne i da li su pravovremene? U današnjim uslovima se informacioni sistem sve više smatra integralnim delom samog poslovanja nego li samo kao sredstvo koje služi kao ispomoc poslovanju. Od poslovanja preduzeca se ocekuje da:

a) neprkidno povecava stepen efikasnosti svog funkcionisanja uz pomoc optimalnog angažovanja svojih resursa i da na taj nacin postigne željene rezultate
b) postane aktivan cinilac na globalizovanom svetskom tržištu izgradnjom bilateralnih I multilateralnih veza, što podrazumeva realizaciju efikasne i brze komunikacije izmedu organizacija, kao i izmedu organizacija i saradnika
c) obezbedi asortiman proizvoda (robe) i/ili usluga koji je atraktivan i tražen na tržištu I da obezbedi visok kvalitet svojih proizvoda i/ili usluga.

U cilju da bi organizacija mogla ispuniti gore navedena ocekivanja, ona po pravilu formuliše sledece zahteve prema informacionom sistemu:

1) da doprinosi povecanju stepena efikasnosti funkcionisanja preduzeca,
2) da se neprestano prilagodava dinamicnim uslovima tržišta, kao i brzim promenama u samoj organizaciji
3) da obezbedi prihvatanje raznorodnih i nekompatibilnih (multimedijalnih) informacija (podataka) koje stižu na najrazlicitiji nacin, posredstvom povezanih hardverskih I softverskih resursa razlicitih generacija do preduzeca kao što su: LAN, Intranet, WAN, Internet, EDI, WAP itd.
4) da smanjuje troškove poslovanja i razvoja.

Poslovanje, komunikacije i informacioni sistem

Poslovanje svake savremene organizacije je danas nerazdvojno povezano sa komunikacijama. Samo svakidašnje funkcionisanje organizacije je bukvalno uslovljeno od strane efikasnog funkcionisanja komunikacionog i informacionog sistema. Preduzece, naime, mora neprestano da razmenjuje podatke sa okolinom da bi moglo da opstane. Informacije (podaci) o tržištu, konkurenciji, novim proizvodima, ostalim granskim organizacijama i organizacionim jedinicama stižu u preduzece preko razlicitih komunikacionih kanala. Obrada tih podataka I priprema esencijalnih, obradenih podataka u što kracem vremenskom intervalu za potrebe upravljaca je zadatak informacionog sistema. Oblik generisanog izveštaja od strane informacionog sistema mora biti prilagoden grupi korisnika kome je on namenjen.

Rad komunikacionog sistema u celini se ne može zamisliti bez racunara, odnosno racunarske tehnike. Osnovne funkcije u klasicnoj i bežicnoj telefoniji realizuji racunari: uspostavljanje veze, evidencije poziva, obracun telefonskih i raznih ostalih usluga, itd. Funkcionisanjem manjih mreža racunara na istoj geografskoj lokaciji (LAN), srednjih mreža racunara postavljenih na bliskim geografskim lokacijama (Intranet), kao i velikih mreža racunara (WAN) kao što je Inernet upravljaju takode racunari.

Razvoj komunikacija, znaci, zavisi i od razvojnog nivoa racunarske tehnike. Kao konkretni rezultati cisto komunikacionog razvoja mogu se naznaciti samo sledeca tri: digitalizacija mreža, bežicni prenos podataka i prenos podataka pomocu širokog spektra. Prve dve sfere su poznate, a za trecu treba samo malo objašnjenja: pomocu širokog spektra se realizuje brzi prenos velike kolicine podataka. Prenos zvuka, slike, animacije i filmova se vrši na ovaj nacin.

Sve ostalo je zajednicki razvoj komunikacije i racunarske tehnike: primanje i slanje poruka sa racunara, mobilnog racunara ili mobilnog telefona (E-mail), EDI – razmena poslovnih informacija direktno izmedu racunarskih sistema bez tvrde kopije tj. papira, WWW, Gopher ili WAP aplikacija na mobilnim telefonima, interaktivna razmena podataka: IRC, prenos glasa I slike preko Interneta u okviru telekonferencije, kao i druge mogucnosti kao Telnet, Finger, Ping itd.

Za zadovoljavanje pojedinacnih zahteva korisnika je razvijeno više razlicitih tipova usluga kao što su teleshopping, teleteaching, teleworkig, telecooperation, e-business, e-banking, ehospital itd. Broj razvijenih mrežnih i Internet aplikacija je iz dana u dan veci. Bez ovih vidova prenosa podataka poslovanje je danas nezamislivo.

Aplikacije koje se razvijaju u okviru gore navedenih usluga su delimicno specificne, zbog prikaza rezultata obrade na Internetu, a vecim delom su klasicne, jer obrada je ista bez obzira na nacin prikazivanja rezultata. Razvoj aplikacije, odnosno informacionog sistema, a narocito onaj deo pre realizacije (programiranja) ne treba da pretrpi nikakve izmene iako se usluga (obrada, informacioni sistem) pripremi kao Web aplikacija. Upravo je to zadatak ovog kursa, da upozna zainteresovane kako se izvodi razvoj informacionog sistema.

POJAM SISTEMA I NJEGOVO FORMULISANJE (DEFINICIJA)

Postoji više definicija za odredivanje suštine sistema. Neke su veoma kratke, ali ipak ukazuju na bitne osobine sistema. Prvu definiciju sistema dao je kanadski biolog Ludvig von Bertalanffy u svome radu General System Theory objavljenom pedesetih godina, u kojem kaže:

“Sistem je kompleks elemenata koji su u medusobnoj interakciji”

U radovima B. Langefors je šestdesetih godina razradio generalne metode projektovanja informacionih sistema na bazi formalne teorije, pa se u njima takode pojavljuje opšta definicija sistema koja glasi:

“Sistem je skup objekata koje nazivamo delovima, koji su medusobno povezani na neki nacin”

Ni u novije vreme nema “konkretnijih” definicija pojma sistema od prethodno navedenih, sem možda pojave pojma okruženja sistema, što ukazuje na to, da se tako opšti pojam ne može previše precizno opisati. Tako B. Halassy kaže:

“Sistem je organizovani skup (njegovih) medusobno povezanih cinilaca”

M. Raffai svoje videnje sistema iskazuje na sledeci nacin:

“Sistem je skup medusobno zavisnih elemenata organizovanih u odredenu strukturu, pri cemu su elementi pored medusobne zavisnosti usaglašeni i toj strukturi”

B.Ðordevic u monografiji Vodoprivredni sistemi navodi cak tri definicije sistema u cilju što boljeg osvetljavanja ili docaravanja suštine odnosno pojma sistema. U nastavku slede njegove definicije:

“Sistem je neka struktura u koju se u nekom vremenu uvodi materija, energija i informacija, a iz kojeg se u nekom drugom vremenu dobija neki izlaz u vidu materije, energije i informacije”

“Sistem je skup objekata (elemenata) ujedinjenih nekim oblikom interakcija. Kod realnih sistema elementi predstavljaju objekte za neku transformaciju resursa, dok su veze kanali za razmenu mase, energije i informacija”

“Sistem predstavlja celovit kompleks elemenata koji se nalaze u nekim medusobnim zavisnostima, doprinoseci kroz njih nekoj zajednickoj svrsi. Okružen je okolinom sa kojom je u stalnoj interakciji”

Rezimirajuci na osnovu prethodnih definicija treba istaci da je potrebno formulisati tako uopšteni opis (definiciju) sistema koji verno odslikava svaki sistem (da sadrži sve opšte karakteristike svih sistema) tj. da ne iskljucuje nijednu stvar koja se može smatrati sistemom. U tom slucaju, medutim, dobijemo premalo informacija o sistemima – samo njegove bitne karakteristike:

- sistem je skup elemenata izdvojen kao celina iz svih postojecih elemenata realnog sveta
- interakcija izmedu elemenata sistema je neminovna, da bi se postigli zajednicki ciljevi
- sistem je u kontinualnoj vezi sa svojom okolinom
- u sistemu se odvija transformacija i razmena tri osnovne kategorije ili velicine sa okruženjem i to: materije, energije i informacije.
Ne znamo, medutim, ništa konkretnije ni o elementima ni o njihovim medusobnim vezama ni o interakciji izmedu sistema i njegove okoline. Dalje detaljisanje, naime, bi suzilo pojam samog sistema, odnosno tako bismo neke sisteme eliminisali vec na pocetku: u trenutku prihvatanja definicije o sistemu.

Naša definicija sistema ce nastojati da obuhvati sve cetiri bitne karakteristike sistema, odnosno bice malo bogatija od svih prethodnih pojedinacnih definicija:

Sistem je organizovani skup (organizovana celina) cinilaca (elemenata) od kojih se svaki element (cinilac) nalazi u odredenoj meduzavisnosti (u oderdenoj strukturi) sa ostalim ciniocima (elementima) te celine i tako ostvaruje svoju pripadnost toj celini. Sistem postoji radi ostvarenja nekog cilja i u stalnoj je interakciji sa svojim okruženjem.

Pošto elementi sistema mogu biti jako razliciti što se karakteristike, ponašanja i naravi tice, a i veze izmedu elemenata kao i iterakcije sa okolinom su u realnom svetu raznovrsne, pojavile su se jako razlicite sistematizacije (klasifikacije) samih sistema u prošlosti [Ðordevic] [Raffai M. IRF]. Sa tacke gledišta projektovanja informacionih sistema prethodno pomenute klasifikacije su od sporednog znacaja. Treba se, medutim, osvrnuti na pojam strukture sistema.

Na osnovu gore navedenih definicija se može zakljuciti da pojam struktura obuhvata elemente sistema i njihove meduzavisnosti. Struktura sistema ima svoje staticko i dinamicko obeležje. Staticki prilaz strukturi sistema podrazumeva odredivanje elemenata sistema, njihovih medusobnih veza u nekom konkretnom (statickom) stanju sistema, kao i uzrocnoposledicne veze (logiku) izmedu sastavnih delova sistema. Dinamicki pristup strukturi sistema definiše aktivnosti odnosno funkcije elemenata ili sastavnih delova sistema koje treba da se realizuju da bi se zacrtani cilj postigao.

Nas ce ubuduce interesovati samo sistemi koji predstavljaju rezultat ili proizvod kolektivnog razmišljanja više ljudi, koji su zainteresovani u ostvarenju nekog konkretnog cilja. Takvi sistemi se moraju manje ili više zasnivati na odgovarajucim dogovorima ili konvencijama.

Pojam sistema nije apsolutni pojam. Svaki individuum može, a nekad mora da odreduje, da definiše za sebe sistem. Šta više ista osoba, u zavisnosti od njegovog interesovanja, može i/ili mora formirati raznovrsne sisteme o istom predmetu (istoj stvari). Ilustracije radi razmislimo šta predstavlja sistem za korisnika-vlasnika, auto-limara, auto-elektricara, auto-lakirera i automehanicara ako posmatraju putnicko vozilo!

Princip relativnosti za sisteme Langefors definiše na sledeci nacin:

“Svaki sistem koji je podvrgnut uticaju svoje sredine je podsistem nekog veceg sistema i svaki deo sistema je potencijalno neki sistem”

Medusobni uticaj (akcije i reakcije) izmedu posmatranog sistema i njegovog okruženja znaci možemo smatrati kao interakcija posmatranog sa drugim sistemima. Tada sistemi koji su u korelaciji predstavljaju delove nekog veceg sistema (supersistema). Sa druge strane, pošto nema nekog ogranicenja u dekompoziciji sistema, svaki deo posmatranog sistema se može smatrati sistemom.

POJAM SISTEMA I NJEGOVO FORMULISANJE (DEFINICIJA)

Kako samo ime kaže informacioni sistem je takode sistem, dakle i za njega važe sve zakonitosti koje su otkrivene i dokazane u naucnoj oblasti teorije sistema. Treba, medutim, naglasiti da pojam informacioni sistem nije ekvivalentan pojmu sistem informacija. Sistem informacija oznacava samo sredivanje, odnosno organizaciju informacija, a informacioni sistem obuhvata i razne druge elemente sasvim razlicite naravi.

Pošto je naš prvenstveni cilj upoznavanje sa suštinom informacionih sistema kao i sa suštinom njihove metodologije razvoja, red je da se na pocetku definiše pojam informacionog sistema.

Informacioni sistem je organizovani skup sledecih cinilaca ili elemenata kao i njihovih meduveza:

1. podataka (informacija)
2. sa njima povezanih informacionih dogadaja
3. nad njima izvršenih aktivnosti
4. potrebni resursi vezani za prethodna tri elementa, kao i za razvoj i funkcionisanje informacionog sistema
5. korisnika informacija (podataka)
6. standarda i procedura koji upravljaju napred navedenim ciniocima

Pojmove korišcene u prethodnoj definiciji treba i podrobnije objasniti u daljem tekstu, ali pre toga analizirajmo gornju formulaciju pojma informacionog sistema. Ono što se na prvi pogled može zakljuciti jeste taj momenat, da informacioni sistem definisan gornjim izrazom spada u porodicu inhomogenih sistema. Tvrdnja je u potpunosti osnovana, jer kako elementi tako i njihove medusobne veze su raznorodne, odnosno razlicite. Korisnici, recimo, isto tako spadaju u informacioni sistem kao i hardver, softver, dogadaji, podaci ili konvencije (standardi).

Pridevi odnosno atributi koji stoje uz izraz informacioni sistem su cesto pogrešni, neodgovarajuci, a ponekad predstavljaju tautologiju. Atribut integralni se cesto koristi uz izraz informacioni sistem, a ponekad se ukombinuje još i pridev kopleksni, tako da fraza ima oblik: „kompleksni integralni informacioni sistem”. Pošto je informacioni sistem inhomogeni sistem, on je vec »ab ovo« ili a priori kompleksan, dakle atribut kompleksan predstavlja tautologiju. Sa druge strane atribut integralni takode predstavlja tautologiju, jer je svaki sistem integralan. Na osnovu definicije iz teorije sistema znamo da je sistem organizovani (znaci integralni) skup cinilaca (elemenata). Formulacija oblika »upravljacki informacioni sistem« je možda još nezgodnija fraza, mada se ona cesto koristi i na engleskom govornom podrucju (MIS – Management Information System). Upravljacki informacioni sistem u stvari i ne postoji sam za sebe. Informacije potrebne za rukovodioce ili upravljace (menedžere) poticu iz osnovnih informacija, u stvari predstavljaju neku esenciju ili izvod iz osnovnih informacija. Sve informacije koje mogu biti potrebne za upravljace za donošenje bilo kojih odluka nalaze se u nekim segmentima (podsistemima) »sveobuhvatnog kompleksnog integralnog informacionog sistema«, kojeg treba osloviti prosto i jednostavno kao informacioni sistem.

Resursi potrebni za informacione sisteme

Rasprostranjeno je mišljenje da izmedu pojmova sistem i resursi potrebni za njegovu izgradnju i funkcionisanje postoji suštinski ista veza kao izmedu cilja i oruda koja omogucuju postizanje tog cilja. Vec je odavno poznata cinjenica da cilj blagoslovljava oruda (sredstvo), tj. da cilj predstavlja primarni a oruda sekundarni pojam. Danas je cesto sredstvo važnije od cilja što predstavlja veliki problem, jer se time razvoj sistema zapostavlja. U širem smislu podatak, informacioni dogadaj, informaciona aktivnost, korisnik, pa cak i standardi predstavljaju ne samo elemente, vec i resurse informacionih sistema. Resursi potrebni za informacione sisteme u užem smislu obuhvataju samo vreme, novac i tehnièka sredstva (hardver i softver). Važno je istaci da elementi resursa ne mogu se na proizvoljan nacin konvertovati jedan u drugi. Uzmimo prvo novac, pošto se on u zadnje vreme sve više fetišizuje. Ne treba preceniti znacaj ovog elementa. Istina je, da se bez novca ne može obezbediti ni jedan cinioc informacionog sistema, a kamo li projektovanje, realizacija i funkcionisanje. Dupliranje novca, medutim, nece znatno skratiti vreme potrebno za projektovanje, jer otkrivanje, shvatanje I analiza realnog sveta i njegov opis (izrada projekta informacionog sistema) traži vremena I naravno umešnost od ljudi, koji nemaju “TURBO” dugme za brže shvatanje realne stvarnosti. Cesto se slabi projekti informacionih sistema objašnjavaju nedostatkom odgovarajucih sredstava. To bi odgovaralo mom izgovoru kad bih izjavio da je ovaj rad zato tako slab I površan, pošto mi je racunar bezbroj puta neocekivano “padao” za vreme pisanja, najverovatnije zbog nekompatibilnih cipova operativne memorije. Ili, kao kontrapunk prethodne izjave: mogao sam i sto puta kvalitetniji rad sastaviti da sam imao na raspolaganju besprekornu mašinu. Resursi su element(i) informacionih sitema, a informacioni sistem je organizovani skup cinilaca, što ukazuje na potrebu sagledavanja svih elemenata informacionih sistema I usaglašavanje potrebnih sredstava sa svih ostalim ciniocima.

Korisnici informacionih sitema

Svaki cinilac naveden u definiciji informacionog sistema u realnosti predstavlja složen sistem za sebe. Podaci se obraduju zahvaljujuci informacionim aktivnostima koje se pokrecu na uticaj odgovarajucih zadataka, što pokazuje na organizovanost elemenata informacionih sistema (njegovi cinioci su medusobno povezani). Primetimo, medutim, i to da su do sada prikazani elementi uvek obuhvatili veci skup objekata, na šta pokazuje i pluralia tantum tj. množina u nabrajanju u okviru definicije informacionog sistema (podaci, dogadaji, aktivnosti). Podaci su znaci povezani sa aktivnostima, ali i izmedu samih podataka postoje meduveze, kao i izmedu aktivnosti, a na isti nacin i izmedu dogadaja. Korisnici informacionih sistema takode predstavljaju svojstveni sistem i zato ce definicija korisnika obuhvatiti sve ljude i organizacije koje, na bilo koji nacin, dolaze u kontakt sa informacionim sistemom:
Korisnici su ti ljudi (ili grupe ljudi – organizacione jedinice) koji su na neki naèin povezani sa saznanjima (podacima, informacijama), odnosno informacionim sistemom.
Pošto se ljudi mogu pojaviti u razlicitim ulogama u vezi nekog informacionog sistema ili sa tacke gledišta korišcenja saznanja, informacija, podataka obradenih pomocu informacionih sistema, moramo zakljuciti da pojam korisnika ne možemo prihvatiti za apsolutnog cinioca.
Krajnji korisnici su oni ljudi zbog kojih je sistem realizovan, ili kojima je informacioni sistem namenjen. U osiguravajucem zavodu su shodno osnovnoj aktivnosti upravo osiguranici krajnji korisnici. Godišnji finansijski izveštaj u osiguravajucem zavodu se, medutim, priprema za akcionare, i za taj izveštaj su oni krajnji korisnici (korisnik je relativan pojam).
Aplikativni korisnici su oni ljudi koji su u neposrednom kontaktu sa saznanjima u informacionom sistemu, a eventualno i sa krajnjim korisnicima. Radnik osiguravajuceg zavoda koji sklapa ugovore o osiguranju se može smatrati aplikativnim korisnikom, bez obzira na to da možda nikada nije i nece raditi na racunaru (sa tacke gledišta platne liste on je naravno krajnji korisnik).
Ljudi na razvoju informacionih sistema su takode korisnici. Oni srecu iste informacije kao prethodno opisane dve grupe korisnika, samo sa drugog aspekta. Oni moraju u nekim trenucima “odigrati” ulogu krajnjih i aplikativnih korisnika u cilju da bi realizovali jedan stvarno dobar informacioni sistem.
Rukovodilac je specifican korisnik: upravljanje nad sredstvima je njemu provereno, svojim autoritetom može povoljno uticati na kvalitet saradnje radnika organizacije sa clanovima razvojnog tima, a može i da skicira viziju razvoja organizacije u cilju ostvarenja što boljeg sistema.
Organizacione jedinice se takode mogu smatrati korisnikom u širem smislu reci. Ako je neki konkretan radnik osiguravajuceg zavoda koji sklapa ugovore o osiguranju odsutan, zamenjuje ga drugi sa istom kvalifikacijom, znanjem i iskustvom iz iste organizacione jedinice, jer je ona zadužena za obavljanje poslova u vezi sklapanja ugovora o osiguranju.

Standardi i procedure

Pojam standarda neki doživljavaju u negativnom, a neki u pozitivnom smislu. Oni koji veruju da standardi mogu jedino ogranicavati slobodu stvaranja detaljnim opisima svih mogucih zabrana, verovatno nisu previše ushiceni kad cuju rec standard. Drugi, pak, koji pod pojmom standarda podrazumevaju skup korisnih vodilja, opšte prihvacenih principa i zakonom propisanih regulativa, standard smatraju za pogodno pomocno sredstvo pri radu. Standard, svakako, može biti i jedno i drugo, pa cak jedno i drugo istovremeno, jer pod standardom treba podrazumevati posebne konvencije vezane za svaki pojedinacni cinilac informacionog sistema. Te konvencije su i medusobno povezane (sve je povezano sa svacim i u životu), odnosno predstavljaju neku strukturu, a to drugim recima znaci da standardi predstavljaju specifican sistem (standarda) unutar informacionog sistema. Definicija standarda se može formulisati na sledeci nacin:
Standard je dogovor, konvencija ili propis koji se odnosi na neki èinilac (element) informacionog sistema.
Odomacene su neke konvencije vezane za neke podatke kao i za neke “procese” u obradi podataka. Uzmimo naše osiguravajuce društvo i razmislimo malo o njegovom (ali i o bilo cijem) knjigovodstvu. Zakonom je propisano koje se podaci moraju obuhvatiti knjigovodstvenom evidencijom i izveštajima, na koji nacin da se prezentuju ti podaci, kojim procedurama (kako) se dolazi do traženih podataka i kada te podatke treba prezentovati (rokovi za predaju periodicnih izveštaja). Upravo se iz tog razloga na Zapadu obicno govori o standardima i procedurama (ta dva pojma zajedno – povezano koriste u praksi). Od resursa potrebnih za informacione sisteme je na prvi pogled najlakše odrediti standarde za oruda (tehnicka sredstva) ili sredstva za obradu podataka: za hardver i softver. U principu su tehnicka sredstva standardizovana, ali u stvarnosti nisu. Verovatno se ne bi pojavila tako cesto na ekranu moga racunara poruka “General Failure ...”, da su u njega bili ugradeni (svojevremeno I kod ucestalih proširivanja – taj racunar imam vec pet-šest godina) standardni delovi. Za njega su samo tvrdili da je PC kompatibilan... Ni sa softverom nije ništa bolja situacija: moji crteži koji su izradeni pomocu Corel 2.0 ni pomocu trikova se ne mogu “uvuci” u Corel 7.0. Šta više, po pravilu novije verzije softvera jedva lice na starije verzije koje zamenjuju. Pošto se proizvodaci hardvera i softvera ne mogu medusobno sinhronizovati što se standarda tice, korisnici bi rešenje trebali tražiti u izgradnji sopstvenog unutrašnjeg standarda za tehnicka sredstva. Ostala dva elementa informatickih sredstava, vreme i novac se još teže standardizuju. Oni su i medusobno povezani, a i pojedinacno se teško procenjuju: potrebno vreme i vrednost izvršenog posla. Vrednost izvršenog razvoja informacionog sistema ne može se proceniti samo na osnovu broja linija izvornog koda (kao što su to nekad na Zapadu radili), jer razvoj nije samo programiranje, a sa druge strane vrednost razvoja bi trebali da odrede i važnost saznanja, kao i upotrebna vrednost pruženih informacija (što opet zavisi i od izvora primarnih-prvobitnih informacija, a ne samo od razvijenog informacionog sistema). Korisnicki standardi takode treba da postoje. Osnovu korisnickih standarda cine “zajednicki jezik” ili zajednicki skup pojmova. Standardom treba odrediti “sadržaj” korišcenih pojmova. Za krajnjeg i aplikativnog korisnika standardi jednoznacno odreduju šta, kada, na koji nacin realizuje informacioni sistem i/ili korisnicki interfejs. Na osnovu prethodno izloženih videnja o ulozi standarda, moguce je zakljuciti, da standardi imaju trostruku ulogu u toku razvoja i korišcenja informacionih sistema:
1. upucuju korisnike (narocito u toku razvoja informacionog sistema, i to analiticare, projektante i programere) šta kako treba raditi,
2. ugraduju se u informacione sisteme kao ogranicenja (standardizovani podaci se prihvataju samo onda, ako su propisanih oblika, sadržaja, itd.)
3. obaveštavaju korisnike (šta, gde i u kojem obliku treba tražiti). Poznate i priznate naucne discipline ili nauke imaju davno izradene i stabilne standarde, odnosno sistem standarda. U informatici se tek nedavno pocelo ozbiljnije razmišljati o potrebi izrade sistema standarda, možda je to razlog, da za sada nju neki ne priznaju za nauku.

TEHNICKA SREDSTVA – HARDVER I SOFTVER

Osnovna pokretacka snaga razvoja uopšte je profit, odnosno novac i slobodno tržište, tj. tržišno poslovanje. U cilju ostvarivanja profita organizacije su prinudene da daju kvalitet više od ostalih, i da to na odgovarajuci nacin i reklamiraju. Bezbroj je takvih primera iz prakse kada je bolji proizvod zapostavljen iz razloga što nije imao odgovarajucu podršku marketinga. Današnje savremene kompanije svoju uspešnost u poslovanju mogu zahvaliti naucno zasnovanim “instinktima”, svojim futurolozima, odnosno predvidanju buducnosti. Nije dovoljno proizvoditi jednostavno kurentne i kvalitetne proizvode, nego treba predvideti ukus i zahteve potrošaca, šta više, upravljati njihovim ukusom i zahtevima. Pogoditi njihove tajne i latentne želje, ponuditi im i ono, na šta oni još nisu ni mislili. Prepoznatljivi je trend u zadnje doba da se proizvodi “obogacuju” izvesnim uslugama u cilju povecanja komocije potrošaca i za ostvarivanje veceg profita proizvodaca.

Opstanak i razvoj kompanija zavisi od njihove informisanosti, tj. umešnosti u neprekidnom izvlacenju informacija iz unutrašnjeg i spoljašnjeg okruženja, i od brzine reagovanja I prilagodavanja novonastalim uslovima. U cilju što bolje informisanosti organizacije zahtevaju sve vece kolicine informacija u što kracem vremenskom intervalu i inteligentne softvere koji ce na osnovu raspoloživih informacija što brže savetovati rukovodstvo u donošenju presudnih odluka. Za realizaciju mobilnosti uopšteno, znaci, traže se sve snažnije mašine sa sve inteligentnijim softverskim rešenjima.

Tendencija razvoja hardvera i softvera odgovara upravo ovim, gore formulisanim zahtevima. Treba, medutim ukazati na dve dobro razgovetne linije razvoja kako hardvera tako I softvera. Što se hardvera tice, sa jedne strane konstruišu se snažni racunari otporni na greške (fault-tolerant), kod kojih je bitan cinilac jedino throughput, tj. brzina obrade, a sa druge strane, teži se minimizaciji komponenata i potrošnje, i pojednostavljenju u održavanju i korišcenju racunara. Prva linija razvoja hardvera obuhvata staticke (stone) racunare koje u poslovnoj sferi povezuju u lokalne mreže (preko kojih je moguc pristup regionalnim i globalnoj svetskoj mreži – Internetu), razne servere u mrežama raznih nivoa, front-end (komunikacione) i back-end (database engine) racunare, kao i razne superkompjutere u cilju njihovih korišcenja u istraživanjima i kompleksnijem matematickom modeliranju. Druga linija razvoja podržava prenosiva, mobilna sredstva kao što su laptopi, notebook-ci, džepni i rucni PC-i (licne sekretarice) i mobilni telefoni. U ovu grupu spadaju i PC-ji predvideni za korišcenje Internet usluga: NC (NetworkComputer) i NetPC, koji, istina nisu minijaturne izvedbe kao što su mobilna sredstva pominjana u prethodnoj recenici, ali su pojednostavljene izgradnje sa ogranicenim mogucnostima (nemaju hard disk, floppy disk, CD-ROM, DVD-ROM).

Softver se razvija takode u dva generalna pravca, bez obzira da li je rec o operativnim sistemima, uslužnim programima ili aplikativnim programima. Za prvu liniju razvoja hardvera koja obuhvata standardne ili “nemobilne” racunare projektovani i proizvedeni softver se neprekidno usložnjava. Treba primetiti, medutim, da u okviru iste težnje postoji jedna mala ali razumljiva kontradikcija: usložnjavanje softvera ne znaci dodatno opterecenje i za korisnike tih softvera. Korisnicki interfejs tih kompleksnih softvera se uprošcava, ili tacnije stepen složenosti korišcenja ne prati dinamiku usložnjavanja samih softvera. Drugi trend u razvoju softvera prati mobilna sredstva koja oskudevaju u svim resursima zbog samih karaktera tih uredaja: u procesoru, operativnoj memoriji, eksternim memorijama, ulaznim, izlaznim jedinicama, itd. Druga linija razvoja softvera diktira uprošcavanje svih softverskih produkata na mobilnim sredstvima, zadržavajuci samo njihove najbitnije funkcije, smanjujuci time njihove zahteve za racunarskim resursima. Postoji još jedna svojstvena crta za racunarski softver koja ga razlikuje od hardvera: postoje besplatni softveri sa punom fukcionalnošcu (završeni, kompletni funkcionalni, istestirani), a takav pojam na nivou harvera naravno ne postoji.

Medusobni uticaj hardvera i softvera je poznata cinjenica. Oni se medusobno eksituju na razvojnom putu, odnosno nova dostignuca jednog od aktera pokrece inicijativu za razvoj druge oblasti. Nove mogucnosti hardvera, kao što su brži procesori, brže operativne i eksterne memorije i vece brzine prenosa u racunarskim, ili uopšte telekomunikacionim mrežama omogucavaju izvodenje kompleksnijih softvera, a novi nivoi softvera traže snažniji hadver za istu brzinu izvodenja kao što su to obavile starije verzije softvera. U zadnje vreme je svim akterima u informacionoj tehnologiji jednoznacno da je softverska industrija u velikom zaostatku u odnosu na stepen razvoja hardvera i komunikacija. Softverska kriza se, dakle, i dalje nastavlja. Ta kriza, koja je nastala grubo pre trideset godina bila je dvaput smanjena, ublažena odnosno ukrocena: krajem sedamdesetih godina uvodenjem strukturiranog prgramiranja i projektovanja, a krajem osamdesetih godina osmišljavanjem odnosno obnavljanjem i razradom ideje iz kasnijih šezdesetih godina, objektnog programiranja i razvoja informacionih sistema. U današnje vreme se još ne nazire nova tehnologija/paradigma u softverskoj industriji koja bi mogla biti podstrek za razvoj nove generacije hardvera.

Komunikacija (posredna) preko sredstva veze se realizuje dvojako: pomocu hardvera I softvera. Znacajna su istraživanja na polju iznalaženja odgovarajuceg medijuma za prenos signala koja su urodila plodom tako da danas imamo više medijuma na raspolaganju za komunikacije. O njima ce kasnije biti više reci.

Hardver

Ako mobilnost posmatramo u širem smislu reci, tj. bržu reakciju na promene okoline, onda prva linija razvoja hardvera takode spada u unapredenje mobilizacije, a ako pojam mobilnosti shvatamo u užem smislu reci, tj. razvoj lakih prenosivih racunara, samo razvoj hardvera druge vrste potpomaže mobilnost. Prihvatajuci pojam mobilnosti u širem smislu reci ukazacemo na savremene tendencije u razvoju arhitekture racunara uopšte (tj. ne samo PC-ja) i razvoju PC racunara u cilju povecanja throughput-a ili smanjenja vremena obrade.

Sofrver

Poznata je cinjenica da je razvoj racunarske tehnike u velikom zaostatku ako ga uporedimo sa razvojem komunikacija u zadnjih dvadeset – trideset godina. U sedamdesetim godinama brzi racunar je izvršavao instrukcije za 100 ns (u proseku), danas to cini za 1 ns. Odnos brzine je dakle 100, što je zavidno ubrzanje u obradi. Uporedimo li brzine digitalnog prenosa (komunikacije) za isto doba (u sedamdesetim godinama brzina je bila 56 kbit/s, danas je 10 Gbit/s) dobijemo odnos stopetdesethiljada! Ako uporedimo brzine prenosa koz opticki medijum (1985. godine – 50 Mbit/s, 1998. godine 10 Gbit/s) odnos je svega 200, no tu se vec oseca ogranicenje usled sporosti elektronike za pretvaranje elektricnog u opticki signal (Lucent Bell je komunicirao u 2000. godini preko optickog kabla brzinom od 3,2 Tbit/s).

Neki strucnjaci smatraju da je raskorak izmedu razvijenosti softvera i hardvera veci od zaostatka brzine hardvera od komunikacija.

Razvoj softvera je omogucio prodor i primenu racunara u svim oblastima ljudske aktivnosti. Današnji softveri su sve kompleksniji, traže brže procesore, operativne memorije veceg kapaciteta, ogroman disk prostor, kvalitetne graficke kartice, itd. Konkurentska borba za primat u pojedinim oblastima tera softverske kuce da što pre objave svoje proizvode, što negativno utice na njihov kvalitet. Testiranja softvera se ne mogu temeljito izvršiti, pa su bagovi prisutni u svim realizacijama. Tendencija usložnjavanja je primetna u svim oblastima primene softvera, a postoji istovremena težnja za uprošcenjem korisnickog interfejsa u cilju omogucavanja lakše i jednostavnije primene. Jedino mobilni uredaji vape za pojednostavljenijim softverima koji traže manji prostor na eksternoj memoriji, slabiji procesor I manju memoriju, jer oni oskudevaju u svim resursima.

Operativni sistemi

Ako se zadržimo na klasi PC i mobilnih racunara onda su najcešce korišceni operativni sistemi Windows, Windows NT, Linux, OS2/Warp i Solaris za PC racunare i Windows CE (Windows for Pocket PC), Epoc, BeOS, Linux i PalmOS za mobilne racunare.
Najrasprostranjeniji mrežni operativni sistem za personalne racunare je od kraja osamdesetih godina Novell NetWare.

Tendencija stalnog obogacenja usluga koje nude operativni sistemi je permanentno prisutna, tako da su današnje verzije operativnih sistema za PC racunare sposobne za upravljanje mrežom, tj. podržavaju mrežno okruženje rada (povezivanje racunara u mrežu). Windows je prvobitno projektovan za šestnaestobitne procesore, a tek posle je preraden i sada važi kao 32 – bitni operativni sistem. Windows NT je, kako neki kažu Microsoftov prvi pravi 32 – bitni OS I time se objašnjava njegova stabilnost. Linux je najveci konkurent Windowsu (i NT – u) na polju operativnih sistema, prednost mu je u ceni, brzini, složenosti, stabilnosti i skalabilnosti, a za sada jedini ozbiljan nedostatak je u broju postojecih aplikacija razvijenih za njega.

Teško je proceniti rasprostranjenost operativnih sistema na mobilnim racunarima. Dva lidera na tom polju su Windows CE (i njegova poboljšana verzija Windows for Pocket PC) I Epoc. Funkcionisanje Windows CE OS – a je skoro identicna kao starijeg i veceg brata, a upravo je to i bio cilj kod njegovog razvoja. Poboljšanja u brzini rada, kao i modifikacije u grafickim elementima su prisutni u novoj verziji za Pocket PC – je. Epoc je stabilan operativni sistem specijalno projektovan za mobilne aparate. Racunari kompanije Psion su snabdeveni ovim OS – om, ali Epoc se primenjuje i u drugim mobilnim uredajima, kao što su telefoni (smartphone) I komunikatori. Mada se Epoc razlikuje od Microsoftovog operativnog sistema za mobilne racunare saradnja izmedu njih je solidna (razmena podataka sa stonim PC racunarima se obavlja brzo i efikasno).

U razvoju mrežnih operativnih sistema Novell je (u Novell NetWare 4.0) 1994. godine lansirao upotrebu direktorijumskog servisa NDS (NetWare Directory Service, kasnije nazvanog kao Novell Directory Service), koji je omogucio administriranje svih mogucih delova (objekata) u (lokalnoj) racunarskoj mreži (serveri, štampaci, diskovi itd.). Kasnije je NDS “izrastao” iz Novell NetWare mrežnog operativnog sistema, tacnije napisan (prilagoden) i za druge mrežne OS – e. Na kraju 2000. godine direktorijumski servis (NDS) je funkcionisao na sledecim OS – ima: NetWare, Windows NT, Windows 2000, Linux, Solaris 6, 7 i 8. U meduvremenu je NDS prilagoden opšte prihvacenom novom transportnom protokolu LDAP (Lightweight Directory Access Protocol) koji je koristio TCP/IP, a i podeljen na dve oblasti: eDirectory za primene na Internetu i Corporate Edition koji oznacava klasicni direktorijumski servis. To je upravo oblast (NDS) koja je u pocetku, a delimicno i sada pripada i operativnom sistemu i uslužnim ili pomocnim programima.

Uslužni programi

Pojam uslužnog programa pokriva sve one softverske proizvode koji realizuju potrebne I korisne aktivnosti, a koje operativni sistemi ne obezbeduju. Lako je bilo nabrajati takve (uslužne) programe na pocetku masovnijeg korišcenja PC racunara. U to doba je DOS bio operativni sistem, a bilo je svega dva poznata uslužna programa: PC Tools i Norton Utilities. Danas je riskantno izjaviti koji je program uslužni iz više razloga. Prvo postoje razlicita mišljenja o samom pojmu uslužnog programa, a drugo, neki softveri na jednom OS – u predstavljaju uslužne programe, a na drugom OS – u su ugradeni kao funkcija operativnog sistema. Banalni primer za to su softveri za zaštitu od napada virusa i za otklanjanje virusa.

Osvajanje tržišta koje se interesuje za e – commerce rešenja predstavlja cilj za vodece I eminentne softverske kuce danas, jer po mnogim mišljenjima to je kljuc opstanka na tržištu. Takva rešenja nude mnogi, medu njima su IBM, Compaq, Sun, Oracle, Netscape, Computer Associates, Novell, itd. Interesantno je kako je Novell izgradio svoju strategiju. Prvo je smislio direktorijumski servis (NDS) kao funkciju NetWare – a, kasnije je pripremio taj servis za druge mrežne OS – e, još kasnije ga je podelio na dva smera (eDirectory i Corporate Edition), nadogradio svoje usluge i na kraju je sve to obuhvatio u celinu pod nazivom One Net. Ova vizija predstavlja grupu uslužnih servisa NSS (Net Services Software): Net Management Services (upravlja objektima – korisnici, uredaji, aplikacije, itd.), Net Content Services (usluge u vezi raspodele i memorisanja informacija na mrežama) i Net Portal Services (servis za identifikaciju I e – commerrce). Pojedinim servisima pripadaju razni produkti od kojih je jedan od najpoznatijih ZENworks (Zero Effort Networks). ZENworks obavlja administraciju svih radnih stanica i svih servera na mreži u vezi hardverske konfiguracije i instaliranog softvera, a ima i ugradenu zaštitu od virusa.

Aplikativni programi

Aplikativni programi se pripremaju pomocu programskih jezika. Njih ima danas dosta na tržištu i svi su sposobni za rukovanje bazama podataka. Savremeni programski jezici su objektno orijentisani i mogu raditi u file server, client/server ili multi – tier arhitekturi (okruženju). Svaka aplikacija koja radi sa bazom podataka ima tri razgovetne funkcionalne celine

1. Fizicka obrada podataka (Data processing)
2. Realizacija poslovne logike (Business logic)
3. Kontakt sa korisnikom (User Interface).

Neposredna (fizicka) obrada podataka podrazumeva otvaranje, zatvaranje i indeksiranje datoteka, upis novih, modifikacija i brisanje postojecih podataka, rešavanje konfliktnih situacija pri istovremenom pristupu, itd.

Poslovna logika obezbeduje pravilno funkcionisanje aplikacije: brine o zaštiti podataka (kontrolom i zabranom pristupa za neovlašcene korisnike), o kontroli integriteta podataka (integriteta domena – tip podatka, dužina podatka i uslov ; integriteta entiteta koji je vezan za pojam kljuca – jedinstvenost kljuca: kompletan kljuc ili delovi kljuca ne smeju imati nepoznatu vrednost, tj. da su NOT NULL ; referencijalnog integriteta – koji služi kao medurelaciono ogranicenje – primer: ne može se uneti ocena konkretnog studenta u tabelu OCENA, ako se on ne nalazi u tabeli STUDENT), o grupisanju operacija u obradi, o upravljanju transakcione obrade, itd.

Savremene aplikacije komuniciraju sa korisnikom na specifican, ali za nas vec uobicajen nacin: preko prozora. Korisnicki interfejs (meniji, maske, help – prozori, itd.) mora biti razumljiv, lako shvatljiv, pregledan i simpatican.

U file server arhitekturi se sve funkcije realizuju na jednom racunaru u slucaju da nema potrebe za višekorisnickim radom. File server arhitektura na mreži racunara u slucaju korišcenja iste aplikacije od strane više korisnika pokazuje ozbiljne nedostatke: svaki korisnik u toku obrade traži i dobije podatke preko mreže sa servera i na sopstvenom racunaru ih obraduje. Kolicina podataka za obradu može biti i pozamašna za više korisnika i tako mreža može lako postati usko grlo u obradi. Tu arhitekturu koriste dBase, FoxPro, Clipper, Paradox, Visual Basic, Access, itd. Cesto se ova arhitektura zove i jednoslojna (single – tier).

U client/server arhitekturi se aplikacija deli na dva dela, i ponekad se ta arhitektura zove dvoslojna (two – tier). Na serveru postoji softver koji obavlja sve poslove u vezi održavanja baze podataka, kao i vecinu poslovne logike (deo poslovne logike kao što su kontrola itegriteta podataka, i transakciona obrada) pomocu triggera i memorisanih procedura. Taj softver se cesto
naziva server podataka ili server baze podataka (database server). Na racunaru korisnika se implementira preostali deo poslovne logike, i kompletna problematika razmene podataka ili interakcije sa korisnikom i to najcešce u grafickoj formi – GUI (Graphical User Interface). Obrada se u potpunosti obavlja na serveru, a preko mreže putuju samo zahtevi korisnika formulisani na SQL (Structured Query Language) jeziku u jednom (od korisnika prema serveru) i rezultati obrade kao odgovori na zahteve u drugom (od servera prema koisniku) smeru. Na prethodno opisan nacin rade sledeci serveri podataka: Microsoft SQL Server, Oracle, Informix, Sybase, MySQL, InterBase, itd.

Višeslojna (multi – tier) arhitektura obrade podataka pretpostavlja podelu aplikacije na više delova. Najcešca višeslojna arhitektura obrade je ona najprostija, sa tri sloja. Tu se na serveru nalaze podaci i softver za održavanje baze podataka, na srednjem nivou (middle – tier) programi koji ostvaruju poslovnu logiku (tacnije deo poslovne logike koji ne može da se ugradi u logicku strukturu podataka, tj. u održavanje baze podataka), a na strani korisnika (klijenta) su samo programi za realizaciju GUI – a (zato se cesto takav klijent zove “mršav” – thin client).

Microsoft je sredinom 1999. godne lansirao svoju novu .Net ideju za razvoj aplikacija na svim svojim programskim jezicima koji su obuhvaceni u grupi Visual Studio (Visual Basic, Visual C ++, Visual InterDev, Visual J++, Visual FoxPro). Prva verzija razvojne platforme zamišljene .Net tehnologije se pojavila na tržištu u julu 2000. godine pod imenom .Net Framework. .Net Framework treba da bude temelj za buduce verzije Visual Studio.NET porodice. Današnji efikasni programski jezici kao što je Visual C++ traže širok dijapazon pažnje od programera za menedžiranje sitnih detalja (“rucno” oslobadanje memorije i ostalih resursa sistema), što ruši nivo efikasnosti u programiranju. Nova .Net platforma obezbeduje stabilnost, brzo funkcionisanje programa i kratko vreme implementacije programa (programiranje samo poslovne logike).

Prva novina je ta, da .Net Framework obezbeduje zajednicki runtime modul za sve programe Visual Studio – a, smanjujuci time razlike izmedu programskih jezika i stvaranjem jednog zajednickog (runtime) jezgra za aplikacije. Druga je novina u unifikaciji programskih klasa stvaranjem zajednicke biblioteke ili zajednickog API (Application Programming Interface – zajednicko ime rutina koje se mogu pozivati iz Windows aplikacija) sloja u svim programskim jezicima. To ce omoguciti “prelaznost” ili nasledivanje objekata izmedu programskih jezika, stvaranje zajednicke mehanizme za upravljanje grešakama, zajednicki debugging, itd. Treca novina .NET Frameworka je ASP+ (Active Server Pages+) koja obezbeduje okruženje za brzo I jednostavno ostvarenje (implementaciju) Web aplikacija. COM (Component Object Model) koncept projektovanja ostaje i dalje aktuelan za razvoj aplikacija sa velikim stepenom automatizacije, jer .NET Framework preuzima brigu od programera u vezi registracije, opisa interfejsa i referenciranja komponenti. COM je inace standard koji propisuje nacin definisanja interfejsa i metoda objekata za zajednicko korišcenje. Mrežno korišcenje COM objekata obezbeduje DCOM (Distributed COM). Microsoft predvida uvodenje COM+ tehnologije koja bi obuhvatila COM, MTS (Microsoft Transaction Server) i DCOM, cime bi postao glavni servis na srednjem sloju (middle – tier) arhitekture aplikacije.

Nova .NET tehnologija za izradu softvera kompanije Microsoft vredna je pažnje jer se u nju ulažu veliki napor i velika novcana sredstva, a želimo li priznati, ili ne, još uvek je Microsoft taj koji kroji buducnost i diktira tempo u razvoju softvera.

RAZVOJ INFORMACIONOG SISTEMA

Razvoj informacionog sistema podrazumeva primenu raznih konkretnih principa, metoda, tehnika, potupaka i sredstava u toku perioda razvoja sistema, ili životnog ciklusa informacionog sistema. Pojmovi životni ciklus informacionog sistema i razvoj informacionog sistema se naravno razlikuju. Njihovo naizmenicno korišcenje može da izazove rasprave na teoretskom I prakticnom polju primene informacionih sistema.

Životni ciklus informacionog sistema se sastoji iz tri faze:
1. izgradnja,
2. funkcionisanje i
3. prilagodavanje novim uslovima.

Drugi pojam, razvoj informacionih sistema obuhvata sledece aktivnosti:
1. analiza realnog sistema,
2. projektovanje informacionog sistema,
3. realizacija sistema – programiranje,
4. funkcionisanje – nadzor,
5. prilagodavanje novim potrebama – change management.

Pošto izgradnja (prva faza životnog ciklusa informacionog sistema) u stvari pokriva analizu, projektovanje i realizaciju kao aktivnosti razvoja, ekvivalentnost pojmova je ocigledna. Postavlja se samo još jedno pitanje teoretskog karaktera: da li se funkcionisanje sistema može smatrati razvojem? Odgovor je svakako negativan u slucaju da se posmatra samo funkcionisanje, medutim, ako se istovremeno sa funkcionisanjem vrši i nadzor samog funkcionisanja, onda je to aktivnost razvoja.
Pod pojmom paradigme (principa) razvoja informacionog sistema se podrazumevaju takvi opšte važeci principi, i nacini prilaza i razmišljanja o razvoju tj. analizi, projektovanju I realizaciji sistema koji omogucuju pogodno uopštavanje i verno preslikavanje odgovarajucih svojstva i zakonitosti realnog sistema u informacioni sistem. Korisnik – narucioc traži visok kvalitet u toku izrade (korisna, aktuelna dokumentacija, kvalitetni radni sastanci razvojnog tima i narucioca), funkcionisanja (da informacioni sistem obavlja zacrtane funcije striktno po formulisanju zahteva korisnika, da funkcioniše besprekorno I da bude user friendly, odnosno lak za korišcenje, razumljiv i da pomocu on line help – a pomaže rad korisnika) i održavanju (narocito da bude lako prilagodljiv novim uslovima, tj. da change management traje što je moguce krace). Sa tog aspekta se može propratiti istorijski razvoj same tehnologije razvoja informacionih sistema, što je opisano sa više detalja u daljem tekstu u ovoj glavi. U prvoj tacki ovog poglavlja bice reci o tehnologiji razvoja informacionih sistema od pojave prvih racunara do danas, sa dodatnim osvrtom na neke predikcije u vezi tehnologije razvoja sistema u buducnosti. Nezahvalno je dati predvidanja narocito u ovoj, najdinamicnijoj naucno – tehnickoj oblasti, jer, kako G.Winberg kaže: najveci problem u vezi predvidanja buducnosti je taj, što ništa nije ni nalik na ono što je za nas danas poznato. Zato su date samo grube smernice moguce evolucije razvoja informacionog sistema. Razvoj sistema može biti brz i efikasan kada svi clanovi razvojnog tima imaju identicnu I cistu sliku o tome šta je uopšte informacioni sistem, koji su njegovi elementi, kako i u kom redosledu se oni otkrivaju, kakav je redosled aktivnosti pri razvoju sistema, kako se odnose analiza i projektovanje informacionog sistema, kako se predstavlja (dokumentuje) sistem, koji su kriterijumi po kojima se vrši kontrola kvaliteta i na koji nacin. O prethodno nabrajanim stvarima ce biti reci u preostalom delu ovog poglavlja.

Druga tacka opisuje opšte principe razvoja koje treba ispoštovati u vezi planiranja, projektovanja i analize, o nacinu podele sistema na manje delove (u cilju manjivanja kompleksnosti) i o iterativnom postupku razvoja. Bice reci i o tome, da pri razvoju sistema neophodna moc apstrakcije od strane analiticara pri izgradnje modela sistema, a da se ni u jednom trernutku u toku razvoja ne sme zaboraviti na cinjenicu, da se informacioni sistem priprema za korisnika kome treba predati istestirani (kontrolisani) bogato dokumentovan sistem sa standardnom terminologijom. U okviru trece tacke ovog poglavlja ukazacemo na razliku izmedu pojmova metod I metodologija razvoja informacionih sistema. Ta dva pojma se u informatici koriste (pogrešno) kao sinonimi. Metodologija je metod nad metodama, jer ispituje strukturu i nacin izgradnje pojedinih metoda.

Principi razvoja informacionog sistema

U cilju efikasnijeg i bržeg razvoja informacionog sistema neminovno je da svi clanovi razvojnog tima budu nacisto sa principima razvoja sistema. Po velikom broju strucnjaka iz informatike principi razvoja informacionog sistema se mogu klasifikovati u tri grupe:
1. opšti principi,
2. principi u realizaciji (koraka) razvoja (cesto pominjani kao modeli razvoja) i
3. principi prilaza razvoju (u literaturi poznati kao filozofije razvoja).

Metodologija razvoja informacionog sistema

Informacioni sistem se sastoji od velikog broja raznorodnih cinilaca. Raznolikost njegovih elemenata i kompleksnost veze izmedu cinilaca ukazuje na potrebu postojanja konkretne metode po kojoj bi se realizovao njegov razvoj. Po mnogim mišljenjima informacioni sistem je previše komplikovan, da bi se mogao obraditi bez konkretnog metoda. Metod razvoja informacionih sistema obezbeduje organizovanu celinu konkretnih tehnika i procedura za realizaciju informacionog sistema. Pošto se metodi sastoje od organizovanih cinilaca (tehnika i procedura), i sami se mogu smatrati sistemima. Metodologija se bavi izgradnjom i analizom pojedinih metoda, što znaci da je pojam metodologija na višem nivou apstrakcije od pojma metoda.

U svakom razvojnom procesu, nezavisno od primenjene metode za razvoj, se pojavljuju dve nerazdvojne, isprepletene niti: sadržajna (šta) i upravljacka (kako).U konkretnim metodama te dve niti se obicno ne razdvajaju.

Metodi razvoja informacionih sistema (kao sistemi) treba da obuhvataju sledece elemente (cinioce):
1. osnovna koncepcija,
2. struktura i terminologija,
3. nacin predstavljanja,
4. sistem kriterijuma,
5. algoritam planiranja,
6. rukovanje dokumentacijom i
7. tehnicka podrška.

LITERATURA

Bennatan E.M. - Software Project Management: A Practitioner’s Approach, Second Edition, McGRAW-HILL Book Company Europe, 1995.

Carapic M., Pendic Z., Furht B., Veselinovic D. - Osnovi projektovanja informacionih sistema zasnovanih na primeni racunara, Tehnicka knjiga, Beograd, 1974.

Date C.J. - "An Introduction to Database Systems", Vol. 1, Third Edition, Addison-Wesley Publ. Co., Reading, MA, 1981.

Ðurkovic J., Tumbas P. - Analiza i projektovanje informacionih sistema – CASE STUDY, EF Subotica – ALEF Novi Sad, 1997.

Kuzmanov S., Mogin P., Petkovic I., Popovic M. - "Automatizacija projektovanja šeme baze podataka", JAHORINA '88.

Lazarevic B., Jovanovic V., Vuckovic M. - "Projektovanje informacionih sistema" I deo, Naucna knjiga, Beograd, 1986.

Lazarevic B. - "Prošireni model objekti-veze" interni materijal, Laboratorija za informacione sisteme FON-a, Beograd, april 1990.

Mogin P., Lukovic I., Govedarica M. - Principi projektovanja baza podataka, FTN-STYLOS, Novi Sad, 2000.

Purba S., Sawh D., Shah B. - How to Manage a Succesfull Software Project, John Wiley & Sons, 1995.

Ðordevic B. - Vodoprivredni sistemi

Strukturirana sistemska analiza, IskraDelta, Ljubljana, 1984.

Yourdon E., Constantine L.L. - "Structured Design: Fundamentals of a Discipline of Computer Program and Systems Design", Prentice Hall, Inc. Engl. Cliffs, N.J., 1979.

Ullman J.D. - "Principles of Database Systems", Computer Science Press, 1980.

Ullmann J.D., Widom J. - A First Course in Database Systems, Prentice Hall Inc., 1997.